Прича о томе како су Милица Тепић и Миља Марин постале иконе, док су њихова кнежпољска страдања остала изван кадра. Врховни режисер био је Жорж Скригин
Милица Тепић носи сина Бранка и води ћерку Драгицу; Миља Марин (Фото: Георгије-Жорж Скригин)
Култура сећања или дизајн заборава
Прошло је тачно 44 године од 1982, момента када је идеолошки армирани бетон социјализма почео неповратно да пуца. Данас, док стојимо пред стерилним стакленим витринама у ЈУ СРП Јасеновац или гледамо апстрактне вертикале на Мраковици, време је да ствари назовемо правим именом: ми смо жртве једне врхунске, уметничке и опаке режије стварности.
Родоначелник те маскенбалске естетике био је Георгије-Жорж Скригин. Потомак „белих” Руса, који је свој балетски корак заменио партизанским маршем, донео је у наше крваво Кнежпоље нешто што нам је тада можда требало, а што нас данас суштински кошта — естетизацију пакла.
Жорж Скригин, 1943. године: „Бели” Рус у црвеној пропаганди – режисер нашег колективног сећања
Скригин није био документариста; он је био мајстор визуелне пропаганде. Његов хуманистички социјализам изнедрио је „револуционарни кич” највишег нивоа. Када је на путу срео Милицу Тепић, он у њој није видео несрећну жену из Комленца којој су усташе обесиле мужа Бранка у Дубици 1942. године. Он је видео композицију. Снимио ју је одоздо, да делује моћно, као античка хероина, а не као мајка којој деца умиру од глади у збегу.
Скригинова „Мајка Храброст”: Како је Милица Тепић из Комленца постала безимени симбол државног мита
Тако је Милица Тепић прекрштена у „Мајку Храброст”. Тим именом Скригин ју је дефинитивно отео од њене породице и комшија из Дубице и предао је државној архитектури мита. Из кадра је избацио смрад паљевине и чињеницу да је Босанска/Козарска Дубица те године била џиновска кланица, а не филмски сет. Скригин никада није потписао своју слику бројком од 18.000 убијених Дубичана, нити поменуо да је у овом крају убијено преко 4.000 дјеце. За њега је то био само „добар материјал” за контраст светлости и сенке. Детаљи о настанку фотографије јасно говоре о тој потреби за „корекцијом” стварности.
Није се зауставио на Милици. У Кнежици 1943. пронашао је седамнаестогодишњу болничарку Миљу Марин. Натерао ју је да скине мараму, забаци пушку и насмеје се у смрт. Тај осмех „Партизанке са Козаре” постао је најпродаванија лаж социјализма. Док је свет мислио да су козарске жене филмске диве, стварна Миља је у блату видала ране које никакав објектив није могао да поправи.
Наређени осмех Миље Марин: Лепота као параван за геноцид у Кнежпољу
„Режија стварности ради Веће истине” био је незванични мото Скригина и КПЈ. У његовој монографији, Милица и Миља среле су се као савршени контрасти државног пројекта. Али у стварном животу, држава их је заборавила. Милица је умрла у беди већ 1949, а њен син Бранко Тепић, дечак са мајчиних леђа, преминуо је тек недавно, 2022. године, тихујући о истини коју Скригин није хтео да сними.
Бранко Тепић 2002. године
А данас? Данас над таквим концептом „умивене трагедије” заправо кмечимо када га препознамо у модерним поставкама Јасеновца. Савремени кустоси су само Скригинови наследници који користе минимализам да „пацификују” стратиште. Уместо крви Градине, нуде нам мултимедијалну инсталацију.
Естетика против документа: Унутрашњост музеја у Јасеновцу као финални чин стерилизације ужаса
Бранков одлазак 2022. године коначно је угасио тај живи штит од лажи. Време је да истину вратимо тамо где јој је место: у блато Козаре и крв Дубице, далеко од Скригинових филтера. Јер историја коју „режирамо” да би нам била подношљивија, заправо је историја коју изнова издајемо.
Бранко Тепић (1942–2022): Последњи сведок који је преживио сопствени споменик
Зоран М. Кос, уредник
Фотографије: Интернет/The Dog Republic
Опрема: Стање ствари
(The Dog Republic, 8. 2. 2026)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар