У зависности од судара колонијалне извијесности са традиционалном српском непредвидивошћу, исписаће се странице будућности
Ватра (Фото: Н. М.)
Док смо још улазили у жарко љето, Слободан ми је Антонић рекао да то што током туристичке сезоне на Приморју причам са пар хиљада домаћих људи и странаца, представља озбиљно социолошко истраживање.
На дванаесту годину од првог српског издања романа „Једро наде“ (Лагуна, 7 издања, 2 превода) појављује се у бутиги 87-годишњи Рус, Јуриј, с питањем како сам 2014. године знао да ће бити рата Колективног запада и Русије? Да нисам видовит, питао ме на енглеском, с јаким руским акцентом, тај човјек за кога ћу током дугог разговора сазнати не само да живи у Њемачкој, него и да није религиозан.
Да нисам видовит – одговорио сам Јурију. Него да сам на Филолошком факултету у Београду постао обучен да повезујем мотиве и ишчитавам стварност. И прије Мајдана у Кијеву (2014) било јасно да ће се појавити и вирус и маске, да ће Уједињене земље, како се у роману именује Колективни запад, стегнути Русију управо Анакондиним загрљајем.
Извор: Лагуна
Понукан тим одговором, Јурир је узео да поставља нова питања. Шта ће бити са Њемачком? – пожелио је са сазна.
Да сам на вашем мјесту, почео бих да пакујем кофере, рекао сам Јурију, на што се тај 87-годишњак благо насмијешио, у значењу, прекасно је, mein Freund.
Тек кад ме питао, а шта ће да буде са Русијом? – упалила ми се лампица изнад главе, те сам се опсјетио пословице по којој најприје мораш знати ко ти збори, па што ти збори.
На том сам мјесту у времену, а био је јул 2026, питао Јурија да ли је он Рус или је пак Јеврејин?
Никола Маловић: Ко је Адам Оз (и што је баш сада изабрао да се пројави у Перасту)
Опет се насмијешио, Јуриј, и рекао да је Јевреј. С тим сазнањем, одговорио сам му да Русија нема велике шансе уколико је тачно да су јој све паре и сви медији у јеврејским рукама, што је порадовало, учинило ми се, мог саговорника, али не и закључак, по коме човјек снује, а Бог одлучује. Јуриј на ово није одмахнуо руком, али је уз осмијех рекао да ће његов месија доћи. Уз осмијех тежак 250 килотона, сагласио сам се да ће његов месија доћи, јер тако казују и моји свети списи, с тим што јеврејског спаситеља претпостављају друкчије и са другим именом.
Годину дана прије неголи ће наука доказати Колумбово јеврејско поријекло, The Jerusalem Post посветио је цијелу страну роману „Једро наде“ у коме се каже да је највећи морепловац свих времена био конверзос, Јевреј поријеклом. На прва три брода, „Нињи“, „Пинти“ и „Санта Марији“, не плови католички свештеник, иако смо ми учили да је 1492. покрштавање домородаца био један од разлога финансирања мисије, него плови Луис де Торес, тумач за хебрејски, из чега испада да је прво Здраво! изречено у Индијама, тј. у Америци – изречено на хебрејском језику, што баца ново свијетло на нама знану историју.
Никола Маловић: Оз је дебото био маг (одломак из романа „Једро наде“)
Колумбо, наиме, вјерује у казивања Елдада хад Данија, у науци познатог као Елдад Данићанин, који се однекуд у 9. вијеку појавио на Иберијском полуострву и почео да прича како далеко на Истоку живи 10 племена, оних изгубљених, које је Набукодоносор одвео у вавилонско ропство. И проче, и проче, што би рекли стари текстови… „Једро наде“ никад није преведено на хебрејски, биће зато што се и хипотетички издавач руководио крилатицом по којој се најприје мора знати ко збори, па што збори.
За разлику од прошле године, када је у столицу препокута моје сиједао многи наш човјек откухујући што је коначно изашао из хаоса земље Србије, ове године тог видног олакшања на почетку годишњег одмора није било, али ни видне туге што се с обале понови враћа у хаос.
У улози упитаника, сазно сам да је то стога што се колективни Србин навикао на кафкијански рам државе којој уџбенике пишу странци, кад и на недавну иконичну слику на којој се у другом плану види пожар, док у првом плану, преко пасареле понад ауто-пута пише СРБИЈА ПОБЕЂУЈЕ.
Фото: Друштвене мреже
Србија ври, и море је многима током сезоне послужило, као Боланом Дојчину, јунаку из епске народне пјесме, да се повежу кости, и припреми се на оно што неминовно слиједи. У зависности од судара колонијалне извијесности са традиционалном српском непредвидивошћу, исписаће се странице будућности.
Пожари су широм региона доказали да је неспособност државних врхова – епидемична.
Као да се плаћају златом, авиони канадери, ти најбољи авио-ватрогасци, никако да се нађу у нашем власништву.
Поново, као да су циљ ватре, а не опстанак шума. Пожаришта се лакше продају јер су јефтинија од терена обремењеног шумом.
Вода, Портонови (Фото: Н. М.)
Током 90-их година, тадашња Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора), продала је Грчкој четири авиона канадера CL-215. Питати зашто, било би једнако логично као и питати зашто је продато злата вриједно земљиште ПКБ-а, или рудник злата у Бору, Аеродром „Никола Тесла“, банкарски сектор, ауто-индустрија, прехрамбена индустрија, текстилна индустрија…
У вријеме оно од годишњих одмора, појавио се нови термин: неугасиви пожари. Гори Европа, не метафорично. Француска, Шпанија, Грчка, Њемачка, чак и Белгија… Њима не би требало да недостају авиони за ефикасно гашење пожара.
Како без сумње у повод да је у Хрватској ватром сасма похаран Омиш, објаснити да тамо чак четири авиона канадера CL-415 нису могла да науде стихији? Јесу ли ово пак Fire type 2.0?
Фонтана, Портонови (Фото: Н. М.)
У Боки је Которској историјски комад Херцегновске ривијере претворен у дим и смрдљиво пожариште, због кога су многи плућни болесници морали да напусте обалну ваздушну бању.
На пјени од мора, узаврелој током главног дијела сезоне, полако се слијежу утисци и сабирају бројке. Сезона 2026. била је слабија, мјесто за пешкир могао је и у августу да се нађе на незакупљеној плажи, кад и паркинг, што године 2025. није било могуће. Ипак, колоне од врсте терибиле биће упамћене од Будве до Тивта и Котора, те кроз потпуно загушени Котор, посебно у данима када је до Риве стизало и по шест крузера са три до пет хиљада туриста на сваком.
Уздигнемо ли фокус, официјелна је Црна Гора заозбиљно почела да вјерује да је прва до последње чланице Европске уније, да је прва иза Хрватске, па за све паре ради да вазалство докаже тако што ће ускоро послати своје солдате у рат, будући да је Скупштина одобрила учешће у НАТО активностима помоћи и обуке. Највиши државни званичници, истина, наглашавају да ниједан црногорски војник неће крочити на територију Украјине, али ко још вјерује било чијим званичницима, посебно оним што поради себе једу лебац у парламентима несамосталних и несуверених држава?
Најмањи заједнички именитељ свих 90-дневних љетњих сесија тицао се издаје националног кода кроз издају националних интереса на свима равнима. Вјера у небострој није довођена у питање, али сличност Његове Светости са Богом који само ћути и гледа – јесте, јер то гледање и та ћутња као да су изашли из Бећковићеве поеме „Богојављење“.
У доба неугасивих пожара, што нам је чинити? На крају романа „Једро наде“, мој јунак, фабрикант морнарских мајица, а које су уједно и војна униформа у свим морнарицама свијета, бира рјешење познато читаоцима. Остали, илити већина, као у свим ратовима, наликоваће сувим боровима ка којима хита плам глобалног сукоба.
Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне.
Крај романа Једро наде
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар