Андреј Клепач остао без функције након што се проширила његова реченица: „У овом рату исцрпљивања нећемо победити конкуренцију“

Илустрација: Царьград

(Царьград, 18. 8. 2026)

Главни економиста Државне развојне корпорације (ВЕБ-а)[1] Андреј Клепач остао је без функције након што се у медијима проширила реченица из његовог мајског излагања у Никитском клубу[2]: „У овом рату исцрпљивања нећемо победити конкуренцију.“ Према писању медија, управо је то постало разлог његовог отпуштања. Високопозиционирани економиста државне структуре дозволио је себи да посумња у неизбежност руске победе – и одлетео са функције. Али интернет је из стенограма издвојио једну реченицу, занемаривши много важније питање: како је Клепач уопште дошао до таквог закључка?

Одговор је много занимљивији од још једне расправе у стилу „све је пропало или све иде по плану“. Клепач је формулисао једноставну математику: руски капитал наставља да одлази у спољни свет, док западни свет Украјини усмерава новац, оружје и технологије.

А ако се прочита цела Клепачева дискусија са водећим економистима, постаје јасна још једна, много једноставнија ствар: за победу у дуготрајном сукобу Русији су потребни технолошки развој, инвестиције, јефтин капитал, делотворна државна управа, заштићени приватни бизнис, људски капитал и конкурентна цивилна економија. Док чиновници који су се устоличили на врху чине све да то спрече.

Тајна отказа. Либерал посумњао у Победу?

Дана 21. маја 2026. године у московском Никитском клубу одржана је седница на тему „Економија Русије и геополитички изазови“. Један од главних говорника био је Андреј Клепач, главни економиста ВЕБ.РФ-а и бивши заменик министра економског развоја. Говорило се дуго и детаљно: о стопама раста, каматној стопи Централне банке, инвестицијама, санкцијама, Кини, стању индустрије и перспективама руске економије.

Андреј Клепач (Фото: Swift21/Shutterstock)

Разговор је завршен – и сви су се разишли. Скоро три месеца ништа се није дешавало. А онда је у августу интернетом из вишестраничног стенограма седнице почела да кружи једна Клепачева реченица:

„У овом рату исцрпљивања нећемо победити конкуренцију.“

Убрзо је Андреј Клепач напустио место главног економисте ВЕБ-а. Наравно, нико није објавио званично саопштење у стилу „отпуштен је због погрешних речи“. Међутим, извори из пословне штампе повезали су кадровску одлуку управо са јавно изнетим ставовима економисте који су се проширили медијима.

На нивоу наслова све делује једноставно: искусни системски економиста дозволио је себи да посумња у неизбежност руске победе, због чега је, сасвим оправдано, кажњен. Док цела земља, према познатој формули, ради за Победу, главни стручњак једне од кључних државних финансијских структура мора да размисли пре него што изговори такве ствари. Бар наглас.

Постоји само један мали проблем: економисти су управо зато потребни – да рачунају ресурсе. Ако рачуновођа открије да се стање у каси не поклапа, било би чудно оптужити га за злочиначки песимизам. Од економисте се не захтева вера у добар исход, већ одговори на конкретна питања: да ли има довољно новца, људи, производних капацитета, технологија и времена за постизање постављеног циља?

Валентин Катасонов: Неоколонијална пљачка Русије

Поготово што Андреј Клепач уопште није човек кога је лако сврстати међу професионалне пораженике (дефетисте). И нимало није либерал. Годинама је био део државног економског система, био је заменик министра економског развоја Русије, а на месту главног економисте ВЕБ-а провео је око 12 година. То није опозициони блогер који је побегао преко Горњег Ларса и сада пљује по Русији из благословене Европе, већ један од људи којима је сама држава годинама поверавала анализу те исте економије.

Зато би на тренутак требало оставити по страни праведни патриотски гнев и погледати шта је он заправо рекао.

Русија финансира свет – свет финансира Украјину

Клепач своје излагање уопште не почиње тврдњом да ће Украјина ускоро победити Русију. Напротив. Стање украјинске економије оцењује као изузетно тешко: предузећа и инфраструктура су разрушени, демографска штета је огромна, а државни расходи су несразмерни њеним могућностима.

Украјина заиста не би могла сама да издржи дуготрајан рат таквих размера. Али она то и не чини. Јер Украјина данас није затворен економски систем.

Иза ње стоји знатно већи систем, који располаже ресурсима вишеструко већим од сопствених могућности Кијева – Запад. Он подржава украјински буџет, обезбеђује оружје, опрему, технологије, обавештајне капацитете, обуку, кредите и грантове.

Британске беспилотне летилице наносе ударе по целој Русији (Фото: Yahoo/Снимак екрана)

И Клепач изговара најважнију реченицу целе дискусије, која је остала ван фокуса медија и објава на Телеграму:

„Ми финансирамо свет, а свет финансира Украјину.“

Руска економија и даље остварује огромне приходе од спољне трговине. Она продаје нафту, гас, метале, ђубрива, жито и другу робу. Али далеко од тога да се сав новац добијен на тај начин претвара у нове фабрике, опрему, технологије, путеве, научна истраживања и раст продуктивности рада у Русији.

Део зарађених средстава поново одлази у иностранство, у свет – кроз куповину стране имовине, акумулирање девиза, обрачуне компанија, финансијске токове и друге облике извоза капитала.

А свет део тих ресурса усмерава у помоћ Украјини.

Након тога Русија поново мора да троши сопствене ресурсе како би се супротставила сили која је, између осталог, створена и њеним сопственим учешћем.

И Клепачева фраза о томе да Русија „неће победити конкуренцију“ није никакво политичко пророчанство, већ питање математике и логике. Може се располагати огромним количинама нафте, метала, људи и територије – и изгубити надметање од оних који твој сопствени почетни ресурс претварају у оружје против тебе.

Запад повећао куповину руског алуминијума и никла после почетка рата у Украјини (Фото: Ројтерс/Снимак екрана)

Намеће се помало подругљиво питање.

Ако већи део руског богатства одлази у економски систем који јој се супротставља, против кога Русија онда заправо води ту чувену „борбу на исцрпљивање“?

Испада да, у извесном смислу, води рат сама против себе?

И управо ту почиње заиста занимљиви део стенограма разговора у Никитском клубу. Учесници дискусије фактички разматрају једно те исто питање: уме ли садашњи руски економски систем да претвара ресурсе у развој? И шта му у томе смета?

Победа. Шта је за њу потребно?

У расправама о СВО из неког разлога је уобичајено говорити о вери у Победу и љубави према Отаџбини, уместо да се узме папир и испишу услови чијим би испуњењем победа у таквом сукобу могла бити остварена – сукобу какав, чини се, нема преседана у нашој историји.

Никита Третјаков: Да ли је криза неизбежна?

Учесници Никитског клуба су фактички обавили половину тог посла.

Победа захтева развој. Први Клепачев услов звучи једноставно: Русија не сме само да издржи – она мора да се развија. То није исто.

Руска економија показала је задивљујућу отпорност: преживела је готово потпуно искључивање из западног финансијског система, санкције, прекид логистичких ланаца и одлазак страних компанија. На многим местима бизнис је сам пронашао алтернативне путеве и нова тржишта. Да, стојимо на ногама, и стојимо чврсто. Проблем је у томе што не треба само стајати, већ ићи напред. Може се веома дуго не падати, а истовремено све више заостајати, постепено се враћајући у камено доба у поређењу са противником.

Победа захтева инвестиције. Машине се троше, електране старе, технолошке линије застаревају. Економија не живи од једном акумулираног капитала, већ од његовог сталног обнављања. Ако се тај процес наруши, још неко време може да се живи од акумулираних ресурса, али ће заостајање све више расти.

Валентин Катасонов: Петербуршки економски форум – клуб веселих и сналажљивих

И управо овде Клепач указује на необичну конструкцију руске ратне економије:

„Сада је реална каматна стопа у Русији једна од највиших на свету – 8–9%. Са Бразилом делимо прво или друго место, али Бразил није под санкцијама и не учествује у војном сукобу. На пример, када су Сједињене Државе ратовале у Кореји, код њих је реална каматна стопа била нула или чак негативна. Током рата у Вијетнаму била је 1 до 1,5% … Наша монетарна политика је јединствена: ратујемо, трошимо гомилу новца на одбрамбену индустрију и истовремено стежемо економију, нарочито цивилни сектор, скупоћом новца – а других историјских примера такве политике у ратно време нема.“

Победа захтева перспективу. Главни научни сарадник Института економије РАН Игор Николајев сматра да је проблем још дубљи од референтне каматне стопе, јер за инвестиције нису потребни само новац, већ и предвидљива и јасна будућност:

„Као што су показали резултати најновијих истраживања, приоритетни проблеми су увек били неизвесност економске ситуације и високо пореско оптерећење. И управо то знатно више ограничава предузетничку активност.“

Сергеј Русов: Да ли „Орешник“ плаши непријатеља

Чак и ако сутра кредити за производњу појефтине, зашто би их предузетник уопште узимао ако не зна какав ће се нови порез појавити за годину дана, ако није сигуран да му је имовина заштићена, ако се правила игре мењају брже него што траје период повраћаја инвестиције?

Победа захтева самосталност. Економска активност у Русији је „подешена“ на расподелу државног новца, што подстиче паразитизам и лобирање, а не нормалну економију. Како је истакла економисткиња, професорка РЕУ Јелена Устјужањина, позивајући се на радове Вјачеслава Дементјева:

„У савременој Русији највећи део предузетничке активности није усмерен на инвестиције, нити на увођење иновација, већ на прерасподелу државних средстава у сопствену корист кроз националне пројекте, државне набавке и друге облике државног финансирања. Јер када је држава толико присутна у економији, када некоме даје субвенције, некоме повољне кредите, некоме субвенционише камате на кредите, сва предузетничка активност почиње да се усмерава на то да се од државе добије што више.“

У Русији предузетник не размишља о томе шта да произведе, коме да прода и како да буде бољи од конкуренције, већ где је државни програм, како да у њега уђе, ко расподељује средства и како да добије уговор. Предузетници се не надмећу на тржишту – квалитетом и ценом – већ у кулоарима државних институција, настојећи да дођу до онога ко расподељује државне ресурсе – чиновника. Подмићујући га, они на тај начин трују и изврћу наглавачке читав систем.

Елвира Набиулина (Извор: Царьград)

И овде је корисно разговор економиста изненада упоредити са једним сасвим другачијим текстом.

Пуковник у резерви и аутор књиге „Клаузевиц и празнина“ Андреј Пинчук[3] формулисао је на свом каналу списак услова за војну победу у СВО:

1. Контрола неба.
2. Доминирање беспилотних система како на копну, тако и у ваздушном простору, на води и у космосу.
3. Продорни развој војне вештачке интелигенције.
4. Промена борбене обуке, борбених правила и упутстава, прилагођених актуелним реалностима.
5. Трансформација система војног снабдевања, укључујући успостављање директне везе између борбених јединица и произвођача и добављача.[4]
6. Рационалан алгоритам војне победе, који обухвата: јасан војни циљ, прорачун снага и средстава потребних за његово остварење, потом поделу на међусобно повезане задатке и средства за њихово извршење, као и мере адекватне, нормативно прорачунате мобилизације ресурса за њихово одговарајуће обезбеђивање.
7. Трансформација дигиталних система, укључујући оператере телекомуникација, дигиталне платформе банака и онлајн трговинских платформи, у интересу војне победе.
8. Анализа морнарице и ваздухопловних снага ради утврђивања њихове усклађености са стварним актуелним изазовима и претњама. Предузимање неодложних мера како би се њихов допринос победи повећао.
9. Интегрисање сајбер снага у јединствени простор борбених дејстава.
10. Формулисање јасне визије будућности након руске победе – за украјинско друштво.

Андреј Пинчук (Фото: Царьград)

Поставимо један поред другог два списка – економиста и војника.

Економисти кажу: потребни су инвестиције, технологије, ефикасна државна управа, људски капитал, заштита предузетништва, савремена индустрија, функционална повратна спрега и развој.

Војник каже: потребни су дронови, вештачка интелигенција, нови систем управљања, нова логистика, нова правила, дигитализација, прорачун ресурса, јасан циљ и визија будућности.

На први поглед, спискови су потпуно различити, али су заправо један те исти списак.

У оба случаја реч је о способности прилагођавања, брзог учења, прикупљања ресурса, стварања нових технологија и престројавања брже од противника.

Семјуел Бендет, Мајкл Кофман: Необични успон и пад руског народног војноиндустријског комплекса

Управо се то и назива развојем.

И шта сад?

Сада се вратимо на Клепачеву почетну реченицу, која је изазвала тихи скандал у угледној кући, одакле је одозго стигла господска команда:

„Отпустити.“

Зашто се једноставно не може наставити ратовање у ишчекивању предстојећег „неизбежног“ економског краха Украјине? Зато што Украјина није затворен систем. Иза ње стоји много већи играч – Запад. А Русија му испоручује ресурсе, претварајући део сопствене снаге у сопствене проблеме.

Да би се у рату исцрпљивања победило против таквог противника, није довољно имати велику резерву снаге. Неопходно је развијати се брже од њега, претварајући сопствене ресурсе у нове снаге, капитал, технологије и војне могућности, па чак и сопствене грешке – у нова и боља решења.

Победа није толико способност разарања, колико способност да се брже, више и боље ствара.

Јуриј Котенок: Рат у Украјини Русију спустио на земљу и отворио очи за многе ствари

А ако Русија треба да победи у историјском сукобу, услови за то су већ формулисани. Може се отпустити Клепач, или било ко други, али ти услови остају исти.

А може се поставити и питање:

Који од ових услова за победу се данас испуњавају?

С руског посрбио: Јован Татовић

[1] Прим. ЈТ: ВЕБ.РФ (ВЭБ.РФ) је руска државна развојна финансијска институција која финансира велике инфраструктурне, индустријске и стратешке пројекте и представља један од инструмената економске политике руске државе. Историјски је позната као Внешэкономбанк (Банка за спољну економију)

[2] Прим. ЈТ: Никитски клуб је московска експертска дискусиона платформа која окупља водеће економисте, научнике, државне функционере и друге стручњаке ради разматрања кључних питања руске економије, државне политике и међународних односа.

[3] Прим. ЈТ: Андреј Јурјевич Пинчук (рођен 1977) је руски политиколог, пуковник у резерви и бивши припадник безбедносних структура. Радио је у органима државне безбедности Придњестровља, а потом у Русији, где је био на руководећим функцијама у државном сектору. Од јула 2014. до марта 2015. био је први министар државне безбедности ДНР. Након тога учествовао је у оснивању Савеза добровољаца Донбаса, а од 2022. учествује у рату као командант добровољачких јединица, укључујући БАРС-13. Аутор је књиге „СВО. Клаузевиц и празнина“, објављене под псеудонимом Михаил Головљов, у којој анализира проблеме руског војног система.

[4] Прим. ЈТ: Пример оваквог приступа већ постоји у Украјини: Brave1 Market је дигитална платформа која омогућава војним корисницима директнију набавку беспилотних система и друге одбрамбене технологије. Русија је недавно покренула сличан пројекат – Roy.Market (Рой.Маркет), специјализовано тржиште за дронове, њихове компоненте и другу војну опрему.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Татовић, Иван Прохоров, Русија, СВО, Украјина, руска економија