На поратним сусретима Срби партизани су причали како су пуцали на четнике, али никад нису чули Хрвата партизана да прича како је пуцао на усташе и домобране

Друга чета 2. батаљона Првог личког одреда Велебит 1942. године (Фото: Википедија)

У село Колут на северозападу Бачке доселило се углавном борачко становништво из Лике. Многи старији људи које сам познавао причали су годинама разне догађаје из рата, па овде преносим неколико тих прича које сам запамтио. Нема тих прича много, нарочито су остале неисказане приче које су садржавале идеолошки непогодне моменте. Или оне које су учесницима биле непријатне. Идеологија, време, потискивање, просто заборављање – све је то учинило своје.

***

Комесарска пропаганда, рекао бих, није озбиљно проучена. Није била ни једноставна ни једнолична, напротив. Била је вишедимензионална и мењала се током рата. У почетку је величање Русије, односно Совјетског савеза и његове моћи, имало изузетно велику улогу. Новој совјетској науци приписивала су се разна чудотворне дејства. Тако је неки комесар у Крбавици износио (извор: МР) да су научници у Русији створили нову сорту пшенице, тако да је довољно засејати само једну ванглу па цела породица има хлеба годину дана.

***

Тодор Тодић Прибић из Крбавице отишао је новембра 1941. године у шуму да приправи дрва – и није се вратио. Нашли су га сутрадан убијеног. Никакве друге војске није било у крају осим партизанске. Неки од партизанских команданата после рата су писали о Тодићу, признавали су да је са њихове стране убијен, али су то подводили под појам грешке, а не злочина. Наравно, ниједна револуција не признаје злочине, само грешке, и то касније, много касније, и не све. А зашто је Тодор Прибић убијен – предмет је нагађања. Неки сматрају да му је смртно сагрешење било то што је исказао само једну малу резерву кад је партизанско руководство тражило од народа још хране и одеће. Тодор је, тако веле, само казао „даћемо, али морамо мислити и на себе, не можемо ни ми остати без ичега“. Могуће је да га је то коштало главе, а може бити и нешто друго.

Јован Мирић: Праштање

***

Међу партизанским борцима није био мали број оних којима су војске НДХ побиле целе породице или део њих. Неки нису прихватили идеју о индивидуалној одговорности, као ни оштру дисциплину, па су се светили Хрватима где год су имали прилике. Један од таквих, колико се сећам звао се Покрајац (извор: МН), залазио је у хрватске куће кад год је могао. И убијао све редом. У почетку је доспевао пред дисциплинску комисију, али се није повиновао. Говорио је да ће га његови (тј. партизани) убити, да неће погинути друкчије, нити ће преживети. Кад су га другови, после разних строгих мера, најзад опколили да га ухвате, Покрајац је активирао бомбу испод себе и убио се.

***

РМ је доста времена провео у некој кордунашкој бригади, иако је био Крбавчанин. Не знам како је дошло до тог премештаја, али с њим сам доста разговарао о рату. Настојао сам да дођем до неког психолошког момента, што се показало изузетно тешким. Више се тај аспект показивао узгред, него као директан одговор на питање. Један од тих узгред датих података испољио се када је РМ причао како је изгледао један дан у партизанском рату. Тако сам дознао следеће: када се увече чита дневна заповест за сутра, па се чује да је планиран напад на Италијане, сви се одмах орасположе. Знају да неће бити тешке борбе, а да ће бити богатог плена – у храни, оружју, муницији… Али кад се чита заповест о нападу на усташе, свима се смркне – биће тешко, са мртвима и, вероватно, са повлачењем (тј. бежањем).

***

СР је доспео до чина водника, а стрељан је негде у току рата. Разлог за стрељање био је што је СР кришом бацио бомбу у једну сеоску шталу у којој се чувала група заробљених усташа. СР је знао да ће им бити одржано суђење, при чему ће, као и толико пута раније, једног, двојицу или тројицу стрељати а остале пустити. Водник СР је, међутим, видео да се дотад са заробљеним четницима није тако поступало. Њих су најчешће убијали и без суђења. Тако је група од око четрдесет четника који су се на реч предали партизанима у Радучу у лето 1943. године побијена иако им је обећан живот. Убијани су хладним оружјем, највећи број тако што би били пресавијени преко кладе а неки снажнији партизан би им тешком тојагом откидао главу извори: ГР и НП).

***

Одавно се на путу од Плитвица ка Кореници не види мали споменик са леве стране, негде у Рудопољу. Последњи пут био сам поред њега још 1972. године са једним од својих ујака, ВП. То заправо и није типичан споменик о масовном страдању, то је породична гробница. Каменом је озидан гроб а у врху је подигнута некаква пирамида са петокраком на врху. На споменику је писало ОВО НИКАДА ЗАБОРАВИТИ И НИКАДА ВИШЕ ДОЗВОЛИТИ. Испод тога, мањим словима, писало је: „Поклане од усташа месеца (то сам заборавио) 1943. године Дмитрашиновић…“ Даље су наведена имена мајке од 21 годину, заове од 17 година и кћери од 3 или 4 године. Имена сам заборавио. Од ВП, као и од других тада, чуо сам да је народ бежао од усташа у планину Пљешевицу, која није била далеко од тог места, можда непуних сто метара. Њих три су из неког разлога касниле, ту су их усташе стигле и одмах поклале. Споменик је од пута удаљен неколико десетина метара и те 1972. године могао се видети из аута како му врх вири из жбуња. Од тада је жбуње и дрвеће толико порасло да се никако не може видети. Питам се да ли још неко од Срба који још живе у Кореници и околини може показати место где се налазе сахрањене жртве, и питам се да ли се неко сети да мајци, заови и кћери запали свећу.

Јован Мирић: Судбина Мишка Козомаре

***

У једној личкој партизанској јединици борио се и неки официр војске Краљевине Југославије. Знао је доста о томе како треба ратовати и нештедимице пружао савете и упозорења другим командантима. Борци су то знали и ценили његово школом стечено војничко знање. Неком приликом се јединица нашла у гадном шкрипцу, а школовани официр није био ту. Један од бораца окренуо се другу до себе и само рекао да би било добро да је сада тај официр са њима. Друг га је пријавио и борац је једва сачувао живу главу. Реч је могла коштати главе.

***

Знате ли када су се први пут носиле мини сукње у нас? Погрешићете ако кажете да је то било негде седамдесетих година прошлог века, јер су се носиле много раније. По причи моје мајке, прве мини сукње носиле су се после Другог светског рата, у Лици (можда и другде). Мајка је причала о некој девојци (да ли се звала Савка?), коју је гледала како у новембру месецу 1945. (пре ће бити те него следеће, 1946. године). Са опанцима и домаћим вуненим чарапама до изнад чланака, носила је сукњу до пола бутина. Било је хладно, тако да су јој „по ножурдама искочиле црвене плоче од студени“, сећам се да је мајка баш тако казала. По свему судећи, кратко је трајала та мода мини сукње.

***

Септембра месеца 1941. године формирана је од личких партизана једна чета и добро наоружана. Запутила се у Далмацију, где је имала задатак да минира познати надвожњак Бендер и да купи оружје, у којем се оскудевало. Негде у Далмацији напали су их „четници“ (заправо, устаници којима нису руководили комунисти). Нападачи су били изнад, на врх падине, а партизани испод њих низ страну. Одозго су праштале пушке, док одоздо нико није ни метак опалио. „Могли су све до једног да нас побију, а само један је био рањен од метка што се одбио од камена“, причао ми је учесник тога похода НМ. Бендер том приликом није срушен.

***

МР је био на одслужењу војног рока у Бачкој кад је избио рат 6. априла 1941. године. По слому војске и државе МР се уз тешкоће али безбедно вратио кући у Лику. Отишао је у шуму почетком августа исте године и провео све време рата у партизанима, као пушкомитраљезац. Ипак, није добио Партизанску споменицу. О њему као борцу причали су други, увек истичући његову храброст и поузданост. Храброст га је могла коштати главе, јер се неретко супротстављао и комесарима – изгледа да ту лежи разлог што није добио споменицу. На прославу тридесетогодишњице формирања Шесте личке дивизије, одржанe на тадашњи дан села Колут, 27. јула 1972. године, позвани су сви споменичари. И скоро сви су се постројили испред Дома културе, пред генералом Јованићем и његовом пратњом. Милоша, наравно, у томе строју није било. Иако су сви присутни сматрали да је МР заслужио споменицу пре него многи други, нико није отишао кући код њега, уместо у строј пред Домом. Само један од њих, ЛО, отишао је код МР после смотре, да макар на тај начин искаже своју сагласност са њим и несагласност са старом одлуком да му се не додели признање у виду споменице. А још пре десетак година сви колутски споменичари су помрли. И дан села се променио – сад је то Илиндан.

Јован Мирић: Триптих о (не)доследности

***

Неколико личких партизанских бораца причало ми је како су се у претресању догађаја из рата разликовали српски и хрватски партизани. На разним сусретима после ратa Срби су причали како су пуцали на четнике, али никада нису чули неког Хрвата да прича како је он пуцао на усташе, камоли на домобране. Није било разлике по томе да ли су и једни и други партизани били у истој јединици или нису.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, Лика, партизани