Валентин Катасонов: Поводом пола века постојања Римског клуба

Римски клуб је пре свега основан ради „научног“ оправдавања и заснивања глобализације. Убрзо Клуб почиње да свету намеће мисао да на планети има превише људи

Валентин Катасонов

Прави оснивач Римског клуба био је Дејвид Рокфелер (David Rockefeller), амерички милијардер, банкар, политичар. У вили на његовом имању у Италији одржан је 1965. године неслужбени састанак мале групе „интелектуалаца“ на коме је донета одлука о оснивању Римског клуба. Исти је унук чувеног Џона Рокфелера, нафтног магната, оснивача Рокфелеровог клана, првог човека који је постао доларски милијардер. Одлука је спроведена у дело 1968. године и била један од првих корака у припремама за успостављање новог светског поретка. Клуб је пре свега био неопходан ради „научног“ оправдавања и заснивања глобализације, која је власницима машине за штампање новца из Федералних резерви САД отварала огромне могућности у куповини вредних светских актива.

Може се рећи да су два животна пројекта овог милијардера била: мултинационална банка Чејз Менхетн и Римски клуб. Али, чињеница да прави оснивачи Римског клуба нису били Печеи (Aurelio Peccei) и Кинг (Alexander King), већ Дејвид Рокфелер, многима који су чак чули и читали о овом клубу, постала је позната тек по милијардеровој смрти (2017. године) у сто другој години живота.

Римски клуб се у јавности представља као прилично отворена међународна организација која се бави предвиђањем социјално-економских и демографских процеса у свету, односно као својеврсна платформа на којој се ексцентрични „интелектуалци“ окупљају и разговарају о питањима далеке будућности. Наводно је Римски клуб далеко од политике, чисто истраживачка организација, још један „труст мозгова“, којих у свету има неколико хиљада.

Као што следи из оснивачких докумената, Римски клуб се брине о судбини целог човечанства. Посматрачу делује да су студије и извештаји Римског клуба упућени владама свих земаља света. Наводно, корист од ове међународне организације имали су и имају сви људи на планети. Заправо, главну корист од ње извлаче клан Ротшилдових и „господари новца“ – главни акционари Федералних резерви САД, који помоћу машине за штампање стварају новац ни из чега.

Извор: clubofrome.org

Похлепа „господара новца“ наводи их да размишљају о томе како да смање убрзано трошење многих важних ресурса Земље – не за опште добро, већ искључиво у личну корист.

Већ почетком седамдесетих година прошлог века, уз подршку и у оквиру Римског клуба, почињу се појављивати извештаји који су прогнозирали социјално-економски развој и демографске тенденције на дужи и дуги рок. Резултати различитих сценарија човечанству су, мање више, предвиђали сигурну пропаст, било због осиромашења и исцрпљивања природних ресурса (тла, воде, шума, нафте, руда, итд.), било као резултат претераног загађења животне средине.

Аутори разних извештаја нескривено намећу следећи закључак: да би се избегло исцрпљивање природних ресурса и загађење животне средине, треба обуздати индустријски и пољопривредни раст.

А за обуздавање производње индустријске робе и хране не преостаје друго него обуздати раст становништва.

Тако је Римски клуб почео да свету намеће мисао да на планети има превише људи. Појавила се и концепција „нултог раста“ по којој би ниво производње и становништва требало задржати на нивоу седамдесетих година прошлог века. Тиме се Римски клуб вратио на учење енглеског свештеника и научника Томаса Малтуса из 1798. године које је касније било квалификовано као „проповед геноцида“.

Извор: clubofrome.org

Ове идеје су се шириле и даље се шире од стране утицајних чланова клуба. Према оснивачким документима Римског клуба, број чланова је равно 100. То су они који одређују главне приоритете у активностима клуба, предлажу нове пројекте и одобравају већ припремљене извештаје.

Сами чланови клуба, с ретким изузецима, не припремају извештаје. Њих приређују спољни извођачи на основу плаћених наруџби. Спољни извршиоци у клубу могу бити представљени придруженим члановима који немају право гласа. Поред редовних (пуноправних) и придружених, постоје и почасни чланови. И редовни и почасни чланови су веома познати и утицајни људи.

Спискови садашњих и почасних чланова укључују особе као што су бивши генерални секретар КПСС Михаил Горбачов, бивши амерички потпредседник Ал Гор, власник Си-Ен-Ен-а Тед Тарнер, бивши генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана, бивши секретар УН Кофи Анан (преминуо 2018. године, примедба прев.), бивши амерички председник Бил Клинтон, милијардер и оснивач Мајкрософта Бил Гејтс, финансијер и шпекулант Џорџ Сорос, бивши британски премијер Тони Блер, сиви кардинал америчке спољне политике Хенри Кисинџер, белгијски принц Филип, холандска краљица Беатрис, бивши председавајући Европске комисије Романо Проди и Жак Делор.

Неки од почасних чланова Римског клуба (Извор: Римски клуб)

Ваља додати и 35 асоцијација и подружница Римског клуба у разним земљама света.

Неки чланови Римског клуба пропагирају много радикалније идеје од оних које се објављују у извештајима клуба, говорећи да је становништво потребно смањити за половину, или га чак свести на једну милијарду (на свету је по подацима Светске банке 2016. године било 7,44 милијарде људи).

Изгледа да треба оставити да живе оне који чине тзв. „златну милијарду“ (што је приближан број становника тзв. „цивилизованих“ држава, тј. оних које се убрајају у западну цивилизацију). Но, ни то није била доња граница којом су лицитирали различити чланови Римског клуба у различита времена.

Најекстремнији је био поменути Тед Тарнер, власник Си-Ен-Ен-а, који је 1996. године једном часопису за заштиту природе изјавио да би „идеалан“ број становника на Земљи био 225-300 милиона!

Валентин Катасонов: Економија и есхатологија

Године 2008. говорио је о смањивању броја становника до две милијарде – на планети је, по његовом мишљењу, вишак најмање 70% људи!

Валентин Катасонов, економиста на Московском државном институту међународних односа (МГИМО)

С руског: Филип Раке Вукајловић

Приредило, скратило и опремило: Стање ствари

(Између сна и јаве, 2. 11. 2020)



Categories: Преносимо

Tags: , , ,

1 reply

  1. Pisati ovakav članak, a ne spomenuti naučnu studiju MIT-a iz 1971. pod nazivom „Limits of growth“, je pomalo neozbiljno.

Оставите коментар