Људи попут Николе Рокића треба да се сећамо не зато што желимо да поново водимо њихове старе ратове, већ зато што без њихових судбина не можемо разумети цену коју су појединци и породице платили у рату
Никола Рокић (Архивска фотографија)
Постоје људи чије биографије не припадају само њиховим породицама и потомцима већ и српском роду у целини.. Постоје животни путеви који, због свега што су њихови носиоци преживели, постају део колективног памћења једног народа. Управо је такав живот Николе Рокића. На писање о његовом лику и делу навело ме је пре свега читање његове књиге „Југославија – моја земља“, али и литературе посвећене југословенским, а пре свега српским заточеницима у нацистичким логорима у Норвешкој, укључујући и књигу о њиховом страдању „У Норвешку у смрт“ Кнут Вловик Туресена. Што сам дубље улазио у његову животну причу, све ми је јасније постајало да се пред нама не налази само још једна ратна биографија, већ сведочанство о човеку који је прошао кроз распад државе, грађански и идеолошки сукоб, усташки терор над сопственом породицом, Гестапо, мучења, логоре, изгнанство и послератно одбацивање, а ипак до краја живота није променио оно што је сматрао својом истином.
Ово је мој покушај да, ослањајући се на његово сведочење и на податке који се могу реконструисати из његове биографије, представим лик и дело Николе Рокића – српског краљевског официра, монархисте, припадника антикомунистичког и антиокупаторског круга, заточеника Гестапоа, логораша у Норвешкој, сведока нацистичких злочина и политичког емигранта који је до краја остао веран сопственом погледу на рат, Дражу Михаиловића, Тита и судбину српског народа.
Порекло, породица и детињство
Никола Рокић рођен је 13. марта 1913. године у Сремској Митровици. Његово детињство било је обележено и породичним предањем и непосредним искуством живота у простору у којем су се укрштале српска, хрватска, немачка, мађарска и друге заједнице, али и старе политичке и националне поделе.
Његов отац био је Стеван Рокић, а мајка Марија Рокић. Из његовог сведочења види се колико је био снажно везан за породицу, нарочито за мајку. Рано детињство провео је у Срему и на простору Фрушке горе, а део породице боравио је и у Нештину, док је отац у време Првог светског рата био одсутан и ратовао.
Рокићево детињство није било детињство без рата. Још као дете слушао је приче о страдањима, националним сукобима, аустроугарској власти, повратку српске војске и стварању нове југословенске државе. Такво окружење оставило је дубок траг у његовом каснијем погледу на национално питање.
Из његових каснијих записа види се и да су односи Срба и Хрвата у његовој младости били нешто што је лично осећао. Описује чак и дечје туче и фудбалске утакмице у којима су се деца делила на Србе и Хрвате. Данас то може деловати као споредна епизода, али управо такви доживљаји показују колико су националне поделе већ тада биле присутне у свакодневном животу.
Био је образован човек. Школовао се, гимназијске године провео је у Сремској Митровици, а временом је развио снажно интересовање за политику. У младости се сусретао са различитим идеологијама. Познавао је људе комунистичког опредељења, расправљао са њима, читао политичку литературу, али се није приклонио комунизму.
Напротив, све више се обликовао као демократа, монархиста и српски национално оријентисан човек, који је истовремено истицао слободу политичког мишљења, правну сигурност и противљење колективизацији и политичкој диктатури.
До почетка Другог светског рата Рокић више није био политички неискусан младић. Био је човек са изграђеним ставовима, повезан са круговима који су се противили и фашизму и комунистичком преузимању државе.
Из записа види се да је имао војно и административно искуство. Био је официр Краљевине Југославије и радио је на дужностима које су га доводиле у непосредан контакт са државним апаратом, политичким организацијама и немачком мањином у Војводини.
Уочи рата постављен је на одговорне дужности. У једном документу који наводи у својој књизи стоји да се Никола Рокић, рођен 13. марта 1913. у Сремској Митровици, унапређује у полицијског командира и преузима дужност у Новом Саду од 1. маја 1941. године. Али рат је већ почео и држава у којој је таква каријера требало да постоји више није постојала.
Немачки напад априла 1941. разбио је Краљевину Југославију за неколико дана.
За Рокића је то био слом не само државе већ читавог политичког и моралног поретка којем је припадао.
Окупација, стварање Независне Државе Хрватске, усташки терор, мађарска окупација делова Војводине, немачка управа у Србији и почетак комунистичког устанка створили су ситуацију у којој више није било јасне линије фронта.
Почињао је рат у којем ће се истовремено водити борба против окупатора и унутрашњи грађански рат.
Рокић и покрет генерала Драже Михаиловића
У том хаосу Рокић се постепено везује за људе окупљене око монархистичког и националног отпора.
Посебно место у његовим записима заузима адвокат Небојша Малетић, кога Рокић представља као једног од људи који су рано организовали младе људе за одлазак у шуму и отпор окупатору. Кроз тај круг Рокић се све непосредније повезивао са структуром која ће се везати за покрет генерала Драгољуба Драже Михаиловића.
Рокић није био човек који је само издалека симпатисао монархистички покрет. Његова активност имала је конкретан карактер: организовао је људе, кретао се по окупираној територији, помагао пребацивање људи, издавао пропуснице, одржавао везе и покушавао да створи мрежу која би могла послужити ширем покрету отпора.
У једном периоду налази се у Београду и Старој Пазови, где користи административни положај за издавање пропусница људима којима је омогућавао да се из окупираних подручја крећу према Београду и даље према шумама и подручјима где се организовао отпор.
После само недељу дана издао је, по сопственом сведочењу, више од 400 пропусница.
Рокић је свесно користио позицију коју је имао да помогне људима да избегну хапшење, да се пребаце на слободнију територију или прикључе борби.
Истовремено одржава контакте са људима који су га упућивали и повезивали са структурама отпора.
Зато Николу Рокића треба посматрати у контексту краљевског, монархистичког покрета отпора који ће се персонализовати у имену генерала Драже Михаиловића.
Усташки геноцид и уништавање породице
Али док је Рокић водио сопствени рат, над његовим завичајем и породицом одвијала се трагедија.
Стварањем Независне Државе Хрватске усташки покрет започео је систематски прогон Срба, Јевреја и Рома. За српско становништво Срема, Славоније, Босне, Херцеговине, Лике, Кордуна, Баније и других крајева то није било само питање смене власти. Било је то питање физичког опстанка.
И Рокићева породица постала је жртва тог система.
Посебно је потресна судбина његове мајке Марије Рокић.
После Николиног хапшења усташке власти су је ухапсиле и одвеле у логор на подручју Винковаца. Рокић описује групу од око две стотине жена које су усташе, пред приближавање српских партизана, извеле и убиле хладним оружјем. Према његовом сведочењу, свега двадесетак жена није било убијено пре доласка ослободилаца.
Међу жртвама је била и његова мајка.
Рокић непосредно повезује њену смрт са усташким прогоном и наводи име Николе Орашковића, хрватског жандарма и усташког функционера, као човека који је учествовао у њеном хапшењу и слању у смрт.
После рата, како Рокић пише, исти човек је живео у породичној кући Рокића, користио ствари његових родитеља и представљао се као комуниста.
Тај детаљ је снажно обликовао Рокићево послератно неповерење према комунистичком систему.
Ни судбина његовог оца није била другачија.
Према Рокићевом сведочењу, отац му је био ухапшен заједно са још око четрдесет људи и послат у логор Копривница–Даница. Он наводи да су касније убијени од стране усташа, описујући да су били живи спаљени.
Док је он био у рукама Гестапоа и касније на путу према северу Европе, његов отац и мајка нестали су у усташком систему геноцида.
Хапшење – Гестапо – 11. новембар 1941.
Рокићева активност није могла дуго остати непримећена.
Ухапсио га је Гестапо 11. новембра 1941. године .
Од тог тренутка његова биографија добија потпуно другачији ток.
Од краљевског официра, политичког активисте и човека који је покушавао да организује отпор, постаје затвореник нацистичког репресивног апарата.
Одведен је у Београд, у злогласни Ратнички дом, који је Гестапо користио као место испитивања и мучења.
Испитивања су била усмерена на откривање његових веза.
Питали су га да ли је српски официр.
Да ли је шпијун.
За кога ради.
За Енглеску?
За Русију?
Колико је Немаца убио?
Ко му је веза?
Ко су људи са којима сарађује?
Ко је жена са којом је био у контакту?
У једном тренутку немачки официр му чак нуди могућност да пређе на немачку страну. Суштина понуде била је једноставна: способни људи могу преживети ако пристану да раде за Немачку.
Рокић одбија.
Његов одговор је типичан за његов карактер: он не покушава да се представи као херој, али не прихвата ни да постане сарадник.
После испитивања пребачен је у затвор Среског суда.
Ту се непосредно сусрео са последицама гестаповских мучења.
Један затвореник доведен је готово мртав, претучен, отечен, са телом прекривеним модрицама. Молио је воду. Немачка стража је забранила да му се вода да.
Рокић је ипак, уз помоћ једног немачког стражара, успео да му да мало воде.
Човек се представио као Луи Мор, Италијан, радио-оператер.
Убрзо је поново одведен.
Следећи пут када га је Рокић видео, човек је био мртав. Пред његовим очима немачки гестаповац газио је тело чизмом.
То је био свет у који је Никола Рокић сада био уведен.
Од Београда до нацистичких логора у Норвешкој
После затвора и истраге долази депортација.
Рокић постаје један од хиљада југословенских заточеника које је немачки окупациони систем послао на север Европе.
Норвешка је у нацистичким плановима имала велики стратешки значај. Била је потребна изградња путева, железнице и војне инфраструктуре. За те радове Немци су користили заточенике, ратне заробљенике и принудну радну снагу.
Међу најтежим судбинама били су заточеници доведени из окупиране краљевине Југославије.
Већина њих били су Срби.
За многе је транспорт у Норвешку представљао само наставак истог система физичког уништења који је започео у окупираној Југославији.
Рокић је тако, након гестаповских затвора, стигао у свет логора у којем човек више није имао име него број, где је глад била свакодневица, где су болест, батине, исцрпљујући рад и смрт били нормализовани.
Норвешка, коју ће касније изабрати за своју другу домовину, први пут му се показала као место заточеништва и смрти.
„Крвави пут“
Један од најпознатијих симбола страдања југословенских логораша у Норвешкој постао је Blodveien – Крвави пут.
Сам назив говори довољно.
Тај пут није грађен само каменом и земљом.
Грађен је људским животима.
Заточеници су радили до изнемоглости, често гладни, болесни и недовољно обучени за сурове норвешке услове.
Стражари су примењивали физичко кажњавање и произвољно насиље.
Многи нису преживели.
Посебно су потресне судбине младих логораша, међу којима је било врло младих људи 13- 14 год који су из своје отаџбине одведени практично право из детињства у логорски систем.
Песма као отпор – краљ Петар, официри и морал логораша
Један од најснажнијих сегмената целе приче јесте питање морала логораша.
У условима у којима човек нема оружје, храну, слободу, будућност нити сигурност да ће доживети следеће јутро, одржавање воље за живот постаје облик отпора.
Рокић и други старији и војно искуснији заточеници покушавали су да ту вољу одржавају.
Посебно место у томе имали су српска национална традиција, сећање на војску Краљевине Југославије и вера да рат ипак неће завршити победом нацизма.
У логорашким условима певане су песме које су подсећале на отаџбину и краља Петра. Међу њима се помиње и „Марширала краља Петра гарда“.
Та песма у логору није била обична песма.
У том одржавању морала важну улогу имали су старији официри и искуснији заточеници, међу којима се у причама о норвешким логорима појављује и пуковник Станко Диклић.
Такви људи били су посебно важни младим логорашима.
Није им требало само рећи да издрже.
Требало их је убедити да постоји сутра.
Крај рата – а за Рокића нема повратка старом животу
Када је Немачка капитулирала, за већину Европе рат је био завршен.
За Николу Рокића ствар није била тако једноставна.
Он је преживео нацистички логор.
Али земља којој је припадао више није постојала у облику у којем ју је познавао.
Краљевина Југославија била је мртва.
Комунисти Јосипа Броза Тита победили су у грађанском и револуционарном сукобу.
Монархија је укинута.
Људи повезани са покретом Драже Михаиловића били су проглашавани реакционарима, сарадницима окупатора или народним непријатељима.
Рокић се зато нашао у трагичној ситуацији.
Човек који је био ухапшен од Гестапоа, мучен, затворен и депортован у нацистички логор сада се није могао једноставно вратити као победник у нову Југославију.
За нови режим он је припадао политички пораженој страни.
Тако је после нацистичког заточеништва уследило политичко изгнанство.
Србин који је после рата сведочио о злочинима у Норвешкој
Овде долазимо до једног од најзначајнијих делова Рокићеве биографије.
Он није остао само преживели логораш.
Постао је сведок.
У послератној Норвешкој вођени су процеси против појединих чувара и сарадника који су учествовали у злочинима над заточеницима.
Рокић се појављивао као сведок и говорио о ономе што је видео.
То је од огромног значаја.
У том смислу Никола Рокић није само логораш.
Он је један од чувара памћења о српским жртвама у Норвешкој.
Нови живот у Норвешкој
После рата Рокић је донео одлуку да остане у Норвешкој.
У једном тренутку радио је тешке физичке послове и живео веома скромно.
Из његових записа осећа се усамљеност човека који је преживео рат, али је изгубио свет коме је припадао.
Описује себе како после рата хода Норвешком, док људи славе победу.
Они славе.
Он размишља о мртвима.
Они се враћају кући.
Он више нема праву кућу којој може да се врати.
Ипак, није се предао.
Временом је у Норвешкој створио нови живот.
Засновао је породицу.
Добио децу.
То је можда једна од највећих победа његовог живота.
Његов однос према комунизму
Рокић никада није постао комуниста.
Штавише, што је био старији, његов антикомунизам постајао је снажнији.
Али важно је разумети да код њега антикомунизам није произлазио само из теорије.
Он је познавао комунисте пре рата.
Са некима се дружио.
Са некима је сарађивао у отпору Немцима.
Са некима је делио затворе.
Његово непријатељство према систему изграђено је првенствено на уверењу да је комунистички покрет после рата присвојио право да одлучује ко је патриота, а ко издајник.
Рокић је сматрао да комунистички систем не може опстати без ограничења политичке слободе.
Критиковао је колективизацију.
Критиковао је једнопартијски систем.
Критиковао је привилегије партијског кадра.
Критиковао је политичке затворе.
Посебно му је сметало што су поједини људи који су током рата имали сумњиву или директно колаборационистичку прошлост после рата могли променити политичку страну и постати део новог система.
За њега је то било доказ да револуција није донела правду него нову поделу на победнике и поражене.
Како је Никола Рокић видео Јосипа Броза Тита
Рокићев суд о Титу био је изузетно негативан.
Тита није видео као националног ослободиоца него пре свега као комунистичког револуционара који је рат искористио за преузимање власти.
Посебно је критиковао партизанску тактику напада на Немце у условима у којима су немачке одмазде подразумевале убијање великог броја талаца.
Рокић је сматрао да је српски цивилни народ платио огромну цену за такву врсту ратовања.
По његовом мишљењу, Титов покрет био је спремнији да прихвати цивилне губитке у име револуционарног циља, док је Михаиловићева стратегија у Рокићевој интерпретацији, била усмерена на избегавање масовних немачких одмазди док не наступи повољнији тренутак за општи устанак.
Дража Михаиловић у Рокићевој свести
Најснажнији политички симбол у Рокићевом сећању остао је генерал Драгољуб Дража Михаиловић.
За Рокића Михаиловић није био издајник.
Био је официр Краљевине Југославије који није прихватио капитулацију као крај рата.
Био је човек који је наставио оружани отпор.
Био је представник легалне југословенске владе и краља.
И, што је за Рокића било најважније, човек који је покушавао да заштити српски народ од потпуног уништења.
Рокић је сматрао да је Михаиловићева трагедија настала онда када су западни савезници, пре свега Британија, променили политику и подршку пребацили на Тита.
У његовом тумачењу то није била само војна одлука.
То је била историјска неправда.
У завршним страницама своје књиге Рокић се поново враћа Михаиловићу.
За њега је послератна судбина генерала симболично представљала судбину читавог покрета.
Запад је, по Рокићу, признао право Титу, а Михаиловићу доделио неправду.
Михаиловић је потом ухапшен, изведен пред суд нове комунистичке власти и погубљен 17. јула 1946. године.
Рокић у томе види трагедију човека којем је одузето место које му је, према његовом уверењу, припадало и пре рата и током рата.
Посебно снажно доживљава чињеницу да су после рата хиљаде људи који су себе сматрали Михаиловићевим следбеницима завршили у емиграцији.
Од човека проглашеног непријатељем до човека који је створио нови дом
И ту се враћамо основном парадоксу Николе Рокића.
Био је противник нацизма.
Гестапо га је ухапсио.
Нацистички систем га је затворио.
Преживео је логоре.
Његови родитељи страдали су од усташа.
После рата, међутим, није могао да се врати у своју земљу као човек чија би борба била призната.
Уместо тога, политички је припадао пораженој страни.
Остао је у емиграцији.
У земљи у коју је доведен као заточеник морао је изнова да постане човек.
Зашто Никола Рокић не сме бити заборављен
На крају, када се сабере његов живот, тешко га је свести на једну реч.
Није довољно рећи: официр.
Није довољно рећи: монархиста.
Није довољно рећи: четник.
Није довољно рећи: логораш.
Није довољно рећи: емигрант.
Није довољно рећи: антикомуниста.
Никола Рокић био је све то – али и много више.
Био је краљевски официр једне државе која је нестала пред његовим очима.
Био је човек који се у хаосу 1941. определио за отпор.
Био је човек повезан са људима покрета генерала Драже Михаиловића и који је активно радио на организовању људи, издавању пропусница и стварању мреже отпора.
Био је човек кога је Гестапо ухапсио 11. новембра Прошао је нацистичке логоре у Норвешкој.
Мора се памтити да је један човек рођен 1913. године у Сремској Митровици за мање од тридесет година живота стигао да буде дете ратне породице, гимназијалац, политички активан младић, официр Краљевине Југославије, државни службеник, организатор отпора, затвореник Гестапоа и логораш хиљадама километара од родног Срема.
А онда је морао да почне живот испочетка.
До краја живота није променио свој основни суд о Дражи Михаиловићу.
Није прихватио комунистичку интерпретацију покрета којем је припадао.
Није се накнадно прикључио победницима само зато што су победили.
Никола Рокић је преживео једно од најмрачнијих раздобља европске историје и оставио нам сведочење.
Зато његово име не би требало да остане само на страницама старе књиге, у норвешким архивима или у сећању његових потомака.
Лик и дело Николе Рокића не смеју бити заборављени.
Оваквих људи треба да се сећамо не зато што желимо да поново водимо њихове старе ратове, већ зато што без њихових судбина не можемо разумети цену коју су појединци и породице платили у рату.
Бранко Димовић Димески (Фото: Лична архива)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар