Власт која сваку критику проглашава за „издају државе” ту противречност чини видљивом: позива се на општи интерес, а истовремено настоји да грађанима ускрати право да о њему самостално суде
Георг Вилхелм Фридрих Хегел (Фото: Викимедија)
Једна кратка филозофско-политичка рефлексија
Хегел је, нарочито после Другог светског рата, често представљан као „пророк тоталитаризма” и филозоф који је оправдавао апсолутну моћ владара/властодршца.
Међутим, управо нам Хегелова филозофија пружа појмовни апарат за разумевање једне од карактеристичних претензија ауторитарне власти: поистовећивања себе са државом.
У „Филозофији права” (§§ 257, 273, 277) држава није истоветна са владом, нити са било којим појединачним носиоцем власти. Она је органска целина у којој се слобода објективира кроз устав, законе, институције и обичајносни живот народа.
Када власт сваку критику сопственог поступања проглашава нападом на државу, она покушава да посебно (партикуларно) уздигне на ниво општег (универзалног). Сопствену политичку вољу представља као вољу државе, а сопствени интерес као општи интерес.
Ту се открива суштинска противречност: власт која се позива на опште добро истовремено поступа као да је држава њена приватна својина. Уместо владавине закона, на сцену ступа самовоља (Willkür) оних који власт врше.
Али за Хегела умна држава претпоставља развијену субјективну слободу својих грађана: они у законима и институцијама треба да препознају и сопствену слободу, а не да им се покоравају из слепог страха. Опште се не остварује потискивањем појединачне свести и воље, него њиховим посредовањем и признавањем.
Власт која сваку критику проглашава за „издају државе” управо ту противречност чини видљивом: позива се на општи интерес, а истовремено настоји да грађанима ускрати право да о њему самостално суде. Уместо да своје одлуке изложи критичком уму, она од грађана захтева послушност.
Из тога, наравно, не следи да је свака критика власти нужно истинита, нити да свака њена појединачна одлука мора бити погрешна. Реч је о разлици између ауторитета који своје поступање може да образложи и захтева за послушношћу који настоји да се изузме од преиспитивања.
Отуда критика власти не мора бити негација државе. Она може бити управо израз свести о разлици између општег интереса и посебне воље оних који тренутно управљају.
Стога, из Хегелове филозофије без тешкоћа можемо извести одговор на (и данас актуелно) питање: шта остаје од општег интереса када једна посебна воља сама себи даје ексклузивно право да говори у његово име?
Опрема: Стање ствари
(xnakvadrat.substack.com, 24. 9. 2026)
Categories: Гостинска соба
Да се подсетимо изјаве министра информисања Борис Братине „… знате, они (студенти) нису свесни да тамо она полиција има право да их бије и да их убије“.
Министар Б(р)атина изгледа није читао Хегела, а посебно није чуо за његов парадокс, већ спроводи бруталну филозофију ауторитаризма.
Премијер Мацут није чуо ни за Хегела ни за Братину.
je o-vlascenost, o-punomocenost (ovlascen sam, vlastan sam (voljan sam, ali ne samo-voljan)) od Boga i/ili naroda! Dakle, moc vlasti lezi van nje! Kada se izgubi ova razlika i vlast se stopi sa drzavom, drzava postaje vlasnistvo i to privatno. Res privata iliti privatna stvar je ono cega se mozemo listiti (privare je lisenost) i u tom smislu je to samo stvar-nase- volje. Ali, volja je nasa samo u stvari koju posedujemo, ali ne kao posedu, vec lisavanju od poseda! Volja je postvarena u nerazlici sa stvari koju poseduje, a koja, zapravo, poseduje nju i volju mozemo da oslobodimo iz stvari, da se o-delimo-od stvari samo za neku drugu volju – prodajom! Res Publica je javna stvar, tu se volja ne oslobadja o-deljivanjem-od stvari i pustanjem druge volje, vec za-jednistvom u (javnoj) stvari sa drugom voljom, ali jednim za-jednistva-sa koje nas sa-bira, dok je zajednicko koje delimo-sa communis! Otuda komunikacija podrazumeva iz-medju, to je deljenje-sa (zato komunizam nije nikakav kolektivizam – to bi bio komuna-lizam), a ne za-jedno-sa (privata = o-deljenost-od, publica = za-jedno-sa, communis = deljenje-sa)! Ruso je smatrao da republika moze da bude monarhija, jer je za njega kljuc bio u formi donosenja zakona (individualno izjasnjavanje, zabranjeno je svako grupisanje (stranke)), a ko ce zakon da sprovodi, kralj ili parlament ili vece staraca, bilo je nevazno!
Zato se kod nas prema drzavi odnosi kao prema posedu, deli se i o-deljuje i zemlja i ljudi! Kosovo je drzavno pitanje koje, kao takvo, nije pitanje vlasti, vec za-jednice, posto se u, eventualnom, odricanju, odricemo po-jedinacne i za-jednicke suverenosti priznajuci moc nad mocju vlastite drzave! Zato pregovori o Kosovu nisu smeli da budu stvar vlasti, vec drzave kao jednog za-jednice, jednog za-jednistva-sa! Znaci da su i predstavnici opozicije trebali da imaju predstavnike u pregovorima i da pregovori budu potpuno javni (publica), a ne da se raspravlja sta je u „Ohridskom sporazumu“ i da li se on sprovodi !!!???? Sama privatizacija vlasti je otvorila prostor za postupanje prema Kosovu kao prema njivi!
Lompar, Seling i Hegel
Posto nema Lompara na jutjubu, gledah nekog engleski govoreceg koji je govorio o tome sta je Zapad. Zavrsio je sa tim da je to grcko-rimsko-hriscansko nasledje! Ovo je, medjutim, Romeja, ne Zapad! Zapad ima istoriju, ali nema proslost koju bi mogao da nasledi! Konstitutivni momenat Zapada je bila renesansa kao ponovno rodjenje (etimologija), ali rodjenje iz-nova, a ne krug radjanja. To je tacka refleksije Zapada koji je ob-novio i po-novo zadobio ono sto nikada nije imao. Otuda frojdovski nagon za smrcu treba posmatrati kao povrata u neorgansko samo iz-nova, bez renesanse nema ovog nagona! Ta temporalna strategija je bila moguca samo kroz prostornu – nestanak Romeje, cak i njenog imena, u procesu zaravnjujuceg oprostorenja Evrope. Ovo ce omoguciti Selingu (zato sam pitao za Vidovicevu knjigu o Selingu, ima li je ili ne) da uspostavi istoriju-pored, jer svaka „zapadna“ istorija je istorija-pored koja pokusava da se prelije na to pored i univerzalizuje, a oprostorenje je nacin, dakle istoriju-pored prema kojoj je istorija Evrope razlika izmedju katolicanstva i protestantizma i njihova buduca sinteza, dok pravoslavlje ostaje pored ili, sto bi Hegel lupio, hiljadugodisnje propadanje. Seling, za razliku od Hegela, zna za proslo koje nije proslo-sada i bez kojeg nikakvo vreme nije moguce. To proslo je veciti visak, vecito izmicanje u proslo svakoj istorijskoj retro-jekciji! Ovo proslo nije proslo, vec prostorno pored, Romejska izbocina prekrivana plahtom prostora, plahtom belog nistavila koje je izjelo boju sa renesansnih statua! Citava „zapadna“ filozofija je muka sa ovim ostatkom, izbocinom u prostoru, odnosno neimanjem proslosti, a od koje se: 1) odeljuje (Dekart, Bekon, svo znanje se ostavlja pored i trazi se novo zasnivanje), 2) istorizuje, retro-jektuje u proslost i utapa proslo u istoriju, ali iz sadasnjosti (Hegel, Poper…) 3) istorizuje iz-buduce-sadasnjosti, utapa proslo u istoriju da bi se raskinulo sa njom u buducoj-sadasnjosti (marksizam, neki tehnoloski preokret koji zauvek menja istoriju (tehnologija je utopija kapitalizma)), 4) neistorijsko, npr. fetisizacija jezika u savremenoj filozofiji (epistemologizacija (Kanta) filozofije)!
Пошто мислим да нам мало хумора није наодмет у овим суморним временима, хајде да изјавим да се слажем са Хегелом.
Оваква прецизна и истинита дефинисања могли смо у последње време чути понајвише од, на жалост непотребно и неправедно каштигованог проф. Ломпара.
Шта рећи, недостаје нам разумност и, јасновидост, и лаконски стил изражавања у овим нашим ниским и плитким временима.
@Власт
Врсно и ваљано, поштовани!