Нема слободног Косова без слободног сећања. И нема потпуног разумевања српске историје без разумевања Куманова. Јер на Куманову није побеђена само једна војска. Тамо је после векова осванула једна стара српска нада
Споменик на Зебрњаку пре бугарског рушења (Извор: ФБ страница Стара Србија и Македонија)
Постоје места која су више од места.
Постоје брда која нису само камен и земља, већ памћење једног народа. Постоје градови чије име у себи носи читаве векове историје.
Куманово је једно од таквих места.
За српски народ, Куманово није само град. Он је симбол победе, ослобођења и повратка у земље из којих је српски народ вековима био потискиван.
Преко Куманова отворен је пут ка Косову и Метохији у Првом балканском рату 1912. године.
И зато није случајно што је Куманово толико важно у српском историјском памћењу.
Овде су векове пре Кумановске битке своје трагове оставили Немањићи. Овде су своје задужбине подизали краљ Милутин, Стефан Дечански и цар Душан. Овде су Мрњавчевићи, Лазаревићи и Бранковићи остављали трагове своје државе и културе.
Овде су Срби 1878. године, гледајући како суседно Врање улази у састав Кнежевине Србије, подигли устанак и узели оружје у руке, јер нису желели да прихвате да њихова браћа преко границе буду слободна, док они остају под османском влашћу.
А онда је дошла 1912. година.
Дошао је тренутак који су чекале генерације.
Дана 23. и 24. октобра 1912. године, на простору Кумановске битке, српска војска под командом војводе Радомира Путника нанела је тежак пораз турској Вардарској армији.
Александар Лазић: Кумановска битка или „Кад се војска на Косово врати“
То није била само једна војна победа.
То је био тренутак у коме се после векова променио ток историје.
Са Куманова је кренуо талас ослобођења.
Кренули су српски војници ка Скопљу, Призрену, Косову и Метохији, Рашкој и другим крајевима Старе Србије.
Кренули су ка градовима и светињама чија су имена вековима живела у српском памћењу:
Скопљу Душановом граду.
Призрену царском граду.
Грачаници.
Дечанима.
Нагоричину.
Зато је Куманово више од битке.
Куманово је симбол једног историјског круга који се после векова затворио.
И управо зато је на брду Зебрњак, изнад Кумановске котлине, подигнут монументални споменик палим српским војницима.
Обелиск-костурница, висока око педесет метара, подигнута је 1937. године. У њој су почивале кости српских јунака који су своје животе оставили на Куманову.
Зебрњак некада (Извор)
Тај споменик није био само камен.
Био је порука.
Да се памти.
Да се не заборави.
Да будуће генерације знају цену слободе.
А онда је Зебрњак срушен.
Године 1941. бугарске окупационе снаге динамитом су разориле споменик.
После рата, у новој Југославији, није обновљен у свом првобитном облику.
И тако је један од најмоћнијих симбола српске победе над Османским царством остао без свог некадашњег сјаја.
Али споменик може бити срушен.
Сећање не може — ако има ко да га чува.
Зато је данас наша највећа обавеза да поново говоримо о Куманову.
Да наша деца знају шта се догодило на Зебрњаку.
Да знају ко су били војници који су тамо оставили своје животе.
Да знају да историја није само датум у уџбенику.
Историја је памћење.
Историја је идентитет.
Историја је дуг према онима који су били пре нас.
А данас, док на Зебрњаку још увек стоје остаци некадашњег монумента, у непосредној близини подижу се и други споменици који носе потпуно другачија историјска сећања.
Иако оскрнављен, споменик на Зебрњаку и даље чува успомену на српске хероје
То показује колико је борба за памћење и даље жива.
Зато је питање Куманова много веће од једног споменика.
То је питање:
Шта ћемо памтити?
Коме ћемо се сећати?
И хоћемо ли својој деци оставити историју или празнину?
Данас у Северној Македонији живи све мање Срба. Простор који је вековима био део српске државности, културе и духовности постепено губи српско становништво и српски глас.
И зато је наша обавеза још већа.
Не да мрзимо друге.
Не да рушимо туђе.
Већ да не заборавимо своје.
Зебрњак сада (Фото: Радио Београд 1)
Да памтимо Немањиће.
Да памтимо Косово.
Да памтимо Куманово.
Да памтимо Зебрњак.
Да памтимо оне који су 1912. године кренули путем ослобођења, верујући да њихова жртва има смисла.
Јер народ који заборави своју историју лако изгуби и свест о себи.
А народ који памти своје претке – има снагу да траје.
Зато:
Нема слободног Косова без слободног сећања.
И нема потпуног разумевања српске историје без разумевања Куманова.
Јер на Куманову није побеђена само једна војска.
Тамо је после векова осванула једна стара српска нада.
Да ће једног дана сванути слобода.
И зато Зебрњак мора поново да буде место памћења.
Место где ће се знати ко је ту пао.
Место где ће српска деца моћи да стану, погледају у даљину и чују оно што нам говоре генерације пре нас:
Не заборавите.
Чувајте своје.
И памтите цену слободе.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Стара Србија и Македонија)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар