Тависток је, без икакве сумње, главна установа на свијету за испирање мозга и инжењеринг над друштвом
Насловница књиге Џона Колмана Институт за међуљудске односе Тависток
Доносимо изводе из књиге Џона Колмана Институт за међуљудске односе Тависток: Обликовање моралне, духовне, културне, политичке и економске пропасти Сједињених Америчких Држава, објављене 2006. године
ПОГЛАВЉЕ 10
Пројектовање анкета јавног мњења као главног средства манипулације
Сигмунд Фројд се по доласку из Њемачке смјестио у Клиници Тависток, чиме је Енглеска постала свјетско средиште испирања мозга народних маса и експеримената из социјалног инжењеринга, потом проширених на поратне клинике диљем Сједињених Држава.
Енглеска: Затвара се Служба за развој родног идентитета Тависток и Портман
Током Другог свјетског рата Тависток је био сједиште Одјељења енглеске војске за психолошко ратовање, које је, посредством енглеске Јединице за специјалне операције (Special Operations Executive, SOE), диктирало технике психолошког ратовања војсци САД. При крају рата особље с Тавистока преузело је Свјетски савез за душевно здравље и англоамеричку Дивизију за психолошко ратовање (Psychological Warfare Division of Supreme Headquarters Allied Expeditionary Force, PWD/SHAEF).
Главни теоретичар Тавистока, др Курт Левин, дошао је у САД да би организовао Психолошку клинику Харвард, Центар за динамику скупина на Технолошком институту Масачусетс (Massachusetts Institute of Technology, MIT) и Институт за друштвена истраживања Универзитета Мичиген. Са својим колегама Картрајтом и Кантрилом имао је водећу улогу у успостављању одјељења за психологију америчког Уреда за стратешке задатке (Office of Strategic Services, OSS), Уреда за поморска истраживања (Office of Naval Research, ONR), прављењу Извјештаја о англоамеричком стратешком бомбардовању Њемачке током Другог свјетског рата (United States Strategic Bombing Survey) и успостављању Комитета за народни морал (Committee for National Morale).
Уз то, велики број утицајних људи високог политичког ранга прошао је обуку из Левинове теорије поља, до дан-данас најнапреднијег метода испирања мозга и утицања на понашање. Левинове важне колеге с Тавистока Ерик Трист, Џон Ролингс Рис, Х. В. Дикс, В. Р. Бион и Ричард Кросман, уз неколико пробраних који су учествовали у прављењу Извјештаја о англоамеричком стратешком бомбардовању Њемачке током Другог свјетског рата, Комитета за народни морал и Савјета за национална истраживања прикључили су се Левину у Корпорацији РАНД, Истраживачком институту Станфорд, Вортонској пословној школи, Лабораторијама за примијењени бихејвиоризам и Националном институту за душевно здравље.
Власти Сједињених Држава почеле су свим овим установама додјељивати вишемилионске уговоре. Током четрдесет година америчка савезна влада десетинама милијарди долара финансирала је рад ових скупина, а додатне десетине милијарди долара пристизале су из приватних задужбина.
С годинама су ове установе нарастале, као и распон њихових пројеката. Сваки аспект менталног и психолошког живота америчког народа је профилисан, забиљежен и похрањен у компјутерске банке података.
Склопљени су и бројни уговори с Централном обавјештајном агенцијом (ЦИА).
Ови трустови мозгова успоставили су блиске односе с кључним америчким организацијама за испитивање јавног мњења и главним медијским компанијама. Галуп, Јанкелович, СиБиЕс, Њујорк тајмс, Национални центар за истраживање јавног мњења и други непрестано су спроводили психолошко профилисање читавог становништва, просљеђујући резултате социјалним психолозима на обраду и процјену.
If you still say “I have nothing to hide” in 2025, this 4-minute clip will ruin that sentence for you forever.
Glenn Beck grilled Whitney Webb and she dropped pure dynamite:
– Larry Ellison (the billionaire now personally advising Trump on ALL tech/AI policy) openly bragged to… pic.twitter.com/JHP15agNPp
— Camus (@newstart_2024) November 29, 2025
Оно што јавност у новинама види као анкете јавног мњења само је дјелић оног што анкетари раде. Кључно за Тавистокову контролу над кључним секторима свакодневице у Сједињеним Државама је што сад (књига објављена 2006, нап. СтСт), пошто ју је преузео Руперт Мардок, фактички имају своју телевизију, Фокс њуз, као пропагандну машинерију власти.
Над овом густом мрежом социјалних психолога, анкетара и медијских манипулатора предсједава елита моћних заштитника, „богови с Олимпа“, односно Комитет 300. У обавијештеним круговима познато је да она контролише све у свијету изузев Русије и, у посљедње вријеме, Кине.
Она планира и разрађује дугорочне стратегије на у потпуности дисциплинован и уједначен начин. Контролише преко четиристо од петсто компанија с највећим годишњим обртом у САД, с везама које допиру до свих области друштва – државне управе, трговине, банкарства, спољне политике, обавјештајних служби и војног естаблишмента.
У себе је упила све „скупине моћи“ дотадашње америчке историје – Ротшилде, Моргане, Рокфелере, источни либерални естаблишмент оличен у породицама Перкинс, Кабот, Лоџ, као и крем старе трговине опијумом из Источне Индије која је обртала милијарде долара.
Њену хијерархију чине старе породице потекле из Британске Источноиндијске компаније с огромним богатством стеченим трговином опијумом, а управљање је с врха надоле, укључујући европске краљевске породице.
У дубљим слојевима обавјештајног естаблишмента у Вашингтону искуснији обавјештајци о овој групи говоре шапћући и шифровано као о Комитету 300. Вође се називају „олимпијцима“. Ниједан амерички предсједник не може бити изабран ни остати на власти без њихове сагласности.
Они који се супротставе њеној контроли бивају уклоњени. Примјери су Џон Кенеди, Ричард Никсон и Линдон Џонсон. Комитет 300 је међународна социјалистичка свјетска влада која Новим свјетским поретком управља иза кулиса, гдје ће и остати док не буде спремна да иступи јавно и отворено и потпуно преузме контролу над свим владама свијета и уведе међународну комунистичку диктатуру.
ПОГЛАВЉЕ 11
Промјена образовне парадигмe
Током седамдесетих година двадесетог вијека наступила је драматична промјена парадигме у наставним програмима на свим разинама образовања, дотле да су ученици оцјењивани из предмета грађанског образовања умјесто из читања, писања и аритметике. Међу тинејџерима диљем САД завладала је епидемија „необавезног секса“ и дрогирања.
Јула 1980. у Торонту је одржана велика међународна конференција под називом Прва глобална конференција о будућности, уз учешће више од четири хиљаде социјалних инжењера, кибернетичара и футуролога из свих трустова мозгова. Тон конференције усмјеравао је милијардер повезан с Тавистоком Морис Стронг, који је и задао тему:
„Дошао је тренутак да с размишљања и дијалога пређемо на дјела. Ова конференција биће полазна тачка да би се та важна дјелатност спровела током осамдесетих година.“
Стронг је био директор Петро Канаде, једне од истакнутих компанија олимпијаца. Био је припадник енглеске спољне обавјештајне службе MИ6, у којој је током Другог свјетског рата имао чин пуковника. Стронг и његова мрежа компанија били су дубоко уплетени у веома уносну трговину опијумом, хероином и кокаином. Стронг и Олдос Хаксли били су одговорни што је дрога ЛСД преплавила САД, а касније и Европу. Стронг је и бивши директор Програма за развој Уједињених нација.
Џорџ Галовеј: „Свјетски сервис Би-Би-Си-ја“ је МИ6 с микрофоном
Један од главних говорника испред олимпијаца био је др Аурелио Печеи, предсједник Римског клуба, натовског труста мозгова чије је име смишљено да изазове забуну да је повезано с Римокатоличком црквом, иако то није био случај.
Сврха Римског клуба била је да дјелује као противтежа постиндустријском ширењу пољопривредног и војног сектора, такозваног „постиндустријског пољопривредног друштва нултог раста“, ради заустављања наглог развоја производње и пољопривредне механизације.
Придружили су се Универзитет Станфорд, Институт Тависток и други центри за примијењену социјалну психијатрију. Тависток је 1994. склопио велики уговор с НАСА ради процјене дјелотворности њеног свемирског програма. Сам Римски клуб основан је тек 1968. у оквиру позива на стварање Новог свјетског поретка и јединствене свјетске владе, да би постао инструмент за наметање граница раста индустријским државама, а прва мета биле су САД.
Жак Кусто: Страшно је рећи, али морамо елиминисати 350.000 људи дневно (1991)
То је био један од првих корака у смјеру остварења једног од циљева Клуба 300 – враћања Сједињених Држава у стање феудализма и феудалног друштва. Један од индустријских сектора против којих је Римски клуб дјеловао био је нуклеарна енергија, гдје су успјели зауставити изградњу нуклеарних електрана, доводећи до стања у ком ће за сљедећих хиљаду година потражња за електричном енергијом бити већа од понуде. НАТО је његово војно одјељење са сврхом држања Русије под контролом.
План дјеловања изложен на поменутој Конференцији 1980. године укључује сљедеће:
- Покрет за ослобађање жена.
- Подизање свијести црначког становништва, мијешање раса, рушење табуа о мјешовитим браковима, према предлогу Тавистокових антрополога Маргарет Мид и Грегорија Бејтсона.
- Покретање агресивног програма приказивања „обојених раса“ као надмоћнијих у односу на бјелачко становништво Западне цивилизације. Отуд потичу Опра Винфри и мноштво црних особа одабраних и обучених за улогу представљања „мјешовитих раса“ као надмоћних у односу на бијелце. То је било видљиво и у филмовима, гдје су црначке звијезде истицане у први план, као и у давању предности црнцима у односу на бијелце на позицијама власти, попут мјеста судија, локалних шефова полиције и војске, генералних директора великих корпорација и слично.
- Побуну омладине против замишљених друштвених неправди.
- Подизање интересовања за друштвену одговорност пословања.
- Стварање генерацијског процјепа ради промјене парадигме.
- Настројавање многих младих људи против технологије.
- Експериментисање с новим породичним структурама и међуљудским везама у којима хомосексуалност и лезбејство постају „нормални“.
- Подстицање појаве лажних покрета за екологију и очување природе попут Гринписа.
- Нагло подстицање интересовања за источњачке религије и филозофију.
- Обнављање интересовања за „фундаменталистичко“ хришћанство.
- Пребацивање тежишта настојања радничких синдиката на квалитет радног окружења.
- Подстицање интересовања за медитацију и друге духовне дисциплине. Наметање „кабале“ као замјене за хришћанску културу, уз делегирање одабраних особа за учење и ширење Кабале, попут испрва Ширли Меклејн и Розен Бар, потом Мадоне и Деми Мур.
- Подизање важности процеса „самоостварења“.
- Стварање нових музичких праваца попут хипхопа и репа, посредством извођача попут Ајскјуба.
- Увођење новог начина изговарања енглеског језика којим се он унакажава до неразумљивости, и његово наметање спикерима на најгледанијим телевизијама.
Ова огромна и неповратна промјена парадигме преузела је Америку док смо спавали, намећући оно што ће грађани Новог свјетског поретка под јединственом Свјетском владом морати испољавати – промјену свијести, нестанак националних држава, понос својим народом и расом, уз неповратно одбацивање дотадашње културе.
Разговор Александра Вучића и Светислава Басаре: Промена свести Срба биће најтежи посао (2014)
ПОГЛАВЉЕ 12
Левинова доктрина „промјене идентитета“
Лаику није лако пратити Левинову доктрину. Он каже да се сви психолошки феномени дешавају у домену који дефинише као „психолошки простор“, састављен од два међузависна „поља“ – „окружења“ и „сопства (селфа)“.
Концепт „контролисаног окружења“ проистекао је из сазнања да ако је ријеч о личности с фиксним особинама (подложној предвидивом профилисању) од које се жели измамити одређени тип понашања, све што је потребно је контрола треће промјењиве у једначини.
То је била норма међу шаблонима социјалне психологије. Користила ју је МИ6, и скоро сваки тип ситуација који укључује преговоре, до шездесетих година.
Послије шездесетих, Тависток је промијенио једначину. Левин је наумио нешто знатно драстичније и трајније: измјену дубљих структура човјекове личности, односно прелазак с измјене понашања на промјену идентитета. Теорија се ослањала на изворне формулације двојице теоретичара Тавистока – теорију Вилијама Сарганта из његове књиге Битка за ум – Физиологија преобраћења, испирања мозга и контроле ума и Левинов рад о регресији личности.
Насловница књиге Вилијама Сарганта Битка за ум – Физиологија преобраћења, испирања мозга и контроле ума (Лондон, 1957)
Левин је уочио да „унутрашње сопство појединца показује одређене реакције кад је под притиском окружења. Кад тог притиска нема, нормално сопство особе је добро диференцирано, уравнотежено, свестрано, флексибилно“.
„Кад се из окружења примијени разумна количина притиска, разне стране унутрашњег сопства ступају у стање опреза и спремности на дјеловање.
Примијени ли се, пак, неподношљива количина притиска, долази до слома те геометрије и стварања каше – примитивне, регресивне личности. Особа се своди на животињу, а разноврсне диференциране способности нестају. Контролисано окружење преузима личност.“
Управо ова Левинова „техника“ примјењивана је на затвореницима у Гванатанаму, отвореном на Куби да би се заобишла ограничења која проистичу из америчког устава и створило левиновско контролисано окружење. Људи држани у том психолошком затвору доведени су у стање регресије и сведени на животиње.
ПОГЛАВЉЕ 13
Индукована пропаст западне цивилизације између два свјетска рата
Од свих европских народа у међуратном раздобљу највише је пропатила Њемачка, као изузетно јак економски, изузетно расно чист и изузетно ратнички народ – што је и била намјера. Друштво народа било је „први нацрт“ свјетске владе у оквиру Новог свјетског поретка, а „мировни предлози“ на Париској мировној конференцији, режирани и контролисани од стране Тавистока, имали су сврху да обогаље Њемачку и трајно је учине другоразредном европском силом, уништавањем самопоштовања суновраћивањем друштва у биједу или, у најбољем случају, пролетаријат.
Постоји школа мишљења према којој је један од главних циљева зликоваца који су планирали оба свјетска рата био да у њима ратује углавном младо бјелачко становништво.
Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла
Изузев у Русији, аристократија је страдала знатно мање него буржоазија од економских посљедица рата и револуције. Већина њеног богатства састојала се у посједовању земље, која усљед инфлације није толико губила на вриједности. Распад монархија, изузев у Енглеској, представљао је ударац вишим класама у старом друштвеном поретку, јер је послије рата било знатно мање прилика да служе друштву него прије њега.
Губитак скромности код жена, који је постао уочљив послије Првог свјетског рата, убрзано је постајао свеприсутан. Био је праћен револтним покретом, углавном код млађег становништва, против свих друштвених конвенција, испољавајући се у ношењу огрлица, пушењу и пијењу на јавним мјестима. Хомосексуализам и лезбејство постали су видљиви, не као унутрашње увјерење, већ вид протеста и побуне против оног што је рат уништио.
Радикализам и револуционарни дух испољавали су се и у умјетности, музици и моди. У зраку је био „џез“, а „модерна умјетност“ била је шик. Заједничка нит била је приступ „удри бригу на весеље“. Читава Европа била је под психозом ратних страдања. Велингтонова кућа и Тависток добро су одрадили посао.
Испод осјећаја хаотичног котрљања гоњеног догађајима који се не могу контролисати владала је душевна и емоционална отупјелост. Ужаси рата у ком су беспотребно страдали милиони младих људи почели су се јављати у свијести. Европљани, са својом надмоћном културом која је оличавала Западну цивилизацију, претрпјели су знатно веће послијератне трауме него Американци. Изгубили су вјеру у темеље прогреса који је одржавао њихове очеве и дједове и учинио њихове народе великим. То се нарочито односи на Њемачку, Русију, Француску и Енглеску.
За инициране то није било никакво лудило, већ методологија Велингтонове куће која је шчепала енглеску омладину. Страх да би се све могло поновити скоро је спријечио избијање Другог свјетског рата.
Војници који су се вратили с ратишта описивали су за новине ужасе ратовања прса у прса, честог у Великом рату. Нико од њих није могао разумјети зашто је уопште дошло до рата. Мрачне тајне Велингтонове куће и олимпијаца остале су скривене до дан-данас.
Припремала се позорница за Други свјетски рат, у ком ће Тависток имати огромну улогу.
Било је неколико мислилаца који су имали шта рећи, попут Шпенглера из историје, Хемингвеја и Ивлин Во у књижевности, и Аптона Синклера и Џека Лондона у Америци, али је њихова порука такође била суморна, суморнија и од Шпенглеровог мрачног предосјећаја неизбјежне пропасти западне цивилизације, потврђене у поратно доба урушавањем мушко-женских односа и учесталим разводима и варањем супружника. Ишчезавала је лијепа идеја жене на пиједесталу, њежне и женствене, дивног гласа, цвијета Божје творевине, загонетке, а замијенила ју је дречава, бучна и вулгарна, са звечећим, парајућим говором, какав је популаризовала једна веома гледана јутарња емисија.
Ко је могао знати да је такав жалостан слијед догађаја крајњи производ Тавистокове објаве рата западњачкој женствености.
У Европи послије Првог свјетског рата париски Монпарнас постао је тужно мјесто, Беч још тужније, а Берлин, некад тако жив и чист, вјероватно најтужније од свих, и европски Вавилон. „Ко год је живјео у те апокалиптичне мјесеце и године био је згађен и огорчен, предосјећајући наступајући контраудар и ужасну реакцију“, писао је Штефан Цвајг.
Политичка, духовна и друштвена пропаст нових елита, које су дошле на власт послије монарха, аристократије и старих буржоаских династија била је вишеструко спектакуларнија од пропасти њихових претходника, нарочито у Сједињеним Државама, с наступањем доба социјализма под Франклином Делано Рузвелтом. Као географски Нови свијет, у погледу проблема с којима се суочавала, Рузвелтова Америка ускоро је демонстрирала да је тек нешто мање анахрона од Аустроугарске Франца Јозефа. Рузвелт је у њој успостављао социјализам као „демократски“ Нови свјетски поредак, према моделу Фабијанског друштва, иако су Сједињене Државе као конфедеративна уставна република биле његова потпуна супротност.
ПОГЛАВЉЕ 19
Лорд Брајс – непокајани лажов
Присјетимо се случаја лорда Џејмса Брајса, цијењеног историчара који је изневјерио своја начела и отишао у гроб као доказани, подмукли и непокајани лажов. Прије несрећног ангажовања за Велингтонову кућу уживао је опште поштовање као поштен историчар.
Од почетка Првог свјетског рата енглеске и америчке новине биле су преплављене причама о њемачким звјерствима, од којих је велика већина била смишљена у Велингтоновој кући. Углавном су потицале од „свједочења“ „извјештача и фотографа“ који су пратили марш њемачке војске кроз Белгију ка Паризу.
Свједоци су описивали како њемачка пјешадија носи белгијске бебе набодене на бајонете, марширајући уз ратничке пјесме. Новине су обиловале причама о белгијским дјечацима и дјевојчицама с откинутим шакама (наводно да не би могли носити оружје) и женама с откинутим дојкама.
Главно мјесто у паради звјерстава заузимала су силовања. Један свједок је тврдио да су Нијемци у једном окупираном белгијском граду истјерали двадесет дјевојака из својих кућа и да је сваку од њих на главном тргу силовало бар дванаест Хуна, док је остатак дивизије гледао и навијао. Група Белгијанаца је о трошку енглеске државе обилазила САД и препричавала те приче.
Пропагандни плакат из 1917. на ком је њемачки цар Вилхелм Други приказан као горила, уз поруку „Уништите ову разуларену бештију“
Предсједник Вудро Вилсон свечано их је примио у Бијелој кући. Њихове приче ужаснуле су Америку. Ником није падало на памет да провјери приче о силовањима којима су свједочили. Њихови извјештаји о бруталностима које су наводно претрпјели никад нису довођени у питање.
Нијемци су љутито демантовали те приче. Исто су чинили амерички новинари који су пратили њемачку војску.
Кад су се у Енглеској почели појављивати извјештаји енглеских новинара којима се доводе у сумњу њемачка „звјерства“, на предлог Едварда Бернајза, уз одобрење Валтера Липмана, лорд Брајс именован је за шефа анкетног одбора, што је озваничено почетком 1915, кад је енглеска влада затражила од лорда Брајса да предводи комисију за истрагу извјештаја о њемачким звјерствима. Брајс је био један од најпознатијих историчара тог доба, пишући хваљене књиге о систему власти у Америци и ирској историји, изражавајући наклоност према судбини Ираца под енглеском влашћу. Године 1907. сарађивао је с англо-ирским дипломатом Роџером Кејсментом на разоткривању ужасног искоришћавања аутохтоног становништва у долини Амазона од стране једне енглеске компаније. Од 1907. до 1913. служио је као енглески амбасадор у Вашингтону, гдје је постао веома популаран, чак омиљен лик. Било би тешко пронаћи стручњака с већим угледом и на гласу да је поштен и човјек од интегритета. Брајс је са шесторо колега из комисије, истакнутих адвоката, историчара и правника, „анализовао“ хиљаду двјеста изјава „очевидаца“ који су тврдили да су видјели бројне начине звјерског понашања Нијемаца.
Скоро сва свједочења потицала су од Белгијанаца избјеглих у Енглеску, уз појединачна свједочења белгијских и енглеских војника прикупљена у Француској. Но, чланови комисије нису испитали ни једног јединог од тих свједока, препуштајући тај задатак „џентлменима са знањем права и искуством“ – правницима. Пошто су се наводни злочини дешавали у још увијек ратној зони, није било никакве истраге на лицу мјеста.
Ни за једног јединог свједока није наведено име и презиме. Чланови комисије правдали су то у случају Белгијанаца њиховим страхом од њемачке одмазде према члановима њихових породица. Но, и свједоци из редова енглеских војника остали су анонимни, без икаквог јасног разлога. Упркос томе, Брајс је у својој уводној ријечи устврдио да је с колегама из Комисије „темељито“ провјерио доказе.
Брајсов извјештај објављен је 12. маја 1915. Главни штаб енглеске пропаганде у Велингтоновој кући, поред Бакингемске палате, обезбиједио је да он доспије до буквално свих новина у Америци.
Оперативци Велингтонове куће извијестили су 27. маја 1915. Лондон о резултатима пропагандног подухвата:
„Чак ни у новинама ненаклоњеним Савезницима нема ни најмањег покушаја довођења у питање наводних чињеница. Престиж лорда Брајса у Америци одагнао је било какав скептицизам.“
Чарлс Мастерман, шеф Велингтонове куће, рекао је Брајсу: „Ваш извјештај оборио је Америку с ногу.“
Међу малобројним критичарима Брајсовог извјештаја био је сир Роџер Кејсмент. „Довољно је само обратити се историчару Џејмсу Брајсу да би се раскринкао пропагандиста лорд Брајс“, писао је Кејсмент. У то вријеме Кејсмент је био жестоки заговорник ирске независности од Енглеске, па су његове ријечи посматране у том свјетлу и одбациване као антиенглеске.
Кларенс Дароу, чувени амерички адвокат, специјалиста за добијање и случајева у којима је бранио клијенте који су били криви, такође је био скептичан према Извјештају. Отишао је 1915. у Француску и Белгију тражећи бар једног свједока који би потврдио једну једину Брајсову причу. Узалуд. Све више сумњајући у Извјештај, понудио је хиљаду долара – што је 1915. године била велика сума – свакоме ко му покаже белгијског или француског дјечака коме је руке ампутирао њемачки војник или једно једино дијете, без обзира на пол, ког је њемачки војник усмртио бајонетом.
Није се јавио нико – ни једна једина „жртва“ није се јавила да подигне награду, иако је Дароу потрошио велики новац на оглашавање.
Послије рата, историчарима који су хтјели да истражују Брајсове приче речено је да су досијеи загонетно нестали. Ниједан званичник власти и ниједна институција нису понудиле да потраже „нестале“ документе.
Ово очигледно избјегавање да се „темељито провјерени“ документи подвргну новој, објективној провјери навело је многе историчаре да одбаце деведесет девет одсто Брајсовог извјештаја као измишљотине. Један од њих назвао га је „самим по себи једним од највећих ратних злочина“.
Брајсов извјештај несумњиво је помогао Енглеској да добије рат утицајем на милионе Американаца и других неутралних народа – преведен је на двадесет седам језика – да повјерују да су Нијемци дивље звијери у људском лику. Велингтонова кућа – за коју је мало ко и знао да постоји, камоли за њену кључну улогу – притом је остала изван домашаја јавности.
С временске дистанце од стотињак година, Брајсов извјештај очигледно је имао везе с одлуком Енглеза да Њемачку држе у блокади седам мјесеци послије проглашења примирја, узрокујући смрт од глади шестсто хиљада махом старијих и веома младих Нијемаца, као дио плана да се Њемачка толико ослаби да више никад не буде „пријетња“ „Савезницима“.
Џорџ Фридман: Главни циљ САД увијек био спречавање савеза Њемачке и Русије (2015)
Пропагандне лажи Велингтонове куће о њемачкој војсци биле су далеко највећи злочин Првог свјетског рата, довевши до тог да сваки Нијемац жуди за осветом. Створивши слијепу мржњу према Њемачкој, Брајс је посијао клицу Другог свјетског рата.
ПОГЛАВЉЕ 20
Црно умијеће лагања: Рат у Заливу 1991.
С обзиром на речено, оно што смо видјели у Заливском рату 1991. било је толико застрашујуће да нас је подсјетило на црно умијеће лагања лорда Брајса, и како су Велингтонова кућа и потом Тависток ударили свој печат на испирање мозга као ратно средство. То је био један од кључних чинилаца због којих сам одлучио да напишем ову књигу.
Током Рата у Заливу америчко Министарство одбране блокирало је приступ информацијама за све медије и именовало свог представника за штампу, који је у телевизијским преносима износио углавном неистиниту верзију догађаја. Мирним гласом говорио је о „колатералној штети“, новом изразу Тавистока који је тад испробан по први пут.
Џејми Шеј: Жалим због колатералне штете, бомбардовање оправдано
Сљедећи битан догађај био је кад је Си-Ен-Ен-у дозвољен приступ и извјештавање о успјешном дјеловању система противваздушне одбране „Патриот“ на обарању ирачких балистичких ракета „скад“ којима је гађан Израел, што ће се испоставити као још једна пропагандна вјежба. Према Си-Ен-Ен-у, свако вече обаран је бар по један „скад“. Само је часопис World in Review, усред рата, извјештавао да није оборен ни један једини „скад“. Нико други није смјео објавити да је укупно најмање петнаест „скадова“ погодило Тел Авив и друге дијелове Израела.
Сљедећа велика превара над америчким народом извршена је помоћу једне од највећих фирми за односе с јавношћу Хил и Ноултон, такође повезане с Тавистоком. У јавност су пустили лажну причу да су ирачки војници избацивали новорођенчад из инкубатора и бацали их на земљу. Причу је пред америчким Сенатом као „очевидац“ изложила, како се испоставило, кћерка кувајтског амбасадора у Вашингтону, послије чега је Сенат противуставно дао „дозволу“ Бушу старијем да нападне Ирак. Буш старији потом је по старом пропагандном шаблону изјавио да „Садам“ мора бити уклоњен из Ирака да би „Средњи Исток постао безбједан“. Сјетимо се да је Вилсон послао америчке војнике у погибију у Француску с образложењем да тако „свијет поново чине безбједним за демократију“. Буш је потом почео с демонизовањем предсједника Ирака ради удовољавања својим пријатељима из нафтног картела и, као и 1913, успјело је.
Фелисити Арбатнот: Завере, инвазије, и лажи или Од Панаме до Југославије, Ирака, Либије и Сирије
ПОГЛАВЉЕ 21
Споменици палим војницима и војничка гробља Првог свјетског рата
Свијета који смо знали, успостављеног Западном цивилизацијом, више нема. Шпенглерова суморна предвиђања испоставила су се као тачна.
Нека не буде никакве сумње да су Први свјетски рат проузроковали Енглеска и њен савезник Америка, уз помоћ Велингтонове куће.
Нема сагласности око разлога из којих је Енглеска почела Први свјетски рат. Али до 1916. њемачка војска је газила француску и енглеску. Вудро Вилсон био је под великим притиском да пошаље америчке војнике у Европу – Велингтонова кућа лансирала је општи пропагандни рат против америчког народа који је, ипак, остао без резултата све док се није појавио Брајсов извјештај.
Није могуће схватити дешавања у Ираку ако се не упознамо са страшном пропагандом којој је подвргнут енглески и амерички народ 1913. и 1940. Било је то једно од најмрачнијих и најгнуснијих поглавља у људској историји. Вилсон је изговарао лажи о „праведном рату“ и „рату да се никад више не би ратовало“, о рату „да би се свијет учинио безбједним за демократију“. А суштина је била да се обезбиједи трговина, нарочито за Енглеску, а њемачка индустрија почела је угрожавати и француску.
Вилсонова прича о „чињењу свијета безбједним за демократију“ била је празна флоскула. Предлагао је улазак у рат на страни Енглеза, који су се управо у тим тренуцима старали да не буде народне демократије у њиховој империји. Енглези су недуго прије тога сурово докусурили Буре у окрутном трогодишњем рату у Јужној Африци. Да је Вилсон хтјео да „свијет учини безбједним за демократију“, требало је да уђе у рат на страни Њемачке против Енглеске, агресора и подстрекача рата.
Умјесто „чињења свијета безбједним за демократију“ догодила се највећа несрећа која је икад погодила цивилизоване народе, допале у канџе неморалних корумпираних лажова, у рат одговарајуће назван „Великим ратом“ – „великим“ само по размјерама и домету.
Никад не можемо схватити како су Сједињене Америчке Државе постале „једина велесила“ не признамо ли гријехе Вудроа Вилсона и енглеског естаблишмента од прије сто година. Сједињене Државе непрекидно су се уплитале у послове суверених држава упркос упозорењу Џорџа Вашингтона, почевши од Првог свјетског рата и пропалог Друштва народа. Вилсон је у потпуности примјењивао упутства велемајстора пропаганде из Велингтонове куће користећи слогане као оружје, рекавши пред Сенатом, који се двоумио по том питању, да ће не ратификују ли приступање Друштву народа то „сломити срце читавом свијету“. Захваљујући Каботу Лоџу и још неколико сенатора који су, трезвено сагледавајући одредбе америчког устава, закључили да би ратификација значила одустајање од суверености САД, споразум није ратификован. Вилсон је, и даље злоупотребљавајући своју склоност пропаганди, своју кампању за поновни избор за предсједника САД означавао као „референдум о прихватању споразума о приступању Друштву народа“, али је изгубио изборе.
Пол Киденек: Лондонски „Четам хаус“ или Империјална мафија англоамеричког естаблишмента
Нажалост, пропагандистима није требало дуго да се опораве у виду Уједињених нација као нове верзије Друштва народа. Користећи исту пропаганду, Труман, велики мајстор масонерије, починио је издају америчког народа, присиљавајући га да склопи пакт с ђаволом стављањем моћи изнад правде и истине. Такву „правду“ примијенили смо у Другом свјетском рату тепих бомбардовањима цивилног становништва и бацањем атомских бомби на Јапан иако је рат био готов, и пропагандом министра одбране Рамсфелда у противуставном рату против Ирака.
ПОГЛАВЉЕ 22
Мир није популаран
Недавно смо доживјели узнемиравајућа искуства кад су нас на брзину гурнули у непотребне ратове у Србији, Авганистану и Ираку користећи проширени арсенал пропагандних алата у рукама стручњака из Тавистока. Предсједник Милошевић је демонизован и оцрњиван док напосљетку није уклоњен с власти, незаконито ухапшен и незаконито пребачен у Холандију на „суђење“ у марионетски суд, који скоро четири године покушава да га осуди за „ратне злочине“ (писано 2005, нап. СтСт).
Џорџ Буш млађи одбио је да посредницима у Ираку да времена јер је знао да ће то спријечити рат. Инспекторима за наоружање УН одбио је да допусти да заврше свој посао, прогласивши да свијет не може чекати још десет дана због „непосредне опасности“ коју представља „оружје за масовно уништавање“ у рукама „ирачког диктатора“ („касапина из Багдада“).
Американци овај пут у извјесном смислу имају више среће, јер нисмо морали чекати сто година на откривање истине: није било никаквих „бојних отрова“, није било „хемијских и бактериолошких фабрика“ ни оружја дугог домета које би створило „печурку“ (како је рекла поклоница пропаганде Тавистока и испирања мозга народних маса Кондолиза Рајс). Иако ухваћени у мрежи лажи, Буш и његов саучесник у злочину енглески премијер Блер остали су на својим функцијама, ни не покушавајући да одбаце критике на свој рачун – за њих то раде шампиони извртања истине Карл Роув и Алистер Кембел.
ЗВИЈЕЗДЕ ПРОПАГАНДЕ ВЕЛИНГТОНОВЕ КУЋЕ
1) Лорд Нортклиф, 2) Валтер Липман, 3) Едвард Бернaјз, 4) Едвард Бернaјз и Еленор Рузвелт (Извор: Књига Џона Колмана, стр. 125)
1) Вилфрид Р. Бион, 2) Грегори Бејтсон, 3) Роналд Д. Леинг (Извор: Књига Џона Колмана, стр. 126)
1) Ерик Л. Трист, социолог с Тавистока, 2) Лав Троцки, марксистички вођа (право име Лав Бронштајн), 3) Вили Минценберг, врхунски руски шпијун и један од водећих пропагандиста (Извор: Књига Џона Колмана, стр. 127)
1) Херберт Џ. Велс, енглески писац, један од водећих фабијанаца, агент енглеске обавјештајне службе, 2) Џорџ Бернард Шо, ирски сценариста и фабијанац, 3) Валтер Ратенау, један од водећих њемачких индустријалаца, финансијски савјетник цара Вилхелма II, 4) лорд Бертранд Расел, енглески социјалиста, писац, члан Комитета 300 (Извор: Књига Џона Колмана, стр. 128)
С енглеског посрбило, скратило и опремило: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар