Од данашњих скоро двјеста држава на свијету, само њих двадесет двије није доживјело британску инвазију – међу њима удаљена одредишта попут Гватемале и Таџикистана, али и нека ближа, као Луксембург
Земље које Енглеска није напала (означене бијело). Извор
Некад је сваки школарац знао да је Британска империја на свом врхунцу владала скоро четвртином земаљске кугле. Али та често навођена чињеница ни издалека не одражава глобални обухват Британије.
Према новом истраживању, Британци су током историје извршили инвазију на скоро деведесет одсто земаља свијета. Од данашњих скоро двјеста држава на свијету, само њих двадесет двије није доживјело британску инвазију – међу њима удаљена одредишта попут Гватемале и Таџикистана, али и нека ближа, као Луксембург.
Анализа потиче из нове књиге Све земље на које смо икад извршили инвазију, и неколико њих на које нисмо стигли (All the Countries We’ve Ever Invaded: And the Few We Never Got Round To).
Аутор Стјуарт Лејкок истражио је историју сваке земље на свијету да би утврдио је ли у неком тренутку у историји доживјела упад Британије. Тек сразмјерно мали дио са Лејкоковог списка нападнутих земаља званично је био дио Британске империје. Остале су на списку јер су Британци на њима били на неки начин војно присутни – колико год пролазно – било силом, пријетњом силе, преговорима или плативши за то.
Извор: Амазон
И многе државе некадашњи дијелови Шпанске империје с наизглед мало везе с Уједињеним Краљевством, попут Костарике, Еквадора или Салвадора, нашле су се на списку усљед вишеструких препада британских морнара који су дјеловали уз одобрење британске државе.
Сматра се да је то први такав списак.
Господин Лејкок, који је претходно објављивао књиге о римској историји, дао се на ово необично истраживање пошто га је једанаестогодишњи син Фредерик упитао колико земаља су Британци напали.
Послије скоро двогодишњег истраживања каже да га је одговор шокирао:
„Био сам апсолутно запањен кад сам дошао до крајњег броја. Волим да мислим како имам сразмјерну добру општу културу. Али има мјеста за која ми не би пало на памет да се ово десило. То ме је шокирало.
И друге земље пишу сличне књиге – али код њих су знатно краће. Мислим да се нико не би могао поредити с нама, мада су Американци касније почели и били марљиви у двадесетом вијеку.“
Према Лејкоковим ријечима, једина нација која се иоле примакла британском салду је Француска – која држи и жалосни рекорд да је претрпјела највише британских инвазија. „Јасно ми је да ће људи оспоравати неке од наведених разлога, али намјера је да се покрене расправа“, додаје.
Изглед текста на сајту енглеског Телеграфа (архива)
Лејкок сматра да би стварни број лако могао бити и виши, и упућује позив свакоме ко има доказе о додатним инвазијама да се јави.
Истраживање пружа списак држава на основу данашњих граница и имена. Многе од енглеских инвазија догодиле су се кад данашње границе и имена нису постојали. Истраживањем су обухваћене друге 192 земље чланице Уједињених нација.
Прва инвазија покренута с ових острва је на Гол – данашња Француска – крајем другог вијека. Армија, за коју се сматрало да укључује и много Британаца, поражена је 197. године у Лиону.
Земље које Енглези нису напали:
Андора
Бјелорусија
Боливија
Бурунди
Ватикан
Гватемала
Киргизија
Република Конго
Лихтенштајн
Луксембург
Мали
Маршалова острва
Монако
Монголија
Обала Слоноваче
Парагвај
Сао Томе и Принсипе
Таџикистан
Узбекистан
Централноафричка Република
Чад
Шведска
Џаспер Копинг
С енглеског посрбило, скратило, опремило и насловило: Стање ствари
ИСПРАВКА: Реченица „Окончана је поразом Енглеза у Лиону 197. године” замењена је реченицом „Армија, за коју се сматрало да укључује и много Британаца, поражена је 197. године у Лиону“. (Хвала @Горанко Илић, 23. 2. 2024. у 17:15)
Прочитајте још
- Јован Мирић: Недићево писмо Краљу Енглеске (1944) и претпостављени Краљев одговор (1999)
- Милош Шобајић: Енглеска жели да нас што пре „ували“ у ЕУ
- Енглеска банка и Англиканска црква се извињавају због учешћа у трговини робљем
- Стање ствари: Енглеска и Сребреница
- Лесли Пајн: Енглеско-јеврејско племство
- Рез Карим: Саудијски клан помогао Британској империји да удари темеље ционизма у Арабији
- Хамид Дабаши: Злочиначка улога Енглеске у иранској историји
- Вернер Зомбарт: Трговци и јунаци или Робна кућа Енглеска д.о.о.
- Шаши Тарур: Дајући Оскара филму о Черчилу, Холивуд слави масовног убицу
- Консензус на енглески начин: Лондон окупио Фејсбук, Твитер, Гугл, Јутјуб и Ројтерс због „борбе против дезинформисања“
- Стефан Каргановић: Перфидни Албион и „иконокластички“ скандал у Босни
- Енглеска: Форин офис финансирао извјештавање Ројтерса и Би-Би-Си-ја усмјерено на „слабљење Русије“
- Тајмс: Мистериозно нестао видео доказ злочина енглеских специјалаца у Авганистану
- Драган Крстић: „Арсенали демократије“ (САД и Енглеска) са „цветајућом земљом социјализма“ (СССР) довели комунисте на власт
- Шта смера Енглеска на Западном Балкану: Нови план за „обуздавање“ Русије
- Америка и Енглеска траже од Црне Горе да осуди догађаје у Сребреници као геноцид
- Тјери Мејсан: Енглеска ангажовала хрватске усташе из Боливије за збацивање Моралеса или Први рат за литијум
- Политика: Енглеске лажи о Херцеговачком устанку (2005)
- Радован Караџић пребачен у Енглеску на издржавање казне
- Политика: Судије у Стразбуру потврдиле Сноуденове оптужбе да је Енглеска гора у прислушкивању од Америке
- Смиља Аврамов: Геноцида над Србима нема у читанкама (2010)
- Александар Вучић оптужио Енглеску да стоји иза напада РОСУ на Србе на КиМ
- Приштина: Енглеска амбасада и НАТО поздравили акцију полиције тзв. Косова
- Фајненшел тајмс: Лондон покренуо тајну специјалну операцију против Москве и Пекинга
- Тимоти Лес: Енглеска хоће да увуче Србију у антикинеску коалицију
- Драган Крстић: Одржавање „Другог заседања АВНОЈ-а“ упоредо с Техеранском конференцијом као давање изговора Енглеској за легитимизовање комуниста
- Милан Гајовић: Непријатељска политика британских (енглеских) власти према Србима
- После Куртија и Енглези Србима забранили да гласају
- Милорад Додик: Енглеска је непријатељ српског народа
- Бранко Вељковић: Реалније да је Вучић у Енглеској рапортирао шефу МИ6 него да је било обратно (2020)
- Милорад Додик: Енглески план је да ме покупе и одведу на непознато мјесто
- Милорад Додик о енглеском антируском центру: Манир старих колонијалаца, не постоји легалан пут да уђу у БиХ
- Александар Растовић: Енглеска предњачи и у русофобији и у србофобији
- Енглези добили дозволу за ископавање злата на Косову и Метохији
- Велимир Гајић: „Велики мајстор“ принц Џорџ и српски пилот
- Драган Крстић: Једна слика за портрет енглеске краљице
- Скот Ритер: Зеленски је енглески агент
- Политика: Британска обавештајна мрежа око СПЦ и Србије
- Кит Кларенберг: Поновни напад на Кримски мост испланирали бивши енглески војни обавештајци
- Холандски извјештај о Сребреници: Британска влада није дозволила да саслушамо британске специјалце који су били на терену
- Кит Кларенберг: Хушка ли енглеска обавјештајна служба на нови рат на Косову
- Грејзон: Енглеска влада забрањује критиковање америчке војске и НАТО
- БИРН: Телеком Србија годину дана тајнo продаје стратешку имовину у Србији, Црној Гори и БиХ енглеској фирми „Актис“
- Гардијан: Енглези пишу „нову“ историју Украјине да би је отргли из руске сенке
- Милорад Додик: С Америком и Енглеском нема сарадње, треба сачекати глобалне промене
- Мануел Саркисјанц: Енглески корени немачког фашизма (2)
Categories: Гостинска соба
Прва инвазија покренута с ових острва је на Гол – данашња Француска – крајем другог вијека. Окончана је поразом Енглеза у Лиону 197. године.
Енглеска није постојала у другом веку и Енглези тада нису постојали.
Ипак поред Енглеске, раме уз раме, има још једна земља која је оличење зла, али скривено. Она не делује агресивно и никада није показивала империјалистичке манире. Та загонетна земља коју гурају у јавности да је мирољубива, јер тобож никада није ратовала, а чија се заправо егзистенција базира на плодовима читавог европског зла: енглеског, немачког, француског …и свог другог је ШВАЈЦАРСКА.
Ова „мирољубива земља“ никада није престајала, нити ће престати да подрива државност Србије.
Србски сељак има на уму први центар Републике Косово у Цириху, као и то да је Швајцарска годинама припремала Тачија и Харадинаја, и потом их послала.
Памти Србине!
Христос воскресе!
Милан Четник: Британска перцепција Србије кроз векове
Многе мисли и реченице које су енглески путописци, историчари и политичари рекли или написали о Србији у последњих четири стотине година лелујају између империјалног цинизма и историографског бунила
Александар В. Кинглејк, аутор списа „Исток“ (Лондон, 1844. г.), најчитанијег енглеског путописа у 19. веку, преносећи своје импресије о Србији, каже: „Једина грађевина коју вреди видети у Србији је Ћеле-кула, сазидана од 30 000 (!) лобања које су приложили ребељиви (бунтовни) Срби“. Додаје да му се допала „једноставна величина архитектонске замисли“ Ћеле-куле и да је „уживао у деликатној лепоти рељефа“.
Према једној историји енглеске литературе (аутор: Џ. Сампсон) ово дело је „можда најбољи путопис на енглеском језику“, а за дотичног Кинглејка каже се да је „бриљантан“ писац и типични „енглески џентлмен на путу“.
Овај и многе друге изворе о енглеској перцепцији и политичком третману Србије и Срба нотирао је Милош Црњански у Додацима својим „Ембахадама“. Он каже да су се Енглези за Балкан заинтересовали тек после продора Османлија. После пораза код Беча, 1683. каже Црњански, Енглези су се „забринули“ за судбину Отоманске царевине и ту бригу бринули кроз цео 18. и 19. век.
Од почетка 17. века у Енглеској почиње писање „турских историја“, кроз које енглеска читалачка публика стиче прва сазнања о народима Балкана. Једно такво, чувено дело, штампано 1610. г. била је „Општа историја Турака“ Ричарда Ноулса.
Описујући Косовски бој Ноулс тврди да никад веће армије у Европи није било од Лазареве војске која је, према Ноулсу, бројала фантастичних пет стотина хиљада (!) ратника међу којима су, поред Срба, били и Италијани, Власи, Мађари, Чеси и Бугари. Мурат је, према њему, имао мање од половине тог броја војника.
Мурат је после битке, описује Ноулс, обилазио бојиште а онда се из масе покошених ратника подигао један војник, пошао према Мурату посрћући, „као да је пијан“. Султан је наредио да га пусте, пошто се чинило да ће да ће „полумртви хришћанин“ пољубити султанову ногу.
А онда је рањеник, Милош Обилић (Miles Cobelitz), потегао нож и пробуразио Мурата. Због тог Милошевог чина, тврди Ноулс, више од двеста година касније, стране амбасадоре приликом аудијенције на турском двору, стражари су држали за руке и за врат, пипајући их да виде да ли код себе имају нож.
Године 1716. специјални британски амбасадор Е. В. Монтегју креће за Цариград са супругом, али не путује уобичајеном маршрутом преко Италије већ кроз Угарску и Турску. На путу, Монтегјуова супруга леди Мери води дневник и пише писма пријатељима, која се штампају тек 1763.г.
До турске границе испратила их је већа војна јединица састављена од Немаца и „Расцијана“. За ове Србе у служби аустријског цара она каже да „више личе на пљачкаше него на војнике“. Јер: „Они немају плату а морају сами да набаве оружје и коње. Зато више личе на Цигане скитнице или на снажне просјаке него на регуларне трупе“.
Леди Монтегју је написала читаву једну дисертацију о Србима у Угарској, па се дохватила и српских свештеника: „Ти попови, пустајући да им коса и брада нарасту, неошишани и необријани, личе потпуно на индијске брамане. Они су наследници свега новца своје пастве, а у замену им дају, церемонијално, потписане и запечаћене пасоше за небо“.
Енглеска је кроз цео 19. век, на дипломатском нивоу, била не само најбољи пријатељ Турске већ и најгори непријатељ Србије, каже Црњански. Прота Матеја Ненадовић, на Бечком конгресу 1815. г. покушао је да дође до енглеског амбасадора али је стигао само до његовог секретара који је пренео амбасадорову поруку како Срби треба да се обрате „милостивом суверену своме, султану у Стамболу“.
Енглези су у 19. веку промовисали „комичну жицу“ у српској дипломатској судбини: „Слободњачка Енглеска и Француска тражиле су од кнеза Милоша да влада као диктатор, а царевине Русија и Аустрија захтевале су да влада парламентарно“, тврди аутор „Ембахада“. Кад је кнез Михаило покушавао да створи модерну, стајаћу војску помагале су га Русија и Француска, а на крају је на то пристала и Аустрија. Једино је британски премијер Палмерстон био против.
Черчил о „српској срамоти“
После убиства српског дечака на Чукур-чесми и турског бомбардовања Београда сва Европа је била на страни Срба. Само је Палмерстонова дипломатија кривила Србију за те догађаје“.
За озбиљну анализу британске улоге у катастрофалном српском страдању током 20. века, за ту тему над темама, потребан је енциклопедијски подухват. За ову прилику наводимо неколико аутора чија изопачена оптика итекако илуструје енглески србофобични ангажман, презир и цинизам.
Фабулозни Винстон Черчил, у својој књизи о Првом светском рату („Светска криза“) тврди да је Никола Пашић знао да се спрема атентат на надвојводу Фердинанда и „да се то открило после рата“. Наравно, Черчил не наводи изворе или доказе за своју тврдњу. О самом атентату каже: „Један споменик који је подигнут од његових (Принципових) сународника сачуваће успомену његове срамоте и њихове (српске)“.
Осврћући се на Први балкански рат Черчил пише да су се Бугари борили против најбољих турских трупа а да су Срби „само пројурили“ кроз Македонију.
Чувени енглески археолог, потпуковник Стенли Кесон, у књизи „Грчка и Британија“, тврди да су заправо Грци пробили Солунски фронт 1918. године!!!
Многим Србима омиљена Ребека Вест, ауторка славног, србофилног путописа („Црно јагње и сиви соко“), написала је веселу реченицу: „Церску битку Срби су добили захваљујући артиљерији и муницији коју су послали Енглези“!!!
Пред слом Србије 1915. године управник енглеске болнице у Скопљу била је леди Пеџет, супруга енглеског посланика у Београду, сер Ралфа Пеџета. Њеним мемоарима Црњански посвећује велику пажњу, а ми издвајамо невероватну епизоду: како је леди Пеџет сачекала окупаторске бугарске снаге и предала им болницу у којој се лечила српска војска:
„Кад је већ било сигурно да ће болница морати да напусти Скопље, јер се очекивао пад Скопља, леди Пеџет се решава да остане… Њена је болница, каже, била једина добро снабдевена болница у Македонији и она је била готова, сасвим вољна да пружи своје услуге и Бугарима. Најлепше је то што је њен муж, посланик Велике Британије сер Ралф Пеџет био против тога.
Својим писмом из Ниша, 1. октобра, он је опомињао жену да њена болница треба да служи циљу, због којег је у Србију послана и да користи пре свега српској армији… Српска армија има потребу за британским лекарским и болничким особљем. Ако остане у Скопљу српска армија ће то изгубити. Напротив, биће од велике користи непријатељу. Међутим, леди Пеџет је посетила 17. октобра команданта енглеских трупа искрцаних у Солуну, па се вратила, и остала.
Болница у Скопљу, која је упућена из Енглеске у Србију у помоћ српској војсци, напустила је ту војску и остала у Скопљу… Српски рањеници из њене болнице, каже, гледали су да из болнице што пре побегну. Сцене које су се при том бекству из Скопља одигравале биле су језиве“.
Београду с љубављу
Током Другог светског рата у Лондону је штампана књига „Иза мене ето једног Немца“, која је у оно време била сензација, а чији је аутор била позната енглеска новинарка Клер Холингворт. Она се 6. априла „затекла“ у Југославији, а Црњански наводи карактеристичне сентенце Холингвортове:
„Хрвати су поносни на свој универзитет и старе традиције. Срби су скоро дивљачки народ (an almost savage people). Београд се зида таксама које плаћају Хрвати. Хрватска аристократија је осиромашила…
Краљ Александар је убијен у Марсељу, јер је био заборавио тог дана да обуче ’панцирну кошуљу’, коју је увек носио. Принц Павле се истакао као тиранин Хрвата. Он је куповао скулптуре од Мештровића, али их није плаћао.
У Далмацији станују сељаци дуж обала, али горе, у планини, људи који су, у ствари, људождери (practically canibals)…
Кад је Стојадиновић ручавао код кнеза Павла, кнез је стално морао да страхује да Стојадин не испије воду из чаше у којој се перу прсти.
Тога дана кад то пише, госпођица Клер каже сама о себи, да се није умила.
Београд је, каже, једна ругоба од модерне вароши и зато јој је врло мало жао што су га Немци сад разорили бомбама (I can feel little sadness that the Germans have now destroyed it by bombing) .“
Холингвортова је умрла јануара 2017. године, у 105. години живота. Преносећи ту вест, и београдски медији испратили су је комплиментима. Култивишући штокхолмски синдром, и Београд је постао свет.
https://www.politika.rs/scc/clanak/600911/Britanska-percepcija-Srbije-kroz-vekove