На проблеме које нам је непријатељ створио морамо одговорити проблемима који су за њега вишеструко већи. То је подједнако важно, ако не и важније, од самих одбрамбених система

Алексеј Чадајев (Фото: Федерал пресс)

(Телеграм канал Алексеја Чадајева, 9. 6. 2026)

Шта се дешава?

Однос снага у рату значајно се померио у корист непријатеља, и то не због било каквих проблема на нашем фронту – тамо се позициони застој наставља као и раније. Проблеми су се појавили у позадини, услед вишеструког повећања броја и могућности дубинских удара и удара средњег домета, као и усмереног притиска на нашу логистику, нарочито на инфраструктуру за снабдевање горивом и енергетску инфраструктуру.

Зашто смо рањиви на то?

Пре свега, зато што смо се једнострано ослонили на један тип дронова („Герањ“) за ударе по њиховој позадини, а уопште нисмо развијали дронове средњег домета (јефтине дронове масовне производње домета до 150–200 км). Непријатељ се већ неколико година све успешније бори против њих, систематски повећавајући своје одбрамбене могућности и број оборених дронова. Ми нисмо развијали дронове средњег домета јер смо остали заглављени у концепцији даљински управљаних дронова (а за такве удаљености немамо одговарајућу комуникацију), док аутономне дронове (који раде без учешћа човека) нисмо развили до краја. У међувремену, непријатељ је остварио значајан напредак у дроновима великог и средњег домета, као и у области аутономног управљања.

Друго, зато што нисмо изградили јединствени систем одбране, већ смо се бавили расцепканим пројектима заштите појединачних објеката. Чак и ту и даље имамо мноштво ограничења постављених у неком другом времену. Једно од најапсурднијих јесте немогућност употребе пресретача са бојевим главама. Парадоксално, то не само да не смањује, већ повећава колатералну штету од олупина и остатака погођених дронова: чак и ако га погоди кинетички дрон или пушчани метак, летелица ипак пада готово читава и експлодира на земљи, наносећи максималну штету. Исто важи и за дронове оборене пушчаном ватром: са ефикасним дометом калибра 7,62 мм од 400–500 метара, долазимо у ситуацију да и погођени дрон наставља да лети још километар или два по инерцији, док се средства ПВО држе непосредно уз штићени објекат, без благовременог откривања и правовременог изласка на путању пресретања. Ово је посебно важно код напада са мора, где не постоје решења која би линију пресретања померила даље од обале (удари на Санкт Петербург и Новоросијск).

Треће, зато што смо се ослонили на радаре за откривање циљева. Радари имају два кључна ограничења. Прво, веома лоше „виде“ непосредно изнад земље и практично су бескорисни испод висине од 50 метара. А непријатељ своје путање управо бира кроз низије. У непријатељским одбрамбеним системима овај проблем се решава акустиком, коју ми немамо. Друго, радари су прилично осетљиви: ако се смањи осетљивост, не виде дронове; ако се превише повећа, појављује се мноштво лажних циљева које није могуће разликовати од стварних. Због тога систем откривања мора бити мултисензорски, што нас поново доводи до питања јединственог интегрисаног система откривања.

Алексеј Чадајев: Промена стратегије унутрашњих непријатеља Русије

Четврто, пресретачи. Сви су још недовољно зрели и захтевају даљи развој. Али да бисмо их развијали, потребан нам је непрекидан ток теренских испитивања на стварним циљевима – јефтиним копијама непријатељских дронова, а њих једноставно немамо довољно.

Све су то технички и организациони детаљи и није их тако тешко брзо исправити. Али суштински морамо разумети главно: рат дроновима, као ни сам рат, не добија се одбраном. На проблеме које нам је непријатељ створио морамо одговорити проблемима који су за њега вишеструко већи, и то је подједнако важно, ако не и важније, од самих одбрамбених система. Не само да одговарамо на његове изазове, већ и да му сами постављамо нове. То је опште место, али чак је и просто пресликавање онога што он ради нама потпуно исправан и неопходан потез.

Укратко – радите вредно, браћо.

Алексeј Викторович Чадајев (Алексей Викторович Чадаев, 30. септембар 1978) је руски новинар, политиколог, војни технолог и волонтер. Кандидат је културологије (2004) и руководи АНО „Институт развоја парламентаризма“ и НПЦ „Ушкујник“ у Великом Новгороду, специјализованим за беспилотне авионске системе и анти-дрон технологије.

Истакао се као стручњак за борбене квадрокоптере: послао је прве дронове у Донбас, организовао прикупљање средстава за њихову опрему и допремио их на фронт, а затим обучавао борце и инструкторе. Заједно са КЦПН организовао је први сверуски скуп оператера дронова „Дронница“ (2022) и форум „Медиа-Дронница“ (2023), посвећене технологијама информационог и когнитивног ратовања.

Такође је организовао производњу камуфлажних мрежа и средстава за гашење пламена за војне јединице, а дрон „Кнез Вандал Новгородски“, развијен у његовом центру, уништио је значајну количину НАТО технике.

Децембра 2023. године награђен је наградом „Архитектура неба“ у категорији „Развој, стандардизација и серијска производња беспилотних авионских система и компоненти“.

С руског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Татовић, Алексеј Чадајев, Русија