Убачено нам је једно сочиво које све прелама. Против овога човек може да се бори једино ако је освестио веру у Бога
Фото: Стање ствари
Оно што је највише демонско у овој офанзиви психолога јесте што се они нису задовољили само убацивањем идеја у главе. Да је само то, увек бисмо имали за утеху став – добро ви се трудите да нас преварите, али ми имамо своју памет па вам нећемо дозволити.
Не, њихов основни циљ је заправо био „промена перцепције“, што говоре експлицитно у овом филму, а и Бернајз спомиње у књизи формирање укуса и жеља. Ово значи да су наши „инструменти“ којима перципирамо стварност „баждарени“ путем популарне културе (зато бисмо осим Фројд могли да се презивамо и Баждаревић).
Овим су направили врсту разбијања имуног система и слабљења одбране, јер кад вас неко научи како и из ког угла да гледате на свет – после нема много посла. Укратко, ми највероватније доживљавамо свет битно другачије него што би то било без њихове обраде и утискивања разних шаблона путем културе. Убачено нам је једно сочиво које све прелама.
Против овога човек може да се бори једино ако је освестио веру у Бога. Тада има где да баци сидро јер има непроменљиви репер нормалности и здравља у Христу. Ако то нема веома је лака жртва – а да тога и није свестан – а данас ту, нажалост, спада већина.
Коментатор с надимком „Мехмед Баждаревић“
Categories: Гостинска соба
Сјајно, право у центар. Да си тако играо фудбал као што размишљаш, друже, звао би се Меssи а не Мехмед.
Један допунски моменат. Не сећам се више у ком делу, али Достојевски је тадашњим социјалистима, будућим комунистима, приписао идеју да желе да остваре свој циљ путем неколико генерација нечувеног блуда. Није тешко бити геније у злу – само максимално изврћеш добро и шириш а прикриваш сваку врсту смрада. Пушта се свака нечиста сила са сваког ланца и ко после може да помогне осим Господа Бога? Ако је све затровано бојним отровима, не преживљава се ни секунд без гас маске.
Докле год психологија као наука о души буде одрицала постојање душе, какво се добро може од ње очекивати? Замислите офталмологију која одриче постојање очију! А ипак хоће да мери диоптрију, да штета буде потпуна.
„Ако хоћете да знате колико духова имате у кући, пребројте своје плоче“, рекао је неки значајан лик продуцент музичке индустрије.
Да бисте били уопште пријемчиви за било шта што одступа од неколико основних људских потреба морате прво да прођете одређену идеолошку обуку, свесни или несвесни тога. Кад сам као клинац гледао скечеве Монти Пајтона са родитељима ја сам умирао од смеха, док су они остајали потпуно озбиљни. Иако су били и образовани и потпуно су логички разумели радњу, није им било смешно јер то није био „њихов хумор“. Њихов је био „класичан“ хумор нпр Мије и Чкаље и слично, какав је увек био овде. Са друге стране моја генерација је прошла „припрему“ за британски хумор апсурда у којем постоји нпр „Министарство чудног ходања“ или трка „Upper class twit of the year“ (трка кретена из више класе). Овај дух је постојао чак и у енглеском школском програму. Била је емисија за учење енглеског језика коју је водио анимирани јунак, као неки јети, који је јео сатове и на почетку је увек говорио „Ајм Мази, биг Мази…Ај ит клокс!“ Ово је било смешно и симпатично, а зашто, нисам знао. Заправо смо већ тада са десетак година увођени у британски апсурдистан…Хумор апсурда иначе и није британски оригинално, измислили су га бар колико је мени познато, руски писац Данил Хармс (Стаљин га је прогласио лудим и стрпао у психијатрију где је и умро) и румунски писац Ежен Јонеско, али су га Британци, BBC (Пајтоновци су серија BBC-а), а можда и Тависток подигли на виши ниво и направили од њега меинстрим културу. Крајњи резултат: „Оно што је глупо и бесмислено је смешно, симпатично и пожељно.“
Једна женска особа из старије генерације ми је причала кад се појавио филм „Булит“ из 60-их година са Стив Мек Квином, да јој родитељи нису дали да иде да гледа јер је „сувише агресиван“. Кад сам гледао овај филм нисам приметио ништа што би по данашњим стандардима заслужило ону ознаку 12+. Као полицајци јуре криминалце по Сан Франциску по оним брдовитим улицама, а Стив је тај опасни полицајац, пар пута опали пиштољ и отпадне фелна на кривини. Ништа. Зеваш… Али то је било претерано за то време. Ево резултата: Кад се појавио Тарантинов филм „Петпарачке приче“ деведесетих, постоји сцена где седе у колима и Семјуел Л. Џексон и Траволта се нешто препиру на предњим седиштима, позади седи неки ситни криминалац, и у том дрању њима случајно опали пиштољ и разнесе овоме позади главу, тако да је цело задње стакло прекривено крвљу и мозгом. Цела али ЦЕЛА биоскопска сала је у истом тренутку праснула у хистеричан смех.
Ако живите у граду ви се до зрелог доба нагледате полуголих женских тела на билбордима, рекламама, часописима, филмовима, еротским и полуеротским, у већој мери него сви ваши мушки преци од Адама до данас (или од мајмуна, зависи кога за „баабу“ признајете). Ово значи да вам је ум еротизован, жену видите углавном као предмет пожуде и већина жена вам није ни наричито лепа јер доста одступају од примера манекенки и фотошоп модела, које су савршене и имају само једну ману, а то је што не постоје. А шта ћемо са оним Христовим речима које данас звуче максималистички и скоро нереално: “Ако и погледате жену са жељом, знајте да грешите“. Па наравно да грешимо, јер не видимо „њу“, већ пројекцију свог нагона. Ми се онда кроз тај филтер и односимо према женама. У Пољској је недавно момак из Венецуеле који је дошао у посету мајци која је радила као чистачица, силовао Пољакињу, младу, била магистар или докторанткиња нечега, па да га неби препознала ископао јој је очи. Девојка умрла у болници.
Могло би се још дуго набрајати…Најлакше се примети разлика ако посматрате човека са села из неке забити са планине рецимо, доста нас је имало такве деду или бабу. Ови људи имају особину да су некако „detouched“, како кажу Енглези. Имају став отприлике, „то постоји, и разумем зашто људе занима, али ја сам други субјект, нисам једно с тиме“. Укратко много се теже „примају“, јер културом нису довољно припремљени за конзумацију.
За све је потребан контекст. Да сте живели у пред-рокенрол ери нпр 1920-их година и да сте се набилдовали, истетовирали и ставили пирсинг људи би мислили да нисте нормални, јер то није чак ни лепо а ни занимљиво само по себи. То постаје ако имате контекст, да су набилдовани, са пирсингом и тетоважама опасни, слободни, који не маре за друштвене норме и мишљење околине (заправо највише за то маре). Дакле у том систему има неког смисла, без тога не. Једна моја тетка дошавши из Босне рече негде 60-их година на базену свом брату, чак мало забринуто, за боди билдера, можда јединог у Београду тада: „Види како је онај човјек натекао“. Знала је она шта је „јак човек“ али није знала шта је боди билдер и зашто би неко желео да изгледа тако јер није имала контекст.
Да бисте слушали рокенрол ви прво морате да прихватите „конвенцију“ да је и звук електричне гитаре, који не постоји нигде у природи и ни у једној музичкој традицији, исто звук инструмента и музика, што на прво слушање човеку са села може да звучи као брусилица за метал, исто као и онај галопирајући бубањ и да је то све манифестација неке енергије, виталности, необрађене сирове снаге, бунта, храбрости и да је зато то нека вредност, а онда пошто је то „ваша“ музика да то значи да сте и ви такви јер припадате тој заједници, па вам то импонује дивите се себи а очекујете дивљење и од других. Без овог контекста немогуће је схватити саму рок музику, а још мање хеви метал, панк, реп и имиџе тих певача.
За брата који спомену духове и плоче, Дејв Мастејн из хеви метал групе Мегадет прича о бављењу магијом, својој опседнутости и о томе да су они заправо медијуми (ово је рекао и Дејвид Боуви истим речима). Цео интервју траје око три сата (Shawn Ryan подкаст).
@ Меша Б. (а што бих рекао да је секнд каминг аутора чланка)
„Ако живите у граду ви се до зрелог доба нагледате полуголих женских тела на билбордима, рекламама, часописима, филмовима, еротским и полуеротским, у већој мери него сви ваши мушки преци од Адама до данас (или од мајмуна, зависи кога за „баабу“ признајете).“
Ово је БИЛО тачно и БИЛО ужасно… до интернета. Сад се до зрелог доба просечна особа нагледа тврде порнографије више него сви његови преци проституције (порни је проститутка на грчком) од Адама до данас… чак и ако су се бавили истом! Зле последице су безбројне али не само у смислу искривљеног виђења жена… већ и драстичног смањења потенције, плодности и свега због чега је сама активност планирана. Тотално презасићење можданим стимулансима убије све у зачетку… остану фрустрације, очај и следећи круг перверзије у потрази за стимулансом.
Али, онда су ту психолози и психијатри да објасне да није то то, него те неко попреко погледао у детињству и да имају таблету која ће сигурно да помогне, осим ако одмогне, а што обавезно пише на бочици да оперу руке. Враг ђаволу дошо у сватове, Baždarević dva gola postigo za Želju.
Слажемо се да нас обликује аудио и видео инпут. Мајка, отац, околина филмови музика.
Имамо те неке когнитивне способности, па обрађујемо то што смо запримили. Неко је добио као дете јаче и ситније зупчанике, неко ређе и слабије, па се ти инпути прерађују. Најгрубље речено.
И сад си одрастао. Како променути те зупчанике? Како премлети наново оно што си млео као дете и младић, тих 70-80-90-2000?
Питање је можеш ли свесно бирати инпут, и штеловати зупчанике. У којој мери одбацити старо, погрешно и бескорисно. Штетно.
Пола муке је сазнати да смо кондиционирани. Друга половина је брисање старих образаца и учитавање нових. Човек се учи док је жив, ако је отворен и пробуђен.
И можеш ли ходати међу браћом, без љутње, схвативши да имаш посла са кондиционираним аутоматима. Ништа лоше, ништа погрдно.
И сваки народњак и рокер, партизан и четник, блокадер и ћак, усташа и космополита, носе у себи печат неког времена и васпитања, и неке своје зупчанике.
И ти сам, тражећи истину, и стално баждарећи и нивелишући опрезан као да ходаш по леду, носиш неке своје тегове и противтегове.
Исус је рекао будите као деца. Брус Ли је рекао буди као вода. Има ли ту неке сличности? Простодушност и флексибилност.
Загрижени ставови воде до ломова. Укоченост је кртост. Можеш бити чврстог става и уваљати пуно саговорника, противника, опонената. Али пут који си изабрао готово неминовно води те до трупца пред којим нећеш умети да се повијеш јер то није твоја природа. То да ћеш да полегнеш само по себи није катастрофа. Катастрофа је ако немаш снаге за регенерацију. А крт није флексибилан. Гус је тврд. Али кад пукне тешко или чак немогуће се вари. Слично је са сујетом поломљених и уваљаних људи. Да ли је тако и са нацијама које су научиле да ваљају пред собом?
Испод црте, не схватајмо преозбиљно своја уверења. Она најчешће нису наша. Индијци то називају маја, варка.
Не разумем коментар, нити квалитетан нити информативан нити исправан.
Процес еволуције је унапредио сензорско-неуронски систем. Унапредио и меморију, и та два унапређења су била пред-текст за зачетак когниције. Која је зарад опстанка креирала средства опстанка, као што је језик (па макар то било и крештање птица) или превара (као што је кукавичје јаје) или алатка (па макар камен на тлу али као испомоћ мајмуну да разбије воћку) или инжењерија (као што је гнездо или даброва брана). И тако редом – све до препознавања сопственог лика у огледалу воде. Следећи ниво напретка је узгајање апстракције унутар сензорско-неуронског система (писмо, број, мерна јединица итд.), а након тога пројекција средстава апстракције на спољашњу реалност. Те потом надградња, тј. генерализација апстракција – зачетак религија. Те у ранијој епохи политеистичких. Те тек у каснијој епохи монотеистичких – јербо је то степен генерализације више. Зашто је Ислам, каснији од Хришћанства, забранио иранске минијатуре и сваки антропоморфизам, сваку уметничку фигурацију? Па јер је као каснији настао „коректнији“ у смислу доследнији захтеву апстракције, и удаљењу од политеизма! А зашто је д Аламбер одговорио Наполеону „Господине нисам имао потребу за том хипотезом“? Зато што, милинијум касније, напредак поимања апстракције и обитавања у њој омогућава сналажење и без претпоставке Врховног Божанства.
Свакако да је манипулација, креирање заблуда, пратилац свог овог неуронског вазнесења. (Али ништа мање ни самозаблуда, спољњег манипултатора без!) И што је већа моћ па људи лакше опстају без рада и рата са другом биологијом, а поготову што је већа моћ креације сензорско-неуронског имагинаријума – то је већа заблуделост. Али… „Против овога човек може да се бори једино ако је освестио веру у Бога. Тада има где да баци сидро јер има непроменљиви репер нормалности и здравља у Христу.“? Да је тако не би сада имали П****** и СПС као СНС Пинкославну Цркву. Нити би Света Гора била ЛГБТ прибежиште – што сам запањен и са мучнином посматрао лично! Другим речима Душа није неопходна претпоставка, такође. Али да би је одбранили од лажи и зла, нпр. неких талмудских паламуда Фројда и сестрића, ни претпоставка Свевишњег такође није неопходна.
@Упеклазвијезда Ово што сте написали се одлично уклапа, могло би се описати са: „Узми ерудицију, енциклопедијско знање филозофије и историје идеја, схватање еволутивног развоја свега које је старо 200 година и кроз тај систем мишљења суди о Христу, притом то релативизујући као само једну од многих сличних људских творевина које спадају у поглавље енциклопедије са насловом „Религија“.“ Ово је врло добар пример културом утиснутог обрасца мишљења: “Ово је метод доласка до истине културних и образованих људи“. Не разумете коментар јер је то коментар на филм који очигледно нисте погледали.
„Меша, ‘ватај ба на волеј!“
Aman?! Ne razumem = prosto ne stoji, nije inteligibilno. Ne, i naveo sam primere, vera u Hrista ne garantuje odbranu od zabluda. I ne, odsustvo vere u Hrista ne implicira da odbrane od zabluda drugačije ne može biti. Vi se sa ovim skoro pa trivijalnostima ne slažete, one nisu dopuštene u vašem jedinom filmu koji ste gledali. Mogu vam samo došapnuti da isihasti, koji su otišli i iz manastira, pa podno vrha Atosa u trošnoj keliji rade prostiranija i tako to – imaju širi pogled nego vi.
@Моша Б.
Задовољство је било прочитати Ваш коментар (на сопствени коментар, тј. главни текст :)). Сагласио бих се са свиме, али бих ипак указао на мали „глич“.
„…Данил Хармс (Стаљин га је прогласио лудим и стрпао у психијатрију где је и умро)“
Зарад истине и недодавања на хрпу западног клеветања победника над фашизмом, да кажемо да није тачно да је ЈВС то учинио Хармсу.
Наиме, Хармс јесте био ухапшен по анонимној пријави, 1941-ве, да шири дефетизам, прошао је кроз „праведно“ НКВД ислеђивање при чему је одлучено да га ставе у псих. болницу. Треба рећи да је дијагноза била у складу са претходном, јер је Данило већ провео неко време на психијатрији две године раније. Нажалост, овога пута умро је од глади, као и хиљаде његових суграђана тих дана. Ово се дешава у опкољеном Лењинграду када је грађанству следовало 150 грама хлеба дневно. То јест, онима до којих је следовање стигло. Око милион лењинграђана није дочекало крај опсаде… Ратни услови глади и опсаде наравно не аболирају сотонски систем обрачуна са онима који би били обележени као класни/унутрашњи непријатељи, али рећи да је „Стаљин стрпао Хармса на психијатрију“ тривијализује Данилову судбину, а промашено је чак и као метафора јер звучи као да је преписана из америчких уџбеника историје у којима је једини злодеј већи од Хитлера био Стаљин (знамо и зашто)
Овде је књига ако неко пожели да се упозна са животном причом Д.Хармса
Александар Кобринский, Даниил Хармс. (2009)
http://www.belousenko.com/books/poetry/kharms_kobrinsky.pdf
@Нерђајући У праву сте, био сам свестан и док сам писао да је та формулација збрзана и толико поједностављена да је погрешна. На другоме је био акценат па се нисам задржавао. Хармса сам некад читао, једну књигу и отприлике ми је јасно зашто је ухапшен. Није то само дефетизам у класичном смислу, ту провејава и један дух дубљег нихилизма и подсмеха свему, дотад вероватно непознат, који је уплашио тадашње власти и није могао бити толерисан у том тренутку. Хвала на објашњењу и за линк.