Повољан политички исход је непостојећи једнорог. Тежити му у доба надзорног капитализма у малој несувереној држави попут Србије је утопија. Али нам је ово повратило делић достојанства које се годинама одузима
Фото: Предраг Крџић
Мислим да се никад у животу нисам начитала и наслушала глупљих, површнијих и наивнијих анализа тога шта се у Србији догађа у последњих месец дана. То указује на неспремност већине људи која објективно нема појма – да само скромно призна да нема појма. Ја, на пример, од почетка ових догађаја са падом надстрешнице немам појма, имам неколико теорија које изводим из праћења пара онолико колико се оне дају пратити и ситуације у свету. Домаће медије са краја на крај спектра не пратим, чему. И пошто апсолутно немам у искуству повољан политички исход догађаја – дакле не знам како то изгледа, никад нисам томе сведочила – фокус ми од почетка није на томе.
Повољан политички исход је непостојећи једнорог. Тежити му у доба надзорног капитализма у малој несувереној држави попут Србије је утопија. Надала сам се да ће бити честитих и храбрих људи у правосуђу и полицији који ће покренути спору и мукотрпну борбу против корупције, али све студије случаја из других земаља које сам читала – нису доносиле неке спектакуларне резултате, а свакако не брзе резултате.
Али целог живота примењујем у свом размишљању ‘reframing‘ – па се од почетка питам шта ће ово искуство дугог ходања кроз српска села и градове, ношења застава, спавања напољу, осећања заједништва, социјалног повезивања у реалности а не на мрежама – значити у будућности генерацији моје деце, шта ће ово сећање значити нпр. мом сестрићу или другарима моје деце. И знам да ће у свету какав долази то њихово формативно искуство бити важно.
Важно је и за остале – јер људи осећају да им је то што су изашли и изразили неслагање – повратило делић достојанства које им се годинама одузима. Могли су повикати да је цар го, а то ослобађа утиска да живимо у колективној лажи и кукавичлуку. Све је то на дуже стазе добро, подстиче код људи независност и осећај солидарности, смањује осећање изолације и атомизованости које у људима влада од пандемије наовамо. То је већ сад улица померила у људима и то је добро. Сетимо се само да смо, поред трауме коју је представљало бомбардовање, многи од нас из тог периода изнели и топла сећања на међусобну солидарност. Без обзира на исход, тако ће бити и сада.
Испред паркинга РТС-а (Фото: Предраг Крџић)
Сулудо је очекивати да силе које управљају овом земљом заправо неће решавати ствари према својим интересима. И ту наступају лупетања јер живимо у много другачијем свету но 2000. године. Гомила плаћених аналитичара, ако и слути или има информације – не сме их ни у лудилу поделити са нама осталима, него се мора држати зацртаног наратива. У том наративу упре се прстом у зли Запад, неки у злу Русију, али нико заправо не може знати шта се догађа.
Можда ћемо за десет година тумачити да ли се 2024/25. померило тежиште и ова земља припала истински а не симболички другом центру моћи. Само до тада – АИ ће се показати као све већи дисруптор на глобалном тржишту рада, политичка и економска моћ ће мењати своје тежиште, видећемо резултате садашњих теренских и хибридних ратова и питање је у каквом ћемо свету живети.
Али и тада ће важити следеће – ово искуство са наших улица, без обзира што неће променити свет – променило је нас, променило нашу децу. Она су због тога у предности над припадницима своје генерације који нису прошли нешто слично него живе иза својих екрана.
У добу у ком се свуда у свету редефинишу образовни модели, ово искуство је, колико год за просветаре било трауматично – српској просвети показало у каквом је заправо стању а српском универзитету разоткрило сва његова слаба места. Из тих таквих криза, кад се једном окончају, може кренути изградња. Кад тачно – опет не знам.
Дакле, у овој збуњености од почетка ја се држим просте девизе која гласи СРЕЋНО, ДЕЦО, не зато што не желим срећу и пензионерима по Србији но што мислим да су они своје опослили и да нико од њих не очекује да под старе дане буду политички аналитичари или да уређују свет у ком неће живети и који већ сад врло ограничено разумеју. Иде јесен, паприка, ајвар, пекмез, полако.
Срећно, децо, ако ви будете имали среће да постанете људи у предстојећој технолошкој дистопији – биће боље свима. А само својим заједничким ходом и одбијањем да жмурите пред животом – иако о њему немате појма – повећали сте си шансе.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Добро је кад јесте здраворазумно. Јасноречје и када је збуњеност попут сенке надвијена. Откриће да ваљана Србска чељад имају и показују исцељујуће умење подвига превазилажења и надрастања. Но, није довољно, поштована Моња. Тројична Љепота и ВЕРА у ЊУ недостаје. До Свеблагог Сведародавца јесте. То је већ ОТКРОВЕЊЕ. До човека је тек откриће. А ЖИВИ је пројавио ваљану Србску чељад. Благосиљао.Закрилио. Србље да се удостоји и обестрасти ОТКРОВЕЊЕМ, ето једнорога…