Немци и Англосаксонци су наши традиционални непријатељи. Надменост им не допушта да с нама равноправно сарађују. Зато доказују да смо се ми касније укључили у цивилизацијске токове

Ђорђе Јанковић (1947-2016) (Фото: Печат)

Стање ствари доноси разговор Јове Бајића с археологом проф. др Ђорђем Јанковићем објављен у два дела у Печату, бројеви 434 и 435, из августа и септембра 2016. године

Проф. др Ђорђе Јанковић студирао је археологију на београдском Филозофском факултету, где је докторирао и започео каријеру наставника, прво асистента, па доцента. Још на почетку научне каријере усмерио се на преднемањићке векове, што потврђује и наслов његове докторске дисертације: Становништво Балкана у 6-7. столећу – археолошка истраживања. Углавном се бавио касноантичком и средњовековном археологијом Балкана, а учествовао је и у бројним археолошким истраживањима, и о њима написао многе научне радове.

Због научних ставова које детаљно износи у књизи Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, неусклађених са ставовима колега професора с Одељења за археологију Филозофског факултета у Београду, Јанковићу је 2009. одузето звање доцента, чиме му је ускраћено да предаје студентима. Све до недавног пензионисања био је професор на Високој школи СПЦ за конзервацију и уметност. Он не одустаје од својих научних погледа, што потврђује његова књига, али и наш разговор.

Горан Шарић: Ђорђе Јанковић, Сократ српске археологије

Убеђени смо да ће време потврдити да је Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије проф. др Ђорђа Јанковића једна од најзначајнијих српских књига, која се углавном бави преднемањићком историјом и смело залази у време и простор који су, пре појаве ове књиге, историчари и археолози углавном остављали у магли какву су и затицали. Нудећи преобиље археолошких, али и историјских и етнолошких доказа, ова књига изоштрава слику о присуству српског народа на балканским просторима од првих векова хришћанства, осветљавајући истовремено и околности у којима је обнављана српска државност у седмом веку, после чега се јављају српске династије Властимировића, Војислављевића и Вукановића. Захваљујући предању, археолошким и историјским траговима, Јанковић још шире образлаже своју ранију тврдњу да је хришћанство међу Србима засејао Апостол Павле са својим ученицима, који су устројили црквену организацију. У тада створеној Помесној цркви Срба, све до Ћирила и Методија, литургија се служила на латинском или грчком језику. Такву цркву Свети Сава је преуредио и усмерио правцем којим и данас иде.

Овом књигом Јанковић се упустио у „борбу“ с владајућом историјском догмом српске историографије коју је својевремено наметнуо аустроугарски историчар Константин Јирeчек тврдећи да су се Срби као пагани доселили на Балкан у седмом веку. Тиме су избрисани векови српске прошлости, а српском народу нанета велика политичка штета. Познато је, наиме, да се право на постојање једног народа на његовом матичном простору изводи из његове прошлости, из чега му се даје право на будућност.

Због чега је преднемањићки период „забрањена зона“ за српске археологе и историчаре? Због чега се српски истраживачи, понесени новим археолошким открићима и новим читањем историјских извора, који не потврђују учење Константина Јирeчека, и даље игноришу и гурају устрану?

Ствар је у томе што се изворно српска држава налазила западно од данашње Србије. Цар Ираклије (610–641) Србима даје, свакако због заслуга за Царство, провинцију Далмацију у њеним класичним границама. Далмација је на западу обухватала Лику, а на истоку цело Подриње са Чачком, допирала је до Ибра и обухватала Метохију и Дрим. Та Србија вероватно је бранила и Посавину од Авара. Слив Мораве бранили су Срби на Дунаву, заједно с другим Словенима, још у 6. столећу. Територија Далмације данас је највећим делом у другим државама, и тамо су образоване нове нације; једино су Хрвати, досељени око 800. године у приобаље северозападне Далмације, основали своју народну државу. Границе садашњих држава на простору некад римске Далмације углавном су последица турског ширења и производ збивања у 19. столећу. Босна почиње да води самосталнији живот тек од Немање и бана Кулина. И после тога је латински извори називају Србијом. Цепање Србије и Срба у нечијим плановима још није завршено. Јесу створене нове нације од Срба, али да ли ће опстати без сопствених корена, да ли ће њихова следећа генерација открити ко су им преци?

Ђорђе Јанковић: Археолошки споменици Срба западно од Динаре и Уне

У служби империјалних интереса Аустроугарске, Константин Јиречек је смислио и протурио бесмислицу да су досељени Словени заузели долине и отерали домороце у планине, а затим су Срби сишли с неких планина у долине, отерали домороце и наметнули своје име суседним словенским племенима. Измислио је и Романе као народ. Да смо прихватили унију с Римом, данас за нас не би било проблема, али нисмо. Константин Јиречек је дотеривао податке и није био једини. Да би оспорио могућност да је цар Јустинијан био Словен, Јирeчек је датирао цркву Свете Софије у Софији у исто време са црквом Свете Софије у Охриду, иако је прва типична јустинијанска црква са зиданим сводом, а друга је базилика уобичајена за 11. столеће, с дрвеним кровом. Слично је и цркве Петро-Павловог манастира код Требиња погрешно датирао у 11-12. столеће, не би ли их приписао бенедиктинцима. То је затим својим површним ископавањем потврдио Марко Поповић, а реч је заправо о епископском комплексу из 4-6. столећа.

И да буде сасвим разумљиво о чему говорим, о размерама стварања илузије и обмане, ево примера из немањићког периода. У уговору из 1308, склопљеном између Карла од Валоа и краља Милутина, који се чува у Паризу, преведеном на српски пре скоро 150 година, пише да је краљ Милутин владао и Далмацијом и Хрватском. О томе ни речи у нашим историјама, али се зато глатко одбацују предања о оснивању манастира Крупе на Врбасу, Далматинске Крупе, Крке, Драговића, у то време, као митоманија! Ваљда да се Хрвати не увреде. Ако извучете један камен, цела историјска зграда почиње да пада. А колико ли таквих неоткривених примера има!

Ваша нова књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије највећим делом се бави и преднемањићком историјом српског народа, где се указује на нове археолошке налазе, на остатке цркава, манастира, епархијских седишта и владарских двораца који осветљавају црквени живот и живот српских владара преднемањићких династија. Да ли је било стручних реакција на вашу књигу?

Управо тако – желео сам да на једном месту прикажем непознату историју Срба, реконструисану кроз археолошка налазишта и налазе. А њих није лако оспорити. Проучавајући погребне обреде древних Срба, наишао сам у пољској литератури на арапску белешку да Срби спаљују своје мртве, а владара с коњем, слично Индусима; на истом месту забележено је и да су Срби особени и окружени поштовањем осталих словенских племена. Тај податак постоји код арапских истраживача 10. столећа, али је препис из неког знатно старијег извора. Откуда сличност с Индијом? Тако ми се отворио пут за истраживање барем дела старе „старозаветне“ прошлости Срба. Онда сам започео археолошка ископавања манастира Тврдоша код Требиња, а убрзо и Иловице на Превлаци код Тивта, и у оба манастира се појавила словенска и српска грнчарија 6-9. столећа. То је био доказ о постојању тих манастира током „мрачног средњег века“, пре наводног покрштавања Срба тек после осталих народа у Југоисточној Европи. Тако је почело размршавање „новозаветне“ прошлости Срба.

Појавиле су се друге незапажене цркве тог доба, обично погрешно датиране, у Попама, Дренови, Затону, Дољанима, све до Шипова, од којих су неке с епископским престолима. Ако постоје манастири и цркве, онда су ту и ктитори, црквена организација, држава. Натпис на чувеном каменом базену крстионице исклесаном под владом кнеза Вишеслава, који Хрвати својатају, много тога показује. Исклесан је око 800. године и налазио се у манастиру Иловици, судећи по налазима сличног украса и новооткривеном делу натписа. Кнез Вишеслав је био миропомазан владар, крунисан у цркви Србије с архиепископом и више епископа; византијски цар није споменут у натпису. Несумњиво је тај кнез имао неке дворце, имао под собом жупане и војне команданте, команданта флоте, неку администрацију. При млађем кнежевском двору на Градини Мартинића у Зети, придворска црква је имала епископски престо. Придворска црква у замку жупана Раса није имала епископски престо већ оближња црква у Попама. Знао се неки ред.

Пошто је реч о објављеним материјалним чињеницама, могу се оспорити само таквим новим материјалним чињеницама. Зато није било јавних реакција – неће их ни бити. Када је научно веће Археолошког института напало моју књигу Српске громиле, и захтевало да се књига забрани за студенте, јер „трује српски народ“, организовано је „суђење“ на Филозофском факултету. Уместо осуде десила се презентација књиге, а академик Милутин Гарашанин је закључио да је било „сувише рано“ за таква моја открића. Слично се догодило у полемици организованој на телевизији с Марком Поповићем и Радивојем Радићем. Зато се више не усуђују да ме позивају на расправе у јавности. Када сам недавно критиковао истраживаче наших раних замкова и утврђења у Гласнику Српског археолошког друштва, због неспособности и погрешног тумачења прикупљених података, одговора није било, али је часопис непринципијелно кажњен.

На једном месту у књизи указали сте на неке колеге, археологе „танких“ библиографија, углавном професоре на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду. Казали сте да они у свом послу заступају немачке интересе, да су обузети „готском фасцинацијом“. Који су то археолози, на који начин они раде у немачком интересу и шта је то у ствари „готска фасцинација“?

Двоумио сам се око навођења имена, нису они једини, ту су водећи и неки људи из Археолошког института, и нису само археолози у питању. Реч је о јаловим стручњацима, удруженим против бољих, који без стида крше морална начела, академска правила и процедуре, законе. Они су пролазни; главни проблем је у систему. Ми и даље као да живимо у једнопартијској држави, с комесарима који проверавају морално-политичку подобност, истог понашања као пре 30 или 50 година – вук длаку мења, али ћуд никад. Као да у свакој институцији постоји особа задужена за саплитање оних који раде.

Основни проблем је закон, наравно. Наша држава деценијама одбија да примени Европску конвенцију о заштити археолошког наслеђа. Прво, археолошка струка је обогаљена поделом на археолошка налазишта у надлежности завода за заштиту, и археолошке предмете у надлежности музеја. Супротно Конвенцији о археолошком наслеђу, за археолошко налазиште признаје се само оно под земљом. Ако је неки зид под земљом, онда је археолошко налазиште, а ако је његов део над земљом, онда може бити културно добро, а не мора; када откопате тај исти зид, постаје културно добро. Код нас не одлучује струка о археолошким питањима већ институција, односно директор. Зато археолошко налазиште изузетног значаја (по европској дефиницији) могу да ископавају приправници или археолози без научних звања и стручних резултата. И обрнуто, они са највишим научним звањима често немају теренско знање, па ипак добијају неограничена средства за рад, а другоме се ускраћује и оно основно. Ако би се археолошки занат препустио археолозима, ако би се документација правила како треба и контролисала, ако би се редовно публиковало нађено, ствари би брзо дошле на своје место и знало би се ко је ко. Свако треба да ради оно за шта је оспособљен, али у контроли обављеног посла и документације не сме бити недодирљивих.

Немци су наши традиционални непријатељи, а за њима и Англосаксонци, они заједно мрзе Словене, вековима, то је познато и доказано. Њихов је интерес да нас што више ослабе и експлоатишу. Надменост им не допушта да с нама равноправно сарађују. Зато доказују да је германска култура надмоћнија од словенске, да смо се ми касније укључили у цивилизацијске токове, да они полажу историјско право на Подунавље јер су ту били присутни током Велике сеобе народа. Зато им никако не одговарају докази да није било тако. Срби су словенско племе које је зауставило немачки продор ка истоку на јужном правцу, а и једини су Словени још опстали у садашњој источној Немачкој, некада словенској. Зато свако ко ради на спутавању словенске археологије ради у немачком интересу, свесно или несвесно.

Због чега ми радимо у корист властите штете?

Да, ту је боље питање где је наш интерес, зашто радимо у корист своје штете? Било би природно да радимо против њиховог интереса, да докажемо и покажемо да смо древну Европу стварали пре њих. Па код нас су најстарији неолит Европе и друге важне преисторијске културе, римска престоница Сирмијум, порекло многих римских царева! Зашто не покажемо опипљивом археологијом да је постојбина Словена код нас, оно што тврде генетичари? С таквим достојно приказаним налазиштима порастао би углед Србије, а и приходи. Али то није у интересу ЕУ и САД. Како то да су прве културе код нас, како то да они потичу од нас, а не ми од њих. Ми Словени треба да будемо народ настао од робова, према томе и да слушамо. Ту тезу заступају чак и неки руски либерали.

Порекло „готске фасцинације“ води у доба Велике сеобе народа. Стицајем околности, у 6. столећу нашао се историчар германског порекла, Јордан, који је написао историју Гота. Своју историју назвао је Гетика, по предримском племену код ушћа Дунава, не би ли их учинио старијим него што јесу. Наравно, писао је у суперлативима о Готима,  друге је потцењивао, али то дело ипак садржи мноштво података. Шкрто и контрадикторно бележи Склавене, Анте и Венеде. Укратко, Готи су били водеће германско племе у Панонији, а после похода по Илирику, Тракији и Хелади освојили су Италију и Рим. Зато се сваки богат налаз из доба Велике сеобе народа обично приписује њима, мада је можда направљен на тлу Римског царства или био у употреби Словена. Али све што је лепо је германско, све што је примитивно и ружно је словенско. Међутим, временом се показало да није баш све било како је Јордан написао. У областима које су Готи напустили у својим сеобама (данашња Украјина, Подунавље) опстала је стара култура и после њиховог одласка. То значи да је старо становништво, претежно словенско, опстало и да заправо њима припада та култура. Готи су оставили значајан траг у историји, и као освајачи и као аријанци. Готика и Готица настају када су Готи већ давно нестали.

Археологија је изузетно значајна наука која на најочигледнији начин показује да неки народ, у овом случају српски, има прошлост. Археолошким налазима представљена прошлост условљава и усмерава будућност српског народа, поготово у овим временима када се та прошлост немилице преотима и намерно фалсификује. Шта српска археологија и археолози могу да учине да се у овим временима одбрани научна истина о постојању српског народа на балканском простору?

У праву сте. Од наше археологије свако узме за себе оно што мисли да му припада, па нама не остане ништа, испадне да смо народ без прошлости, заправо „небески“ народ. Румуни кажу ово је дачко, Бугари то је трачко, а ми кажемо то је келтско, уместо илирско – словенско. Тако и Немци и други, да не спомињем наше народе и народности. Одавно се мисли да латинско (римско) име Оршаве, написано Dzierna, треба читати Черна (Црна), како се зове река на чијем се ушћу у Дунав налази тај градић, и то се узима за доказ о Словенима на Дунаву пре Римљана. Археолози би требало да размотре налазишта из доба римских освајања Гвоздених врата, предложе нека решења, и да се истраживање порекла Словена тим трагом настави. Међутим, нашим археолозима, стручњацима за ту епоху, лакше је да прихвате тезе страних археолога, рецимо да су ту живели Келти или Дачани, уместо да провере да ли су ту живели такозвани Илири. Чак радије траже доказе да су Дачани, наводни преци Румуна, држали рецимо Врање. Част изузецима који указују на везе са Словенима.

Да смо земља с нормалном политиком према светској, националној и народној баштини у нашој надлежности, археолози би могли да дају неизмеран допринос Србији, самоспознајни, културолошки, такође и привредни. Нису нам потребни бусање у груди да смо ми „народ најстарији на свету“. Треба нам логично сложена и доказана прича о континуитету културе на нашем тлу, приказана на лицу места, у нашим музејима у сваком граду. Чињеница је да неолитска култура Европе почиње овде (Лепенски вир). Винчанска култура је заправо најстарија држава у Европи, и тражи праве истраживаче. Реч је о светској баштини, о археолошким налазиштима важним за цео стари свет, па и за читаво човечанство. И многи други догађаји пресудни за настанак Европе одвијали су се на нашем данашњем тлу. Али то се мора приказати у музејима и на локалитетима, тако да се сваки странац увери да је тако, да сам донесе закључке. Цетинска култура се за сада може узети за српску уз помоћ антропологије – у њој се први пут појављује очигледно динарски тип људи, којима и ми углавном припадамо. Простире се од Подриња до Лике. Треба проучити особине и порекло те културе, а она је позната само преко гробова. То морају да истраже наши археолози, у нашем и светском интересу. И не смемо се ограничавати на републичке и покрајинске границе, већ морамо пратити културе у целини кроз време.

Да ли је могуће учинити нешто да би се проблеми, бар делом, разрешили?

Данас су археолози системски немоћни, немају услове да штите, немају пара да истражују, да публикују. Ми немамо археолошки музеј, већ двоглави Народни музеј састављен од археолога и историчара уметности, с два различита стручна знања и интереса. Њихови кустоси немају приступ својој библиотеци од НАТО бомбардовања, одавно нема запошљавања младих археолога, делатност је никаква. Боље је стање у Музеју Војводине, али ни они немају младе стручњаке. Град Београд археологија не занима; извештили су се да земљане радове на заштићеним површинама обаве брзо, и да све доказе о археолошком налазишту што пре уклоне. Могу да раде шта хоће, тешко да ће се наћи археолог који би протестовао. У унутрашњости музеји таворе или их своде на домове културе. Могло би се говорити чак о нетрпељивости власти према археологији, јер их не занима чак ни зарада од археолошких налазишта у туристичкој привреди. Наравно, археолошка „елита“ сноси свој део одговорности за лоше стање. Археологија је на дну, доживела је колапс, нема стручњака и нема могућности за опоравак у догледној будућности.

И у овој књизи ређате нове аргументе којима доказујете да су Илири, староседеоци наших простора на Балкану, били у ствари Срби. Шта још треба да се понуди као доказ да би се представници те елите, обузете „готском фасцинацијом“, подстакли да полемишу с вашим тврдњама да су Срби староседеоци Балкана?

Нема услова за полемику, јер се њихови аргументи своде на спорна тумачења спорних писаних извора. Нема ни потребе за полемиком. Ћутањем и спречавањем истраживања откривају да им је циљ не утврђивање истине, већ одлагање њеног уграђивања у уџбенике, не би ли што више генерација ђака учило погрешно. Недавно је у штампи било речи о пропаганди албанских идеја у нашим уџбеницима. Да ли су такви уџбеници повучени, да ли се нешто променило? То је питање државне политике и надлежних министарстава. Археологија је егзактна наука. Бранитељи теза да су Срби овамо досељени, и то последњи, обично кажу „нема доказа“ да су Срби аутохтони, али не нуде доказе да није тако. Зато нема пара за праве пројекте, недостају истраживања домородаца предримског и римског доба, па је онемогућено њихово поређење с истовременим словенским културама. Ваљда би им „прави“ доказ био натпис на ћирилици из римског доба, на коме би писало „Ја сам Србин а не Илир“. Наравно, то је немогуће. Треба стрпљиво поредити станишта, грнчарију, начин исхране, погребне обреде итд. Нема сумње да су се неки Срби селили у време цара Ираклија, као и да су Словени живели у градовима Илирика пре краја 6. столећа. О томе сам писао у Стратуму, али те сеобе не могу бити доказ да Срби нису потомци Илира.

Већ чињеница да су Тврдош и Иловица успостављени као манастири у 5. столећу, око још старијих цркви, била је изненађење. Затим се разјаснила особеност цркава римске провинције Далмације из 4-7. столећа, па је постала јасна разлика између „Илира“ – Срба и „Романа“ – Латина. У Тврдошу је утврђено да скелети калуђера и митрополита херцеговачких из 16-17. столећа припадају углавном „Илирима“. Додајмо томе да су нека наша (и руска) данашња презимена пореклом од Илира.

Проучавањем археологије племена Лимиганата у Банату и Бачкој из 3-4. столећа такође је успостављена веза између Словена и нероманизованих Илира, између римског и предримског доба. Данас је доказано да то становништво припада комплексу Кијевске културе 3–5. столећа, то јест реч је о Словенима. Исте су куће, кухињска грнчарија, чак је на Дону недавно нађен запон једнак налазу из Београда. Андреј Обломски, колега из Археолошког института РАН из Москве, написао је о томе чланак и понудио га Старинару, часопису нашег Археолошког института, али они су га одбили; објављен је у Гласнику Српског археолошког друштва. Дакле, Словени су несумњиво живели на нашим обалама Дунава пре Велике сеобе народа, у Римско доба. Осим тога, показао сам да је њихова култура сродна домородачкој на тлу Римског царства. То је омогућило ископавање у Скеланима код Бајине Баште, где је недавно нађена добро датирана истовремена грнчарија. Показало се да домороци, „Илири“, нису били романизовани, јер су и даље спремали храну на традиционалан начин, у традиционалном посуђу предримског порекла, какво је нађено и у Потисју, у Чуругу. Друга истраживања показала су да постоји још старија веза „Илира“ Подунавља и Зарубињецке културе у Подњепровљу, а то је словенска култура која претходи кијевској. Тако је успостављен историјски континуитет и просторно јединство Словена, те и наше илирско и општесловенско порекло у Подунављу у преисторији. Сада је само питање којом брзином ће ова сазнања бити раширена и када ће бити уграђена у историје и уџбенике. Треба проучавати домородачку културу провинције Далмације, римског и предримског времена, мада је већ очигледно да је реч о Србима.

Истраживање пољских археолога: Дошљаци из источне Европе настанили се у данашњој Србији прије скоро пет хиљада година

У Вашој књизи издвајају се два појма: Предање и Помесна црква Срба. Да ли бисте нам образложили шта подразумевате под та два појма и јесу ли они у узајамној вези?

За мото књиге сам узео речи светог Викторија Леринског, да их овде пренесем сасвим сажето: предање се преузима од предака и преноси неизмењено млађим. Без предања нема народа, ни племена, ни породице. Предања су скривена у неким топонимима, узречицама, обичајима, народним причама; понекад потичу из преисторије. Божић је наше предање, српско и словенско, али су га други Словени углавном заборавили. Потиче из доба када је уведено спаљивање мртвих и садржи сећање на неочекиваног госта. Слава може имати још старије порекло, у поштовању родоначелника; с покрштавањем за покровитеља и посредника узима се неки светитељ.

Нека предања нам данас делују као нешто нехришћанско, као двоверје, а није тако. По Законику цара Душана, коњ и оружје умрлог властелина давани су цару, а краљ Драгутин је приликом абдикације предао брату коња и оружје. Коњ је заправо врста божанске силе, спомиње се у Старом завету, а владар је посредник у њеном преношењу. То нас води до жртвовања коња по старом погребном обреду, и још дубље до Ргведа и Аријеваца. С Индијом нас повезује и јелен, приказиван на нашим надгробним мраморима као посредник у одласку душа умрлих, али и у спасоносном одласку Растка на Свету Гору. Чак се јелен приказивао као Агнец, уместо јагњета. Видимо да су древна предања била уткана у свакодневни живот наше Помесне цркве, и да су је чиниле особеном, личносном.

Оно „помесна“ подразумева један језик, а некада су језицима називана поједина племена односно народи. Та заједница, а говоримо о Србима, није настала у време покрштавања већ знатно раније. Апостол Павле није дошао у Илирик да проповеда бесловесним људима него заједници свесној Бога, са својим искуством и пророчанствима. Словени су прошли кроз сличне фазе духовног развоја као Јевреји у Старом завету, заједно с лутањима и заблудама, а Срби су их најбоље сачували. Лепо се може пратити духовни развој. Најстарије је сећање на Потоп, којим се, мислим, завршило Старије камено доба, време дивљаштва и греха кога људи нису били свесни. У Млађем каменом добу, неолиту, већ се зна за постојање душе, живи се у моногамној породици, поштују се преци. У винчанској култури, заправо држави, изгледа да је постојало пророчанство о Богородици, дакле пре него у Старом завету. Настаје свест да је тело грешно, па је у енеолиту и бронзаном добу раширен обичај спаљивања покојника да би се душа очистила. То су били преци Словена. Појављују се стилизоване ликовне представе неке три особе, што могу бити Света Тројица, и веза су с Аријевцима на подручју од Ирана до Индије и њиховим заблуделим тројством. У одмаклом гвозденом добу више нема ликовних представа које би упућивале на представљање божанства. То показује да су Илири, преци Словена, тада схватили неким путем да се Бог не приказује, као и код Јевреја. Видимо духовни развој кроз хиљаде година, завршен примањем хришћанства, а тај континуитет говори о целини, да је постојала припремљена духовна заједница Срба и Словена за примање хришћанства. У том смислу Помесна црква је зачета онда када су склопљени први завети с Богом, а то је било у дубокој преисторији. Новозаветна Српска православна црква настала је постепено, устројавањем укупне православне цркве, почев од „илирских“ времена, апостолских, до данас.

И у овој књизи продубљујете своју ранију тврдњу да је Апостол Павле са својим ученицима прошао кроз наше крајеве и међу Србима сејао Христову науку и засновао цркву. Јесте ли због тога Помесну цркву Срба назвали апостолском црквом?

Да. То је предање, наше и руско, али је оно код Руса записана тврдња, а код нас сећање на Апостола Павла, још увек живо после скоро 2000 година. У Несторовом летопису пише да је Апостол Павле учио у Морави која је у Илирику, где су живели први Словени, а пошто Руси воде порекло од Словена с Дунава, онда је и њима био учитељ Апостол Павле. По једном апокрифном наставку Дела апостолских може се закључити да је Апостол Павле прошао путем Сирмијум–Сингидунум–Виминацијум–Наис, низ Саву, Дунав и уз Мораву, то јест управо кроз Илирик. Код нас нема сачуваних сличних записа, али су римокатолици Иван Лучић, Данијел Фарлати и Алберто Фортис забележили да је у једној манастирској одаји Крке постојао натпис о проповеди Апостола Павла. Наш народ се сећа чуда Апостола Павла са змијом на Мљету, показује места куда је ходао (Кистање), места где је проповедао (Павлова пећина код Требиња, Стијене Светога Павла код Омиша). Оно се не огледа само у сећању већ у држању његовог учења у „пракси“, што смо доказали својим жртвама, захваљујући Риму, Немцима и Турцима. Сада располажемо и археолошким доказима о ширењу хришћанства у Подунављу апостолског доба, у Банату. У Жидовару на Карашу, на древном гумну, изгледа да је постојао један од најстаријих хришћанских храмова. Тамо су чак нађени предмети које је у рукама могао да држи Апостол Павле. Овај археолошки налаз се потпуно уклапа у словенско предање. Штета што нису спроведена пажљива археолошка истраживања на другим местима где га памти предање, као у Павловој пећини, да не спомињем манастир Крку. Чињеница да је нама основао цркву Апостол Павле чини је равноправном с осталим древним црквама, укључујући римску цркву. Може се поставити питање а где је илирска патријаршија, али ко зна шта би било да Сирмијум, главни град Илирика, није брзо страдао у Великој сеоби народа. Наша је црква и отачка, иако не знамо да ли се испод грчких и латинских имена епископа крије неки Илир – Словен. Наиме, археологија нам открива да се храмови Далмације, оне Далмације коју је цар Ираклије дао Србима, разликују од грчких или латинских. За то су морали постојати теолошки разлози. Наше цркве 4-6. столећа, триконхалне и крстобразне основе могле су имати куполу, остале цркве су биле једнобродне, а за то време уобичајене базилике нису грађене. Храмови с куполом постали су правило у православном свету тек од 9. столећа.

Написали сте да је Свети Сава обновитељ српске цркве коју је трајно усмерио православним путем. Шта подразумевате под појмом обновитељ?

У мојој реконструкцији историје СПЦ постојала је архиепископија за Србе у Далмацији од цара Ираклија, од кога су Срби добили провинцију Далмацију у наслеђе. Она је, изгледа, деловала и у Северном Илирику, тј. сливу Мораве, после разарајућих аварских напада око смене 6. и 7. столећа, када су уништене многе епископије. Мислим да је седиште архиепископије било при храму Светих Апостола у Пећи, јер је то био наш највећи храм 7. столећа. Његов средишњи део и данас стоји, како мисли Милка Чанак Медић, а остале просторије пружају се испод садашњих бочних цркава и припрате. Због његовог положаја на источној граници Далмације, а Косово је већ било у Илирику, мислим да је та архиепископија држала и Северни Илирик, у коме су такође живели Срби, али и други Словени. После српских војних пораза од Бугарске, почев од 9. столећа, архиепископија је прво премештена у Дољане код Подгорице, а затим у Дубровник, када су Бугари освојили највећи део Србије. У сливу Мораве и у словенским просторима око Солуна, Бугари обнављају архиепископију Прву Јустинијану, али са седиштем у Охриду. Убрзо пошто је Србија обновљена 927, Рим забрањује словенску Литургију 935. године у Сплиту. Када је Византија заузела Дубровник, Срби су остали без седишта Помесне цркве на свом тлу, и почело је укидање народног језика. У Дубровачкој архиепископији, као и у Охридској архиепископији, надвладала је грчка Литургија у 11-12. столећу. Војиславићи онда користе антипапу да оснују Барску архиепископију за своју земљу, али је она брзо постала латинска, што је изазвало жесток одговор Стефана Немање. Пошто је сада држава обухватала области две старе архиепископије, Свети Сава их сажима у једну јединствену цркву – Архиепископију Далмације и Рашке, по натпису у Милешеви. То је признато у источним патријаршијама и у Риму. Дакле, Свети Сава је обновио оно легално стање из 7-9. столећа, пре покрштавања Бугарске. Наравно, темељ је црква Илирика коју је засновао Апостол Павле постављајући Андроника за епископа Словена у Сирмијуму. Свети Сава није заборавио Панонију, али још увек има јако мало података о збивањима у Посавини.

Радован Дамјановић: Грађење споменика на Авали – минирање једне историје

Један сте од ретких археолога из Србије који су имали срећу да се баве истраживањима у Книнској и Босанској крајини, Источној Херцеговини и Црној Гори, где сте дошли до изузетно важних открића. Има ли још у српским земљама остатака неистражених грађевина и гробова који би, после истраживања, могли да осветле српске владаре из династија Властимировића, Војислављевића, Вукановића?

Само сам искористио прилику, уз помоћ добровољаца и наших власти. Трудио сам се да сагледам целину наше прошлости, зато су ми била важна истраживања на западу старе Србије. Несумњиво је да постоје многа неуочена или неоткривена важна археолошка налазишта. Пођимо од споменутог Раса, односно Градине Постење. Тамо се налази неистражен дворац из 9. или 10. столећа, са сутереном, приземљем и најмање једним спратом, са сауном, придворском црквом и гробном капелом, у којој су били сахрањени рашки жупани. Њихове кости ваљда су сада смештене у неку картонску кутију на Филозофском факултету, ако нису бачене. Зашто не истражимо и обновимо овај замак? У Расу је морало бити још двораца и цркава. Зна се за један истовремен кнежевски двор на Градини Мартинића у Зети, али он није археолошки истражен, осим придворске цркве. Захватао је површину преко 1.600 квадратних метара, заједно с унутрашњим двориштем. Па таквих дворова мора бити још, и у другим крајевима! Важни су Подриње и Полимље, потпуно неистражени, али тамо једва да има музеја. Беране и Прибој имају археолога, а на левој обали Дрине постоји само Музеј Семберије у Бијељини. Музеј у Лозници је угашен. Нисмо ни покушали да нађемо градове забележене у 10. столећу у делу Константина VII Порфирогенита! Где су Дрсник, Достиник, Међуречје и други? Или где су били градићи са црквама забележени у списковима Охридске архиепископије раног 11. столећа. Понегде се зна за древне цркве, које могу водити ка истовременим дворцима и градовима. У Шипову, где је било седиште жупе Пливе, нађено је гробље 7–9. столећа, али цркве још леже под земљом. Није могуће да у Босанској Крајини нема градова, замкова и цркви подигнутих између 7. и 12. столећа.

Највећи пропуст је неистраживање археологије Косова и Метохије. Тамо су још у 10-11. столећу забележени наши стари градови као Звечан и Липљан, за које се тачно зна где су, па су опет занемарени. Тако и дворац Пауни на Косову, Идвор и древни Исток у Метохији и тако даље. Пећку патријаршију је ископавао пре Другог светског рата архитекта Ђурђе Бошковић, а ни манастире Арханђеле призренске и Студеницу хвостанску нису истраживали археолози, па ни Бањска није прошла много боље. Говорим о манастирима који сви редом имају дугу преднемањићку историју. Велика изненађења могу се очекивати у сливу Мораве, где је постојала тајанствена истоимена кнежевина. Сакупили су се и занимљиви налази у Срему и Банату. Могу да набрајам у недоглед.

Или, ево примера нашег најстаријег глагољског натписа, на делу крчага за плаћање пореза у вину. Нашао га је случајно Албанац приликом прекопавања Чечана на Косову, и случајно га продао професору Рељи Новаковићу, па је сада у Народном музеју. Изложен је у Галерији фресака, мада натрашке окренут. Случајно је откупљен и златни типар кнеза Стројимира. Постоји и случајан налаз ћириличног натписа из Темнића, из 10–11. столећа, али где је црква у којој се налазио, има ли у њој још каквих натписа? Шта бисмо све нашли када бисмо тражили, а не тражимо?

Студирали сте археологију на београдском Филозофском факултету, где сте докторирали и били професор. Сматрате ли се представником београдске археолошке школе, и јесте ли сва своја истраживања заснивали на научној пракси те школе?

Тешко је говорити о „београдској археолошкој школи“. Професор Бранко Гавела је пред измену закона о науци „погурао“ известан број археолога да докторирају, претежно на темама из преисторије, што се подударило с новим открићима у преисторијској археологији, али која никада нису ваљано објављена. Та генерација није оставила наследнике, па не може бити речи о школи. Данас су знања у свету археологије далеко померена, а ми тапкамо у месту. Моја генерација је имала изузетну прилику да стекне велико теренско искуство још у студентским данима, приликом заштитних истраживања током грађења хидроелектране „Ђердап I“. У археологији се и научни рад одвија у две фазе, треба добро ископати и документовати налазиште (што би одговарало експерименту у природним наукама), а затим добро протумачити нађено.

Иако смо имали прегаоце као што су били Михаило Валтровић (рођени Немац) и Милоје Васић, катедра за археологију основана је тек после Другог светског рата. Као млад археолог, од Петра Петровића из Археолошког института сам научио како се пише научни текст, а од Душице Минић и других колегиница љубав према словенској и средњовековној археологији. Професор Јован Ковачевић, коме сам постао асистент, био је човек идеје, широког знања и схватања, словенска археологија га није занимала, али је имао објективан приступ и подржавао ме. Дакле, учио сам се радом на теренима, а затим настојањем да објавим своја истраживања у научним и стручним часописима. Пошто сам рано био саплитан, морао сам баш да се трудим.

Насловница књиге Ђорђа Јанковића Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије (Фото: Википедија)

Црква у Срба – предање и археологија

Књига Ђорђа Јанковића Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије, у издању београдске Хришћанске мисли, Хиландарског фонда, Универзитетских образованих православних теолога из Фоче и Задужбине „Николај Велимировић и Јустин Поповић“ из Ваљева, тематски је везана за две његове претходне књиге – Српско поморје од 7. до 10. столећа (2007) и Српске громиле (1998). Све три књиге заснивају се на Јанковићевом мишљењу да Словени потичу из српског Подунавља, да су Срби, које историјски извори називају Илирима, староседеоци Балкана и да је хришћанство на Балкану засејао Апостол Павле. Књига осветљава развој апостолске Помесне цркве Срба, коју је касније Свети Сава преуредио и усмерио путем којим иде и данас.

Ово дело, на око четири стотине страница, поред уводног и закључног дела, састоји се од три целине: Од Старог завета до Константина Великог, Устројавање Цркве Илира – Срба и Обнављање Помесне цркве Срба. Садржи и опширну библиографију, општи регистар и илустровани додатак на квалитетнијој хартији где је објављено око 180 већих и мањих фотографија у боји, као и цртежа најважнијих археолошких артефаката на које се Јанковић позива. У саставу овог додатка је и 16 карата у боји.

Развој Цркве Илира – Срба Јанковић углавном прати приказујући црквено градитељство, као и све градитељске мене које су условљавале политичке прилике у Римском царству, у чијем су саставу биле провинције у којима су живели Срби. Посебна пажња посвећена је цркви у илирској провинцији Далмацији. Пратећи историју цркве, Јанковић упоредо прати и то како се у црквени живот укључивало илирско – српско становништво Балкана. Упоредо с тим указује и на друштвене процесе који су се у то време одвијали у окриљу Византије, како се у 7. веку обнављала српска државност, како су се јављале и опстојале српске династије и државе које су оне стварале.

Јанковићеви ставови поткрепљени су археолошким, историјским, па и етнолошким доказима. На бројним илустрацијама приказани су остаци богомоља, двораца и других грађевина из тога времена које су минулих деценија истражили и обрадили археолози. Приказана су и многа гробља, предмети из свакодневне употребе, посуђе, накит. Ти археолошки налази поређени су с открићима археолога у Панонији, на Карпатима у Украјини.

Књига Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије је и најтемељније приказује историју Срба у временима која су претходила Немањићима. Ово о чему Јанковић говори не може се наћи у десетотомној Историји српског народа, у издању СКЗ-а. Важно је истаћи и то да је Јанковић значајну пажњу посветио и простору на коме се развила средњовековна босанска држава за чије становнике историјски извори сведоче да су Срби. Бавио се и тиме како је настала измишљотина названа богумилство, како су и зашто камени надгробни средњовековни мрамори или белези преименовани у стећке…

Разговарао: Јово Бајић

Опрема: Стање ствари

(Печат, број 434 и 435, август/септембар 2016)

Categories: Аз и буки

Tags: Ђорђе Јанковић, Јово Бајић, Печат, археологија, карусел, прапорекло Срба