Он је само болно нормалан, исправан на најобичнији начин на који су то били наши очеви или дедови. Ништа претенциозно. Нема великих речи, само исправних гестова
Академик Радомир Н. Саичић (Фото: Снимак екрана)
Пре неког времена сам о догађајима у Србији написала да су они наш покушај да васкрснемо сопственог гуслара.
Моња Јовић: Све морамо измислити испочетка – васкрснути свог гуслара
А онда је ту од почетка и моје осећање да су у добу у ком технологија разара заједницу српски дигитални урођеници изашли на улице да креирају заједницу. Тако да за мене протести нису само били питање промене система – већ питање да ли генерација наше деце због капацитета који су показали за стварање реалне заједнице, због вештина које су у том процесу стекли – постаје спремнија за радикалну, нимало нежну промену света, која нам се свакако свима спрема, јер живимо усред технолошке револуције која је највећи дисруптор од када технолошки иновирамо било шта.
Моња Јовић: Искуство са наших улица неће променити свет, али је променило нас и нашу децу
Слушати овог човека (академика Радомира Саичића у емисији ОКО РТС-а – прим. СтСт) након звериња које слушамо годинама у овим студијима готово је надреално искуство. А он је само болно нормалан, исправан на најобичнији начин на који су то били наши очеви или дедови, људи који нису врљаво укуцавали ексере, који су пазили шта саде до темеља, водили рачуна да почисте до улице, да се јаве комшији, да се обуку пристојно кад иду на место на ком се од њих то очекује, да дочекају госта са поштовањем, да понесу, неком од њих слабијем, проклети цегер на путу из продавнице. Ништа претенциозно. Нема великих речи, само исправних гестова. Годинама те и такве људе ово друштво мудросера и лелемуда активно потцењује. Али, све има свој рок трајања – па и то.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Не знам зашто сви говоре да је Горислав био безобразан. Постављао је питања која се постављају кандидатима у предизборној кампањи, а ако неко хоће да његовог кандидата тетоше само зато што је његов, онда не може да тврди како жели професионално новинарство. И питања која му је постављао занимају и мене, нарочито она везана за „пленуме“ јер не могу да верујем да би Саичић заиста подржавао анархистички модел организације.
На тему пленума – немање појма новосрбља фасцинантно је. Није слагао ЈБТ: Срби за 50 година неће знати ко су, а за 100 неће ни постојати.
Пленум је старосрбска реч, полнина, данас у Цркви терминус техникус у форми пуноћа (препознатљиво у римској варијанти: Аве Марија, грације полна /gratia plena/; у дислаличних грка плерома).
Пленум је, дакле, пуноћа. И није никаква „анархистичка организација“, него традиционални србски начин постојања и облик владавине – пуноћа црквено-народног Сабора. Е сад, што данас нема црквеног елемента у једначини, народни и студентски елемент није крив, јер је високи клир отишао у неку другу пуноћу (да не кажем у три пуноће метапсихичке: властиту, клерикалну; пуноћу Светског савеза Цркава; и пуноћу конкубината са од народа отетом мафијашком државом). Али пуноћа народна тиме не гине, јер она остаје у Богу Правде.
И то што су Титини и Мошини пијони(ри) усвојили и узурпирали појам, да направе своју пуноћу-антипуноћу у Сатани – исто као што су и ustaše узеле србско име од србских усташа, славних херцеговачких устаника против турског окупатора – не значи да треба да се појма одрекнемо или да га одбацимо. Јер он је наш, а мутавим лопинама малигном мутацијом насталим из бивших Срба нећемо дати ни једно једино словце.
Осим можда srbsosjek, јер то јесте њихов оригинални допринос људској цивилизацији.
Да, да, српска патриотска десница је срећна да се Студентска листа отарасила оног Ломпара и добила неког ко може, цитирам: „да понесе, неком … слабијем, проклети цегер на путу из продавнице“.
Благо нама.
Звериње.