Није превише паметно сваку критичку анализу израелске политике подводити под олаку фразу о антисемитизму – то је фраза која се излизала од употребе
Небојша Катић (Фото: Печат)
Тешко је разумети бруталну, агресивну политику Израела на Средњем истоку, а још је теже прихватити арогантну реторику која ту политику прати. Нема државе, поготово мање, која толико провоцира и иритира онај део јавног мњење који се не поводи за цензурисаним информацијама које долазе посредством контролисаних глобалних медија. Није тајна да су новинари ових медија заплашени и да су строго ограничени у извештавању о контроверзним аспектима израелске политике. Колико год да је и језик извештавања пажљиво прилагођен како би дискретно и сублиминално подржао произраелске наративе, то постаје све теже у ери интернета. Слике су снажније од речи.
Израел је данас успео немогуће – успео је да доведе у питање широку подршку и симпатије које је имао у традиционалним бастионима проционистичког филосемитизма. У западној јавности, укључујући ту и САД, симпатије за Израел никада нису биле мање. Има нечег чудног и самоубилачког у тој агресивној манифестацији моћи, у потпуном политичком па и моралном слепилу. Где је могући извор такве ароганције и чиме се он може оправдати?
Оставићу по страни добро познату библијску митологију о изабраном народу и бавићу се неким познатим фрагментима јеврејске историје, али из другачијег угла.
Одавно је усвојен наратив по коме је јеврејски народ јединствен по свом страдању и та је идеја, разумљиво, ојачала после страшног искуства холокауста. Али трагично виђење сопствене историје постојало је и пре искустава XX века и дубоко је усађено у психу Јевреја. Многи народи, укључујући и српски, себе често доживљавају као апсолутну жртву, али нико осим Јевреја није успео да свој наратив учини глобалним.
Никола Н. Живковић: О неким Јеврејима и њиховом погледу на страдање Срба (и Руса)
Сало Барон[1], чувени амерички историчар јеврејског порекла, овај приступ – критички – назива „лакримоза“ концептом историје. У таквом трагичном виђењу историје игнорише се или се занемарује социјални и историјски контекст у коме су Јевреји живели, као што се занемарују и страдања других у истим периодима. Барон доводи у питање неке од елемената класичног наратива ексклузивитета патње, указујући да историја Јевреја ипак није континуум дискриминације и страдања.[2]
На тезу да су Јевреји били обесправљени и дискриминисани, он одговара да су они имали много више права а мање обавеза од огромне већине европског становништва.[3] У својим правима Јевреји су били ближи повлашћенијој грађанској класи него обесправљеним сељацима. За разлику од сељаштва, Јевреји су, уз минимална ограничења, имали слободу кретања. При томе, уживали су и додатну, огромну привилегију – нису морали да се боре и гину у војним сукобима. Као део урбане популације далеко мање су страдали и у ратовима који су највише пустошили села. Упркос повременим бруталним погромима пораст јеврејске популација био је много бржи од пораста хришћанске и тај тренд је у западној Европи трајао све до почетка XIX века. На истоку Европе исти тренд се продужио и током XIX века.
Живот у гету који се перципира као наметнуто ограничење и које би требало да укаже на социјалну дискриминацију Јевреја, Барон тумачи другачије. По њему, јеврејске заједнице су желеле да живе заједно у својим четвртима уз синагоге, а понегде су чак тражили и допуштење да око гета подигну зид и поставе капије. Овај тренд добровољне самоизолације почео је стотинама година пре него што је (од средине XVI века) у неким државама и градовима живот у гету постао дискриминаторна обавеза. Генерално, у дугим периодима између погрома, насилних покрштавања и протеривања, Јевреји су уживали висок ниво аутономије, имали су сопствену правну регулативу, судове, образовне институције и сл.
Извор: columbia.edu
Позната теза о Јеврејима као жртвама инквизиције такође је спорна. Страдали су Мараноси (Marrano) део покрштених Јевреја (Conversos) са иберијског полуострва који су у тајности задржали ранију веру и држали се јеврејских обреда. Њих је инквизиција прогањала не као Јевреје, већ као отпаднике од хришћанске вере[4]. Јевреји су били поштеђени и над њима инквизиција није имала никаквих ингеренција. При томе, огроман број мушкараца, а поготово жена свих социјалних и религиозних група страдао је у тим „чисткама“ и Мараноси нису били никакав изузетак.
Но, вратимо се питањима с почетка текста. Да ли су агресивност и ароганција нешто ново што се може објаснити само трагичним доживљајем сопствене историје „која се не сме поновити“?
Ако је судити по недавно издатој књизи Ивана Маркуса „Како је Запад постао антисемитски“[5], ароганција Јевреја, коју Маркус радије назива самопоуздањем[6], није нови феномен настао после стварања државе Израел, нити је последица страдања у Другом светском рату. (Маркус је, као и Барон, такође Јеврејин.)
Маркус пише како су се Јевреји у Средњем веку с непоштовањем односили према хришћанској већини, те да је то непоштовање попримало зачуђујуће манифестације које су, вероватно, допринеле погромима коју су уследили пред сам почетак Првог крсташког рата, у пролеће 1096. у Немачкој.
Извор: princeton.edu
Верски антагонизам хришћана и Јевреја није био нов и свако је себе сматрао правоверним и изабраним. Много је аутора и много је теолошких расправа које су се бавиле односом ове две вере. Али, упркос антагонизму, Јевреји су били једина религиозна заједница којој је било допуштено да живи међу хришћанима практикујући своје религиозне обичаје и градећи сакралне објекте. Ова толеранција је имала и приземније разлоге.
У раном средњем веку хришћански владари су позивали и примали Јевреје будући да су се они бавили трговином и банкарством, што је владарима било од користи. Економски разлози дали су Јеврејима повлашћен статус, па су често били изузети чак и од обавезе плаћања пореза и других намета. Овакав третман је свакако довео до тога да су се они осећали заштићено а подржавао је и осећај „изабраности“. Статус и повластице које су Јевреји имали је, међутим, охрабривао јеврејске ексцесе. То је, на другој страни, доприносило расту анимозитета хришћанске популације, а поготово свештенства, према њима.
Неке јеврејске породице су, на пример, узимале хришћанске реликвије и бацале их у своје септичке јаме, или су присиљавали своје дојиље, хришћанке, да после причести своје млеко избацују у септичке јаме и сл. Обреди у синагогама су намерно били прегласни, ругало се црквама, причешћу, итд. Све је то допринело да се лакше поверује у приче о жртвовању хришћанске деце у јеврејским пасхалним обредима, а те су приче често биле повод за локалне погроме. Не треба ни заборавити да су се Јевреји кроз историју бавили непопуларним послом наплате пореза за хришћанске владаре и да су били не нарочито нежни кредитори.
Ако бих покушао да укажем на сличност неких периода и епизода јеврејске историје и данашњих појава које карактеришу понашање Израела, рекао бих да се понављају сличне грешке и кратковидост.
Марко Пејковић: Мржња дела Јевреја према хришћанима није од јуче
Колико год да јеврејски ултра моћни кругови у свим сферама живота добро контролишу политички и јавни простор, колико год се ослањали на контролу над политичким елитама, занемаривање јавног мњења и мишљења „малог човека“ није мудра дугорочна политика. Опасно је веровати и да ће сервилни арапски лидери заувек моћи да контролишу улицу. Подршка коју западни политичари и даље дају Израелу је у колизији са великим деловима јавног мњења и под притиском јавности се све може променити. Тешко је предвидети с које стране би могла доћи иницијална каписла која би потпалила нову ватру антисемитизма. Чудно је да народ који ужива репутацију најинтелигентнијег на свету то не види.[7] Као да је осећај арогантног самопоуздања умртвио осећај самоодржања. У том контексту није превише паметно сваку критичку анализу израелске политике подводити под олаку фразу о антисемитизму – то је фраза која се излизала од употребе.
Опрема: Стање ствари
(Блог Небојше Катића, 23. 5. 2026)
[1] Salo Wittmayer Baron (1895–1989).
[2] У овом тексту сам се ослонио на кратки Баронов есеј под насловом „Гето и еманципација“ који је написан још 1928.
[3] Достојевски у својим дневницима, на руском примеру, указује на ову исту чињеницу.
[4] Прим. СтСт: Почетак и крај приче Данила Киша „Пси и књиге“ (из „Гробнице за Бориса Давидовича“):
Године Господње 1330, дана 23, месеца XII, доспе до будних ушију Пречасног Оца у Христу монсењера Жака, милошћу Божјом бискупа од Памијера, да је Барух Давид Нојман, негдашњи Јеврејин, избеглица из Немачке, напустио слепило и перфидију јудаизма и да се приволео Христовој вери; да је примио сакрамент светог крштења у граду Тулузу у време прогона што их покренуше вери одани Пастијери; и да је затим, „као пас који лоче своје повраћање“, речени Барух Давид Нојман искористио прилику, пошто у граду Памијеру живљаше и даље по јудејски са другим Жидовима, да се врати Богу мрској секти и обичајима жидовским, те речени монсењер бискуп нареди да га ухапсе и ставе у тамницу.
(…)
Прича о Баруху Давиду Нојману заправо је превод трећег поглавља (Confessio Baruc olim iudei modo baptizati et postmodum reversi ad iudaismum) инквизиторског регистра у који је Жак Фурније, будући папа Беноа XII, заводио детаљно и савесно признања и сведочења дата пред његовим трибуналом.
[5] Ivan G. Marcus, „How the West Became Antisemitic”.
[6] Маркус не користи реч ароганција већ енглеску реч assertiveness.
[7] О јеврејским темама сам писао у два текста: https://nkatic.wordpress.com/2006/06/20/pouke-jevrejske-istorije/ i https://nkatic.wordpress.com/2009/06/10/pametni-i-manje-pametni/
Categories: Гостинска соба
Коментар би могао да се зове и „Пливање на наративу“
Норман Финкелштајн који је политиколог, највећи стручњак за Газу и Јевреј по оцу и мајци који су једини преживели из својих фамилија Холокауст у Пољској је написао књигу „Индустрија холокауста“ у којој каже „Постоји само једна ствар гора од Холокауста, његова злоупотреба због личне користи“.
Кад бисте данас направили анкету шта је „антисемитизам“ дошли бисте вероватно до закључка да већина људи сматра да је то уопште спомињање Јевреја.
Арапи су много већа семитска група од Јевреја, међутим изјаве мржње према Арапима нису антисемитизам. Ово важи и у њиховом међусобном односу.
„Безразложне жртве“ је део основног наратива. „Најинтелигентнији народ на свету“ је такође део наратива који је брижљиво грађен. С тим у вези и тољага антисемитизма и зависти, за све који се усуде да зуцну. Како је то ишло, нарочито после другог светског рата:
Максимално популаризовање теме Холокауста и жртве кроз популарну културу, политику, законе, као последице безразложне мржње и „антисемитизма“ кроз целу историју.
Очекивање и захтевање због тога повлашћеног положаја и врсте недодирљивости.
Амбиција, лична и колективна која излази из верског учења о неопходности „афирмације“ у свету сваког појединца, тзв „успеха“, због изабраности за управљање светским процесима у Божије име. Јуриш на позиције, награде, акумулацију средстава уз максимално коришћење инфраструктуре развијене помоћу тачке 2.
Одбрана од сваке критике позивањем на тачку 1, са реалном претњом губитка посла, каријере нарочито за јавне личности.
Позивање на завист због„памети“ (памети а и зависти реално и има као и увек, али не у оној мери на коју се рачуна).
Ово је више-мање затворен систем у који се не може продрети.
У Катићевом тексту нема наравно никаквог „антисемитизма“ са становишта разума, логике, истине.
Међутим са становишта НАРАТИВА Катићев текст, поткрепљен линковима ка другим текстовима о „чињеницама“ ће у јавном простору представљати још један класичан антисемитски текст, као и сваки коментар. Ово је оно што људи углавном не разумеју.
Када бисмо питали оне са друге стране и када би нам искрено рекли чули бисмо отприлике: „једва чекамо неки објективан текст о нашој кривици поткрепљен чињеницама“.
Због тога толико поигравање са јавношћу, толика суровост, дрскост и немар у исто време, јер се добро разуме шири контекст у коме би се могли појавити евентуални противници. А шири контекст, који личи на минско поље, је отприлике: „обезбеђени смо са свих страна, материјалне, законске, политичке, историјске, културне, просветне, енциклопедијске…нуклеарне“.
Нису чињенице оно што ствара фаму „антисемитизма“ већ НАМЕРА (која се не може доказати али се може сугерисати). Развијени су методи који ће доказати да се ви овом темом бавите јер је ваша намера старија од чињеница. Вас прикривена мржња гони да истражујете ову тему.
Ако убаците овај чланак или било који сличан (овај је још уравнотежен, али има много више острашћених) у чет бот видећете како се у одговору концентрише на ПРЕПОЗНАВАЊЕ НАМЕРЕ. Обратиће пажњу и на редослед речи и на то да сте нешто рекли а нешто нисте, а могли сте. Заправо бавиће се вашом свешћу и подсвешћу зато што је тако трениран. А тако је трениран јер је онима који су га тренирали важно да поставе цензуру на нивоу унутрашње намере појединца (стварне или измишљене) а не на нивоу спољашњег оповргавања чињеница.
Они који проучавају утицаје тајних друштава обично наводе да су све државе подељене у два табора 1. језуитски и 2. масонско/илуминатски. У „језуитске“ нпр спадају данашња Пољска и Хрватска, тамо постоји једна врста „обраде“. Некадашња СФРЈ а вероватно и Србија сад спадају у ову другу групу, коју за разлику од прве карактерише максимална секуларизованост друштвеног живота, неучествовање религије на било који начин осим манифестног у друштвеном животу и институцијама и максимална секуларизованост сваког наратива. То значи ви не можете знати за одређене теме јер је атмосфера друштва у ком цео живто живите те теме скоро у потпуности уклонила из видног поља.
Катићев текст је добар али се као и многи други бави површним манифестацијама нечега а не његовим споља невидљивим учењем, стварним разлозима и унутрашњом логиком. Он се бави овим јер му друго није познато пошто је одрастао у СФРЈ/Србији а живи у Енглеској, земљи Наратива.
Због тога овакви чланци не могу дубље да буду примљени јер се не баве деконструкцијом наратива, већ плове на њему са опрезном критиком, заправо више чуђењем у вези очигледних а несхватљивих појава у социјалној и политичкој сфери. А несхватљиве су управо зато што се посматрају споља, а не изнутра.
Ово личи и на шаховску партију у којој се ви чудите како противник глупо игра и како је неко поље небрањено, а не знате да се очекује да ту одиграте и да је партија разрађена до краја који је више него известан. Личи и на шут на гол при коме свака лопта завршава у мрежи, али вашој.
Антисемити су некада били они који су мрзели Јевреје. Данас су антисемити они које мрзе Јевреји.
Kao i Katić i ja sam ovde pokušao da se suprotstavim crno-beloj redukciji svega. Očito to ne nailazi na odobravanje! https://stanjestvari.com/2026/05/28/itamar-ben-gvir-izrael-nece-dozvoliti-sad-i-iranu-da-postignu-sporazum/#comments Ali i sami vidite – dekonstrukciju jevrejske mitologije često rade kvalitetni među jevrejima. Koji su isto stradalnici većinskog i zlog turbo-jevrejstva. Bobi Fišer tek jedan od bezbrojnih. Nakon decenija razmatranja zaključio sam da se moram, radi poimanja istine, prepustiti zaključku vrlo šizofrene strukture i raspona. Istovremeno, i ISTOVREMENO ne mogu napisati dovoljno velikim slovima, postoji… pa – sve. Postoje izuzetni jevreji, u raznim oblastima. I izuzetni u sukobu sa većinskim jevrejskim zlom. I postoji razna nepravda i patnja, ad hoc, kroz istoriju, prema jevrejima. I istovremeno postoji potpuna neupotrebljivost odrednice i jevreji i semiti. Koja nije samo preciziranje ili laviranje – jer, dodatno na čitav pičvajz, svi ti iz kulturnog (a pre psihodeličnog) nasleđa Talmuda nikako nisu isti niti „jevreji“ niti „semiti“, niti samo hazarima prošeireni. Ne, oni su (isto istovremeno) i svi jevreji ali i raznorazni – i svako malo u međusobnom sukobu! I na sve to, ( a sve i dalje ISTOVREMENO) postoji ljudsko zlo, kod raznih podgrupa. Pa tako postoji i specifično, inherento, dugo i strašno zlo svog tog snopa Talmud palamuda. https://stanjestvari.com/2026/05/29/izrael-i-amerika-otvaraju-put-istini-o-genocidu-u-jasenovcu/#comments I da istorija ima objektivno i vidno delovanje na socio-biologiju. Neki su npr. kinezi katastrofom carskog sistema koji je tamanio svakog nekakvog a ostavljao u životu samo mrave postali ova sada jeziva robot-nacija. I ta opservacija nije nikakav „rasizam“, kao ni opservacija nehajnog autentičnog banditizma crnaca po belim teritorijama. Ne postoji nikakva samostalna crnačka država osim katastrofalne. E pa za jevreje je posledica izolacije donela – tako vidno i izgledaju – genetsku tugu. (To je moj privatni izraz mog privatnog jezika.) Ali kombnovano sa praksama otmica i ubistava, sa ritualima pedofilije, incestuoznosti i kanibalizma (da, eksplicitno) (a pri kanibalizmu prioni iz sebi-sličnih proteina trajno deformišu mozak kanibala) oni se jesu pretvorili u teroar serijskih ubica. Nije nastala neka „CIA“ kao potreba bezbednosti i odbrane nego kao najefikasnije sredstvo ubijanja, u koje i primaju serijske ubice. A mit je da postoje (samo) oni neorganizovani i oni organiovani. Ne, najopasnija je treća vrsta – superorganizovane serijske ubice. Koje znaju da će em najviše em najbezbednije ubijati ako zakon radi za njih a ne protiv! Kao što su Indusi imali sektu tag – on je bre brate ubica, to ti je tako, šta ti meni nije lepo i te gluposti – tako i ovi, ubijaju a plaćeni i zaštićeni od ostatka države. Mejer Lanski je vodio bukvalno Murder Inc. i za preko hiljadu ih se zna da su ubili – a mnogo više se i ne zna – ali ni za ijednog nisu ni proganjani a kamoli osuđeni. Italijanska mafija je bila opasna – jer je bila frontmen jevrejske. Ali deo toga je i da imate filmove o njoj, a o jevrejskoj jok. Zato su je USA i obnovile po iskrcavanju na Siciliju – jer ju je grof Ćano po nalogu Musolinija uništio bio skroz! Dakle naivno se ovde pita Katić „iju iju pa šta im sve to treba?“. Glupost. Mladi džihadista iskreno mrzi ne-muslimane, i iskreno želi da zasluži 40 devica kada se raznese a sve u svrhu global-šerijata. Pa tako i ovi – sprovode 100% etnički čist Izrael. Pa će posle da čiste dalje a zato su i razorili i proterali hiršćane sa Bliskog Istoka. Šta mi elitni-gojimi mislimo briga ih – cemzurom će iskontrolisati ogromno većinske glupson-ništarije-gojime.
@Хелиос Сасвим сте у праву да је све далеко од било какве црно-беле слике. Такође и да речи Јевреји и Семити не значе ништа конкретно. Зато генерални прогони Јевреја од нациста и други слични и јесу промашај теме и зло. То је највише последица тога како функционише људски мозак. Класификација је једна од основних функција мозга. Зато су у програмирању и измишљене „класе“ на којима све почива јер су хтели да опонашају рад мозга. Нама је најлакше да стрпамо неког у кутију с натписом јер се тако драстично смањује број промењљивих. Барем Србима после НДХ нико то не мора да објашњава. Управо је зато потребно дубље копати.
Рецимо споменути Норман Финкелштајн има личност која заслужује озбиљно проучавање. Он практично никад није био у сталном радном односу јер због тога што ради, а цео живот брани Палестинце, није могао да добије друго запослење, него док је нпр нека жена на породиљском боловању и слично. Једно време кад се закачио са Дершовицом (тај је био Епштајнов адвокат) није могао ни да волонтира у средњој школи јер је овај писао писма против њега. Притом није још један било какав политиколог, већ врхунски стручњак и интелектуалац, могло би се рећи и врло аутентичан мислилац.
А то је зато што он не воли Истину, он ОБОЖАВА Истину, што је заправо једини исправан однос према њој. И то му даје снагу већу од више хиљада удружених људи на другој страни.
Треба имати снаге па одбити једну такву инфраструктуру по којој други циркулишу и напредују са 5% снаге. Запитајмо се да ли бисмо сами то били у стању. Ко почне да гледа интервјуе с Финкелштајном гледаће једно време само њих. Поред њега ту је и Џефри Сакс и пуно других који су изашли из овог идеолошког круга, јер то је заправо идеологија. Она јесте повезана с религијом и из ње је израсла али један мали број људи је носилац тога. Остали су у највећем броју опортунисти који користе тај крвоток да заврше неке послове или излазе из игре.
Норм’с хајлајтс:
„Није превише паметно сваку критичку анализу израелске политике подводити под олаку фразу о антисемитизму – то је фраза која се излизала од употребе“
Не само да се излизала од претеране употребе него је у својој основи нетачана и лажана.
Израз антисемитузам се користи да би се замаглила суштина а то је антиционизам.
Међутим, израз је толико вешто уткан у јавну сферу да га је гото немогуће одстранити или исправити.
Видимо да га са лакоћом користе научници, политичари, новинари и друге јавне личности.
Зашто је израз антисемитизам лажан у својој основи?
Пре свега он се не односи на све семитске народе. Друга ствар је да већина данашњих Јевреја није семитског порекла.
Значи, у јавној сфери се користи једна лажна конструкција, при томе још и неосновано присвојена од стране циониста.
„Под семитске народе, кроз историју, убрајају се Акађани (укључујући Асирце и Вавилонце), Арамејци (Сиријци) и Кананити (Јевреји, Феничани, Моабити и Аморити).
Данас се под термином „Семити“ најчешће подразумевају савремени народи:
Арапи
Јевреји
Малтежани
Ови народи деле сродне семитске језике, етничко порекло и антрополошке особине, а њихове културе и религије (јудаизам, хришћанство и ислам) имају семитске основе.“
Kad smo vec kod arogancije i osecanja moci. Netanjahu je pretio da ce tuziti neki list zbog teksta o tome kako zarobljene Palestince siluju metalnim sipkama i teraju pse da to rade. Pritom oni to sve javno priznaju na televiziji, ovde se vidi, cak se hvale time, ali ako neko napise tekst hoce da ga tuze. Nas predsednik ne sme da kaze da je u NDH ucinjen genocid. Nece da se zameri zivim ustasama, ali hoce da se zameri poklanoj deci. A ovi hoce da te tuze kad ponovis ono sto oni sami pricaju. Toliko o samopouzdanju.
Inace ovaj kanal ima dobre analize zovu se The Young Turks, verovatno zbog mladoturske revolucije, to su deca emigranata iz Turske u Ameriku. Ova devojka je Jermenka zove se Ana Kasparian i ne zna za strah.
Тешко је не бити параноичан кад препознаш франшизу гдегод се било чега противници означе за мрзитеље : мога дела и лика , наше слободе, права и „Демократије“ . А при томе се свуда открије неки саветник Јевреј јер га по закону великох бројева мора свуда бити , као и Србина или Британца уосталом …
Мале капице, увек велики проблеми.
„Тешко је разумети бруталну, агресивну политику Израела на Средњем истоку, а још је теже прихватити арогантну реторику која ту политику прати. Нема државе, поготово мање, која толико провоцира и иритира онај део јавног мњење који се не поводи за цензурисаним информацијама које долазе посредством контролисаних глобалних медија.“
Господин Катић нам је овде изложио своје виђење на горњу тему.
У његовом тексту има свакако много тога информативног и поучног.
Овде би желео напоменути да постоје сасвим различита гледања на исту ову тему.
Једно од њих је врло оштро и проницљиво виђење посматрача Brien-a Barletic-a на каналу The New Atlas.
https://m.youtube.com/watch?v=XgnjltFXBCE&pp=ygUNdGhlIG5ldyBhdGxhcw%3D%3D