Прембула овог плана је изједначавање приватног и државног здравства у систему здравствене заштите. У складу са тим, сваки здравствени радник може да ради само у једној установи

Јован П. Антовић на V Симпозијуму Удружења хематолога Републике Српске, одржаном на Јахорини, носио беџ „СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ!“ (Фото: Лична архива)

Није случајно – као у Горском вијенцу („Скупштина уочи Тројичина дне на Ловћену“) – а након 19 месеци, 577 дана, 13848 сати, 830 800 минута и готово 50 милиона секунди протеста

Читам ових дана студентски предлог у пет тачака како да се побољша стање у здравству Србије:

1. Здравствени радници у сваком селу: Децентрализација и повратак лекара у мања места.
2. Приступачни лекови за све: Обнова државних апотека и боља доступност лекова.
3. Болница доступна у свим регионима: Смањење оптерећења на клиничке центре тако што ће се пацијенти збрињавати ближе кући.
4. Улагање у кадрове и знање: Веће инвестиције у образовање и едукацију медицинског особља.
5. Систем који даје разлог да остану: Побољшање услова рада, плата и достојанства здравствених радника како би се спречио одлив мозгова,

ШТА ЋЕ СТУДЕНТИ ДА УРАДЕ
ЗА ЗДРАВСТВО?

Клинички центри су преоптерећени пацијентима које би требало збринути ближе дому, јер систем испод њих једноставно не постоји.

Док велики градови имају приватну апотеку на сваком кораку, народ у мањим местима нема приступ лековима који су…

— Studenti_u_blokadi (@studentblokade) May 30, 2026

Ја у потпуности разумем да је политика умеће могућег и да нигде не треба никоме од потенцијалних гласача „забијати прст у око“, док се истовремено треба трудити привући нове и неопредељене, али – иако је све лепо и тачно – ово звучи као списак лепих жеља и политичких флоскула којима нас засипа „ненадлежни“ и његови дилетанти, док ОГРОМНЕ количине новца из фонда здравственог осигурања „исисавају“ и/или троше на глупости, мултиплицирање капацитета, истовремено корумпирајући дозвољавањем нерегулисаних вишеструких запослења, као и чисте корупције (и још горе нормализовањем тражења „коверти“) мали број послушника са или без професионалних (а свакако без моралних) квалитета.

Ја од почетка БЕЗРЕЗЕРВНО подржавам студенте и то ћу наставити до самог краја (кад год и какав он буде), па тако и у овом случају. Истовремено, свестан сам да се стање у здравству може побољшати или чак решити врло брзо – али нисам сигуран да би онај ко би (посебно као „истурени“ појединац) то покушао,  без ОГРОМНЕ политичко/безбедносне подршке, изашао жив из аутомобила у Немањиној. Здравство је „скуп спорт“, чије финансирање и организација стварају велике проблеме и најразвијенијим земљама, али како су тамо – па и у земљи у којој ја радим – многе ствари ИПАК добро решене, а неке (попут „тражења новца од пацијената за интервенцију или пријатељског слања код самог себе у приватну установу“) НЕЗАМИСЛИВЕ, сматрам да би велики број законских решења могао да се једноставно преведе и препише. Зато ћу се потрудити да по тачкама изнесем неке предлоге (делове испод студентских тачака такође), па их можда неко једнога дана и узме у разматрање. А и ако их не узме а буду иницијатор озбиљне друштвене расправе – ја ћу испунити своју дужност и порадити на спасењу сопствене душе, чак и ако ме већина (укључујући пратиоце овог сајта) прогласи „преиспољном будалом“.

Већ у првом тексту подршке студентима на Сретење 2025, написао сам:

„Сагледавање капацитета у здравству. Укидање или смањење дуплираних капацитета. Укидање могућности допунског рада у конкурентним установама. Један здравствени радник може да ради само у једној установи државној или приватној. Изједначавање приватних и здравствених услуга у систему осигурања републичког фонда за здравствену заштиту.“

Јован Антовић: Размишљања једног професора гастарбајтера о српским студентима на Сретење лета Господњег 2025.

Прембула овог плана би била ИЗЈЕДНАЧАВАЊЕ приватног и државног здравства у систему здравствене заштите. Акредитација и приватних и државних здравствених установа од стране независног акредитационог тела састављеног од, у првом тренутку, иностраних професионалаца, а након тога врхунских домаћих стручњака, неупитних и кристално чистих биографија. Пацијент може слободно да бира установу у коју ће отићи уколико она има уговор са фондом.

У складу са тим, а можда чак и важније: сваки здравствени радник може да ради само у ЈЕДНОЈ здравственој установи у оквиру 40-сатне радне недеље (не рачунајући дежурства), односно 10 полудневних шема. Не постоји могућност двоструког, а камоли вишеструког хонорарног запослења – а посебно не рада у конкурентској установи своје матичне куће. Укупна основна (без дежурстава) новчана надокнада запослених у образовним поред здравствених установа не може да буде већа од оне која је пропорционална висини 100% радне активности. Разлика између установа примарне и секундарне здравствене заштите и клиничких центара јесте да оне нису обавезне (мада могу у складу са могућностима) да се баве истраживањима и образовањем студента, осим евентуално дела специјалистичке едукације, што је улога клиничких центара и то је онда у опису посла свих запослених – без обзира да ли имају или немају академску титулу/функцију. На тај начин се искључује неједнакост у платама, али и у ангажовању факултетског и нефакултетског кадра (посебно међу лекарима), које може бити узрок несугласица.

Да кренемо редом: Једног дела новца у здравству има, али се погрешно/нерационално троши (без употребе других, грубљих израза), капацитети се дуплирају без потребе, куповина скупих апарата у сваком селу уместо адекватног планирања и организације – лакше је уградити се за зидове и скупе апарате него јефтиније ствари и организацију. Додатни део новца који би омогућио реализацију предлога студената морао би да се обезбеди након промена уз помоћ новца одузетог услед немогућности доказивања порекла имовине и стеченог криминалом.

Јован П. Антовић: Зашто сам за Студентску листу, чак и овако несавршену

Увођење реалних партиципација – али ипак у складу са нашим примањима (нпр. у шведским условима за лекове годишње се СВЕ ПЛАЋА у пуној цени до нивоа од 320 евра а након тога је СВЕ ОД ЛЕКОВА БЕСПЛАТНО, годишња партиципација у примарној здравственој заштити је до 150 евра – једна посета укључујући потребне примарне анализе је 30 евра – након тога је СВЕ бесплатно; болничко лечење десетак евра дневно, с тим што се у већини региона смањује на пет евра после 30 дана). На тај начин релативно здрави партиципацијом ЗАИСТА финансирају и ТЕШКО болесне који врло брзо испуне ове квоте, након којих има је годишња здравствена заштита практично потпуно БЕСПЛАТНА и без икакве партиципације.

1. Здравствени радници у сваком селу:
   1. Мора се направити јасна процена шта је акутна/ургентна медицина, као и списак основних медицинских услуга које се морају спустити до самог пацијента и у најудаљенијим крајевима Србије. У сваком селу је то немогуће, посебно узимајући у обзир чињеницу да је велики број села у Србији готово у потпуности испражњен. Но, свакако је могуће направити процену који је то оптимални временски оквир у акутним збрињавањима, а такође и просторна удаљеност и могућност стизања да здравственог радника у неактуним стањима. Упркос навикама наших људи, искуства говоре да се значајан број „хладних“ и лакших стања може решити телефоном, или контактом са медицинском сестром, остављајући здравствени контакт са лекаром, хитном или специјализованом службом за оне којима је таква помоћ ЗАИСТА потребна. Радити на обуци и оспособљавању здравственог особља за тријаже. Јасно дефинисати шта лекари опште праксе морају да буду у стању да ураде у основној јединици здравствене заштите. Сваки лекар опште праксе мора да као услов добијања лиценце након обављања општег стажа буде у стању да зашије мању рану (а не као сада на примеру Сокобање и за најмању расекотину пацијент мора у Алексинац, па чак и у Ниш ради „шивења“) и обави нормални порођај. На пример, Списак неопходних вештина би прописивало тело поново у почетку састављено од страних а, након извесног времена домаћих стручњака разних специјалности. Такође, понекад је јефтиније користити не само друмски већ и хеликоптерски саобраћај за транспорт (и не само акутних) пацијената, него имати лекара у сваком селу.
   2. Јасно дефинисати разлике у системима здравствене заштите од ниво 1 до нивоа 4 (или 5) у зависности од локације, броја становника, демографије становништва. Шта сваки од ових нивоа треба/мора да има од здравственог кадра и од опреме. Да ли баш сваки градић мора да има компјутеризовану томографију? Да ли је Србији потребно пар стотина лабораторија, којих има на сваком ћошку у већим градовима?
   3. Постоје само два начина на које се неко може привући да прихвати да ради у условима за које сматра да нису идеални. Да му се омогући напредовање у каријери (могућност жељене специјализације након одређеног броја година и прeлазак у виши ниво здравствене заштите) или да му се дају бољи финансијски услови. Здравствено особље у таквим условима треба да има 30-50% – а у неким случајевима чак и дупло – већа примања од оних на „атрактивним“ местима у великим центрима. Уз то обезбедити БЕСПЛАТНО становање у близини и/или субвенције за превоз (здравствени радници који имају породицу зависе од инфраструктуре – вртић, школа – тако да се и те ствари морају узимати у обзир и здравство се не може посматрати одвојено од ревитализације села/мањих места).
2. Приступачни лекови за све:
   1. Изједначавање приватних и државних апотека у систему здравствене заштите у договору са фондом. Укидање слободне продаје лекова. Сви лекови који иду на рецепт плаћају се до нивоа годишњег износа (види горе), након тог износа сви лекови су бесплатни. Могућност достављања лекова у удаљеним местима пацијентима о трошку државе: јефтиније него отварање апотека у селима, а такође и јефтиније него да пацијенти не узимају лекове јер „немају пара за аутобус“ да би дошли до Дома здравља и апотеке. Могућност електронског/телефонског продужавања рецепта (према апотеци, не пацијенту) за стабилне хроничне болеснике којима се не мења терапија.
3. Болница у свим регионима:
   1. Најпре дефинисати потребе региона. Удаљеност од клиничких центара, број становника, демографију. Шта је то што од дијагностичких и пре свега интервентних грана једна таква болница треба/мора да има. Скратити број болничких дана на најмању могућу меру. Болница није стационар. Велики број дијагностичких и интервентних процедура може се обавити у оквиру дневних болница. И овде јасно дефинисана структура здравствених радника и списак вештина које морају да поседују специјалисти да би их самостално обављали без упућивања у клиничке центре. Праћење активности и упућивања уз сагледавање сваког појединачног здравственог радника (нпр. интервентни кардиолог у локалној болници има неколико интервенција месечно а већину шаље у клиничке центре – комисија код које је полагао специјалистички испит врши годишњу или трогодишњу евалуацију уз могућност ограничавања/одузимања специјалистичке лиценце).
   2. Дијагностичке методе у време телемедицине је могуће максимално централизовати. Ово не смањује само трошкове већ и повећава могућност нивоа експертизе. Дефинисати списак акутних стања и дијагностичких метода које болница мора да има на месту. Све остало је могуће радити на даљину. Нпр. обичан рендген, компјутеризовану томографију – па чак и магнет –уобичајено изводе техничари, док се налази (чак и у акутним стањима) могу читати централизовано. Организација дежурне службе у великим центрима са пуним дежурством или приправношћу (рецимо из моје области довољан је можда чак и само један специјалиста коагулације, највише два за целу земљу –доступан за телефонске консултације 24/7). Специјализоване биохемијске, имунолошке и друге анализе које нису акутне радити само у ВЕЛИКИМ високо специјализованим и високо аутоматизованим акредитованим лабораторијама. Поново транспорт – чак и хеликоптером – јефтинији је од постојања лабораторије у сваком селу (опет из моје области: Д-димер у сваком селу?!), што не само да кошта већ (најчешће) и издаје погрешне резултате
4. Улагање у кадрове и знање:
   1. Не питај шта твоја болница може да уради за тебе већ шта ти можеш да урадиш за твоју болницу и, пре свега, пацијента. Јасно дефинисање списак знања и вештина које сваки здравствени радник мора да поседује и изводи уз (рецимо трогодишње) праћење и евалуацију. Стандардизација система континуиране едукације у складу са европским стандардима – а не да те едукације служе као „екстра тезге“ малом броју људи уз минималну, ако и икакву, употребну вредност. У почетку акредитација програма континуиране едукације од стране иностраних стручњака.
   2. Укидање прескупих туристичких путовања плаћених од стране фармацеутских кућа у виду конгреса на ексклузивним дестинацијама. Уплаћивање од стране тих кућа у фондове појединачних болница/клиника ИСКЉУЧИВО намењених конгресима и континуираној едукацији. Предност при одабиру учесника на конгресима имају носиоци радова (рангирање према квалитету орална презентација вреди више него постер), уз обавезу непосредног извештаја са конгреса/едукације о томе шта је то ново што би могло да се уведе и примени у условима матичне институције.
   3. (Тро)годишња евалуација програма едукације и напредовања свих здравствених радника. Увођење обавезних годишњих разговора о развоју радника са писменим извештајем и планом за наредну годину повезаним са годишњим разговором о плати од стране директно надређеног шефа.
5. Систем који даје разлог да остану:
   1. Ово је најкомплексније питање. Људи одлазе и одлазиће и из других земаља и најбољих светских институција у потрази за оним што (мисле да) је боље. Препород здравства као и препород српског друштва тражи времена, али и „крв, зној и сузе“. Људи ће бити спремни на то ако виде да се гради систем заснован на праву и правди, поштењу и меритизацији, а не на везама, непотизму, фамилијарности или партијској књижици. Мора се веровати својим колегама и својим надређенима и онда ће сви (или барем већина) радити оно за шта се и школовала – а то је пре свега на корист пацијената. Увођење реда, рада и дисциплине – али стварних, не псеудо-прописаних од нестручних, корумпираних, политички подобних ћаци-шефова – биће довољан разлог за људе да остану у СВОЈОЈ земљи, док чекају да се и материјални услови (плате – а да је то могуће показала је нпр. Румунија, па чак и Црна Гора, у нашем окружењу) побољшају. Уз истовремено сурово обрачунавање са корупцијом у сопственим редовима – сваки здравствени радник за кога се ДОКАЖЕ да је тражио новац од пацијента добија отказ и губи лиценцу по кратком поступку.

И како је некад давно речено (шездесетосмаши који су нас довде у целој Европи – не само код нас – и довели): „Будимо реални, захтевајмо немогуће“. Ја знам да ово може да звучи као неостварљиви списак лепих жеља који је само мало разрађен у односу на оне студентске – али од негде мора да се крене ако хоћемо да се одвојимо, не од дна већ из дубине песка (надајмо се – не живог). А свако ко се, ако да Бог и победа на изборима, дохвати овог посла мора да зна да га првог понедељка након тога чека да обезбеди функционисање система и – на најнижем нивоу – исплата плата у потпуно девастираном друштву, а помоћи ниоткуда. Не звучи утешно, зар не?

Но, као и у многим другим случајевима последњих година, ја рекох у покушају да спасим душу своју – јер како чинили тако нам Бог помогао.

Владимир Димитријевић: Пут српских учитеља – над једним поступком проф. др Јована Антовића

А ви децо и ви који ово читате – Праштајте!

Јован П. Антовић,
редовни професор Каролинска Института у Стокхолму, Шведска

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован П. Антовић, здравство, студенти, студентски протест