Свештеник Јован Пламенац сјећа се како је 1991. године пронашао мошти Светог Јована Владимира у Албанији
Протојереј Јован Пламенац (Фото: ИН4С)
Мали дио моштију Светог Јована Владимира, краља зетског, које су биле одузете од стране албанске државе и налазиле се у Државном историјском музеју у Тирани, враћене су Цркви.
Држава је Цркви вратила мало веће честице моштију, дијелове лобање, главе, лакта и ноге, које су се налазиле у Народном музеју у Тирани, каже за наш Радио свештеник Јован Пламенац парох барски, који је 1991. године пронашао кивот са моштима Светог Јована Владимира у цркви Свете Марије у Елбасану.
Отац Јован каже да дјелова моштију Светог Јована има и на другим мјестима.
„Светитељева карлица се налази у музеју у Берату, једна подлактица у цркви Светог Николе болничког у Охриду. Друга Светитељева подлактица налази се, заједно са дијелом моштију Светог Козме Етолског, у кивоту у Благовјештењском храму у Тирани и износи се поклоницима на цјеливање, док се кивот са осталим моштима, који почива у олтару Благовјештењске цркве, износи само уочи славе празника Светог Јована 3. јуна, када се носи у аутомобилској литији до манастирима Шин Ђон код Елбасана гдје се служи Свеноћно бденије и ујутру литургија. Тако је то од кад је на чело Албанске цркве дошао Архиепископ Анастасије. Мошти нису ни изношене из Благовјештењске цркве осим тог малог дијела који се сада враћен Цркви“, каже отац Јован.
Свештеник Јован Пламенац сјећа се и како је 1991. године пронашао мошти Светог Јована Владимира у Албанији.
„Са новинаром Жарком Рајковићем кренуо сам на дочек Нове године у Тирану. Сјетио сам се ријечи оца Бошка Фемића који ми је често говорио да бих, као новинар, могао да одем да видим гдје су мошти Светог Јована Владимира за чији светитељски лик је био много везан. Замолили смо водича путовања да, по повратку у Црну Гору, организује ручак у Елбасану, како би ми имали времена да одемо до Шин Ђона и потражимо мошти. Док смо тражили превоз рекли су нам да су мошти Светог Јована Владимира у Цркви Свете Марије у Елбасану. Одјурили смо тамо.
Црква која је била у лошем стању чувала је велику Светињу – мошти Светог Јована које су се налазиле у кивоту на једном сточићу. Није било лобање, рекли су нам да је украдена.
Двије године након тога кренуо сам у манастир Хиландар. Изашли смо код манастира Зограф и свратили да се поклонимо. Тада су у Зографу била четворица. Када су чули да смо Срби одвели су нас да нам покажу мошти које чувају. Схватили смо да је ријеч о лобањи Светог Јована Владимира.
Био је то велики благослов за мене. Истражујући, касније сам сазнао да се још један дио лобање чува у Рилском манастиру.
На више мјеста се налазе мошти Светог Јована Владимира, има их чак и у приватним домовима“, каже отац Јован Пламенац.
Албанија: Држава вратила Цркви одузетe мошти Светог Јована Владимира
Он наглашава велику везаност своју и његове породице за Светог Јована Владимира.
„Проналазак моштију Светог Јована Владимира је одредио мој и живот моје породице. Митрополит Амфилохије крстио је моје троје дјеце на Румији прије него што се тамо вратила црква. Тамо сам се и вјенчао“, каже свештеник Јован Пламенац.
Отац Јован нам је говорио и о бројним народним вјеровањима и легендама везаним за Светог краља Јована Владимира, од којих је једна и повратак цркве на Румију. Он каже да је сјећање на светог Јована Владимира можда и најупечатљивије сачувано у околини Бара, по мјестима куда је ходио светитељ и која чувају његове свете стопе.
Опрема: Стање ствари
(Митрополија црногорско-приморска, 19. 4. 2021)
Categories: Гостинска соба
Понављам дословно свој коментар од прѣ тачно 10 година, писан такође поводом чланка прот. Јована Пламенца, поводом једног другог његовог чланка о св. краљу Јовану Владимиру:
О томе да је свети Краљ Јован Владимир оставио примѣтан траг и у руском прѣдању и повѣсти свѣдочи поход који су прѣ пет година организовали припадници Сверуске школе православне културе „Руски богатир“ на челу с јеромонахом Теоктистом (Петровим). Задатак експедиције био је да „понови поход древних Русића у Београд и васпостави прекинуту везу наших древних братских народа“ тако што ће допловити на три лађе до Бѣограда и једну од њих оставити на поклон српском народу. Уосталом, ево како су своје мотиве објаснили сами учесници похода:
Одмах после покрштавања Кијевљана и Новгорођана, Свети Кнез Владимир се саветује са својом дружином — како да организује обучавање кнежевских отрока књишкој науци? Пала је следећа одлука: по указу Кнеза се најбољи и најразборитији отроци из разних породица свих сталежа морају одводити да посебно живе у Кнежевском подворју и тамо се обучавају писмености, наукама, уметностима, борилачкој вештини, језицима, дипломатији и свему ономе што је потребно да се постане прави образован и снажан човек, способан да послужи на добробит своје хришћанске отаџбине у државном интересу националног развоја. Како би обезбедио словенске преводе светих књига за ту школу, Кнез је наложио своме ујаку Добрињи, намеснику Новгородском, да сагради три лађе на руском северу, напуни их ваљаном робом од новгородских трговаца, опреми најбоље ратнике, пошто провери њихову борилачку вештину и умешност, како би прошли кроз опасне земље Печенега, победили мрске гусаре и неповређени ушли у Дунав, где морају проћи дуж свих важних градова, откупити књиге робом, а у Београду подарити благоверном српском кнезу Јовану Владимиру лађу „Славјана“ пуну богате робе у замену за веште црквене уметнике, појце, неимаре и преписиваче књига. На двема лађама „Витез“ и „Храбр“ да се врате у Кијев и безбедно допреме драгоцени „товар“ из своје далеке руске отаџбине, где су некада давно Руси-Словени напустили своју браћу Србе и отишли на север у варјашке земље на јужном Балтику, а потом ушавши по Неви и Двини унутар копна, населили шуме и степе Старе Руске, напредујући токовима река валдајске висоравни на лађама, али су већ од 5. века н.е. поново пронашли водени пут на Дунав.
Након прѣброђених бројних тешкоћа и пловидбе дуге 7000 км поход је успѣшно окончан – лађе су стигле у Београд почетком септембра 2014, послѣ пуне три године путовања. На страну што је цѣо догађај изазвао срамно малу пажњу српских јавних гласила; али, колико је нама познато, никоме, ама баш никоме у Србији није пало на памет да јеромонаха Теоктиста приупита: откуда, из којих извора потиче прича о „походу древних Русића у Бѣоград и везама између краља Јована Владимира и кнеза Владимира (до нас су – такође са руске стране – допрле чак и прѣтпоставке о сусрету двојице владара у Бѣограду)? Јер – о тако нечем нема ни помена у српској историографији! То јест – уздарје смо примили, али нас мотиви због којих нам је учињен поклон ни најмање не интересују! Срамно, заиста срамно!
Толико о томе колико маримо за своју националну историју. Ипак, вѣрујемо да нас, кад једном збацимо са својих плећа јарам (и) сопствених учених недоучки и озбиљније се позабавимо изучавањем српских трагова, запретаних у историјском наслѣђу Русије, откровења о нашој срѣдњовѣковној историји тек очекују. Нека би недавно објављен прѣвод извода из „Цар-књиге“ Ивана Грозног о Светом Сави била прва ласта тог дугочеканог пролѣћа нашег историјског памћења.