Јован Мирић: Триптих о (не)доследности

Узимајући у обзир сва наведена (као и она ненаведена) ограничења, не можемо бити сасвим сигурни да ли је Зорка Мандић била доследна или недоследна

Спровођење људи у логор Јасеновац (Фото: Википедија)

Пример први

Једна усташка сатнија под командом Мирка Радочаја упала је 7. маја 1942. године у српско село Машвина, на Кордуну. Усташе су носиле фесове са словом U, јер је у сатнији било доста муслимана. Одмах су запалили православну цркву и у школи поклали седамнаест жена, деце и стараца.

Мало касније ухватили су две сестре, Зорку и Драгицу Мандић из истог села. Драгица је на рукама носила сина од две године. Неки Антун, усташа из Бриња у Лици и чувени кољач, потерао је сестре да их закоље. Зорка је видела шта им се спрема па је застала и сагнула се, тобоже да завеже опанак, а Антун је прошао поред ње и наставио за Драгицом. Чим ју је обишао Зорка је скочила на њега с леђа, оборила га на земљу и заклала га његовом камом. Скинула му је усташку униформу и непримећено побегла са сестром и њеним дететом. Одмах потом отишла је у партизане.

Никола Басара: Исконско зло – покољ деце у Машвини

Мирко Радочај је после капитулације Италије 1943. године прешао на партизанску територију и убрзо постао одборник у свом селу.

После рата, 1948. године, Мирко Радочај се оженио – Зорком Мандић. Њени српски познаници питали су је како је то могла учинити кад је знала да је њен муж некада командовао бојном која је починила покољ у њеној Машвини. Зорка је одговорила да је сада наступило братство и јединство и да не треба све Хрвате оптуживати за злочине.

***

Људи уобичајено моралну доследност називају принципијелношћу, и притом мисле на поступање према неком принципу без обзира на околности. Треба рећи, међутим, да се морална доследност заиста састоји у примени само једног – и увек истог – врховног мерила на своје поступке, односно у подвргавању својих поступака под то једно исто врховно мерило. А онда ће се владање појединаца и када јесте доследно разликовати уколико имају различита врховна мерила.

Када само споља познајемо људе, тј. када не знамо њихова врховна мерила а знамо само поступке у разним ситуацијама, није увек лако донети суд о њиховој доследности или недоследности. Често тада можемо помислити да су недоследни, јер смо их видели како у једној ситуацији поступају на један а у другој на други начин. При томе смо први поступак судили не према њиховом него према свом мерилу, па је онда други поступак изгледао као недоследан, иако је заправо могао да буде доследан – према непознатом њиховом мерилу. Зато је неопходно да дознамо које је њихово врховно мерило, али ни ту није све једноставно. Наиме, мало људи је уопште свесно својих мерила. Осим тога, људи већином немају једно врховно мерило него више њих, а то мора водити у недоследност. Могуће је и да неко накнадно смисли неко мерило као покриће или изговор за недоследност. Најзад, и мерило може бити неодређено, односно непрецизно, па отуд из њега не следи једнозначан суд о (не)доследности.

Прослава Првог маја у Слуњу 1944. године (Фото: Википедија)

Узимајући у обзир сва наведена (као и она ненаведена) ограничења, не можемо бити сасвим сигурни да ли је Зорка Мандић била доследна или недоследна. У начелу јесте могуће да Зорка која се удаје за Мирка Радочаја остаје доследна оној Зорки која убија Радочајевог кољача Антуна и спасава сестру. Није тешко смислити ни врховно начело које та два поступка чини конзистентним – начело бриге за себе и себи најближе. Ипак, мало је вероватно да се Зорка Мандић руководила тим начелом, будући да је јамачно одрасла и васпитавана у ондашњој мање или више типичној српској православној породици са Кордуна. А у таквој средини морал није почивао на таквом врховном мерилу.

Уосталом, и Зорка је пружила доказе о својој недоследности – тиме што је рекла да је сада наступило братство и јединство – односно време са другим моралом. Најпре ће бити да је боравком у партизанима Зорка била изложена комесарској идеолошкој обради, па је постала нека друга Зорка од оне која је некад скочила на кољача и заклала га.

Сигурно је да би многи оценили и понашање њеног мужа Мирка као недоследно, поводећи се за тим да су припадност усташком покрету и припадност новој власти две сасвим различите ствари. Међутим, Радочај се у оба случаја могао руководити истим врховним начелом – начелом бриге за свој хрватски народ. А то што су му две политике омогућиле да се тако лако сналази у различитим околностима, то је већ друга прича – прича о извесној доследности тих политика.

Пример други

Антун Акшамовић је већ одавно био бискуп у Ђакову кад је успостављена Павелићева Независна држава Хрватска. И њено успостављање и њеног поглавника бискуп је радосно поздравио.

Пре тога, за време Краљевине, Политика је повремено бележила његове јавне наступе.

У броју од 15. фебруара 1921. године лист пише да је ђаковачки бискуп суспендовао свећеника Мајсторовића, капелника и водитеља римокатоличке цркве у Сремским Карловцима. Новине нису навеле разлог суспензије, али се добро знало да је Мајсторовић у послератном периоду био активан поборник југословенске идеје и заговорник реорганизације цркве, којом би се, поред осталог, увело и богослужење на матерњем уместо на  латинском језику.

Исте године, 21. јуна, Политика објављује писмо потписано само са „Др. Д. П.“  у коме се описује Акшамовићев обилазак бискупије, од Осијека до Винковаца. Потписник писма уочава сличност овог бискупа са његовим славним претходником Јурајем Штросмајером, јер се Др. Антун у томе обиласку исказао као „отворени присталица и поборник новог стања у држави, лојалан и чврст патриота у сваком погледу… Од ослобођења до данас не чу се лепша братска реч, а не чу се силнији проповедник верске трпељивости, братске слоге и јединства Срба, Хрвата и Словенаца“.

Овакво понашање бискупа много је зачудило оне који су памтили колико је оштро влада Краљевине СХС била против његовог постављања у бискупску столицу.

Већ 22. априла 1941. године Акшамовић потписује Прокламацију Бискупске конзисторије у Ђакову и упућује је поглавнику Анти Павелићу. У Прокламацији се бискуп у име свећенства заклиње на верност – и спремност „на све жртве“ – „дичном хероју и мудром поглавнику“, дајући му и Божји благослов.

Ђаковачки бискуп Антун Акшамовић (Фото: Глас Концила)

Нешто касније исте године Др. Антун Акшамовић издаје проглас православним Србима са насловом „Пријатељски савјет“. Полазећи од тврдње да је „Господин Исус Крист објавио да ће бити један овчињак  и један пастир“, што значи да ће бити „једна Црква и један врховни црквени поглавар“, бискуп даље закључује да „то јединство Цркве треба да проведемо у Независној држави Хрватској“. На крају прогласа потписник се обраћа непосредно „становницима грчко-источне вјере“:

„Чујте овај пријатељски савјет! Бискуп ђаковачки примио је до сада у Свету Католичку Цркву на хиљаде грађана, који су од државних власти добили свједоџбу честитости. Угледајте се на ову своју браћу, пак се пријавите што прије на прелаз у Католичку Цркву. Ви ћете као католици моћи остати у својим домовима…“

„Пријатељ народа“, како се у дну прогласа-претње потписао овај римокатолички свећеник, покатоличио је током рата на хиљаде православних Срба. Између поглавника и поглавара, између ножа и крижа, неки су изабрали ово друго. А многи нису могли да бирају.

За велике заслуге у покатоличавању његов поглавник одликовао је Др.-а Акшамовића орденом „Ред за заслуге велеред са звијездом“.

После Другог рата Државна комисија за утврђивање ратних злочина окупатора и њихових помагача донела је одлуку о проглашењу Антуна Акшамовића ратним злочинцем.

Неколико година касније и Јосип Броз одликује ђаковачког бискупа Акшамовића Орденом братства и јединства првог реда.

Бискуп Акшамовић обављао је своју дужност до смрти 1959. године. Кад је умро на гроб су му положени и венци др Владимира Бакарића, тада председника Сабора СР Хрватске и секретара ЦК Савеза комуниста Хрватске.

***

Ни у случају бискупа Акшамовића не знамо ништа ближе о његовом врховном мерилу: имамо пред собом само податке о његовом поступању. Ипак, није тешко разумети то поступање као доследно, покривено једним истим мерилом. То би мерило могло да се формулише као добробит римокатоличке цркве и Хрвата, а обезбеђење те добробити налагало је понашање сходно околностима. Некада искрено (као у случају поздрављања Павелића и позива Србима да се покатоличе), некада неискрено (као у случају обиласка своје дијецезе).

Природа таквог врховног мерила, наиме, дозвољава сва средства уколико су она корисна. А уколико се покаже да неко средство није било корисно, или да је чак било штетно за тај циљ, тада се може рећи да је у питању напросто грешка, а не недоследност.

У случају Акшамовића, међутим, још једна доследност се јасније помолила: доследност политике хрватских комуниста са политиком хрватских усташа. Наравно, ђаковачки бискуп није припадао ни једнима ни другима, али јесте био по вољи и једнима и другима. И зато је двапут награђен.

Пример трећи

„Ликови у овој књизи измишљени су. Повијесне околности које су увјетовале њихове поступке су стварне. Живот главног лика Н. С. Рубашова обједињује у себи животе људи који су били жртве такозваних Московских процеса. Неколико њих писац је особно познавао.“

Ова напомена стоји на почетку романа Артура Кестлера Помрачење о подне, објављеног први пут још 1940. године. Кроз лик Николаја Салмановича Рубашова писац се трудио – и успео! – да покаже готово парадоксалну доследност – њега као револуционара и извршиоца разних задатака, и њега као жртве те исте револуције. Само су тада извршиоци били други. Међутим, метак који му је на крају испаљен у потиљак био је његов метак, а убиство је било самоубиство.

Рубашов је припадао Старој Гарди комунистичке револуције у Русији. Разрађивао је револуционарну доктрину, придобијао нове следбенике, командовао дивизијом. Отклањао је сваку слабост – малодушност, сентименталност, савест – код себе и других. Отклањао је све то као сувишан баласт на путу ка врховном циљу – срећи будућег човечанства. Револуција је била средство за тај циљ, и све је морало бити подређено томе врховном циљу – и савест, и сви људски обзири, и лично ја. Једноставно, логика је таква.

Појављивао се са Врховним (тј. са Стаљином) на трибини пред масом. По његовом налогу обављао је разне задатке у иностранству. Неки од тих задатака имали су за последицу и ликвидацију људи, такође комуниста као што је и он био. Ипак, у роману није описано да је он лично некога ликвидирао; писац га је поштедео тога. Али је зато Рубашов ћутао кад је његова секретарица Арлова, која му је долазила и у постељу, ухапшена и смакнута. Имао је Рубашов неколико разлога за то што је чинио или што је пропуштао да учини. Један од њих лежао је у његовој комунистичкој вери да је онај коначни циљ оправдан изван сваке сумње, да је Историја овластила његову Партију, па тиме и њега лично као члана Партије, да користи сва средства која воде његовом остварењу. Други разлог је, међутим, још важнији.

Поздрав црвеном терору

Наиме, у сложеним околностима унутрашње и међународне ситуације партијска линија, коју је одређивао Врховни, често је морала да се савија под свим могућим угловима. Партијска политика често је збуњивала чланове, а некад чак изгледала као издаја „ствари комунизма“. Ипак, такве су околности, заједно са толико удаљеним коначним циљем, наводиле Рубашова да искрено себи призна закључак како је сасвим могуће да Стаљин јесте у праву, а не он који је неретко мислио и друкчије. Отприлике дотле је стигао Артур Кестлер у својој анализи марксистичке стратегије и етике – и то је заиста велики домет и данас, камоли у оно време. Међутим, та анализа може ићи и даље. Јер, не само Стаљин, него сваки комуниста може бити у праву, или бар подједнако веровати да је у праву, те онда и деловати у складу с тим веровањем: лагати, потказивати друге уколико само верује да су штетни, подметати, убијати… Са не мањим правом он може и слепо веровати Врховном, одрећи се сопственог става и мишљења и без оклевања слепо извршавати његове налоге. А уколико се касније покаже да је неки поступак био погрешан – што ће рећи да у коначном рачуну није допринео циљу – онда ипак нема места ни за осећање кривице ни за неспокојство због недоследности. Јер, тада се може рећи – као што се заиста и говорило – да је посреди само грешка, никако злочин. И неколико милиона уморених сељака, и неколико стотина хиљада ликвидираних комуниста (па и оних који су били Стара Гарда), све то може бити, али и не мора, само обична грешка. Тврдити, наиме, да су то злочини, могуће је само из неког другог моралног система, никако из комунистичког.

Циљ такве природе постављен на врховно место заједно са активним чланством у Партији стварали су веома ефикасан механизам за уклањање савести и људских обзира. И није тешко реконструисати тај механизам. Оправдање за преваре, потказивања и убиства члан Партије добијао је из чврстог веровања у оправданост врховног циља, јер је веровао да су сви ти поступци оправдани као средства која воде том циљу – срећи будућег човека. Они сами могли су изгледати као оличење потпуне несебичности, као они који не држе до себе и свога. Штавише, они су такође били средством за тај циљ, често су и живот приносили на његов олтар. А циљ је био оправдан сам од себе, оправдан „гвозденим законом Историје“ што га је Маркс открио и показао човечанству. Историја је била бог, Маркс његов пророк, а члан Комунистичке партије верник чије је било само да верује, не и да се труди око прибављања оправдања; ако је другима и нудио оправдања, то је било ради придобијања или отклањања неких сметњи, а не ради самог оправдавања.

Јосиф Стаљин децембра 1927. (Фото: Руски државни архив за фотографију и филм)

Такав је смер који води од врховног циља ка вернику, члану Комунистичке партије. За њега онај други смер, који води од њега ка циљу, у ствари није ни постојао, пошто је циљ био оправдан изван сваке сумње. Стога он није ни гледао ни видео да је он тај који будућем човеку одређује срећу, ограничавајући је животом у колективу, без права на приватну својину и приватност. Није се он стварно жртвовао за туђу срећу, него за своју фантазију, а фантазија је била скројена тако да му уклони савест и ослободи га кривице за све поступке.

Ионако ти поступци у крајњој линији нису били његови. У крајњој линији није било ни њега.

Из књиге Призори моралне свести, АлгоритамБалканија, 2018.



Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: , , , , , ,

6 replies

  1. Четврти пример недоследности је Вучић, о коме све знамо. Не тврдим да је овај текст зато написан, али као да је писан да би одбранио све што ради Вучић, тобоже заведен неким идејама. Наравно да идеје нема ни у једном од наведених примера, па ни код Вучића. Ради се о злим, похлепним, неоствареним људима који смишљају образложења за своје поступке, а сами поступци су у потпуној супротности са свом логиком, разумом, људскошћу. Околности њиховог рада и деловања су небитне. Увек и у свим околностима такви људи ће, због наводно узвишених циљева, урадити свако непочинство. Значи, ствар је у људима, не у околностима. То су људи који ће увек газити преко мртвих да би доказали своју вредност, која је реално ништавна. Они раде све оно што моралан и васпитан човек никад не би. То представљају као храброст и неустрашивост, а остале људе проглашавају слабићима, који су недостојни и неспособни да схвате њихово дело.
    Зато на пропаганду нечовечности треба одговорити: биће ти суђено и бићеш кажњен. Нећу ти опростити, нећу пристати на то да само промениш формалне разлоге свог деловања и наставиш по старом. Ако сам смеран и ћутим, нисам глуп. Ако си неумерено препотентан и нарцисоидан, ниси паметан и потпуно јасно показујеш своју глупост, злу намеру, болесну амбицију. Ако си издајник, ниси месија.
    Читајте Достојевског.

    20
    1
  2. @Znamo sve – za takve ljude u Psaltiru se kaze: ……da se da se stave na merila bili bi laksi nego nista.

    15
  3. Вјероучитељ зла

    У очима сукус зла
    Ватрена грозница
    Ломача спремљена
    За Господа

    У устима укус отрова
    И ријеч медена
    Што ваби у гвожђа
    Ледена

    У грудима бије
    Срце вучије
    Антифриз кружи
    Венама

    А рука хладна
    Млитава
    Стиска
    И нема

    Момчило

    11
    1
  4. Камени цвијет

    Камени цвијет
    Из костију расте
    Пупољци ничу
    Надире крв проврела

    Кроз сјећање гмижу
    Пуштене змије
    Сви путеви
    У бездан воде

    Залуд вјежбање
    Мимикрије
    Што јесте
    Зар да није

    Момчило

    10
    1
  5. Full moon in Drina

    Full moon in Drina.
    What a bath! Have a look!
    A tear in your eye,
    After a thunderstruck.

    Broken bridges, smashed apart.
    Reaching context, I do listen to my heart.
    My heart is with you,
    You are in my heart.

    Madness, passion, bare feet…
    A free eagle flies through my dreams.
    Devil´s fishing in an empty street:
    Come on baby, come to me!

    Momcilo

  6. Обично су ми одбојна писанија савремених психолога, али овај текст је одличан.

Оставите коментар