Морамо да кренемо ка једној свјетској влади, једној свјетској религији, под једним свјетским вођом. Пошаљите нам таквог човјека, па био он бог или ђаво, ми ћемо га пригрлити, поручује предсједник Оз у роману „Једро наде“

Никола Маловић, Једро наде, VII издање

Предсједник Адам Оз: у мору галебова

Дошетао сам до ивице јужног дијела острва. Да с те стране дочекам првог човјека града Пераста. Било је 09.13; ја на Госпи од Шкрпјела сâм, можда у свакој кући присутан преко Google Just, можда не, свеједно, на два минута од стиска руке с енигмом: ко је Адам Оз, и што је баш сада изабрао да се пројави у Перасту? У уговореном тренутку догодило се нешто необично. Таман што ми је, ступивши на острво, пружио руку – зазвонио му је myPhone, па је руку повукао.

Неко је вријеме Предсједник ћутао, а онда казао:

– Yes… we must move as quickly as possible to a one-world government; a one-world religion; under a one-world leader. What we want is a man or sufficient stature to hold the allegiance of the people, and to lift us out of the economic morass into which we are sinking. Send us such a man, and be he God or the Devil, we will receive him.[1]

Галебови су се оглашавали гласно. Торба-прегача око Озовог паса била је скоро празна.

Погледао сам увис. Острвска Госпа од Шкрпјела претворила се у брод с големим једром од хиљада бијелих крила. Из крај Мориња, Рисна, Пераста, Доброте, Прчања и Столива, још је надолазило птица да дају вјетра тој сили.

Адам је вратио myPhone у џеп од капута, ставио ми међу прсте коцкицу хлеба и казао:

– Подигните руку из лакта трзајем, као да бисте ловили лигње с небеса.

Послушао сам га инстинктивно, с хлебом између палца и кажипрста, и осјетио у трену како ми га галебов кљун узима, савршено водећи рачуна да ме притом не повриједи. Госпо! Из те близине постало ми је јасно како је кљуном, као отварачем за конзерву, галеб с распоном крила од метар и по, могао и лобању да ми отвори. Али је Бог одлучио да непријатељски порив према људима не посади између два сивкастожута ока са цинобер очним прстеном.

Извор: knjizara.com

– Браво, Никола! – комплиментавао ми је предсједник. Притом, то није казивао лицем. За неког ко у једној географији ведри а у другој облачи, имао је преједноставну мимику. Раширеним очима чудио се тај петнаестак година канда старији човјек од мене. Обрве спуштао није.

– Предсједниче, како је напољу?

– Тја, како је… Своди се на то да ли вам је мета на челу или још није, да ли ће ускоро бити, или неће ни под каквим условима, теологију занемаримо ли. Пустимо то, Никола… позвао сам вас убијеђен да ћемо од острва до Пераста ми моћи да дефинишемо стратегију ваше робне марке, те да јој угрубо осмислимо наратив. Али видим да данас нећемо успјети. Преуморан сам. Хеликоптер ме избацио предалеко. Чудом се чудим колико ови галебови траже менталне енергије да би се држали у жељеном поретку. Лакше је с људима, пазите што вам кажем. Начисто ме излуђују буком… Колико мислите да нам предстоји још хода до Трга Св. Николе?

– Не много. Око 700 метара по леду, значи десетак минута хода.

– О, па то је сасвим прихватљиво…

Оз се правом линијом, куда је најближе, преко мора приближавао Тргу. Био сам му са стране, а облак галебова одозго – ту и тамо навикнут на ситну ћар у облику коцкице хлеба. Нисмо разговарали. Предсједник је све вријеме слободном руком повлачио неке конце у myPhonu. Можда ме зато није изненадила силесија свијета изашлог по хладноћи са свих каскада. Највише је било повратника и Јевреја. На стотинак метара од првих степеница којима смо се успели до обалне улице и Трга, уздигао сам обрве и ја, не што сам хтио да личим на Оза, него стога што ме чудило да баш нико не слави, нити узвицима одушевљења поздравља предсједника?!

Дочека је било.

Но у тишини?

Извор: Лагуна

Више из очију неголи из усана из којих као да је неко извадио живац, упитао ме Оз на седам-осам корака од копна:

– Никола, имате ли у вашем myPhonu умеморисан разговор између оба свештеника који се водио на 44. скалину Великог степеништа?

Овај се само прави да је луд и пријатељски, помислио сам.

– Какав разговор? Када?

– Никола, када су људи које сам послао из Израела јели из казана?

– Не знам.

– Не знате? Освјежићу вам меморију. Тада се један поп другом на уво жалио како је хране све мање, и питао се кад ће коначно у Пераст да стигне рабин. Да и он приложи нешто, сјећате ли се?

Никола Маловић: Технологија се теологизирала

Сјетио сам се.

– А ви то јесте, не?

– Да.

Једро наде, 240–242, Лагуна, 2021.

Наслов и опрема: Стање ствари

[1] Да… морамо што је брже могуће да кренемо ка једној свјетској влади, једној свјетској религији, под једним свјетским вођом. Оно што желимо је човјек или друштвена величина способна да задржи народ лојалним и избави нас из економске мочваре у коју тонемо. Пошаљите нам таквог човјека, па био он бог или ђаво, ми ћемо га пригрлити.

Categories: Гостинска соба

Tags: Једро наде, Никола Маловић, књижевност