Захваљујући широкој формулацији коју предлаже Министарство правде у обзир би дошла и „заштита правоснажних пресуда” судова тзв. Косова, лажне државе, који делују на територији српске јужне покрајине
Милан Шкулић (Извор: Политика)
Већ дуго се расправља о Нацрту закона о изменама и допунама Кривичног законика, који се, као и доскорашње новеле нашег кривичног права, одликује пооштравањем казни за низ кривичних дела. Ово је и сада најчешће без адекватних криминално-политичких разлога и с елементима пеналног популизма. Стручна јавност је критиковала низ одредаба планираних измена, али се „испод радара” провукло новопланирано кривично дело с карактеристикама специфичног „деликта мишљења”. Њиме би се инкриминисало јавно негирање/„кривотворење”/умањење „судски утврђене истине”. Планирано кривично дело одобравања, негирања или умањења кривичног дела, постојало би кад учинилац на начин који може довести до насиља, јавно одобрава, негира постојање или знатно умањује тежину кривичног дела, за које се може изрећи казна доживотног затвора, а чије је извршење утврђено правоснажном пресудом. Предложена инкриминација садржи како битне правнотехничке недостатке, тако и неке друге суштински веома проблематичне аспекте.
Учинилац кривичног дела одобравања, негирања или умањења кривичног дела могао би да буде и осуђени за конкретно кривично дело. Могуће је замислити да правоснажно осуђени, који негира конкретно кривично дело, односно тврди да га није учинио, тако поступа из сасвим легитимних разлога. Он то може да испољи у поновљеном кривичном поступку, као кад је реч о окривљеном који у претходном кривичном поступку није признао кривично дело, те упорно тврди да је оглашен кривим на темељу судске заблуде. Ни у време најцрње инквизиције није се захтевало да се осуђени увек апсолутно и под претњом новог кажњавања „помири” с пресудом која му је изречена.
У планираној инкриминацији помиње се искључиво кривично дело утврђено правоснажном пресудом. Заборављена су дела која су противправна и законом прописана као кривична дела, учињена без кривице, као кад је реч о неурачунљивим учиниоцима. Та дела утврђују се правоснажним решењем, а не пресудом. Коначно, некада се то чак и не утврђује судском одлуком, као кад је реч о лицима која у време извршења дела које је противправно и законом прописано као кривично дело нису имала навршених четрнаест година. То су деца у кривичноправном смислу, па се тада, као у случају трагедије у „Рибникару”, даљи поступак води на/по „некривичноправном колосеку”, попут примене одговарајућег медицинског третмана, који може трајати и доживотно.
Није јасно ни какав би био однос нове инкриминације и једног специфичног, већ сада у нашем Кривичном законику постојећег облика „негирања злочина”. Реч је о кривичном делу расне и друге дискриминације, чији се један облик своди на негирање/умањење/одобравање одређене врсте међународних кривичних дела, утврђених правоснажном пресудом суда у Србији или Међународног кривичног суда. Ово велико „М” указује да је реч искључиво о сталном Међународном кривичном суду, који је настао Римским статутом. Циљано је избегнута могућност подвођења под ову норму и пресуда Хашког трибунала. Супротно овоме, инкриминација коју сада предлаже Министарство правде Републике Србије, кривичноправно би „штитила” и његове правоснажне пресуде.
Нема рационалног и оправданог разлога да се кривичноправна заштита односи и на правоснажне пресуде иностраних судова, или правоснажне пресуде Хашког трибунала, чак и када се оне тичу српских држављана. То некада може бити и изузетно лоше, као у случајевима неких правоснажних пресуда судова одређених држава, па чак и „квазидржава”, а тако је и када је реч о неким пресудама Хашког трибунала. Неке од тих правоснажних пресуда веома су контроверзне, па и супротне оним што се у Србији већински сматра историјском истином.
Из планова Министарства правде произлази да би кривичноправну заштиту у Србији могле да имају и правоснажне пресуде судова Хрватске, у којима се спомињу и „великосрпска агресија”, те „злочиначка ЈНА” у функцији „агресије”. Србија би својим кривичним правом штитила и неке правоснажне пресуде судова у БиХ, које се тичу одређених историјски, а не само кривичноправно спорних ситуација. Тако би и излагање председника Србије током заседања Генералне скупштине УН, када је јавно негирао да је у Сребреници извршен геноцид, уз огртање и српском заставом, могло да се сматра примером извршења новог кривичног дела, ако оно неким случајем, постане део нашег позитивног кривичног права. Председника би тада правно штитила једино забрана ретроактивног важења кривичног права, али би неминовно настао јак морални и политички ефекат, а убудуће би и он, али и сви други у Србији, ако нова инкриминација заживи, под претњом кривичног гоњења и кажњавања, морали да прихвате између осталог и „хашку истину”.
Фото: Пиксабеј
Чак би захваљујући широкој формулацији, коју предлаже Министарство правде, које као да је инспирисано деловањем неких невладиних организација, у обзир дошла и „заштита правоснажних пресуда” судова тзв. Косова, лажне „државе”, који делују на територији српске јужне покрајине Косово и Метохија. Јасно је колико би ово било апсурдно, бесмислено, а реално и потпуно супротно, како легитимним интересима државе Србије, тако и захтевима из домена елементарне правичности. Сада кад се Срби у тој лажној држави систематски судски прогоне и у монтираним процесима драконски кажњавају, ово би било и много више, горе и опасније од националног мазохизма.
Аутор је професор Правног факултета Универзитета у Београду
Допуна наслова и опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар