Ко је и зашто имао интерес да целом једном народу наметне комплекс кривице, подигне непремостив зид мржње на Дрини и тако манипулише Балканом од рата до данас
Сахрана генерала Ратка Младића (Фото: AFP)
Ми, некад и сад
Недавно сам присуствовао занимљивом разговору у коментар-секцији испод једног чланка. Први коментатор је написао: „Мало старији ће се присетити какви смо људи били и какво смо друштво били с почетка ’90. Колико природнији односи, колико боље воље међу људима. Колико љубави међу родбином, колегијалности међу запосленима. Колико више поштовања, васпитања, искреног односа а не куртоазне финоће испод чије глазуре чучи хладноћа и равнодушност као данас. Како смо се некад само шалили и смејали – док се то данас дешава једино ако се неком подсмевамо. Разлози овоме су многоструки, шаролики, видљиви, али и они јако тешко уочљиви… Ето ко нас се још сећа из оног периода, готово да једва може да нас препозна.“ (овде)
Други коментатор се надовезао: „Оно што подржава овај нови менталитет је што је створена друштвена клима како ми неко недавно рече: „сад свако зна да ако му се нешто деси, остане без посла, разболи се, или нешто друго, да га нико неће погледати“. Овај страх је свуда присутан у људима што ствара став сам-за-себе и сам-против-свих… Mноги ће бити сатрвени хладноћом, самоћом, осећањем тријумфа неправде и тугом, јер ће ова друштвена клима само да се продубљује и јача.“ (овде)
Овакви коментари су вредни јер човек одједном схвати да није сам. Оно што дуго осећа, а на тренутке сумња да је у питању његов субјективни утисак, нађе изражено тако прецизно и јасно, као да је неко читао и записао његове мисли.
Последице 30 година психолошког рата
Поводом сахране генерала Ратка Младића написано је за неколико дана десетине чланака, а неки су посебно привукли пажњу. Један од њих је о видео-изјави јеромонаха Арсенија (Јовановића) која је у неком смислу репрезентативна. Aко би се ослободила псеудо-православног угла гледања, оличава данашњи став једног, не малог, броја Срба о генералу и српској улози у рату. Јеромонах је, као што је већ познато, рекао за Младића:
„У суштини је, као и сви комунисти, био глуп човек. Морао је да зна – не може то да прође, буразеру, толико побијених… Навукао нам је љагу во вјеки. А да је господин генерал Ратко Младић, пред ту несретну Сребреницу, угасио цигару, склонио ракију и да се помолио Богу, да је отишао на Литургију да се причести, као кнез Лазар, и да каже: „Господе, шта да радим?“ – он би врло добро знао шта треба да се ради“ и у том духу даље.
Tо што је јеромонах изговорио је један слободан састав или есеј на тему „Православни осврт на оно што мислим да знам о генералу Младићу“. Он подразумева да је Младић наредио злочин у Сребреници и свесно или несвесно стоји на позицијама Хашког трибунала и Запада. Арсеније не посматра Младића кроз призму „својим деловањем је спречио убиство толико и толико недужних Срба“, већ стоји на становишту „својим деловањем је скривио смрт толико и толико не-Срба“, што је становиште Запада, Америке, НАТО-а, Муслимана и Хрвата. Овај став код њега, као и код многих других, није производ личног искуства, проживљеног рата, пажљивог праћења хашког суђења и познавања документације. Овај став је производ индоктринације која траје 30 година.
Да ли вам нешто значе ове речи: Чумавићи, Бљечева, Гниона, Студенац, Виогор, Осредак, Сарачи, Ковачице, Јеремићи, Петровићи, Ораховица, Боровац, Бојна, Рајне, Витловац, Солоћуша, Чичевац, Гостиљ, Кипрово, Прибојевићи, Јасенова, Букова глава, Прибићевац, Кравице, Вукосављевић, Турија, Гајић, Брежани, Прималац, Кнезови, Лубница, Марковићи… скратићемо списак од преко 130 имена. Ово је списак делимично или потпуно уништених српских села у Подрињу, у којима се десио прави геноцид, јер су убијани сви без обзира на пол и узраст. Зашто онда ми при помену речи „геноцид“ помислимо аутоматски на Сребреницу, а не на своја, српска села?
Зато што неко ради на нашој перцепцији стварности већ 30 година.
Иако није доказано да је генерал Младић наредио стрељања у Сребреници и углавном су познати, а већ и доказани, приговори на пристрасан рад суда, како ћемо видети у наставку, као и изокретање наглавачке перцепције о рату, ипак један велики део Срба прихвата званични наратив суда. Зашто? Зато што им је остало у сећању генералово седење у судници, озбиљна лица судије и тужиоца, бескрајно понављање речи „геноцид“ до данас и зато што је Младић на крају осуђен. Оно између је већина заборавила или се никад у то није ни удубила, а непознанице и недоказана места из оптужбе су заменили својим претпоставкама, као и поменути јеромонах. А на то се и рачунало. На западу се већ више од сто година проучава рад људског мозга и човекова психологија, као и како се та знања могу прагматично искористити. Људи се не удубљују у чињенице. Људи хватају најфреквентније речи и слике у пролазу. Људи су сугестивни. Воде се емоцијама и јаким утисцима. Веома су подложни утицају ауторитета. Људи претпостављају оно за шта немају доказе. Ово све је неко врло добро знао.
Герхард Вишњевски: Институт Тависток из Лондона – родно мјесто зла
Генерала Младића су испоручили суду основаног од стране која је активно учествовала у рату, уценивши његову државу преко политичара које су сами претходно инсталирали, а судија Квон О-Гон из Кореје је у једном делу суђења запретио генералу да мора да сарађује јер због „непоштовања суда“ може да добије 7 година затвора и казну од 50 000 евра (која би оптеретила породицу). Механизам суда је био: уцена политичара, уцена оптуженог, уцена сведока како ћемо јасно видети у наставку, а на крају дугогодишњи агресивни PR.
Коришћење сребреничког наратива за исцрпљивање и покоравање народа
На сајту Историјски пројекат Сребреница можемо овде прочитати следеће речи Стефана Каргановића, који се овом темом бави више од 20 година, о стварним разлозима сребреничког наратива и пресуде Ратку Младићу:
„… Зато што је циљ сребреничке пропаганде да проглашавањем геноцида вас – српски народ – стави у исту раван са немачким народом по окончању Другог светског рата. Циљ је да вас жигошу за сва времена и да вас обремене моралним, политичким и економским теретом – не заборавите огромне репарације које је Немачка била принуђена дуго времена да исплаћује – који ће неправедно носити ваша деца, унуци, праунуци и још низ генерација које следе за њима. Поред тога, циљ је да се одбрамбени капацитети ваше државе паралишу на дуги рок да би се њено черупање и разграђивање несметано одвијало под изговором да је Србија спонзор или саучесник у геноциду и самим тим лишена права да пружа отпор. Пресуда коју се спремају да изрекну Републици Српској и вашим сународницима са оне стране Дрине, по истом основу, још је страшнија. Вама је досуђено само полагано мрцварење и морална деградација. Они су, као наводна „геноцидна творевина“ – то је формулација Соње Бисерко, Наташе Кандић и Чеде Јовановића – осуђени на нестанак. Сребреница није превасходно питање ни о томе колико је људи било стрељано нити која би правна квалификација била најприкладнија – геноцид, масакр, освета или нешто друго. Право питање гласи: за какав се геополитички циљ Сребреница користи? Ко профитира од верзије догађаја у Сребреници коју је наметнула западна пропаганда и чему та тенденциозно исконструисана прича служи? Главни начин коришћења Сребренице је да послужи као псеудоморална подлога и политички параван за доктрину такозваног „права на заштиту“ угроженог становништва, или на енглеском R2P. Ту доктрину западне силе користе искључиво за агресивне нападе против суверених држава које им се не покоравају, најчешће под изговором да „крше људска права“. Ти напади се редовно одвијају мимо одредби међународног права и противно њима. Карактеристика те доктрине је да западне државе, које се самопроглашавају за „међународну заједницу,“ себи резервишу искључиво право да одреде околности и начин њене примене, као и то ко ће бити следећа мета, односно жртва. Сребреница у овом геополитичком тренутку игра улогу од огромног значаја као привидно хуманитарни изговор за извођење смртоносних војних дејстава са циљем уништења држава које одбијају да се у потпуности покоре диктатима Запада. Косово, Ирак, Либија, Сирија и Јемен, илуструју циничну примену овог лажног хуманитарног повода. Где год је Запад користио Сребреницу као изговор за извођење агресије, у питању су били политички интереси који немају везе са хуманошћу, или је, истовремено, био присутан материјални интерес да се нациљана држава окупира и опљачкају њени природни ресурси. Лицемерје тих лажних одговора којима вас систематски кљукају најупечатљивије се осликава у неравноправном положају жртава Сребренице, које су цинично подељене по националном кључу. За српске жртве Сребренице, побијене од стране припадника 28. дивизије Армије БиХ током три године пре јула 1995, вероватно нисте чули ништа или врло мало. „Историјски пројекат Сребреница“ је објавио неколико издања где се документује страшна судбина српских цивила из преко педесет села која окружују Сребреницу. Сврха службене верзије сребреничких догађаја је да вас обмане и деморалише и да вам утисне комплекс кривице за геноцид и насилну смрт „осам хиљада мушкараца и дечака.“ Међутим, и то ћу категорички подвући, у овом тренутку расположиве чињенице не подржавају ниједну од тих теза. Службени наратив о „Сребреници“ није ни историјски нити правно утврђена чињеница. То је специјална операција, која се систематски, упорно и упркос обиљу доказа о суштински различитом чињеничком стању, већ две деценије спроводи. Циљ те операције је деморалисање и историјска демобилизација најважнијег и најдржавотворнијег народа на Балкану који, при томе, заузима геополитички простор од кључног значаја за предстојећи удар на Русију. (текст је писан 2016, 6 година пре почетка рата у Украјини). У закључку, замолићу вас да не подлежете комплексу кривице који вам се перфидно намеће за један још увек до краја неразјашњен, али по многим карактеристикама крајње сумњив злочин.“
Стефан Каргановић: Геополитички значај лажног геноцида у Сребреници
Ноам Чомски о утискивању осећања кривице
Ноам Чомски, амерички лингвиста, филозоф и политички критичар, у својој књизи Manufacturing Consent (Производња пристанка) анализира како медији у демократским друштвима обликују јавно мњење у корист елита, не присилом, већ манипулацијом и филтрирањем информација. Стварање осећаја кривице је једна од стратегија манипулације којом се влада. Појединац постаје несигуран, оптерећен кривицом и одустаје од тражења правих узрока свог положаја, као и од побуне против система. Чомски наводи да ова манипулација служи да се онемогући друштвени отпор и одржи постојећи поредак, јер људи окривљују себе, а не спољашње околности. Не треба наравно заменити тезе и повезати ово с покајањем и кривицом за сопствене грехе. Овде се тражи наше осећање кривице за туђе недоказане и претпостављене злочине.
Обратимо пажњу на горње речи:
„Циљ је да вас жигошу за сва времена и да вас обремене моралним, политичким и економским теретом… циљ је да се одбрамбени капацитети ваше државе паралишу на дуги рок да би се њено черупање и разграђивање несметано одвијало… Циљ те операције је деморалисање и историјска демобилизација најважнијег и најдржавотворнијег народа на Балкану.“
Зар у овоме нису успели? Зар ми нисмо 30 година „морално“ и психолошки обремењени, зар нам нису „одбрамбени капацитети паралисани“ и зар наша држава није без већег отпора „очерупана“? Зар нисмо у великој мери деморалисани? Данас су присутни и другачији гласови, али сетимо се времена Бориса Тадића кад није могао да се чује у јавности скоро никакав национални глас и кад су се политичари хвалили бројем изручених Хагу. То тадашње стање је непријатељ хтео да фиксира заувек, као нову непроменљиву реалност. Идеал јесте Немачка, јер је код њих овај социјални инжењеринг после 1945. толико јак да до данас делује као да ходају на прстима у својој кући и устежу се да гласније захтевају било шта у смислу одбране националних интереса, подсвесно притиснути страхом да ће им неко због тога запушити уста оптужбом да су „нацисти“. Ово доводи до парадоксалних ситуација где не реагују на понижења својих грађана од стране миграната, али другима држе лекције о примени америчке либералне демократије, на пример Србији или Пољској која није довољно покорна Бриселу, што је довело до случаја да им пољски навијачи на једној утакмици развију транспарент „Заштитите своје (силоване) жене, а не нашу демократију“.
Непристојна понуда
Бивши шеф полиције Сребренице Хакија Мехољић, у интервјуу за норвешки документарни филм „Сребреница издани град“ (“Srebrenica town betrayed”), тврди да је њему и групи сарадника Изетбеговић рекао да је од Клинтона добио понуду да ће ако буде 5000 жртава у Сребреници пристати на бомбардовање положаја Републике Српске. Његову тврдњу на крају овог клипа потврђује и један од најутицајнијих тадашњих политичара и амбасадор у Лондону, као и оснивач владајуће партије СДА, професор Мухамед Филиповић који тврди да муслиманске одбране Сребренице није било управо због тог договора:
Или је ово тачно или ови људи лажу. Ако лажу није лако сетити се ни једног разлога зашто би измислили овакву клевету на свог председника и најближег сарадника, а у том случају не постоји ни објашњење за небрањење града, што је чињеница. Ако говоре истину, онда већ овај податак битно руши постојећу верзију догађаја у Сребреници јер уноси елемент који није постао део званичног наратива. Треба приметити да је ова понуда дата са сигурношћу да ће Срби након уласка у Сребреницу стрељати одређени број људи. Сад можемо поставити питање зашто би српска страна улазила у овај договор и испуњавала амерички план, са нултим изгледима за своју корист и стопостотним за своју штету? Оно што Клинтон овде имплицитно говори је заправо „немојте да браните Сребреницу, а неко ће се побринути за остало“, јер он није могао да гарантује реакцију званичне српске команде након уласка у Сребреницу, али се очигледно поставља као да је сигуран у исход и број жртава. Откуд ова сигурност Билу Клинтону ако није био упознат да стрељање и број убијених и не зависе од воље званичне команде српске војске, већ од воље неког другог?
Ален Далес (Dulles) – CIA: „Циљ сваке тајне операције је омогућити људима и групама да делују верујући да то чине у свом интересу“
Сигурно је да је код дела Срба постојала жеља за осветом због покоља у више од 50 српских села у Подрињу, што је очекивана реакција, иако се не може оправдати, јер је свакако у питању велики злочин. Сребреница је била налик на џеп унутар српске територије уз Дрину и постојала је иницијатива Караџића да се замени за Вогошћу код Сарајева, што су Муслимани одбили. Постављамо питања: са којим рационалним војничким циљем муслиманска војска, изишавши из тог џепа, уништава српска села унутар скоро компактне српске територије, ако не са идејом изнуђивања реакције? Шта су друго евентуално хтели, да још мало прошире тај џеп? Како је то Клинтон знао да ће ако Сребреница не буде брањена једна не велика група српских војника да стреља било који број Муслимана? Или је Клинтон видовит, или има у виду дефиницију директора CIA Алена Далеса из његове књиге „The Craft of Intelligence“ из 1963. о основу сваке тајне операције, односно план који постоји, а то је да се стреља одређени број војника а онда да се крене на увећавање броја. Пуковник Драгомир Пећанац, који је био у Сребреници у време догађаја, тврди у једном подкасту да је стрељано између 400 и 500 војника, да је стрељање извршило између 6 и 8 српских војника и да су остали који су додати погинули војници муслиманске 28. дивизије која је кренула на самоубилачки пробој из Сребренице ка Тузли кроз српску територију у дужини од 100 км јер, како тврди, за погинуле у том пробоју не постоје друга гробља осим сребреничког.
Без Сребренице Хашки трибунал и они иза њега уопште не би могли да конструишу наратив о Србима као главним кривцима и претила је опасност да „Олуја“, која је требало да се деси након само три недеље, на крају представи Србе као главне страдалнике у рату, чиме би кривица ишла на страну других зараћених страна и западних центара моћи који су их подржавали. Сребреница је на самом крају рата све променила у њихову корист.
Права питања
Више јавних личности је већ изнело тезу да су стране обавештајне службе организовале сребренички масакр. Ово једино објашњава читаву констелацију, јер ово несхватљиво дело учињено на самом крају рата, није имало никакав позитивни потенцијал за српску страну, а много је донело у политичком смислу муслиманској страни после рата као и страним центрима моћи. Права питања и права расправа није око броја стрељаних о чему се углавном говори, или бар ово није за почетак дискусије. Права питања су: зашто је уопште стрељан било који број заробљеника? Како се у ово уклапа изјава Хакије Мехољића односно како Клинтон зна унапред да ће доћи до стрељања уласком српске војске? Зашто 28. муслиманска дивизија од више хиљада добро наоружаних бораца напушта Сребреницу и оставља свој народ српској страни на милост (баш како је Клинтон захтевао)? Да ли су стране службе платиле масакр или су само „водиле“ процес огорчујући српску страну покољима у околини Сребренице и наводећи једну групу српских војника на овај чин? Ко је наредио стрељање? Ко је стварно наредио стрељање? Зашто је држава Србија тако инертна, што тврди и пуковник Пећанац свих ових година у одбрани себе, својих војних лица и целог народа који је стигматизован кривицом, док су сви остали несхватљиво чили и активни већ три деценије, тако да и већина података потиче из личних истраживања и иницијатива? Зашто се одбрана своди углавном на лицитирање бројем убијених и на „ми нисмо геноцидан народ“ уместо да се дискусија води око наведених питања?
„Hey guys, you know something, we didn’t have anything on him, anyway…“ или Хашки трибунал изнутра
Случај Драгана Обреновића је парадигматичан за објашњење рада Хашког суда, јер је са пуном свешћу суда осуђен потпуно невин човек зато што је то било потребно за генерални план. Он је био начелник штаба Зворничке бригаде Дринског корпуса. Време сребреничког масакра је провео у врлетима изнад Зворника, далеко од Сребренице где је организовао одбрану Зворника како Армија БиХ не би направила покољ у граду. Ухапшен је по тајној оптужници, само зато што је био начелник штаба „у зони одговорности“, а такав је суду био потребан. Стефан Каргановић, који је интензивно проводио време с њим у затвору, сведочи о промени расположења карактеристичној за све притворенике. На почетку Обреновић је био у „ратоборном расположењу“ да докаже своју невиност. После више месеци пао је у „клиничку депресију“. Након што је чуо да је један од оптуженика признао два убиства која није починио, да би се нагодио са судом, почео је да размишља о „понуди“ коју је добио од тужиоца. Стефан Каргановић на сајту „Историјски пројекат Сребреница“ наводи конкретно: „Охрабрен овако дирљивим излажењем тужиоца у сусрет, тада већ сломљени Обреновић наложио је тиму одбране да прионе на посао. У подруму зграде Хашког трибунала састајали смо се данима да уобличимо „Изјаву о чињеницама“. Још увек зеленом, било ми је чудно зашто врло образованом и писменом Обреновићу није било допуштено да сам састави барем нацрт изјаве коју је требало да потпише. Ваљда је он особа која најбоље познаје „чињенице“ у свом предмету. Наравно, таква могућност је недопустива зато што „изјава“ оптуженог срочена за потребе нагодбе нема никакве везе са чињеницама. То је матрица које се он мора држати убудуће, када ће као сведок тужилаштва наступати против других. Зато је неопходно да сценарио по коме ће он одиграти своју улогу буде унапред јасно зацртан. Што је важило за Обреновића, важило је и за Ердемовића и за Николића, за Бабића и за Дероњића – њихови наводни искази били су обликовани у канцеларији тужиоца и по мери његових потреба. Највише што оптужени може је да се успротиви уношењу неких периферних навода, али суштину „исказа“ који ће му се приписати контролише искључиво тужилаштво. У случају одбијања оптуженог да потпише оно што му се диктира, нагодба пропада… Уследиле су године понижавајућег лажног сведочења против сабораца и колега на другим суђењима где су се разматрали догађаји у Сребреници. Он ће тек сада имати шта сину, када порасте, да објашњава (бринуо се стално како ће да објасни оптужницу шестогодишњем сину кад порасте, навод Д. Ш.). Али кривицу за бацање овог невиног човека у хашку црну рупу безакоња и неправде не сноси он; сносе је креатори савремене Инквизиције, рушиоци правног поретка и њихови корумпирани хвалитељи. Кратко време након што је од своје несрећне жртве Драгана Обреновића изнудио „сарадњу“ и „признање“ (добио је 17 година затвора, навод Д. Ш.), у сусрет нам је ишао раздрагани тужилац Питер Маклоски. Његове речи морају се цитирати на изворном енглеском: „Hey guys, you know something, we didn’t have anything on him, anyway…“ („Хеј, момци, знате ли да ми и нисмо имали никаквих доказа против њега…“)“
Текст Стефана Каргановића о Драгану Обреновићу (Извор: НСПМ)
Од осталих осуђених пуковник Видоје Благојевић такође тврди да је жртва монтираног процеса, где му је додељен страни адвокат који је радио за оптужницу и кога је на крају отпустио. Трећи осуђени Момир Николић, начелник за безбедност Братуначке бригаде Војске Републике Српске. је сведочио јер му је као и Обреновићу била обећана мања казна. У погледу Николића скоро сви су сложни да је лажно и непоткрепљено сведочио о измештању тела стрељаних за које се верује да су борбени губици муслиманске 28. дивизије која се кроз српске заседе пробијала према Тузли. И судија из Замбије Приска Нијамбе је рекла да је имао јак мотив да лажно сведочи против генерала Ратка Младића, како би се сам ослободио оптужбе за геноцид. За разлику од Младића и Караџића, за Момира Николића постоји много доказа да је учествовао и организовао ликвидације муслимана у Сребреници. Ако ови докази постоје, зашто онда суд обећава Николићу смањење казне да би оптужио оне за које докази не постоје, ако не зато да би преко главног команданта и шефа државе проширио оптужбу на командни врх. Момир Николић је само појединац, а Караџић и Младић су представници српске државе и српске војске, једне од зараћених страна. О Николићу се и претресно веће изразило да „није био сасвим искрен и да му се не може веровати ако његове тврдње нису поткрепљене другим доказима“. Корисни сведок Николић је добио 27 година, смањено му је на 20, а пуштен је тајно пре одслужене 2/3 казне из затвора са добрим условима у Финској. Хрват Дражен Ердемовић је служио у ЈНА, Армији БиХ, ХВО-у, а потом и у 10. диверзантском одреду Војске Републике Српске. (зар ово није мало… неодлучно?) Тврди да је учествовао у стрељању више од 1000 људи и да је лично убио између 70 и 120 људи за шта је добио казну од 10 година која је смањена на 5 (зар није ово превише блага казна, у односу на казну генерала Младића, коме је прећено да за само непоштовање суда може да добије 7 година?). Можда и није, ако се заузврат добија сведочење које оптужује целу једну армију, њеног команданта, њеног председника, другу државу и њеног председника и цео један народ и ако у потпуности преокреће перцепцију рата, а стварног кривца оставља у сенци, од чега ће зависити много тога у даљој политици.
Четврта политичка воља која је спутавала мир и распиривала рат
Погледајмо прво два осујећена мировна споразума:
- Споразум Караџић–Мухамед Филиповић. Овај споразум из 1991. је био етнички принцип поделе Босне и Херцеговине. Предвиђао је стварање три савезне јединице. Споразум је предвиђао територијалну аутономију за све три стране. Иако су Караџић и Филиповић потписали споразум, одлука СДА и Алије Изетбеговића је била да одустану. Изетбеговићев конкретни разлог је био да се „не могу два народа договарати иза леђа трећег (Хрвата)“. Такође је нагласио да је оквир за устав предвиђао федерацију ранијег типа између Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине што је неприхватљиво. Мухамед Филиповић је касније причао како се Фрањи Туђману није свидео овај договор јер је хтео Босну као тампон зону. Са оваквом федерацијом наслоњеном на Хрватску, Олуја би практично била немогућа. У сваком случају тешко да би Бошњаци послушали саме Хрвате без посредовања неког трећег ко није дозволио нову федерацију.
- Лисабонски споразум или Кутиљеров план из 1992. Босна би била подељена на три етничка кантона који би имали велику аутономију, док би на централном нивоу постојала заједничка држава. Одмах након потписивања споразума у Лисабону, у Сарајево је дошао амерички амбасадор у Југославији, Ворен Цимерман, који је пренео негативан став Америке и Изетбеговић је повукао потпис. Цимерман у мемоарима наводи да није директно рекао Изетбеговићу да раскине споразум, већ је ставио до знања да америчка администрација неће подржати план, већ подржава јединствену Босну и Херцеговину.
Ако је ово било познато, зашто су у Хагу завршили Караџић и Милошевић, који су прихватали мировне споразуме, уместо Изетбеговића који их је одбијао?
Слободан Милошевић, Ратко Младић и Радован Караџић 1995. године (Архивска фотографија)
Погледајмо са друге стране неке од догађаја који су највише распирили рат, као масакр војника ЈНА који су се повлачили из Тузле и Добровољачке улице у Сарајеву, убиство српског свата на Башчаршији, гранатирање пијаце Маркале за које Јасуши Акаши испред УН рекао да нема доказа да је учињено са српских положаја, необјашњиви покољи српских цивила у Подрињу, стрељање у Сребреници на самом крају рата… Шта је овим догађајима заједничко? То да немају рационално војничко оправдање. Ово нису акције које доносе војничку корист једној страни, већ производе психолошки ефекат гнева, жеље за реакцијом, или осуде међународне заједнице. Ако спојимо ово са одбијањем описаних мировних споразума можемо закључити: У рату Срба, Муслимана и Хрвата била је присутна и четврта страна са својом јасно израженом вољом која се огледала у блокирању мировних споразума и распиривању ратних дејстава у току рата путем провокација и „false flag“ операција. Прича о овој страни се углавном своди на то да је Запад „навијао“ или „није био фер“ у сукобу. Не ради се о томе, и није у питању „Запад“, јер таква целина и не постоји, као што крајња инстанца није ни „Америка“, јер ни таква целина, као што сад већ знамо а тада можда нисмо, не постоји. Постоје центри моћи. Неко конкретнији је манипулисао са свим зараћеним странама имајући у виду своју дугорочну политичку агенду. Неко није дозвољавао мир ни нову државну заједницу, а мир не дозвољава ни данас. Србији је са Запада још пре Балканских ратова дипломатским путем поручено: „Преко Дрине немојте ни гледати.“ Аустроугарска анексија Босне је то. Давање Босне Независној Држави Хрватској од стране нацистичке Немачке је исто то. Међутим ,испоставило се да су ово привремена решења. Оно што су српски непријатељи смислили у последњем рату је да подигну невидљиви зид на Дрини, који ће бити последица мржње коју ће сваки Србин и Бошњак носити у себи и која ће се преносити с мајчиним млеком, чиме су спречили сваки облик зближавања и савеза Србије и Босне за дуги период, а можда и заувек. Србима су након рата приступили са дубоким познавањем менталитета и културе, па пошто је „покајање“ важан део културолошког наслеђа на шта нас и вера упућује, то им се учинило као одличан предмет за психолошку манипулацију. Овај текст не жели да ослободи српску страну сваке кривице, чак ни да је прикаже као бољу од других. Могло би се рећи и ако је српска страна у рату изманипулисана, да је највише сама за то крива, јер је и то део ратовања. Овај текст жели да каже да је званична прича о рату далеко од праве истине, да је у великој мери фабрикована због политичких циљева након рата и да се српским народом помоћу ове модификоване истине манипулише до данас.
Произведена психолошка стања и ставови
Матија Бећковић је у једном интервјуу рекао како су му сви књижевни пријатељи у току овог нашег полома од 35 година умрли наводно природном смрћу, а да ниједна смрт заправо није била природна. Ово мишљење одражава заправо опште народно искуство, можемо проверити ако пређемо погледом преко својих ближњих, сродника, познаника, учесника рата, избеглима и онима које је рат оштетио индиректно преко кризе на много нивоа, живих и покојних… Онај ваш члан породице, рођак или познаник који се помео, повукао у себе, изгубио самопоуздање и део идентитета… Онај други који се разболео и напрасно умро од срчаног или можданог удара, рака… То нису била спонтана стања и болести, независно настала од ситуације у друштву, већ резултат дугогодишњег стања психе које је створено плански. „Све су болести психосоматске“, говорио је познати психијатар Владета Јеротић. Ко је одговоран? Они ван земље који су смислили наше тридесетогодишње психолошко мрцварење и они у земљи, који су нашли ухлебље у страним структурама, који одржавају овај наратив. Они су као врста ђавољих хакера инсталирали у људима програме за меланхолију, депресију, неурозу, пометеност, дефетизам, очај, отуђеност, осећај узалудности свега, слабљење воље за отпором, осећај пораза и неминовности прихватања истог. Код једних предаја и повлачење, код других горчина, која се прелива кроз свадљивост и цинизам. А код свих осећање немоћи.
Андреј Фурсов: Запад би желео да Србија изгледа као мала и безначајна држава
Сви ми такође имамо оног једног познаника/познаницу или више њих који ће на причу да смо жртве специјалне психолошке операције остати уздржани, са ироничним осмехом, преврнути очима, или ће на нервозан начин и са дозом самосажаљења одговорити да „цео живот слушају исте приче“. Они ће покушати да вам продају став да сте ви емотивни и острашћени, а они на страни хуманости и са отклоном од племенске припадности због осећања за вишу правду. Храбри реалисти. Не! Ово је исто индукован став и врста јефтине камуфлаже! Тај ваш познаник или рођак се никад није удубио у тему и о њој не зна скоро ништа. То је онај Србин на кога се рачунало да ће став формирати скупљањем успутних површних утисака и прављењем средње вредности мишљења људи око себе. Он је навикао да на рат у Југославији гледа као и на рат у Јемену, просто из разлога што сам није био непосредна жртва и јер су га више занимали лични интереси од општих. Он је онај давно дефинисани „сити“, који гладног не разуме. Ови људи не осећају да испод површине дневно политичких догађаја струји нешто друго… Да је ово игра потчињавања, да је у питању седлање пастува и стављање жвала у његова уста и магијска игра опсене у којој фрулаш, као у бајци, води хипнотисане у колони за собом. Да је у питању библијска прича.
Неопходност реверзибилног инжењеринга
Како се против овога борити? Реверзибилним инжењерингом. Пошто смо утврдили да у себи имамо малициозни софтвер, потребно је де инсталирати га. Сваки Србин који се сећа рата или је рођен после њега требало би сваки дан да понови једном:
„Ја немам никакве везе са Сребреницом. Ја и моји ближњи смо били страна која страда током рата. Наша страдања су: …(навести конкретна страдања). Од свих народа СФРЈ Срби једини нису захтевали распад Југославије. Ни једном Бошњаку у Србији није фалила ни длака с главе до данас, а за време рата су избегле из Босне смештали у хотеле и одмаралишта, хранили и лечили. И поред овога неко ме мучи већ деценијама и жели да се осећам кривим.“
Или написати на папир и прочитати сваког дана. Ово није шала ни метафора, овоме би требало приступити буквално и на најозбиљнији начин. И свако ће видети како му се полако враћа снага и боја у лице.
Нови суд који сазрева
Заиста је величанствена била сахрана генерала Ратка Младића и могла би се упоредити једино са сахраном патријарха Павла. Хиљаде људи пристиглих са свих страна, иако је радни дан, сатима у мимоходу и мирном стајању на јаком сунцу. Бивши војници Републике Српске са мајицама својих јединица. Старији човек и други млађи један поред другог, који у току опела тихо бришу очи. Искрени говор генераловог сина Дарка Младића који говори о голготи једне породице кроз више деценија, која је и наша заједничка голгота, са завршним речима изговореним кроз пригушене сузе: „Хвала вам браћо што сте дошли да пресудите да ли је мој отац злочинац или херој.“ Све је говорило да у све већем броју људи сазрева свест о великој неправди која је учињена овом народу.
Људи су се на испраћај генерала одазвали овако радо и од срца, јер су на најдубљем архетипском нивоу осетили да све што је чињено Младићу протеклих деценија, чињено му је због њих. Хашки суд је изрекао своју пресуду. Народ је изрекао крајњу пресуду и овом суду и свом генералу.
„Све ће на крају добро бити. Ако није добро, онда није крај.“
Свети владика Николај
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар