Сведок сам да су многи људи неправославног порекла пресрећни када дођу до православног учења јер у њему нађу свој духовни мир. А ми то добијемо већ у породичном кругу
Никола Милованчев (Фото: КТВ/Снимак екрана)
Култура сећања на знамените Србе и страдања
Господине Милованчев хвала Вам што сте издвојили време за разговор за читаоце Православља. Деценијама живите у Словенији. Где је Ваш завичај?
Мој завичај је у Земуну, где сам се родио и провео први део мог живота. Иначе, по предању, наше презиме Милованчев води од презимена рода Милованчевића који су се из Шумадије доселили на подручје данашње Војводине. У време Сеоба под патријархом Чарнојевићем, наш огранак се населио у Врбас око 1690, а можда чак и пре 1960. године. Преци по очевој линији су од краја 19. века живели у Сремској Митровици и у Земуну. По бакиној линији преци Илићи су дошли у Земун са Косова, вероватно из Дренице, око 1750. године од када су вођени у земунским црквеним књигама.
Стицајем породичних околности, ја сам већи део одрастања провео у Хрватској, где сам похађао део основне школе и гимназију а затим завршио Правни факултет у Загребу. После заснивања породице, преселио сам се у Словенију.
Одрастали сте и формирали се у време које није било склоно Цркви. Како је дошло до Вашег прихваћања православног учења?
Имао сам срећу да сам рођен у грађанској породици која је поштовала традицију. Тако се, на пример, подразумевало да моја мајка, која је била римокатоличке вере, приликом венчања пређе у православље. То је било 1952. године, у време тешке комунистичке принуде. И тих тешких година, у дом наше породице у Земуну, долазио је свештеник и славила се наша слава Ђурђиц. Ја сам крштен месец дана после рођења, 1955. године.
Моја прабака, која је имала велики удео у мом раном васпитању, рођена je у римокатоличкој породици у Борчи 1888. године, у тадашњој Аустроугарској. И она је приликом венчања прешла у православље, а по мужевој смрти у Првом светском рату, наставила је да своју децу Илинку и Стевана васпитава као православне Србе. Ред се поштовао и честитост је била одлика тих времена а и касније. На пример: свештеник Млађо Јовић је, да би крстио моје ћерке у нашем дому у Трбовљу у Словенији, прешао 101 км дошавши из Загреба.
Од искустава у вери из младости сећам се посете Кијевско-печерској лаври са матуралног путовања по тадашњем Совјетском Савезу из октобра 1973. Ушавши у Лавру остао сам задњи у групи и целивао иконе. Као матурант гимназије живео сам у Цриквеници, где постоји наша црква Светог Николаја, задужбина гђе Хартвиг, удовице руског амбасадора у Србији до 1914. У том храму се после 1945. нису редовно служиле литургије. Једном, јануара 1974. године, видевши упаљено светло, ушао сам у цркву и дуже разговарао са о. Маном Лазићем, тада секретаром часног, умног и врло заслужног владике горњокарловачког Симеона Злоковића. О. Мане ми је у много чему отворио очи, причао ми је о притисцима власти после 1945. и понудама да напусти свештенички чин у Горњокарловачкој епархији и да за то буде награђен. Касније, 1979. године присуствовао сам у Загребу, у некадашњој Српској основној школи у Боговићевој улици, предавању митрополита Јована Павловића и ту сам се упознао са мојим даљим рођаком Стефаном (Стевицом) Стокићем из Сомбора, који је био са митрополитом. Тако сам упознао митрополита Јована, којем сам постао пријатељ чије порекло није требало проверавати. У то време ушао сам и у ужи круг националног језгра Срба у Хрватској које се окупљало око књижевног историчара др Станка Кораћа.
Никола Милованчев са краљевићем Томиславом Карађорђевићем и митрополитом Јованом Павловићем у Љубљани, септембра 1992. (Фото: Лична архива)
Деценијама сте активни у друштвеном животу Срба у Словенији. Колико је данас, по вашој оцени, Срба у Словенији?
По проценама свештенства Митрополије загребачко-љубљанске с почетка деведесетих година прошлог века, број Срба у Словенији се у време распада СФРЈ кретао око 100.000. Од тога број половина је отприлике имала пријављено пребивалиште у Словенији и ту се пописивала. Друга половина је имала пријављено боравиште и пописивала се у својим матичним општинама. 1991. године је дошло до великог одласка и остало нас је отприлике око 50.000. Прво веће досељавање Срба после 1991. догодило се око 1998-2000, а задњих петнаестак година досељавање је врло интензивно како из Србије тако и из Српске. С једне стране ме обрадује, кад видим нове људе на Литургији, али ме са друге стране и жалости због одлива људи из Матице.
Српска Православна Црква је увек била и данас јесте нуклеус нашег расејања свуда у свету. Тако је и у Словенији. Да ли су Срби активни парохијани?
Да, ми овде имамо много људи оданих Цркви. Још пре 30 година имали смо на недељним литургијама у Љубљани просечно око 300 верника. Задњих година недељом неки верници не могу ни да уђу у љубљански храм Светих Ћирила и Методија који прима око 600 верника. Црквене власти настоје да обезбеде локацију за још један храм у Љубљани. Недавно сам био на Литургији у Копру и био изненађен великим бројем верника и у том граду. Запажам да млада генерација која долази из Србије и Српске, где постоји веронаука у школама, долази са добрим предзнањем о православној вери.
Изглед текста у штампаном издању Православља
Знаковито је да се Ви бавите културом сећања, истражујете страдања Срба посебно у Другом светском рату, конкретно у НДХ. Каква су Ваша сазнања? Шта је важно да нам кажете?
Део моје шире породице из Сремске Митровице и Земуна је страдао у геноциду 1941-1945. Сматрам да треба неговати успомену на те мученике, да их не смемо заборавити. Уосталом, и наша хришћанска дужност је да их се молитвено сећамо. Ја сам пре седам година, маја 2019, објавио у Политици чланак под насловом „И сада може да се утврди број жртава Другог светског рата“. У том тексту сам истакао да су словеначки историчари од 1997. до 2012. извршили попис жртава у Словенији. Тај попис им је омогућила овдашња влада, одобрила је средства. Историчари су дошли до бројке од преко 100.000 жртава Другог светског рата, уместо до тада претпостављеног броја од око 40.000. Мој тадашњи став је остао непромењен, па понављам резиме:
„У Словенији су средства за то одобрили и Министарство правде и Министарство рада; зашто не би могло да буде исто у Србији и Српској – уз такву помоћ српски историчари би утврдили број жртава и у Србији и у НДХ. У Хрватској је јануара 2012. такав попис преузела Римокатоличка црква. Тада је, наиме, на заједничком састанку бискупских конференција за Хрватску и БиХ који је одржан у Сарајеву, Римокатоличка црква одлучила да попише жртве Другог светског рата, назвавши то Хрватски мартирологиј.”
Никола Милованчев: И сада могуће утврдити број жртава Другог светског рата
Додао бих још да, уколико световне власти нису спремне за тај задатак, требало би напрегнути снаге да посао пописивања наших жртава обавимо у оквиру Српске Православне Цркве.
Потребно је стално подсећати да свака жртва има своје име и презиме и да нико нема елитно право на бол како често у данашње време можемо да чујемо јер се пренебрегавају жртве српског народа. Ових дана је у Печату објављен Ваш текст о 6500 српских жртава страдалих у Прихватном логору Земун, а 8. и 9. маја ове године смо се молитвено сећали земунских жртава.
У оквиру рада Удружења Јадовно помагао сам и помажем да се сећамо наших страдалника. Тим више што сам још као гимназијалац, пре више од 50 година, стекао утисак да се о тим жртвама није много говорило из политичких разлога. Ја сам, нa пример, неке ствари тада сазнао у породичном кругу.
Никола Милованчев: О праву на крст за 6500 српских мученичких жртава на земунском гробљу
Мато Грацић – када се спомене Дубровник не може а да се не спомене овај госпар али и многи други госпари Срби, Дубровчани. Имате много сазнања о Србима Приморја и Далмације, о њиховом великом утицају на културу тога краја. Шта се зна о Србима католицима и како је долазило до католичења конкретно у Дубровнику? Иако су били римокатолици, Срби Дубровчани се нису одрицали српског идентитета…
Мато Грацић је био један од многих али сам за њега и посредно везан пријатељством са његовим унуком Миљенком Рељићем, адвокатом из Дубровника (1923–2022), који је 1991. због политичких разлога морао да напусти Дубровник и оде у емиграцију у Аустралију, где је и преминуо у Канбери. Имао сам срећу да ми је Миљенко, пре него што се упокојио, кроз телефонске разговоре, казивао многе непознате историјске факте о њиховој породици и о другим Србима римокатолицима, али и о Равногорском покрету у Дубровнику и околини у периоду од 1941. до 1944. године.
Како већ рекох, Мато Грацић је био један од многих. Ја сам 30 година сакупљао грађу о преко 1000 истакнутијих Срба католика, од Боке и Дубровника до Суботице и Славонског Брода. За Србе римокатолике сам се почео занимати још као гимназијалац 1972, када се појавила „Историја Југославије“ академикâ Божића, Ћирковића, Екмечића и Дедијера, у којој сам први пут сазнао о јаком покрету Срба католика у Дубровнику и Далмацији у 19. веку.
Никола Милованчев: Девет векова прећутане историје Срба у Далмацији и Лици
Следеће године ми је једна пријатељица (Побор из Селца код Цриквенице) рекла: „Тата нас је водио у Поборе у Боку, да видимо, одакле смо дошли.“ Иако ништа више није било речено, све ми је у тренутку постало јасно. Касније сам више пута у животу сретао пријатеље римокатолике, који су ми директно или индиректно давали на знање да су српског порекла. Они су са једне стране били затирани, пре свега због бојазни да би се могли вратити у православље (знам да је код већег броја интелектуалаца то и био случај), али често нису били прихваћени ни са друге, наше стране, што сматрам грешком.
Молим Вас за поруку, препоруку нашим читаоцима.
Православна вера је најчистији облик светоотачког учења. Немамо никакве потребе да том учењу било шта додајемо или у њему мењамо. Сваки покушај уношења новотарија био би пут отпадништва и низбрдице, којим су, нажалост, неки други кренули. И у средини у којој живим, сведок сам да су многи људи неправославног порекла пресрећни када дођу до православног учења јер у њему нађу свој духовни мир. А ми имамо благодат да ту предиспозицију добијемо већ у породичном кругу. Чувајмо ту благодат и поштујмо је.
Разговарала: Оливера Јовановић
Наслов и опрема: Стање ствари
(Православље бр. 1420, 15. 5. 2026, стр. 21-22)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар