Затражио је воде и рекао „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље“, сведочиле су жене у цркви светог Димитрија у Солуну
Извор: ТВ Храм/Снимак екрана
Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.
У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка Иконама Светитеља.
Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.
Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.
Свети Димитрије (Извор: Фејсбук)
Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“
Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.
Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.
Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.
Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.
На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, дуго молили у небеској тишини.
Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије последњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.
(Пријатељ Божији/ФБ страница Свети Јован Претеча)
Андреја Мирицки: Св. Димитрије Великомученик – Митровдан
Великомученик,
Солунски војвода,
спознао да је
у Христу слобода.
Поштовао Цара,
а Христа још више,
мучеништвом својим –
историју пише.
Због хришћанске вере
одбио идоле –
„Зашто киповима
људи да се моле?“
Господу је предао
сва своја надања –
чека у тамници
час свога страдања.
Римљани Светог
у молитви нађоше,
идолским копљима
смртно га ранише.
Последњи дах хвата,
ни мало не стрепи,
Ангел му се јави –
теши га и крепи.
Ангел прстом својим
показа на Свод,
душа хита Небу
где је чека Бог.
А нетљене мошти
чине безброј чуда,
и на Небу с нама је
спаситељ Солуна.
Categories: Гостинска соба
Спаситељ
Кад коначно сахранимо Декарта
И у себи оживимо математику
Провјетримо живот
Одбацимо штаке
Кад скинемо копрену реализма
Измјеримо заблуде
Разлучимо лакоћу сна
Од окова илузије
Кад нам имагинарни бројеви
Дефинишу координате
Кад Небо назовемо домом
Загрлиће нас Спаситељ
Момчило
Свети Димитрије није био Солунац већ Сремац.
Свети Димитрије није био Грк, Грци нису били римски војници.
Свети Димитрије није био спаситељ Солуна. Од кога? Од Срба???
Свети Димитрије је погубљен од стране Максимијана, Диоклецијановог ко-императора, чија је једна ћерка била удата за Константиновог оца а друга за самог Константина.
Хтео је да Константину преузме војску, па га је Константин јурио преко целе Европе због издаје и ухватио у Марсеју. Дозволио му је да изврши самоубиство. Син Максенције, управитељ Рима, се удавио у реци Тибру током борбе са војском свог зета Константина, који је пре битке, по предању, видео знак на небу и чуо глас – Овим побеђуј!
Мало познате странице српске историје.
На дан Светог Великомученика Димитрија, кога седамнаест векова прославља православна екумена, ево се нашао један помамљени да својим бедастоћама ружи светитеља. Ако је судити по броју смајлија, са њим се слаже бар још десет заведених што је забрињавајући број. Али, то само говори о нивоу писмености читалаца, а ту нам је Вук само одмогао, олакшавши описмењавање и за ментално најугроженије…
Иначе, низови слова (они само личе на смислени текст) које укуцава овај надобудни „стручњак“ (др за рокенрол) на разне теме, на пример, тему происхођења српских (даждевњачких) ларви из Лепенског Вира, поклањања прехришћанским идолима (који су сасуди сотонски), бласфемијом против Оваплоћења итд, су вредни стављања у квазиисторијску антологију типа „Трећег Ока“. Ово уз извињење српским „видиоцима“ као што су Милан Тарот и видовита Зорка. Они су ипак профи обмањивачка категорија у поређењу са овим неталентованим аматером.