Постоје ствари сасвим легалне, које су, међутим, грешне. Зло може бити и лепо, и прихваћено у друштву, и легализовано на нивоу закона. Али оно: Грех је! – то одмах ставља све на своје место
Протојереј Андреј Ткачов (Фото: Фејсбук страница Ж. Никчевића)
У одређивању „шта је добро, а шта лоше“, народ је вековима природно користио једноставне и разумљиве термине. Човек ће рећи ближњем: Бој се Бога!, или: Крста на теби нема! – и све је јасно. Сама идеја греха је фундаментална у области разликовања дозвољеног од забрањеног, или доброг од лошег.
Ако сте гледали „Жестоки роман“ Рјазанова, ту живописну екранизацију „Девојке без мираза“ А. Н. Островског, коју свакако вреди погледати, сигурно се сећате финалних сцена. Тамо главну јунакињу, која је изгубила разум због љубави, поведе на брод изузетно леп и заводљив човек. Брод више није његов. Продат је и нови власник га гласно „прославља“ са циганима. Сам лепотан (игра га Никита Михалков, и игра одлично) верен је са неком богатом дамом из финансијских разлога. А девојку, која је у њега заљубљена, он радо забаве третира као што паук третира муву.
Сутрадан, тако рећи „апре“, он у мамурлуку признаје да никако не може бити муж овој искоришћеној особи. Девојка с ужасом схвата да су је сурово искористили; да је сада „пала“, јавно понижена. За целу ову ноћну мору у руском језику постоји много снажних израза. Али јунакиња изговара, чак као да уздахне, једну једноставну и тешку реченицу: „Па то је безбожно!“
И баш та реченица најтачније описује оно што се догодило. Може се, наравно, рећи: то је противзаконито. То није поштено. Није лепо. Све те речи ће бити истините, јер одузети од младе особе девичанску невиност ради опкладе, пијан, за општу „забаву“, непосредно пре венчања с другом женом, то је и непоштено, и није лепо, и противзаконито је. Али све те речи некако слабо приказују размере трагедије. У ствари, све што се догодило управо је – безбожно!
Баш те оштре карактеристике руски језик и масовна свест су у своје време изгубили, из познатих разлога. А то што је совјетска кинематографија случајно пропустила ову златну реченицу на екран, само наглашава опште правило.
Руски човек је цео 20. век учио да се удаљава од оних оштрих и прецизних карактеристика околног живота које су својствене руским пословицама и изрекама, са њиховом разобличавајућом беспоштедношћу и деликатном иронијом. Људи су Бога памтили и оштро разазнавали шта је грех, а шта није. Јер постоје ствари сасвим легалне, које су, међутим, грешне. Зло може бити и лепо, и прихваћено у друштву, и легализовано на нивоу закона. Али оно краткорочно и грозно, као сјај сабље у ваздуху: Грех је! – то одмах ставља све на своје место.
Чини се да треба поново увести у руски језик и свакодневну праксу оне кратке и живописне карактеристике помоћу којих је стварано и одржавано моћно поље моралности кроз целу руску историју, све до совјетског безбожништва. Јер вишезначност само замућује смисао, а одсуство у језику термина као што су „грех“ и „стид“ лишава људе последњих моралних маркера и чувара.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал о. А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар