Јован Мирић: Град и село у НДХ

У градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме. Шта више рећи?

Главни трг у Загребу, НДХ (Извор: 24/7)

Дана 28. априла 1941. године усташе су око 200 Срба, Јевреја и неколико Хрвата допремили са севера НДХ у Загреб, сместивши их у домобранске касарне у Илици. Из те групе Немци су издвојили бивше југословенске војнике, а остале ухапшене усташе су немилосрдно мучили. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Васи били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама, а неки почели и бацањем камења“, казује Дмитар Романић.

(Ђуро Затезало, Јадовно, стр. 225-226)

Урош Милетић ухапшен је у Сарајеву 1. јула 1941. године  и одведен у усташки стан, где је одмах подвргнут батинању. Потом је пребачен у зграду Богословије, где је остао осам дана, уз настављено батинање. Затим је са групом од око 200 Срба возом, у сточним вагонима, преко Славонског Брода допремљен у Загреб. „На загребачкој станици свијет се је распитивао од усташа кога воде и усташе су одговориле да смо банда, нашто су нас грађани почели вријеђати, пљувати и гађати камењем“, сећа се Милетић.

Из Загреба је група наставила пут за Госпић. „Кад су нас са госпићке станице водили у казнионицу, сељаци су нас нападали батинама и неке од нас ударали по глави.“ Пут је са станице водио до госпићке казнионице, одатле у неку од Велебитских  јама или на острво Паг.

(Ђуро Затезало, Јадовно, стр. 246-47)

Ђуро Затезало, Јадовно, насловнице (Фото: Јадовно 1941)

Стево Симић из Цепелишта код Петриње провео је у разним хрватским затворима око три месеца, када га 27. јула 1941. године усташе изводе из затвора среског начелства у Петрињи, заједно са двојицом српских свештеника и још неколико ухапшених Срба. Припајају их једној групи ухапшених сељака из глинског среза и све заједно воде ка железничкој станици. Успут су морали да певају „Спрем’те се, спрем’те, четници“, док их усташе спроводници туку а народ гледа поворку и урла „Удрите их, удрите!“ Одведени су возом у Госпић, спроведени до казнионе уз поновно певање исте песме и ново батинање кундацима, при чему је то „франковачка руља“ гледала и одобравала.

(Јасеновачки логор, саслушања српских избеглица,  стр. 69)

Фрањо Хорватовић, Хрват из Винковаца, који је био у групи са 280 Срба транспортованих у пломбираним вагонима из Копривнице у логор у Госпић, где су стигли 1. јула 1941. године, навео је у својој изјави: „Од жељезничке станице Госпић до затвора имали смо проћи 3 километра. То смо пролазили кроз шпалир усташа који су нас ударали цијелим цјепаницама тако да је неколико људи путем страдало и умрло…“ [Напомена. Нису униформисане усташе стајале у шпалиру целих 3 километра, они су само спроводили. Дуж пута до затвора стајали су грађани, који су мочугама млатили по спровођеним затвореницима.]

(Ђуро Затезало, Јадовно, стр. 239)

Ристо Стјепановић, бивши официр, сведочи о масовним покољима Срба у Бијељини и околини. Почетком августа 1941. године једну групу од око 200 Срба дотераше из Бијељине у Шид, где су их пребацили у другу композицију. Током тога пребацивања и краћег задржавања на станици, усташе и окупљени грађани Шида су их тукли, вређали и псовали им мајку српску, вичући: „Што их водите, и овдје има мјеста за њих!“

Иста група је возом дотерана у Госпић, где су од станице до Окружног суда ишли пешке. А ту, исто као и у Шиду: разјарени грађани бацају камење, вређају и вичу: „Што их водите, што их нисте поубијали тамо?!“

(Ђуро Затезало, Јадовно, стр. 261-262)

На Павелићев имендан, 13. јуна 1941. године, у Горажду усташе хапсе и одводе Србе. Домаћи Хрвати и муслимани за то време прослављају, са банкетом у у дворишту војне касарне. Једу, пију и веселе се, док се са друге стране чују плач и јауци Срба, чији се родитељи и хранитељи одводе. То износи шумарски инжењер Љубомир Влаисављевић Комесаријату за избеглице и пресељенике 29. октобра 1943. године.

(Архив Србије, Г-2, ф-8, р. 233/1943)

Иво Ћорић, столар из Мостара, казује како је 22. јула 1941. године из Мостара у Славонски Брод упућена група од 174 ухапшена човека, већином Срби. „У Босанском Броду изашли смо из наших вагона те смо морали пјешке прећи преко једног понтонског моста у Славонски Брод. Успут су нас усташе ударањем кундацима тјерали да идемо брже, а неки цивили, на које смо успут наишли, довикивали су ,Бацајте их у Саву!ʻ“

(Ђуро Затезало, Јадовно, стр. 268)

Прота Јанко Брежанчић је ухапшен јула 1941. године у Сарајеву и са групом православних свештеника и њихових породица допремљен у Босански Брод. „У Босанском Броду излазимо из воза и пењемо се у незграпни тешки теретни аутомобил који ће нас пребацити на воз у Славонски Брод. Радознала светина купи се око нас, прети нам, протестира што нам се даје ауто за превоз. ,Штрик њима!ʻ, ,Истресите их у јарак и побите!ʻ, ,С моста их истресите у Саву!ʻ итд. довикује за нама руља разјарена.“ Проту Брежанчића призори сећају на 1914. годину када је на истом месту доживео исто то. После Сл. Брода воз исту групу допрема у Винковце, где у станичном ресторану морају да чекају време преседања. Гомила затеченог света се презриво смеје, прети и звижди. И у Винковцима прота се сећа истих доживљавања 27 година раније.

(Архив Србије, Г-2, ф-8, р. 167/1941)

У школи у Бијелом пољу код Мостара скупило се 14. маја 1943. године око 150 херцеговачких четника, из разних бригада. Одједном се на вратима и прозорима појавише немачки митраљези и четници се, немајући куд, предадоше. „Док су нас водили према логору, поред пута маса народа са усташама и домобранима, пријете, псују нам српску и четничку мајку“, прича Анђелко Шиниковић са Борака. Логор је био на неком пољу, у жичаној огради. Ту преноћише. Сутрадан Немци доведоше још једну групу похватаних четника, стрпаше их у камионе и одвезоше на мостарску железничку станицу, па све заједно поведоше кроз Мостар. „Док нас гоне, опет силан народ, усташе у првом реду. Чини ми се читав Мостар се слегао. Псују, ,Побит банду!ʻ, ,Правац Јасеновац!ʻ, ,Мајку вам српску и четничкуʻ“, наставља Анђелко. Из Мостара их пребацише најпре у Јабланицу, прођоше поред оног моста на Неретви који су срушили партизани у „бици за рањенике“. Одатле у Сарајево, па у Зеницу. „И ту нас дочека народ, усташе, иста слика као и у Мостару.“

(Сретен Јаковљевић, Скривена историја о страдању Срба на  простору НДХ 1941-1945, стр. 568)

Ускоро у Зеницу Немци допремише још једну групу од 530 четника заробљених у Калиновику. Те четнике пешке доведоше до Сарајева, али се група смањи: неки побегоше успут, друге Немци из неког разлога пустише. Остале допремише до Зенице, где опет неки побегоше а неке Немци пустише.  У Зеници све заробљене четнике разврсташе. Сарајевско-романијске и калиновачке четнике депортоваше преко Загреба и Земуна у Немачку, док Херцеговце упутише у грчки логор „Павлос Мелос“. Анђелка Шиниковића са другом групом најпре пребацише у Сарајево, где их опет на Бистрику дочека шпалир народа и усташа. У отвореним вагонима застадоше у Вишеграду, где их дочека народ са усташама, урлајући као да ће их прогутати. Немци их одбију од вагона. Потом пређоше границу и доспеше у Ужице. „Народ се тиска да нас види. Нуде нам и храну, спроводници одбијају, попустише и добисмо по парче хљеба“, прича Шиниковић. Исто се понови у Чачку. И у Краљеву маса народа, дају храну, поздрављају браћу. У Косову Пољу композицији припојише још вагона са црногорским четницима Павла Ђуришића. Воз у Урошевцу дочекаше „балисти и Шиптари“, који псују, вређају, прете… У Скопљу је било лакше. Четници тек у Солуну први пут изађоше из вагона, да би 6. јуна стигли у логор „Павлос Мелос“. Ту је интернирано 1350 људи из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

(Сретен Јаковљевић, Скривена историја, стр. 569-572)

Јово Пашајлић, командир Пратеће чете у Невесињском батаљону команданта Ћетка Петковића, повлачио се 1945. године са бројним одредима Краљевске војске у отаџбини према Словенији и Аустрији. Прошао је 25 битака током рата, најгора му је била битка на Лијевче пољу, где су четнике, пошто су пробили јаке усташке положаје, дочекали ватром партизани са Козаре. Некако се домогао Целовца, али их Енглези ухапсише, те их у камионима и возом вратише партизанима. Предадоше их на граници, одакле их партизани поведоше до Крања. „У Крању нас гоне кроз град, народ са обе стране улице добацује, псује, пљује по нама“, сећа се Јово. Ту су их разврстали на пунолетне и малолетне. Јово се изјаснио да има 18 година па се нашао међу оних 117 из његове колоне који су преживели. Осталих 1.700 побили су словеначки партизани на Кочевском Рогу.

(Сретен Јаковљевић, Скривена историја, стр. 631)

Загреб, Петриња, Госпић, Мостар, Зеница, Сарајево, Шид, Горажде, Славонски Брод и Винковци на једној страни, те Крањ и Урошевац на другој – показују да непријатељски однос према Србима није био ограничен само на усташе. А ово што је овде поменуто није, ни издалека, потпун списак градова са истим таквим односом. А шта је са селима, можда је тамо било друкчије?

Херцеговачке усташе покупили су Србе из села Корита, везали их и камионима довезли до јаме Голубинка, побили и побацали у јаму. „Муслимани из околних села били су о овоме покољу Срба обавештени, па су на дан покоља са хрватским заставама и уз песму дошли у Корита, да гледају, како се одводе Срби на Кобиљу главу ради клања. Муслимани су се томе веселили“, казује Крсто Бумбић Комесаријату за избеглице и пресељенике.

(АС, Г-2, ф-7, р. 16/1942)

У августу 1941. године усташе су похватали 215 Срба из дервентског среза, па их пешке потерали у босански Брод, успут их тукући. Терали су их и да певају „Краљу Петре ј… своје дете“, „Краљу Петре није круна за те, већ за нашег Павелићу Анте.“

Уз пут су наилазили на руљу која је урлала и смејала се овом певању.

(Миле Трифуновић, трговац, АС, Г-2, ф-6, р. 44/1943)

Јован Обреновић, јереј из Великог Шушњара (Глина) ухапшен је по други пут 26. априла 1941. године. Неколико усташа возе га камионом, долазе до хрватског села Краљевчана, где стају код жандармеријске станице. „…Чим смо стали, трче мушкарци, жене и дјеца камиону. Први стиже ројник Ива Турковић и кројач Колић. Ројник послије поздрава упита: ,Је ли ту птица мајку му влашку?ʻ ,Ту јеʻ, одговарају усташе. Би ли га хтјели видјети, пита један усташа. Нека изађе да га видимо какав сада изгледа. Излазим и стојим пред том бесвјесном стоком, што се зову људи. Псују, пљују ме, загледавају, гуркају, чупају итд.“

(Ђуро Затезало, Радио сам свој сељачки… стр. 34-35)

Пекар са Илиџе, Митар Јашаревић, изјављује Комесаријату за избеглице и пресељенике да је у августу 1941. године у Илиџи ухапшено 38 највиђенијих Срба, који су одведени на неке ливаде у Бутмиру и тамо побијени. „Напомињем да су овај злочин извршили наши домаћи усташе са Илиџе, мештани-католици“, казује Митар.

(АС, Г-2, ф-8, р. 241/1943)

Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу, насловница (Фото: Купиндо)

У бањалучким селима Дракулић, Шарговац и Мотике побијено је само у једном дану, 7. фебруара 1942. године, 2.315 Срба, од чека преко 500 деце. Масакрирање су по кућама вршиле усташе из Павелићеве телесне бојне, који су у Бању Луку дошли из Загреба. Локални сељаци, Хрвати комшије, нису убијали. Они су држали страже, водили странце усташе ка кућама Срба домаћина, казивали навике мештана (рецимо, када који домаћин користи млин), те, на крају, одлазили у куће покланих и односили ствари, ракију, одводили стоку. И певали.

(Лазар Лукајић, Фратри и усташе кољу)

У многим селима комшије Хрвати и Муслимани добијају и ону крајњу улогу. У косињском крају, у Лици, комшије хапсе, спроводе, премлаћују, убијају, спаљују у кућама или бацају у јаме своје комшије Србе. Исто се догађа у ливањским селима, у Босни, Херцеговини, на Кордуну и Банији… Често без униформе, понекад и без пушке, са сељачким алатом као оружјем.

И тако, у градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме.

Шта више рећи?



Categories: Противу заборава

Tags: ,

2 replies

  1. Србин је луд, Србин је проклет,
    једном га убијеш, он хоће опет..

    8
    1
  2. Više. Najviše. Još više. Još najviše.

    Sve do beskrajnih nebeskih visina:

    PONAVLJATI
    GOVORITI
    PRIČATI
    STALNO
    UVEK

    a pogotovo i posebno svima Srpskim generacijama rođenim posle GROZOVE smrti
    ko su nam bile „KOMŠIJE“ ili „NAŠI“ ili „ZAJEDNO SMO SKUPA“ sve od TRIGLAVA pa do VARDARA.

    Da NIKADA nove Srpske generacije NE pomisle da slučajno ili nedaj bože namerno urade ono što su predhodne generacije uradile sa parolom:

    BRAT JE MIO
    BILO KOJE VERE DA JE BIO.

    Redosled:
    Braće.
    Hronološki.

    Prva SHS Slavija. 1918 .

    Druga GROZO Slavija. 1945.

    Treća MILO Slavija. 1991.

    DOSTA.
    VIŠE.
    NAJVIŠE.

    Šta više reći.

    NIKADA VIŠE.

    10

Оставите коментар