Вера Цркве је осећање заједнице верника са Васкрслим Христом, и Логос, осећање које је истовремено и осећање историје (заједнице као заједнице историјске) и осећање смисла

Жарко Видовић (Извор: Печат)

Изворно хришћанство нема никакве везе с метафизиком („метафизичком традицијом Запада“). Оно није неки „поглед на свет“ који (поглед) би проистицао из сазнања о свету човеку и себи, него је то једно посебно – и то чедно, Христово – осећање света, човека и самог себе! а осећање није исто што и сазнање – од којег нити смемо нити можемо да се ослободимо! Грех је – не у самом томе сазнању, него – у култу знања, тј. у метафизици! („Дрво знања о Добру и Злу“, јер је плод са тога Дрвета отровао првосвештеника, праоца Адама и навео га да прекине заједницу са Богом, заједницу осећања, чедности!)

Потребно је да овде пођемо од Канта (што не значи и завршити на мисли Кантовој). А Кант је, „Критиком чистог ума“, довео у питање метафизику, па и метафизичку теологију Запада – која веру, као „ирационални феномен“, чини сувишном, „превазиђеном“! Па ипак, веру није довео у питање Кант, него метафизика. Кант је, својим критицизмом и указивањем на ограничену моћ мишљења и разума, посумњао у метафизику, а не у саму веру – чиме је наслутио да нас вери не води разум, него нека посебна моћ: телеолошка (не теолошка!) моћ осећања!

Жарко Видовић, „ДОКТОРИ ВЕРЕ“

Хришћанство јест некаква антропологија – изречена „у причама”, језиком метaфоре, али божански надахнута антропологија као биће, индивидуалност бића (јер то је могла и може да сазна и наука и филозофија), него – антропологија у којој је главно питање какав је и који смисао тога бића, осуђеног иначе, као биће, на индивидуалност постојања и смрти! Свако се рађа, постоји и умире, у смрт одлази, сам и у томе му не помаже ни апсолутна слобода која је човеку дата самим стварањем бића као индивидуалности. И сам Бог је – кад се појавио као човек, као индивидуално (тако и слободно) биће – морао да умре, па је и сам Богочовек, као индивидуално биће, пред само страдање очајнички узвикнуо Богу: „Оче, зашто си ме напустио?“

(Наш Владика Његош ће ту моћ назвати умним чувством, тј. умом самог чувства, самих чула. Владика Песник почиње том вером у ЛМ, Посвета, 121-130. У Православљу тај ум – „заумност“ – показују чула у Преображењу, као Таворску светлост исихазма, а у свештеној поезији човекова чула-чувства умнима-надразумним чини Луча: да виде и чују мистерију. О томе, четрдесет година после Кантове смрти, говори литургијска поема Владике Његоша Луча микрокозма! )

Жарко Видовић: Његош и литургијске анагнозе

Како Кант каже (баш као и енглески емпиристи): сво наше сазнање произилази само из „емпирије“, тј. из чулних утисака, из феномена као емпиријских појава, те се то сазнање и доказује – научно доказује! – чулима: експериментима, тј. показивањем истих појава из којих је сазнање и потекло. А то значи да се сазнање – па и само научно (експериментима, тј показивањем доказано сазнање! – ограничава на те чулне појаве (феномене, речено кантовски).

Те појаве (кантовски чулни феномени), међутим, нису исто што и само биће које опажамо (тј, које нам се чини да тада опажамо!), јер биће није биће по тим појавама (и нашим чулним утисцима), као ни по нашем појму (о тим појавама и утисцима), него је оно биће по себи самом, „ствар по себи“, Ding an sich.

У томе је и граница наших (чулних, емпиријских) сазнања, искустава. А чула, искуство и мисао (могућа само о искуству), како би рекао Кант, немају тај ум који би нам – поред самог бића (постојања) – открио и тајну бића! а тајна није биће, него смисао бића!

Александар Мирковић: Књиге Жарка Видовића – приручници за очување здраве душе

Због тога ни науци (ограниченој на емпирију, на спознају чулну) није могуће сазнање СМИСЛА, тј. ТАЈНЕ бића! И тај разлог је једини разлог да се питање смисла бића – не онтолошко (шта је биће), него телеолошко питање, шта је смисао бића! – одваја од науке. Одваја се, али не да би било предано у „надлежност“ метафизике која ће се – мада није наука – бавити и науком о бићу (онтологијом) и телеологијом као „онтологијом! Метафизика – противна хришћанству, нарочито у метафизичкој теологији Запада! – постоји само тако и зато што су метафизичари уверени (до Хајдегера били уверени! а после Хајдегера уверени само психо-идеолози!) да је метафизици доступно оно што се научно не може знати: шта је смисао бића и шта је историја (шта је Црква, шта је осећање градитељско и стваралачко, шта је уметност, шта је тајна Љубави као агапе!).

И тако ће бити све док не дођемо до увида да главно питање није шта је биће – јер то наука зна, па је о томе у стању да се изрази чак и математички прецизно, опасно прецизно! убилачки! – него шта је смисао бића! а то наука не зна, па ни метафизика! А поготово је у томе питању (агапе, уметности, историје, смисла и вере) опасна психо-идеологија – поготово данас кад на располагању психо-идеолози имају телевизију тако моћну по свом утицају на јадне људе!

Жарко Видовић, ОСЕЋАЊЕ СМИСЛА

Сад је – у питању смисла и вере (и агапе) на реду духовни преображај искуства у „ум чувства“, у „умно чувство“ (Луча микрокозма, Посвета, 121-170). А то је осећање које је и метафизици необјашњиво и недоступно, и – од човекове одлуке независно и само као Богом дано и могуће! То је и вера Цркве, тј. осећање заједнице верника са Васкрслим Христом, и Логос, осећање које је истовремено и осећање историје (заједнице као заједнице историјске) и осећање смисла, тј. оно осећање сабраности (Логоса) почетка-зачетка и достигнутог циља, Алфа и Омега у Једном.

Та заједница осећањем – надахнутим, Богом даним осећањем! – је, дакле, духовна, мистеријска, тајна! То је Црква. По томе је она, мада на Земљи, Царство Небеско! тј. Воља Божија и на Земљи, како се то изриче у Господњој литургијској молитви „Оче наш“: „да буде Воља Твоја, како на Небу, тако и на Земљи“! јер смо ми, тим осећањем (заједнице с Васкрслим Христом), преображеног искуства, уздигнути. То је – и само то – Црква Христова! православна! Дакле, не институција, него мистеријски феномен, тј. догађање духа, осећања, умног чувства (како говори Владика Његош)у човеку као Лучи микрокозма!

Друго, Глава те заједнице, Цркве, најсветије Тајне, је сам Господ Исус Христос. Не папа, не патријарх, не ни архијерејски синод, нити иједан епископ или митрополит! Само Христос!

Жарко Видовић: Глава Православне цркве није патријарх, синод, хијерархија – него Христос

Треће, Сабор, заједнице са Христом је Литургија: света божанска литургија Само у њој се – и то само Силом Дејства Духа Светога! – вером преображени верници састају са Главом своје заједнице, Васкрслим Христом, као што се од Духа Светог Син Божији и оваплотио, и васкрсао… тако се од Духа Светог и у Литургији појављује и отеловљује – у нашем (Духом Светим надахнутом) доживљају Евхаристије. Чак ни апостоли не би без Духа Светог могли знати да је Христос Син Божији. То Христос каже апостолу свом Петру (Матеј 16.15-18).

Жарко Видовић: Литургија је највећи ауторитет – изнад свих, изнад патријарха, Синода, епископа, изнад црквеног Сабора!

Четврто у власти и моћи човекове слободе је само покајање, самоспознаја, (подвизи! дела! жртве! дела вере и поштовања закона, па и десет Божијих заповести). И сва наша знања су само у оквиру те слободе коју је човек добио стварањем, а коју није изгубио ни Прагрехом, раскидом заједнице са Богом!)

Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање   

Пето, смисао: смисао нашег бића је смисао слободе својствене нашем бићу! То је и смисао свега за шта смо својом слободом оспособљени: смисао самоспознаје – дела-покајања-очекивања Духа. Тај смисао чини суштину човека коју нам открива Христос, а коју нам, као и свештену поезију, дарује (као благодат) Дух Свети – а не наука или филозофија!

То су, да кажемо, пет ставова медитеранског, класичног, византијског Православља, аутентичног хришћанства.

Одломак из одговора Жарка Видовића на „Анкету за академску елиту Србије“ коју је водио др Бошко Бојовић

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 31. 10. 2023)

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Бошко Бојовић, Жарко Видовић, хришћанство