Жарко Видовић

Александар Мирковић: Књиге Жарка Видовића – приручници за очување здраве душе

После читања књига Жарка Видовића разумећемо Литургију онолико колико се разумом она може схватити. То ће, можда, неке навести да оду у Цркву, присуствују Литургији и да је доживе

Жарко Видовић, „Човек век“

Поводом седам година од упокојења Жарка Видовића  (Тешањ, 6. јануар 1921 – Београд, 18. мај 2016) понављамо прилог са вечери сећања одржане на прву годишњицу смрти

Жарко Видовић: Поводом празничне параде 9. маја у Москви

Парада 9. маја подсећа на то и упућује на националну, историјску моралну свест – на свест о агресији Запада на „Исток”, при чему је Запад увек усмерен антиисторијски, а Исток морално-историјски

О. Дарко Ристов Ђого: Зашто тек долази вријеме Жарка Видовића

Видовић се свјесно и недвосмислено мимоилазио са идеолошким стандардима постјустиновске теологије, а (у) својим усменим поучавањима и текстовима им је и јавно опонирао

Никшић: Промоција књиге Жарка Видовића ,,Логос – литургијска свест православља“

Представљање књиге Жарка Видовића „Логос: литургијска свест православља“, прир. Дарко Стефановић, ур. Александар Мирковић. Нови Сад : Удружење грађана Еуфонија, Удружење грађана Сродство по избору, 2023.

Жарко Видовић: Ми, Срби, још немамо праву свест о својој правој Историји

Српска интелигенција се није усуђивала да се исповеди, па да онда укаже на Зло; да у томе младом свету изазове појаву аутентичне свести о Злу, аутентичне бриге и аутентичне историјске свести

Жарко Видовић: Ко су фанариоти и ко је цариградски патријарх

Цариградска патријаршија од пада Цариграда не иступа као заступник и бранитељ Православља. Цариградског патријарха од 1453. поставља турски султан, а сада може бити постављен само уз одобрење турске владе 

Жарко Видовић: Песма „Ђурђевдан“ настала у возу за Јасеновац

„Ђурђевдан“ је песма туге и бола, настала у људској немоћи и очају, али и поносу и пркосу сарајевских Срба који су возовима смрти на Ђурђевдан 1942. године транспортовани за Јасеновац

Жарко Видовић: Време поста

Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне

Омаж видовитом Жарку Видовићу

Скуп „Жарко Видовић као мислилац књижевности и културе“ одржан је 18. новембра у Институту за књижевност у Београду, где је овај значајни мислилац радио до 1986. године

Богдан Златић: На путу ка Његошу или Чему Видовић у оскудно време

Нико се код нас није бавио Његошем као Жарко Видовић – пришао му је као прави научник, јер је покушао да га схвати и као његов савременик, али и као човек који је преживео калварију судара и распада две цивилизације

Жарко Видовић: Како да схватимо себе?

Kако да отклонимо оно што нас одваја од заједнице (с Богом и људима) и што нам одузима веру, смисао вере? У томе је и питање: како да схватим себе да бих дошао у заједницу са васкрслим Христом

Жарко Видовић: Заборав је гори од турчења

Човек има право да прашта само ономе ко је њему лично нешто учинио и за оно што је њему лично учињено. А о Греху који је учињен (сад већ упокојеним) Србима може да суди само Бог

Бранко Радовановић: Теолошка концепција нације Жарка Видовића

Поимање нације код Жарка Видовића потиче из његовог емпиријског искуства свога народа, али и дијахроног посматрања друштвено-политичких и црквено-културолошких прилика у васцелом хришћанском свету

Богдан Златић: Мисија Цркве у време апостасије

Због специфичног порекла српске нације безбожништво у српском народу доводи до осипања историјске свести, а самим тим и до осипања националног бића народа Срба

Жарко Видовић: Време поста

А пост? Пост је жртва која враћа човека себи, заједници и Богу, те нам се не може догодити да постанемо свесни Зла и себе тек кад нас Зло изненада нападне

Жарко Видовић: Епски оптимизам и лаковерност

Та метафизика државе прави кривца од онога ко се противи универзалној држави. Србофобија, коју ми данас доживљавамо, непосредна је творевина те западне метафизике

Жарко Видовић: Планетарни систем лапота

Лапот је већ у осамљивању човека – пакао усамљености на коју човека осуди околина, али и у усамљености на коју човек сам себе осуђује: својом таштином. Пакао!