Прича о томе како су Милица Тепић и Миља Марин постале иконе, док су њихова кнежпољска страдања остала изван кадра. Врховни режисер био је Жорж Скригин
Милица Тепић носи сина Бранка и води ћерку Драгицу; Миља Марин (Фото: Георгије-Жорж Скригин)
Култура сећања или дизајн заборава
Прошло је тачно 44 године од 1982, момента када је идеолошки армирани бетон социјализма почео неповратно да пуца. Данас, док стојимо пред стерилним стакленим витринама у ЈУ СРП Јасеновац или гледамо апстрактне вертикале на Мраковици, време је да ствари назовемо правим именом: ми смо жртве једне врхунске, уметничке и опаке режије стварности.
Родоначелник те маскенбалске естетике био је Георгије-Жорж Скригин. Потомак „белих” Руса, који је свој балетски корак заменио партизанским маршем, донео је у наше крваво Кнежпоље нешто што нам је тада можда требало, а што нас данас суштински кошта — естетизацију пакла.
Жорж Скригин, 1943. године: „Бели” Рус у црвеној пропаганди – режисер нашег колективног сећања
Скригин није био документариста; он је био мајстор визуелне пропаганде. Његов хуманистички социјализам изнедрио је „револуционарни кич” највишег нивоа. Када је на путу срео Милицу Тепић, он у њој није видео несрећну жену из Комленца којој су усташе обесиле мужа Бранка у Дубици 1942. године. Он је видео композицију. Снимио ју је одоздо, да делује моћно, као античка хероина, а не као мајка којој деца умиру од глади у збегу.
Скригинова „Мајка Храброст”: Како је Милица Тепић из Комленца постала безимени симбол државног мита
Тако је Милица Тепић прекрштена у „Мајку Храброст”. Тим именом Скригин ју је дефинитивно отео од њене породице и комшија из Дубице и предао је државној архитектури мита. Из кадра је избацио смрад паљевине и чињеницу да је Босанска/Козарска Дубица те године била џиновска кланица, а не филмски сет. Скригин никада није потписао своју слику бројком од 18.000 убијених Дубичана, нити поменуо да је у овом крају убијено преко 4.000 дјеце. За њега је то био само „добар материјал” за контраст светлости и сенке. Детаљи о настанку фотографије јасно говоре о тој потреби за „корекцијом” стварности.
Није се зауставио на Милици. У Кнежици 1943. пронашао је седамнаестогодишњу болничарку Миљу Марин. Натерао ју је да скине мараму, забаци пушку и насмеје се у смрт. Тај осмех „Партизанке са Козаре” постао је најпродаванија лаж социјализма. Док је свет мислио да су козарске жене филмске диве, стварна Миља је у блату видала ране које никакав објектив није могао да поправи.
Наређени осмех Миље Марин: Лепота као параван за геноцид у Кнежпољу
„Режија стварности ради Веће истине” био је незванични мото Скригина и КПЈ. У његовој монографији, Милица и Миља среле су се као савршени контрасти државног пројекта. Али у стварном животу, држава их је заборавила. Милица је умрла у беди већ 1949, а њен син Бранко Тепић, дечак са мајчиних леђа, преминуо је тек недавно, 2022. године, тихујући о истини коју Скригин није хтео да сними.
Бранко Тепић 2002. године
А данас? Данас над таквим концептом „умивене трагедије” заправо кмечимо када га препознамо у модерним поставкама Јасеновца. Савремени кустоси су само Скригинови наследници који користе минимализам да „пацификују” стратиште. Уместо крви Градине, нуде нам мултимедијалну инсталацију.
Естетика против документа: Унутрашњост музеја у Јасеновцу као финални чин стерилизације ужаса
Бранков одлазак 2022. године коначно је угасио тај живи штит од лажи. Време је да истину вратимо тамо где јој је место: у блато Козаре и крв Дубице, далеко од Скригинових филтера. Јер историја коју „режирамо” да би нам била подношљивија, заправо је историја коју изнова издајемо.
Бранко Тепић (1942–2022): Последњи сведок који је преживио сопствени споменик
Зоран М. Кос, уредник
Фотографије: Интернет/The Dog Republic
Опрема: Стање ствари
(The Dog Republic, 8. 2. 2026)
Categories: Гостинска соба
Руски скрыга је србски упир или вампир.
Георгије Владимировић Скригин 1910-1997. из Одесе је хохол, атеиста-троцкиста, великохрватски балетан и титоистички пропагандиста.
Године 1975. у Јозефштату (бивши Београд) први поглавник Прве Титославије или Велике Ендехазије Јозеф Францов Броз 1892-1980. из Кумровеца додели Награду Авној Георгију В. Скригину за укупно уметничко (зло)дело.
Године 1997. у Јозефштату (бивши Београд) на Новом гробљу у Алеји „заслужних грађана“ или титоистичких буржуја овај загробачки упир је „сахрањен“ у римопапистичку калоту где усташицом пише [Skrigin Georgije].
Данас 2026. у Сијетлу Интернетска филмска база података [Internet Movie Database] упорно обзнањује да Георгије В. Скригин „је умрла“ [„she died“].
Глогов колац.
Потпуно разумем аутора чланка, али да није било ових фотографија колико смо способни и обзирни према својим жртвама мислим да би било упитно да ли би ишта остало у спомен нашим жртвама.
Као дете 1980.-тих сам причитао књигу Драгoja Лукића Рат и дјеца Козаре која је уз слику Милице Тепић заслужна да ја као дете од 7-8 година прогледам и да започнем да тражим одговоре на многа питања.
Материјал из књиге Рат и дјеца Козаре је обилно кориштен у књизи Јасеновац – Аушвиц Балкана, али је Драгоје Лукић урадио много бољи посао, а лексички је неупоредивмо професионалније одрађено. Можемо рећи да је Гидеон Грајф много тога ископирао од Лукића.
http://www.zlocininadsrbima.com/PDF/Rat-i-deca-Kozare.pdf
@Zoran M. Kos ; Journalist and Photographer & FCI judge & Breeder/Owner/Handler у „Dubdog White Kennel/Odgajivačnica:“DUBDOG White“
Novoj estetici je „bljak“ svaki heroizam , istrajnost , i radost zbog izvorne poezije samog života koji “ zahtijeva kad se gine da se pijeva“. Narikače i kult žrtve Danka Popovića su pak deo umetničke , „virtualne“ poezije . Horora i zastrašivanja .
E, pa neće mi se da Svetle grobove vidim kao kosturnice . I njihova borba generacijama je ostavljala mnogo više i lepše od same rake . Ko se toga stidi i gadi nije mi brat , nije mi ništa !
Толико промашен и излишан напис овог аутора; Скригин, где год је боравио, регистровао је, у мери у којој је био снабдевен фото материјалом! Јесмо ли сагледали и његове фотографије из периода Битке на Сутјесци? Он се ослађивао НИЈЕ, манипулатор НИЈЕ био; не можемо назвати манипулацијом с негативним намерама, ову фотографију мајке Тепић, нити девојке партизанке, јер су оне стварне особе, у стварном контексту. Сетимо се фотографија Маргарет Бурке Вајт и Доротее Ланге из периода економске кризе у САД; оне су биле позиране, али су позу заузимале, по концепту фотографа, исте те сиромашне особе! И фотографија Роберта Капе, борца у Шпанском грађанском рату, који пада погођен, је била режирана (дочим, овде се радило о мало дрскијој манипулацији), али ти су борци и гинули, зар не?
Сама чињеница да овај аутор, вероватно млађих или средњих година, није никад ишчитао, нити се информисао онако како су се ђаци, студенти, у 50-им, 60-им годинама у Југославији, редовно и нормално информисали о злочинима током Другог светског рата. Чињеница да је он незналица што се библиографије из овог периода тиче, не оправдава га. Не оправдава га ни мотивација. ***** **** **** **** ***
КОМУНИСТИЧКА сенка над Мајком Србијом – како је режирана ЛАЖ појела стварне ЖРТВЕ.
У лето Господње 1941 године Чичини Четници су од Немаца заробили четири лака тенка типа „Хочкис“ Француске производње.
Један тенк „Хочкис“ је дат КОМУНИСТИМА ПАРТИЗАНИМА по договору из Ужица.
Договор Грозни -Чича.
Посаду тог ДАТОГ тенка ПАРТИЗАНИМА је чинила Четничка Чичина Обучена Посада.
ПАРТИЗАНИ нису имали ни ЈЕДНОГ ЈЕДИНОГ обученог тенкисту све до 1944 године.
И дан данас 2026 године на улазу у Срце Горњег Милановца у Срцу Мајке Шумадије у Срцу Мајке Србије СТОЈИ ТЕНК на коме пише :
ОВАЈ тенк су запленили ПАРТИЗАНИ од Немаца.
ОВАЈ тенк је Шеридан. Не Хочкис.
Тенк је „Шеридан“. Америчке производње.
Добијен ЏАБАКА као помоћ после рата.
Ко не верује нека погледа СВОЈИМ НЕВЕРУЈУЋИМ ОЧИМА на лицу места.
Све команде на тенку су на Енглеском језику.
Тенк „Шеридан“ је ПРВИ ПУТ гусеницама својим закорачио 1944 лета Господњег на једној плажи у Француској.
Прва.
РЕЖИРАНА ЛАЖ ЈЕ КОМУНИСТИЧКА.
ТРАЈЕ И ДАН ДАНАС.
У лето Господње 1942 године у 13 Концентрационих Логора у Норвешку Видкуна Квислинга је одведено 3840 Срба и 160 осталих.
ЛОГОРАША.
У СМРТ.
Кућа Југословенско-Норвешког пријатељства изграђена и отворена 1987 године.
У Срцу Горњег Милановца у Срцу Мајке Шумадије у Срцу Мајке Србије.
ПРЕИМЕНУЈЕ СЕ 2007 године у :
Кућу Србско-Норвршког пријатељства.
Норвешка се ПРИЈАТЕЉСКИ захвалила Мајци Србији 1999 године.
БОМБАРДОВАЊЕМ.
У СМРТ.
1945 године у Норвешкој је основано :
Југословенско-Норвешко друштво.
2010 године се ПРЕИМЕНУЈЕ у :
Норвешко-Западни Балкан друштво.
3860 Срба ЛОГОРАША или 96% није НИКАД живело на Западном Балкану.
А ни 160 осталих ЛОГОРАША или 4% .
Друга.
РЕЖИРАНА ЛАЖ ЈЕ ПРОТЕСТАНСТКА.
Кућу Музеј Другог Србског Народног Устанка подиже Србски Краљ Александар Обреновић 1891 године у Срцу Горњег Милановца у Срцу Мајке Шумадије у Срцу Мајке Србије у ТАКОВУ.
23.04.1815 године Милош Обреновић у
ТАКОВУ РЕЧЕ :
ЕВО МЕНЕ, ЕТО ВАС – РАТ ТУРЦИМА.
ЈЕДИНА СРБСКА ИСТИНА.
У Срцу Горњег Милановца у Срцу Мајке Шумадије у Срцу Мајке Србије.
Нису Мајци Србији КРИВИ ни БЕЛИ ни ЦРВЕНИ РУСИ.
Нису Мајци Србији КРИВИ ни Русија ни Норвешка.
Мајци Србији су КРИВИ СРБСКИ КОМУНИСТИ.
ИСПРАНИ, ОДРОЂЕНИ И ОСЛЕПЉЕНИ ОД СРБСТВА.
Њихови потомци данашњи у Мајци Србији
ПРЕИМЕНОВАЛИ су се у :
ГРАЏАНЕРЕ.
СВИХ БОЈА И ФЕЛА.
ОБОЖАВАЈУ КУЋУ КАКТУСА.
РЕЖИРАНА ЛАЖ КОМУНИСТИЧКА.
Овим путем ОБАВЕШТАВАЈУ се да имају прилику да КУПЕ још једну КУЋУ.
Наиме Поглавник и Доглавник и Сабор Католичке Крватске Геноцидне Грозне Њихове су одлучили да :
ПРОДАЈУ Кућу Музеј Кумровец.
На лицитацији.
Почетна цена је 2.7 милиона евра.
Кућа Музеј Кумровец изграђена је 1974 године.
Наводно због тога што је ЛАЖ ту РОЂЕНА.
1892 године.
СЛУЧАЈНО те ИСТЕ године 1974 у КОМУНИСТИЧКОЈ СРБИЈИ у КОМУНИСТИЧКОЈ СРБСКОЈ СКУПШТИНИ је ОДЛУЧЕНО са ЈЕДНИМ ГЛАСОМ ПРОТИВ ДА СРБИЈА БУДЕ ЦЕЛА ИЗ ТРИ ДЕЛА.
ЈЕДИНИ ПУТ У СУНЧЕВОМ СИСТЕМУ.
ОД НУЛТЕ ГОДИНЕ.
СРБСКИ ГРАЏАНЕРИ купите или финансирајте куповину ВАШЕ ОБОЖАВАНЕ КУЋЕ.
КУМРОВЕЦ. ( не Кумровац ).
Мале су ТО паре за ВАС.
ИОНАКО СВАКОГ БОЖИЈЕГ ЛЕТА ДРАГОВОЉНО ОСТАВЉАТЕ МИЛИОНЕ ГРАЏАНЕРСКИХ ЕВРЕ У Католичку Крватску Геноцидну Грозну Њихову када УСХИЋЕНО ИДЕТЕ НА
ХОЛИДЕЈ.
ДА ПАПАТЕ ПАПАЛИНЕ.
ОТРОВНЕ.
ЈЕДИНА ГРАЏАНЕРСКА ИСТИНА.
Како су коментари против комуниста пуни мржње…Ови који бране комунисте то чине на достојанствен начин, како то човеку доликује. Упоредите сами. Нисам никада припадала ни једној партији, али сам рођена у време СФРЈ. Учена сам, од оца комунисте, учесника другог светског рата, да волим Србију и Црну Гору посебно, али и остале републике. Једноставно нисам учена да мрзим. Знам шта нам је учинила НДХ, то ни један нормалан човек не може да не осуди. Да имамо политичаре (какве немамо), да нацизам и даље не влада светом, све би било много другачије. Мислим да Русија управо сада ради на завршавању другог светског рата, који никада није престао, нацисти су се само притајили.. Наше жртве од стране НДХ морају бити у потпуности обелодањене за читав свет. Ми сами све знамо. Од како читам Стање Ствари, редовно палим свећу нашим од усташа пострадалим мученицима. Мислим да међу нама, Србима, нема дијалога. Ми једноставно не умемо да прихватимо различито мишљење. Кључ свих наших проблема.
Од доласка на полуострво између три мора смо се неселективно тукли са Царевима , Василеусима , Хунима и Туркменима или између себе , свако својим снагама , па је претегао час један, час други .
И тако смо вршили „расподелу“ материјалмих добара .
Са класним , политичким освешћењем , борба је измештена унутар племена , класе, породице и самог појединца . И премештена у непризнавања резултата. Јер је непријатељ недостојан победе победу могао само покрасти.
@ Мирјана
Година 1937-2026. Србе и Србију већ девет деценија уништавају титоисти, а не комунисти, шта потврђује, на пример, титоистички истребни логор Голи оток 1948-1956. као наставак австроугарског заробљеничког логора Калва [Calva] 1915-1918.
Титоисти су великохрватски троцкисти или великохрватски црвени хитлеристи или црвене усташе.
Усташе су великохрватски људождери и паклени заторници србскога народа.
Срби и ини људи благородно мрзе усташе свих боја и нација.
Овде је написано да су „коментари против комуниста пуни мржње“, па да напишем пар речи на ту тему. Мој покојни отац је у време збега на Козари имао 12 година. Запамтио је дизање устанка, збег, пад Козаре, Јасеновац, избеглиштво у Славонији, повратак на Козару у јесен 1942 и живот у земуницама и скривање од усташа, Немаца, Черкеза… Устанак на Козари био је силовит и није имао везе са комунистима, отац је добро запамтио своје стричеве који су у устанак отишли са кокардама. Комунисти се појављују после и захваљујући огромном угледу који је уживао др Младен Стојановић (свештенички син који је сиротињу лечио бесплатно) преузимају вођство. Козара је све време до маја 1942. била слободна територија. А онда су се комунисти досетили да узму Приједор и, што је важније, Љубију, рудник гвоздене руде. Знали су (како је Коста Нађ и признао) да их не могу задржати али то им није ни било битно, хтели су да се то прочује, за последице нису марили. Ваља истаћи да је Младен тада већ био покојни а да је на челу козарских партизана био Хрват Шоша. Шта је њега било брига што ће последице тог војничког успеха платити народ. Освајањем Љубије су призвали Немце, њих 11.000. То је пресудило Козари. Они нису могли да допусте да у тренутку док се спремају на Стаљинград остану без рудника гвоздене руде дубоко у позадини. Са усташама и домобранима партизани су се носили без проблема, али са овом силом нису могли. Иначе однос је био неких 35.000 Немаца и Хрвата на 3.500-4.000 козарских бораца. Месец дана је трајало опкољавање Козаре, да би коначно пала 4. јула. Ноћ пре је обруч пробијен последњи пут и тада је из њега изашло око 10.000 људи. 68.000 људи је одведено у логоре. Највише у Јасеновац, али је 10.000 Козарчана завршило у Земуну, а неколико стотина чак и у Мохолту у Норвешкој. Отац је запамтио да су их, док су спровођени кроз Дубицу, жене из муслиманских кућа поливале врелом водом. Моја породица је спадала међу срећније, од 11 чланова „само“ 3 је страдало, што је дупло мање од просека општине Козарска Дубица – 55%. Очев стриц, првоборац, је остао без сва 4 детета. Негде сам прочитао да је К.Дубица била најстрадалнија општина у Европи у 2.с. рату. Партизански устанак и јуначка борба је део колективног сећања народа под Козаром, др Младен и данас тамо има неупитан статус. Али треба заувек запамтити и како су комунисти завили тај народ у црно. Често се питам да ли би било другачије да Младен није убијен (иначе под Козаром неки причају да су га убили комунисти а не Раде Радић) пошто је он ипак био дете тог краја. Шоши је до тог народа било стало колико и до лањског снега, он је био револуционар, који се, додуше, није сетио да револуцију диже међу својима, него је дошао међу Србе који су устанак већ били подигли без његове помоћи. После рата су се комунисти том народу одужили тако што нису улагали готово ништа у тај крај (ако се изузму инвестиције у споменике). За 45 година своје власти до већине поткозарских села нису довели ни асфалт. Да не причам о некој озбиљнијој индустрији, то је било резервисано за усташко Бугојно нпр. 50 година после тога, Козара се нашла у отаџбинском рату и чувена 5. козарска бригада се јуначки борила под знамењем двоглавог орла – никад више петокрака!
За Мирјану. Како може да буде дијалога кад сте ви титоисти искључиви. Ви сте затравили масовне гробнице Брозовог терора над Србима. Кад те гробнице буду отворене и обављена достојна сахрана тог невиног народа и именовани починиоци, тад може да се нормално прича. До тада ми смо екстремно супростављене стране.
@Драгачевац
И не само то!
Најпре разбуцати фараонски маузолеј са ”светим антисрпским каменом у њему са четири слова”, место окупљања и заклињања (и данас) свих србождера, а истовремено разбуцати 80+ година старо осиње гнездо на Бањици, са дрворедом у форми имена овом коме су и маузолеј подигли!
Београд је изгледа био свачији, само није НИКАД био аутентично Српски град (а нарочито не ”главни” град).
Комплетан УДБ-ашки конструкт тзв. обавештајне службе, војску, и полицију распустити, и формирати ново – Српско! А онда, требити све натенане, понаособ – правосуђе, цркву (!!!), медије, итд. итд.
Па они се спрдају са нама – народом – додељују себи ордење, парадирају градом, док ”први човек” ћаци-лиције учествује у организованом убиству!
@ Зоран К.
Мажар је Мађар или Маџар.
Јосип Николин Мажар, партијски надимак Шоша, 1912-1944. из усташког упоришта Подлапца Удбинскога је хрват, окупациони колониста Австроугарске и црвени франковац-титоиста.
Године 1942. на Козари Војска Велике Мађарске помаже великохрватски покољ 70.000 Срба, Србкиња и Србчади.
Године 1943. у Средњој Босни Јосип Н. Мажар командује новим таласом великохрватског покоља Срба, нарочито припадника Југословенске краљевске војске у Отаџбини.
Данас 2026. на Козари близу бука речице Мљечанице је Шошин јарак где 1941-1942. титоисти масовно убијају и закапају Србе светосавце, али ова србождерска гробница није истражена већ 84 година 1942-2026.