Постојао сам на месту на коме почивају кости деда Јована, иако без обележја и у заједничкој гробници и помолио се за спас душе његове
Јован П. Антовић на гробљу у оквиру St Mary цркве у Cholsey-у, на којем му је сахрањен деда Јован (Фото: Лична архива)
Не случајно – као у Горском вијенцу – посвета праху, али не Вождовом него дедином
И пре неки дан се, по Божијем допуштењу, један круг затворио, али прича није. Постојао сам на месту на коме почивају кости деда Јована, иако без обележја и у заједничкој гробници и помолио се за спас душе његове. Али, да би се прича затворила, иако се његови остаци не могу пренети у До Пљешивачки, даће добри Бог да се тамо одслужи опело и обнови споменик на гробници предака.
Ових дана у прљавом Лондону киша је лила као из кабла. Тако је било и тог јутра на путу за Чолзи и цркву Свете Марије. А онда, када нас је такси оставио испред улаза, киша је престала. Добри Бог ме је наградио за упорност и трагање.
Фотографије: Јован П. Антовић/Лична архива
Мало мокрих ципела је премала цена за могућност да један Антовић, после пуних 75 година, стане ту где му је деда сахрањен.
А деда дели гробље са Агатом Кристи. Додуше, он на левој а Агата на десној страни. Надам се да ће ми њен детективски дух помоћи да заокружим причу око деде, чији је најпроблематичнији део везан за Југославију, Други светски рат и избеглиштво пре доласка у Енглеску. Но, о томе касније.
Да кренемо од почетка, ако почетак уопште постоји. Последње деценије 19-ог века Павле Антовић (ђед мог оца Павла и чукунђед мог сина Павла, седма генерација од када се Антовићи у том кршу броје – мада их подаци везују за много ранија времена, а урбана легенда говори да су потомци Римљана који су се ту зауставили) добио је четири сина. Моја верна љуба и животни пратилац ме је тек данас подсетила оно што чак и ми доктори често заборављамо – да се Y хромозом преноси са оца на сина. Тако данас и мој унук Јован (а ја сам први деда у пет генерација наших Антовића који је доживео да види унука који се зове као он) носи Y хромозом мог прадеде Јована, а и оног Анте од кога почиње да се пише родослов Антовића (а то је целих 12 ДВАНАЕСТ генерација!).
Остаци камене куће прађеде Павла у Долу Пљешивачком близу Даниловграда
Најстарији Саво остао је са родитељима не оженивши се, док су тројица млађих – Крсто, Велимир и Јован – кренули трбухом за крухом у Београд и у краљевску жандармерију. Крсто је најстарији и био је (преживели) учесник Великог рата.
Убиство краља Александра је сву тројицу дочекало у жандармерији, те су били припадници посмртне почасне страже приликом сахране краља.
Крсто напушта жандармерију и враћа се земљорадњи у Војводе Степе где под чудним околностима страда (ако је веровати новинама, доступним на интернету, убијен од неоправдано љубоморног комшије са неуросифилисом).
Антовић, Крсто Павлов 1890, До Пјешивачки, Никшић, земљорадник
Велимир и Јован остају верни заклетви краљу и отаџбини. Јован прелази у Македонију, у скопски пук жандармерије, и након тетке и неколико деце која нису преживела добија сина Павла у Тетову. Интересантно је да је линија Павле/Јован/Павле присутна само у породичној линији мог ђеда, а да му се ћерка звала Јелисавета што на неки начин (барем мени) потенцира дедино православље. Ретка слава Зачеће Светог Јована Крститеља (тзв. пљешивачки Свети Јован) вероватно је утицала да и тетка добије име по праведној Јелисавети, жени праведног Захарија. Године 1940. деда Јован је одликован за најбоље изведену обуку војника:
И онда деда прелази у Ниш. Након тога празнина. Мој отац се млад упокојио, али готово никад није причао о своме оцу. ОДАТЛЕ ЈЕ ПРАКТИЧНО СВЕ НЕПОЗНАНИЦА заснована на НЕКОЛИКО (?!) реченица које сам запамтио од мога оца: „Личиш на деду, имаш косу као четку, исто као и он. Деда је био официр, био је у заробљеништву у време рата, после рата се није вратио. Оставио нас је саме. Умро је истог дана исте године када се родио теткин син.“ Сада ми је јасније зашто је отац ћутао о томе (никад није отишао у До Пљешивачки, у Црну Гору први пут 1976. када је оперисао неког њиховог политичара – био је неурохирург – и после тога, до своје смрти 1990, можда још два пута на море). Разлог је био страх. Дете „домаћег издајника“, које је успело да уз неписмену мајку заврши факултет, постане неурохирург, професор и директор клинике (при томе уђе у партију тек у својих 36 година – вероватно да би уопште могао да ради као специјалиста, јер је те године завршио специјализацију). Уз то био је од првог разреда гимназије са мојом мајком, чији је отац Малорус из Харкова био белогардејац, који након бекства из Русије 1917. (то је тек друга занимљива прича) после рата бежи у Америку и умире 1973. у Чикагу (брат је чак нашао и гроб), посетивши Југославију само једном – за свадбу мог оца и мајке. То му сигурно живот под комунистима није чинило лакшим. На крају је чак имплицитно – не експлицитно да не грешим душу – указао да не би требало да не уђем у СК у четвртом разреду гимназије, када сам као најбољи ђак предложен (на сву срећу – био сам краткотрајно и то је једина моја партија, ако изузмем Бањско Преображење, групу грађана у Сокобањи). А када се разболео и када сам с њим пре смрти проводио време у Љубљани, где се лечио неколико пута, само ми је поновио реченицу: „Е, синко мој, да знаш само како би прошао да сам било када ишта рекао.“ Прилично енигматично, али ми је у контексту оног што данас знам (и каквим је људима службе и децом комунизма био окружен у времену кога се и ја као дете сећам) све то много јасније.
Могу ја о компромисима и уласку у партију, без које није могао да буде професор нити директор (мада је вероватно био један од најбољих неурохирурга – не само у Југославији), да мислим шта хоћу али како је изгледало расти и школовати се уз неписмену мајку, као дете народног непријатеља, само је његова душа могла да зна.
Мој отац (у средини)
Да сада ову дугу причу кренем да сажимам у једино што памтим (колико год памћење било варљиво) и у шта сам сигуран:
Моја прича почиње пре неколико година после избора за професора. Приликом промоције приказује се кратак филм у коме је један важан предмет из живота, а ја сам одабрао породични прстен са иницијалима ЈПА (прича је да је стар 200 година, али је вероватно ближе истини да је стар неких 120-140, и које свако прворођено мушко дете које носи дедино име добије када напуни 18 година). Ја се прстена сећам са дивним ћириличним словима, а онда га је пред смрт отац дао да се слова појачају и – да ли случајно или намерно – филиграни пореклом из Јањева угравирали су латиницу. П се ипак може тумачити и као стилизовано ћирилично (то се ја тешим).
Годинама сам избегавао да кренем да тражим корене пошто је отац био у мојим годинама када је кренуо да трага за ујчевином у Ваљеву, а онда се разболео. И то би вероватно тако трајало да ме дивна мати Серафима (из Манастира Липовац, сада је у Манастиру Гргетег) није „оправила“: „Добро, бре. јеси ли ти веран или сујеверан?!“ И тако ја једног маја 2023. из Требиња, преко Острога и Светог Василија – Слава Му и Милост, стигнем после много перипетија у До Пљешивачки. Међутим, то село ни најмање не одговара схватању села нас Србијанаца (?!) неколико кућа разбацаних по врлетима. И када већ пођосмо назад угледасмо зрелог човека који ту живи са старом мајком. Он нас понуди како је ред и у разговору упита: „Како ти се звао ђед.“ И онда окрену један од три мобилна. „Миго, доша ти брат, долази овамо“ и даде ми телефон – исто питање и реченица „Не мрдај нигде, сад долазим“. После 15 минута створи се човек у коме као да гледам оца (иако он није од три директна деда стрица, већ следеће колено), а моја верна љуба и животни пратилац рече: „Ја као да гледам Павла (сина) за 30 година“. И појавише се ту неке од ових слика које нисам имао и породично стабло за које нисам знао. Јер ни тетка, Велимирова ћерка, никада није причала о оцу, осим кроз зубе да су га убили партизани на крају рата (да није било ње не бих ни знао одакле сам, нити која ми је Крсна Слава).
А онда у време шведског Божића, од нерадних дана, дугог времена и мрака, гуглајући ја се сетих да је брат нашао где је други деда (мајчин отац) Малорус из Харкова сахрањен у Чикагу. И нађем сајт findthegrave. И решим да потражим и овог деду. Интернет може да донесе много тога – ако га користиш на добро. И појави се Jovan P Antovic, датум смрти 5. јули 1951. Пошто је и брат од тетке покојни – онај рођен да дан дединог упокојења – нисам могао да се сетим да ли је рођен 1949. или 1951, али онда се испостави да се сви датуми поклапају и да то јесте деда и трагање је могло да почне (ако искључимо нелагодан осећај када на списку умрлих видиш своје име, презиме и средње слово). И тако је почело ово путовање које се завршило у Лондону ових дана.
Захваљујући изузетној љубазности жене из Архива Беркшира (Рут, коју сам сада и лично упознао) а затим и Оца Горана и Тање из СПЦ из Лондона, након Божића ове године сам добио прве информације. Шта год ја мислио о „пиргавима“, да није било њихове систематичности и ове екстремно љубазне жене не бих никуда стигао.
Деда се упокојио у Fair Mile болници 5-ог јула 1951, која је поред психијатријске клинике била и склониште, па вероватно и за избеглице. У њу је дошао из Newbury-ja 1949. у лето. Како ми се чини, догађаји су изгледали овако. Он се негде крајем 1946. или у 1947. години нашао у Newbury-ју, у логору за расељена лица, који је постојао након логора за немачке заробљенике на хиподрому. Очигледно да се није снашао/уклопио да започне нов живот (попут другог деде у Америци). Логор је затворен и враћена му је функција хиподрома у лето 1949, што се поклапа са дединим премештајем у болницу – у којој се након непуне 2 године упокојио. Очигледно да је то било шест година ОЗБИЉНЕ муке, невоља и потуцања и само потврда да сам у праву што имам такав став према комунистима, до сада подсвесно – а од сада потпуно свесно. (Не и према свим партизанима јер су и они били борци за слободу.)
„Отац Горан је нашао Вашег деду у књигама упокојених, али нажалост имамо само његово име и датум, чак нема ни потпис свештеника, што би значило да свештеник није присуствовао сахрани.“
Када сам добио потврду о смрти деде и да узрок дефинитивно није самоубиство (што је мени било јако важно, јер би евентуално могло да објасни одсуство православног свештеника након боравка у болници, која је и психијатријска). Очигледно су разлози одсуства били неки други. Директан узрок смрти (чудни су путеви Господњи и велики је Господ и велика су Његова дела) била је плућна тромбоза (не тако уобичајена у његовим годинама), а ја се целог живота бавим крварењима и тромбозама, како са пацијентима тако и у истраживањима.
Дедини подаци: Јован Павла Антовић (ch у енглеској верзији) рођен 1897. у Пљешивцима (данас Црна Гора) боравио је након боравка у Newsbury-ju у Fair Mile болници пoред Wallingforda од лета 1949. (време које се поклапа са затварањем логора за расељена лица на Newsbury хиподрому), до упокојења 5-ог јула 1951. Сахрањен је 9-ог јула 1951. на гробљу у оквиру St Mary цркве у Cholsey-у.
Нажалост, други део где је тачно сахрањен није тако јасан. Очигледно да није било индивидуалних гробова (или се барем не могу сада разазнати) на том делу гробља где је сахрањен – тако да ће тај део остати такав какав је и нећу имати прилику да његове остатке вратим у Црну Гору. Но, и то је Божија воља.
Друга линија приче ми се недавно отворила. Појавио се податак о Велимиру Антовићу (просто би било невероватно да је то неко други а не дедин рођени брат) у књизи аутора Уроша М. Зоњића, на страни 44. По породичној, и причи тетке – његове ћерке, он је убијен на крају рата. Податак да је завршио у Чикагу свакако заслужује пажњу (за разлику од података о деди, не могу да нађем ништа везано за смрт или сахрану).
Ако је он заиста био у Штабној чети војводе Павла Ђуришића, онда он – а вероватно ни мој деда (као награђивани наставник у обуци у жандармерији) –нису били сасвим безначајни ликови у ЈВуО. Енглези су правили озбиљне провере, а ипак су их примили. То тек онда објашњава много тога што се дешавало онима из породице који су остали у Југославији након рата и трудили се да ДОБРАНО прикрију своје порекло – па ја тек сада покушавам да саставим мозаике приче, када нема више никог од живих сведока.
РЕЗИМЕ МОЈЕ ПРИЧЕ
ЈА САДА СИГУРНО ЗНАМ ЈЕР ПОСТОЈЕ ДОКУМЕНТА: Као што се види на сликама сва три брата Крсто, Велимир и Јован (од оца Павла) Антовића су из Пљешиваца отишли у краљеву жандармерију. Крсто је био најстарији од њих (рођен 1890) и он је ратовао у Првом светском рату. Сада сигурно знам да он није жртва комуниста.
Поред тога, сигурно знам још да је мој деда Јован пред рат службовао у жандармерији, и то у Тетову – јер је отац рођен у Тетову 1939, да је деда добио орден 1940. и да су касније (пред или почетком рата) прешли у Ниш. Деда је од 1947. био у Newbury-ју, вероватно на хиподрому који је био претворен у прихватилиште за расељена лица, и када је оно затворено 1949. пребачен у Fair Мile болницу, где се упокојио 5-ог јула 1951.
Велимир је у току 1930-их, док је Јован у Македонији, био у Београду (деда Јован шаље слику са венчања брату Велимиру, каплару прве чете у Београду) – а ако је веровати наведеној књизи – за време рата у штабу војводе Павла Ђуришића.
ОНО ШТО НИЈЕ НЕМОГУЋЕ: Да су Јован и Велимир заједно завршили у Еболију, након бекства из Југославије после рата. Поређење слика са њихових венчања са сликом два човека из Еболија (доступних на интернету у оквиру пројекта https://eboli.org.au/) даје приличну подударност у Јовановом случају – готово 65% (што је висока подударност). Нажалост, још увек нигде (чак ни у Шведској) нисам успео да нађем неког ко би урадио професионалну форензику фотографија.
ОНО ШТО НИЈЕ НЕМОГУЋЕ АЛИ НИЈЕ ВЕРОВАТНО: Јер има баш доста грешака. У списку четника носилаца Карађорђеве звезде: име Велимир Д. АнтоНић, редов (овде). Да ли је могуће да је то у ствари Велимир П АнтоВић? Можда би требало истражити, јер мене чак и странци зову АнтоНић или АнтоНОвић – што никад нећу разумети – а Д и П као средње слово могу да се замене. Тетка, Велимирова ћерка која је живела у Београду (друга сестра у Бијелом Пољу), после очеве смрти је мени била најближа, али ни она никад није причала о оцу (била је удата за комунисту и таква су била времена). Да је Велимир убијен од стране комуниста на крају рата ја сам сазнао посредно из Црне Горе, тако да у ту причу верујем – али после свега горе наведеног нисам ни најмање сигуран.
ОНО ШТО ЈЕ ПОТПУНА НЕПОЗНАНИЦА: Шта се дешавало између 1940. и 1947. са деда Јованом.
Када се Јован са породицом преселио у Ниш, пре или за време рата?
Да ли је уопште био у ЈВуО (да ли су имали обичај да се придруже или су остајали у Недићевој Српској Државној Стражи)?
Где је провео рат – у Србији/Југославији или је заиста био од стране Немаца интерниран у логор (који) и тако провео рат?
Да ли је из Југославије/логора отишао директно Енглеску или је успео да побегне (да ли као припадник ЈВуО, заједно са братом Велимиром, или неке друге формације – које су о то време напуштале Југославију)?
Никола Н. Живковић: Једна породична разгледница из српске повести
Ако је ово друго по среди – где је био до одласка у Енглеску? Да ли у Еболију – јер су све припаднике ЈВуО, који су бежали преко Аустрије, Енглези вратили Титу да их ликвидира.
Да ли су на слици из Еболија заиста он и Велимир?
Откуд релативно младом човеку тромбоза плућа као узрок смрти? С обзиром да су медицински подаци затворени до 2055, ја то вероватно нећу сазнати – а да ли ће млађе Антовиће то занимати остаје за њих и њихову знатижељу и Божије допуштење.
ШТА ЈЕ МЕНИ НЕЈАСНО: Како је могуће да ми је Војни архив одговорио да нема податке о припаднику жандармерије који је 1939. био у Тетову и 1940. добио орден, а онда прешао у Ниш и који носи једно (у најмању руку) прилично ретко презиме. Никакав одговор ни из Нишког архива, а из Архива Југославије (?!) – „ништа електронски, морате лично да дођете“. Каква разлика у односу на Енглезе!
Иако је очигледно да се није снашао (попут другог деде Малоруса у Америци) како је могуће да, као – свеједно – жандармеријски подофицир или припадник ЈВуО, не добије никакву подршку од стране бројне ројалистичке/четничке дијаспоре у Лондону, него борави у избегличком логору па у прихватилишту до смрти. Да ли је проблем био у њему или њима?
И ТО ЈЕ ОНО ГДЕ БИ БИО ЗАХВАЛАН ЗА САВЕТ ако неки читалац може да га пружи: Информација шта се уобичајено дешавало са подофицирима и официрима жандармерије током окупације. Да ли је могуће открити ако се неко придружио ЈВуО?
Добровољачка читанка или Прича коју нећете видети ни у серији „Равна гора“
Да ли негде постоје спискови интернираних подофицира/официра разних формација у немачке логоре? О којим логорима се ради? Да ли контакт немачких власти/архива може да да резултат у том случају. Са друге стране ако то није случај већ су избегли од комуниста на крају рата – где би могло да се тражи име међу онима који су успели ЖИВИ да побегну?
Да ли постоји неки начин претраживања имена оних који су боравили у избегличким логорима у Италији? Из Италије су ми одговорили и рекли да тренутно раде каталогизацију и да ће ме контактирати.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Како год овај део пута смо деда и ја завршили. Његови земни остаци су на лепом месту, на гробљу цркве која је основана када смо још увек сви били православни (као манастир 986 године).
Мени је остало да уз Божије допуштење обновим гроб линије прађеда Павла и да свештеник на том месту одслужи опело деда Јовану да – и поред свих мојих молитви – и његова душа нађе на прав(ославн)и начин коначни мир.
Ја сам прилично убеђен да су на оној слици Павле и Велимир у Еболију, али питање је како су тамо доспели (вероватно под борбом са четницима Павла Ђуришића). Ако су то они на слици, изгледају прилично здраво и без рана. Зашто је један отишао у Америку а други у Енглеску? Ако није био рањен и ако као подофицир инструктор сигурно није могао да буде неписмен и несналажљив, шта се десило да време проводи у прихватилишту/болници? Да ли није тражио/добио помоћ дијаспоре у Лондону. Ако СПЦ има његово име у књигама упокојених то значи да су знали за њега, али остаје дилема да ли су имали контакте за његовог живота. Ако нису – зашто? Да ли је он само био „нестишљив“ – попут овог унука – па није био добар ни једнима ни другима?!
Деда највероватније није чинио злочине у рату, иначе би статус и стање његове породице свакако било много другачије (колико знам никада нису били приморани да га се јавно одрекну), а отац је завршио факултет упркос сиромаштву. Не значи да деда није у жандармерији хапсио комунисте (мада је службовање у скопском пуку вероватно више везано за питања Шиптара и ВМРО), али моје је тумачење јесте да је његов став у рату био мање идеолошки. Мислим да је он био заснован на ЗАКЛЕТВИ датој краљу и отаџбини (шта год ЈА мислио о Карађорђевићима). Јер, из тог црногорског крша се рађа оно што дивни Жарко Видовић тумачи као Косовски Завет у делима Његоша – не као јунаштво него као чојство. Оно јесте, као по Марку Миљанову, спасавање других од себе – али је и ИСТИНА, ПРАВО И ПРАВДА!
Жарко Видовић: Косовски Завет могућ само као Поезија којом се човек уздиже у Царство Небеско
И на крају, жалећи се на лошу собу у хотелу, одвратно време – два пут сам покисао као црквени миш упркос кишобрану и солидном мантилу/јакни – покушавам да схватим како су те „муке“ смешне у односу на дедине. Бити шест до седам година без икаквих информација о породици (тетка је, када је отишао, била школско а отац предшколско дете; тетка се удала млада а отац био момчић када се упокојио), нити породица о њему (не постоји ниједно писмо, разгледница или слика у породичној архиви – вероватно су комунистички жбири добро пазили да нешто не прође). Потуцати се од једног до другог логора за „расељена лица“, завршити у болници – која је иако склониште била и азил –звучи страшно и не само из перспективе мог данашњег комфора. Смрт (нарочито ако је од метка) са вером у спасење од Господа, сасвим сигурно, много је лакша од таквих мука.
И зато, након овог (делимично) успешног трагања за породичним коренима, ја сам још више убеђен да је Србији време да – после више од 80 година, макар до стогодишњице – затвори причу братоубилачког грађанског рата. Моје мишљење није да то буде попут шпанског пакта о забораву – јер опростити морамо али заборавити не смемо (чак и ако амнестирамо), већ најпре попут њиховог закона о историјском сећању. Да пронађемо масовне гробнице и појединачне гробове и тим људима одржимо опела и тако помогнемо смирењу њихових душа у Божијем наручју.
Али, бојим се да то не можемо са децом, унуцима и праунуцима комунизма који су и сада на власти, а који су до тога и довели. Не треба их прогањати али их свакако треба коначно РАЗВЛАСТИТИ и по потреби ЛУСТРИРАТИ. Зато мислим да су нам студенти и у тој – као и у многим другим стварима – ЈЕДИНА ШАНСА да уопште и опстанемо као народ и као држава.
И зато:
СТУДЕНТИ ПОБЕЂУЈУ!!!
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар