То је варалица. То је ћутљиво одушевљење природом, на чијој позадини стоји мала црквица. Само слика није довољна. Потребна је апостолска проповед, потребно је да у тој цркви буде Серафим Саровски
Протојереј Андреј Ткачов (Извор: ФБ Ж. Никчевића)
За нас је умро Син Божији, и од нас се тражи љубав према Њему и покајање. У суштини, то је све. То јест, Син Божији је умро за тебе, а ти треба да се покајеш и да Га волиш.
И кад се ове речи кажу човеку, треба разумети да од 100% оних који слушају огромна већина неће рећи: „Амин, разумео сам.“
На нивоу осећања – да. Ево цркве Покрова на Нерли, ево лете вранице, ево руске зиме, ево пшенице у класју. Све је веома лепо, све се врло лако доживи. Расута туга у ваздуху, храм са чудним пропорцијама, веома занимљив природни пејзаж.
Све то је моје, родно, као код Даниле Багрова. Али кад свештеник изађе и каже: „Морате се покајати. Ви треба да се покајете. Исус Христос од вас очекује покајање. Због вас је проливена крв, то јест, ви сте живи јер је због вас проливена крв“ – ту већ почиње реакција.
Чим Црква почне да говори оно што треба да говори, одмах почињу тешкоће.
Кад звоне звона, ми идемо ка њима. Ево, свети Андреј Боголјубски изградио је храм Покрова, и ми идемо да видимо ту лепоту, идемо да погледамо Тројицу или прочитамо нешто о Њој. Ту је све јасно, ту Црква моћно ради. Жене су ставиле мараме, прекрстиле се и стале једне крај других. Мушкарци ућутали, намрштили се, посматрају. Уопште није јасно, али све је лепо.
Али кад почнеш да говориш, мораш да разумеш да ће се слушалац из било које епохе одмах поделити на два дела. Један ће рећи: „Шта он уопште прича, зашто смо овде дошли?“ А други каже: „Не-не, сачекај, треба послушати. Наравно, не разумем шта он говори, али је занимљиво, можда нешто значи”. И тек неки пети или шести део касније ће рећи: „Да, Господе, опрости ми, схватио сам.“
И само некаква муња која цепа друштво – она је јако потребна. Јер ће нам се иначе учинити да смо сви православни, зато што смо се растопили гледајући Рубљовљеву Тројицу. Или нам је баш пријатно да видимо како у Петербургу људи иду крсним ходом до Александра Невског – тако свечан призор. Или кад неки архиђакон заплаче, на пример, „многаја љета“, ми плачемо од умиљења, јер је то веома духовно.
Уопште, ова „золотая рожь“, „пой, кудрявый лён“ и „я влюблён в тебя, Россия, влюблён“ – све ми се то веома свиђа, али разумем каква опасност овде вреба. То је варалица. То је ћутљиво одушевљење природом, на чијој позадини стоји мала црквица. То још није православље. Све је то обмана и са исконском Русијом има мало везе. То је просто природни пејзаж у који је уграђено одређено архитектонско дело. То је интуитивна љубав према својој земљи, према пејзажу у који су смештене наше скромне цркве.
Само слика није довољна. Потребна је апостолска проповед, потребно је да у тој цркви буде Серафим Саровски.
Опрема: Стање ствари
(Телеграм канал А. Ткачова; превео Ж. Никчевић)
Categories: Гостинска соба
У Новом завету, кључна старогрчка реч која је преведена као “покајање” је μετάνοια (метаноиа) и њој сродни глагол μετανοέω (метаноéō). Етимолошки, реч је сложеница од префикса μετά- (мета-), који означава промену и корена -νοια (-ноиа), који долази од νοῦς (ноус) – ум. Дословно значи ”промена ума”. Суштина ове новозаветне речи је Преумљење, а не “покајање” (осећај кајања или жаљења због греха).
Преумљење је радикална промена начина размишљања, унутрашње преоријентације целог бића и одлучно окретање од старог начина живота ка Богу.
У Новом завету старогрчка реч ἐπιστρέφω (епистрепхō) се често преводи као “преобратити се” и дословно значи ”окренути се”. Ове две речи су блиско повезане и често се користе заједно. Ако је метаноиа унутрашња, духовна онтолошка промена ума (преумљење), онда је епистрепхō спољашњи, видљиви израз те промене, окретање ка Богу.
Поред ове две речи, постоји и глагол μεταμέλομαι (метамеломаи), који значи ”променити мишљење” али често са конотацијом кајања или жаљења због нечега, без нужно и дубоке промене срца. Управо се ова реч користи за Јуду, који се “покајао” што је издао Исуса, али нажалост, то није било спасоносно преумљење.
”И кад се ове речи кажу човеку, треба разумети да од 100% оних који слушају огромна већина неће рећи: „Амин, разумео сам.“ – можда је због погрешног превода.
Ткачов је мантија Старог завета, која форсирањем теме покајања девалвира и обесмишљава појаву и жртву Господа нашег Христоса.
Покајање (кајање) је везано за грех, а грех за систем вредновања, референце, а то је закон, а онда и за судију, који ће да закон тумачи и дело мери, па даље за осуду и коначно казну, све до пакла.
Али НЗ говори да је то превазиђено, говори о нечем сасвим другом. Преумљење (метаноиа) је радикална промена мишљења и животног усмерења која претходи поверењу и вери у Бога и окретању ка новом центру, од закона ка Христосу.
У Новом завету су преумљење (метаноиа) и вера (пистис, πίστις) нераскидиво повезани као две стране исте стварности обраћења. Вера је мотив и циљ преумљења. Човек се не каје више из пуког страха или моралног гађења, већ зато што је поверовао у Јеванђеље.
Преумљење је садржај вере. Не може се веровати у Христоса, а наставити живети по старом уму. Вера је ”начин постојања” човека који је прихватио и има поверење у Божју истину.
Метаноиа је негативни моменат обраћења (напуштање, рушење старог система вредности), док је пистис позитивни моменат обраћења (приливање уз Христа, прихватање новог система вредности). Ово двоје чине један егзистенцијални чин. Као што је немогуће окренути се од некога, а не окренути се ка другоме, тако је немогуће имати истинску веру без метаноје.
Можемо рећи да је вера у Бога истовремено и узрок и плод преумљења, и да у конкретном искуству спасења они чине једну целину.
Када се Царство приближило, више нисмо пред судијом (законом), ми смо пред Царем који нуди милост. Прихватање подразумева престанак размишљања у категоријама заслуга и казни, а почетак живота у категоријама дара и љубави.
“Зато ако је ко у Христу, нова је твар: старо прође, гле, све ново постаде.” (2. Кор 5:17).
“Тако нам закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали” (Гал 3:24).