Као што ћаци инсистирају на ћирилици, а при томе не познају сва слова азбуке, тако се и другоћацијанци позивају на демократију, а да не познају њене основе

Илустрација: Системија

Иако они први заслужују централно место, нисам могао баш толико да дискредитујем наслов. Свакако, термину „ћаци“ дугујемо извесну захвалност: успешно је заменио ону стару погрдну употребу речи „сељак“, коју су из идеолошких разлога својевремено лансирали за именовање друштвеног талога. Правда за сељаке!

Тиме је ситуација постала таква да свако ко каже да је родољуб, а за то нема ниједан опипљив доказ, с пуним правом ризикује да буде тако жигосан. На тај начин је патриотама онемогућено да квалитетно ложе сиротињу за приватне потребе, па су се у том смислу нашли у подређеном положају у односу на друго, проевропско крило режима.

Али ових дана су се и другосрбијанци баш потрудили да изборе своје место раме уз раме са поменутим талогом. Ја сам им, ето, дао овај назив из наслова: другоћацијанци.

У данима када је међу српски народ дошла велика светиња, појас Пресвете Богородице, они су се ускомешали и измилели пред светлост друштвених мрежа. А где би друго?

Дете у наручју оца Теотохоса, монаха манастира Ватопед, над Појасом Пресвете Богородице у Храму Светог Саве (Фото: Друштвене мреже)

Готово сви су поделили чувену поруку о човеку који седи у гаражи с намером да постане Ферари, поредећи верника са Фераријем, а Цркву са гаражом. За оне мање упућене, та порука је анализирана од стране психолога и социолога, који су ствар описали овако:

Особа која дели овакве статусе углавном није клинички болесна, већ је реч о профилу циника и провокатора. Такву особу покреће комбинација жеље за пажњом, потребе да се осећа паметније од околине и нагомилане фрустрације према религији. Коришћењем јефтиних и логички фаличних поређења, она заправо више говори о сопственој површности и потреби за конфликтом него о теми коју тобоже критикује.

Као што ћаци инсистирају на ћирилици, а при томе не познају сва слова азбуке, тако се и ови позивају на демократију, а да не познају њене основе.

Испоставило се да постоје две потпуно супротстављене струје које су подједнако заинтересоване за опстанак овог система. Једна га брани заставом, друга га брани презиром. Једна се позива на народ, друга се згражава над народом. А систем, као сваки искусан паразит, живи од обе.

Побуњени народ, који се тренутно крије иза статуса „студенти“, тиме је издејствовао још једну позитивну ствар: натерао је све да покажу лице. Остаје само да се види да ли је то мудро скривање у условима у којима режим држи монопол на компромитовање личности.

Десимир Ћировић: Славија и ја – реквијем за генерацију X

Испливала је још једна замка: свако ко у овом тренутку заузме неки превише принципијелан политички став ризикује да испадне смешан. Кућа гори, а ми разговарамо о суштини живота као таквог. Хајде прво да угасимо пожар. Наравно, има оних који и пожар користе да се огреју, али таква нам је судбина.

Осим ове две системске, супротстављене струје, и осим побуњеног народа, постоје и они који су потпуно убијени у појам. Они себе називају неутралнима. И мора се признати: против њих је вођен можда и најжешћи медијски рат. То су они који никада не би гласали за овакав накарадни систем, али су индоктринирани причом да нам никада неће бити боље.

Истински револуционари никада нису били занимљиви оваквом систему, јер систем зна да не постоји шанса да постану неутрални. Осим ако не примени баш велику силу или ако не пронађе коруптивну границу, пошто легенда каже да свако има своју цену. Али то је чак и за систем превише скупо, а ови неутрални су се продали бесплатно. И зато их они који би да мењају систем често не подносе. Љуте се јер им обарају цену!

Побуњени део народа, услед сопствене немоћи да се оштро супротстави систему, своје фрустрације неретко истреса управо на неутралнима. Мада се мора признати да и неутрални редовно провоцирају, и то са позиције жртве коју нико не сме да пипне.

На пример, они ће врло успешно показати да се против Српске православне цркве води хибридни рат. Све ће прецизно именовати, све ће поткрепити чињеницама, али неће скупити храброст да покрену питање ко тај рат води изнутра. Такође, неће показати нарочиту намеру да осуде хибридни рат против СПЦ када долази са стране режима.

Ових дана смо, рецимо, имали тврдњу режимских медија да су председников отац и брат Светогорцима платило по један евро за свакога ко се поклонио појасу Пресвете Богородице. Оваква банализација и омаловажавање верника јесте школски пример хибридног рата: изазивање негативних емоција, производња подсмеха и претварање светиње у таблоидну ситнину. Поткусуривање са светињом.

У ситуацији у којој се наше друштво налази, било ко да је на власти, добија минимум 40 одсто гласова. Дакле, да би дошло до промена, однос ангажовања мора да буде отприлике 5:1. Ова статистика треба да буде упозоравајућа за све стране. Они који су на власти знају да ће те гласове свакако добити, чак и ако наступају са позиција отвореног непријатељства према сопственом народу.

Са друге стране, и побуњени народ мора да зна да ће, као контратег, свака озбиљна опција против овог система добити велики број гласова. Зато, у случају победе, нико не би смео да је олако припише само себи. Службе ће то свакако приписати себи – и домаће и стране, па и оне међусобно супротстављене.

А како смо до тога дошли?

Ко би узео да уради структуру буџета града Чачка, приметио би да део послова који се одвија на нивоу локалне управе, а ради га око 900 људи, без већих проблема може да обави мали број добро организованих људи. Ако је од преосталих 5.600 људи на буџету у Чачку само сваки пети вишак (великодушност) то би само за фонд зарада било око 40 милиона евра. А како је Чачак у многим показатељима негде око шездесетог дела Србије, може се закључити да је на републичком нивоу реч о приближно 2,4 милијарде евра годишње.

По изборном циклусу то је приближно десет милијарди евра. Толики је минимум буџета за одржавање капиларног система сигурног гласа.

Наравно, овде нисам улазио у употребу службених аутомобила, горива, државних ресурса у приватне сврхе, нити у штету од пропуштених шанси. Само сам површно загребао. Без жеље да залазим у приватне бизнисе, намештене тендере и оне чувене предузетничке подвиге који цветају док држава може да се задужује.

Десимир Ћировић: Како упокојити Комунистичку партију Југославије

Тако смо дошли до државе у којој власт више не мора да убеђује народ да је добра; довољно је да га убеди да без ње може бити још горе. Систем већ води 40:0 и то са десет милијарди евра приде.

Тиме смо закључили да је капиларни систем, у ствари, најфункционалнији део система. Односи су искрени: једни знају зашто гласају, други знају зашто ћуте, трећи знају зашто се праве да не знају, а систем зна да је све то сасвим довољно.

П. С. И побуњени народ зна да они знају. Рекло би се да сви све знамо!

Опрема: Стање ствари

(Системија, 7. 6. 2026)

Categories: Гостинска соба

Tags: Ћаци, Десимир Ћировић, Србија