Што мени треба да се замјерам већинској Србији? Јер је већинска Србија за опцију Студенти побеђују. Ако треба да ми сиједа пређе појас брада у чекању избора између добра и зла, нека ми онда сиједа пређе појас брада
Брод, детаљ с фреске манастира Суково (Фото: Н. М.)
Било је година када се знало и свим бићем осјећало да режим никаквим изборима не може да буде уздрман, а било је пак година, као на примјер 2020, када се знало и свим бићем осјећало да ће на изборима 30. августа у Црној Гори дон Мило коначно да сјаше.
У народном је осјећају данас, не само у Србији, него у региону, да ће 25. октобар 2026. донијети прекретницу, да ће никад гори режим у историји Србије коначно сићи с историјске позорнице. Да ли лако, да ли сасвим, отворена су питања.
Био сам увјерен да сам пред црногорске изборе у години од короне један текст насловио „Доћи ће Мурта“, али ме лични архив текстова изворно писаних за Печат демантовао. До сада ни један текст нисам насловио „Доћи ће Мурта“, премда сам писао, пажљив читалац памти, да ће нас издати „наши“, што се и догодило.
Драма, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Попис из 2023. није након 10 мјесеци (sic!) показао доминантан број Срба у Црној Гори, али јесте већину српскоговорећег становништва, што је с једне стране парадокс, а са друге – доказ штеловања пописних резултата.
Срби у власти нису учинили ич да српски језик постане званичан, да се врати тробојка, да се измијене текстови химне коју је дописао ратни злочинац Секула Дрљевић, да се отпризна Косово*… него су у својој крупношићарџијској нади да ће их Запад припустити до премијерског или предсједничког трона (по логици „и ти ћеш то да радиш, куме, али сутра“) – гласали (!) у Скупштини за одлуку по којој се „догађаји из 1918. године“ карактеришу као окупација, тј. насилна анексија Црне Горе од стране Србије, срам их било.
Да су бестидници in progress, говорио сам прије неголи су ти наши превјерили. Говорио сам налик Касандри.
Ко је Касандра? Касандра је била пророчица, кћи митског тројанског краља Пријама и жене му Хекабе, која је све у шеснаест упозоравала Тројанце да рат долази, али јој нико није вјеровао, јер ју је бог Аполон проклео да све што каже буде истина, али да јој нико не вјерује. Него су је чак и изругивали, називали ћаци-пророчицом, издајницом, која из неког разлога ради за противничку страну.
Што мени треба, дуго сам думао, да се замјерам већинској Србији? Јер је већинска Србија за опцију Студенти побеђују. Мјесец дана можемо да видимо на друштвеним мрежама вјештачком интелигенцијом генерисане карикатуре, па и Србина кога носи мутна вода, који се једва држи за неку даску, али одбија да пружи руку спаса лику са обале док не чује његов програм.
Извор: Друштвене мреже
Алузија је јасна. Човјек кога носи бујица је малигни неутралац, гласач који жели да чује коначно Програм за који би гласао, умјесто да буде бланко-вјерник. И можда би тај кукавни Србин из плахог Дунава, мутне Саве или неке од Морава и прихватио руку, посебно што му на карикатури лупеж с оне стране набујале ријеке краде све из куће. Но, да ли је исход исти ако дође Мурта, па том истом Србину, сада знатно старијем, неки нови Курта понуди руку да га спасе из невоље?
Србија је у делиријуму, као 9. марта 1991, као 5. октобра 2000.
Неко је са стране опет порадио на томе да Србин разум остави код куће, а да на биралиште, с властитом хемијском оловком или без ње, изађе срцем. А не ваља тако.
На биралиште се увијек мора разумом. То што разум каже да је демократије крепала, да заудара колико се распада, не допире до упорних вјерника у демократију, до свих гласача који збиља мисле да ће екипа која је одбацила по свему достојног проф. Ломпара – свима њима донијети бољитак у футуру првом.
У тренутку писања овог текста – нека ми митолошка Клио, заштитница историје опрости мање неголи Свети Сава – упознати смо постали са 11 тачака Студентског плана, што чини окосницу политичког програма изборне листе за парламентарне изборе „Студентски покрет – Студенти побеђују“.
За садржај свих тачака не знам ко не би гласао, од тачке 1, која предвиђа формирање независне полицијске јединице за истрагу корупције без политичких опструкција, до тачке 11, која предвиђа драстично снижавање цијене љекова уз државну контролу, и обнову сеоских амбуланти и запошљавање младих љекара.
Част и тачкама од два до десет, али и оне изгледају као да их је за дјелић секунде генерисала Вјештачка интелигенција. Ће буде свега, и привреде и пољопривреде… но о спољној политици не говори ни једна тачка с потписом Листе чија рука Србина вади из историјске бујице.
Да ли је за геополитичке пошалице налик Србији и Црној Гори важнија спољна или унутрашња политика?
Једино је спољна важна.
О томе да унутрашња политика зависи од спољне, не говори ни једна од тачака Студенског плана. Од спољне политике зависи да ли је Србији (Црну Гору пустимо низ ток овог текста) уопште дозвољено да школује, да лијечи, да суди, да узгаја јестиве и генетски немодификоване културе, да управља водама, да рудари минерале и злато, да уздигне обрву макар на свако стото прекрајање властите историје од стране традиционалних непријатеља.
Шта ми то имамо 25. октобра?
Са једне стране – наћи ће се највјештији од најгорих ималаца власти у нама знаној историји, човјек који дубиозним уснама деценију и кусур говори супротно од онога што чини, а са друге стране манихејски располућене Србије биће људи који можда јесу и часни и стручни, али са каквом гаранцијом да располажу вјештином навигавања српским државним бродом?
По градовима се већ труби и слави, маше се заставама, јер се побједник зна. То је из пленума еволуирана Студентска листа.
Општенародно је весеље почело мјесец прије дана избора, као одговор на Вучићеву кампању прије кампање.
Срби колективно вјерују да ће да побиједе режим који је суновратио све чега се дотакао, који је задужио не само унуке него и Бијеле пчеле.
Ако режим превари колективног Србина, нпр. хемијским оловкама које на биралиштима заокруже број 3, а онда круг волшебно нестане, или како друкчије, онда Србин може да попизди, само ако је тако планирано, само ако је неко у кога је проф. Ломпар почетком септембра уперио прст да стоји иза протеста – одлучи да улазимо у рат нас са нама. Далеко било.
Када смо као Срби на изборима као макли Мила, у стрип-облачићу објавио сам понад главе удаљавајући се са приморског гласачког мјеста: Никад више нећу гласати за мање од два зла.
Ако неко и даље има трун вјере у демократију, а луд је ако вјере има унутар дехуманизоване парадигме, како може да гласа за мање од два зла? Зло је зло, једнако у ма којој количини или размјери. Предизборно рецимо зло, назови мање, очас накваса у оберзло, или пак у оверзло током мандата.
Ако треба да се гласа за мање од два зла, бирам да не бирам.
Ако треба да ми сиједа пређе појас брада у чекању избора између добра и зла, нека ми онда сиједа пређе појас брада.
Никола Маловић: Проблем колонијалног ропства у Црној Гори не рјешава се на изборима
Други, дакако, не треба да слиједе мој примјер, нека овога пута гласају за број 3, јер тако кажу сви популарни да треба, па ако нећемо послушати колективно Новака Ђоковића или Даницу Грујичић или нашег сина (и ћера је син) студента, кога ћемо?
Чак и ако нечасно Вучић побиједи, а народ озрачен неким психотронским топом легне на руду изборне крађе, Вучић је готов. И не само он, него хумана менажерија коју је створио током ере гинисовске неспособности, Јоване и Баке, Кристијани и Карлеуше, Митровићи, Марићи, Вучићевићи, Брнабе, доктори Мали, Бокани, Крстићи…
Драма, вербална инсталација (Фото: Н. М.)
Извори се почесто организују само да се легализују унапријед договорена подјела колача. Могућност да узјаше Мурта, легално, на изборима, стално постоји. То се догодило у Црној Гори, након онаквих литија. Дакле, увијек је могуће. Живимо у временима када је многим народима ускраћено право на своје школе и своје људе на врху. Ако студенти побиједе, имали су се рашта и родити. Ако као у Црној Гори „наставе да поштују раније преузете међународне обавезе“, неће бити криви само они. Него сви гласачи који су им поставили кичму да узјашу и наставе да гоне – као стоку једну грдну – вäс народ.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Гостинска соба
Ови голобради немају што чекати да им браде пређу појасеве, а Бога ми, ни ми остали што нас је овај џенабет обријао до испод коже.
Неозбиљан, конфузан и навијачки текст, који нема упориште у реалном животу. Разумем господина Маловића. За њега је пробитачније бити у кругу популарних. Све у свему, могло је то бар краће, да не губимо време. Али, то је данас политика Ст. Ст., ништа другачија од оне коју чујемо из Загреба, Сарајева, Приштине, Подгорице… Не знам само која ће то већинска Србија гласати за листу стране агентуре, са јасним идеолошким и антисрпским ставовима, али, не бих имао ништа против да и то немогуће постане могуће. Бојим се да нам у случају таквог исхода ни Бог неће моћи помоћи. Они који су унели и унесе толику омразу у српски народ, истурајући у прве редове децу и омладину, нека се добро замисле. Ово је време када нам, поред осводочених и добро стимулисаних другосрбијанаца, скупина самозваних националиста уместо једног аутократе, у глобално проблематичним временима, нуди озбиљну девастацију државе и српског народа.
Маловић има исправне ставове, добра опажања и реалне опрезе. А ипак греши. Двоструко. Авај… тежак је то проблем: „Виђу, читав живот сам говорио у прози, само нисам ни зна.“ Понешто проширено исказаћу то као: „читав живот решавамо – а све бивајући у реалијама и баналностима – најтеже математичке и филозофске проблеме, без да прођосмо 6 факултета и без да ико има одговор на та питања. Та којих нисмо ни свесни, бар већином а често ни уопште.“ Тако гледано већина расправа су вакела коју ученици 5. разреда основне – и то просечни – држе ђацима првацима. Погрешна, већином ако не и скроз, и то на тему шта са непроходалим а шта са проходалим бебама. Ово је аналогија на расправу о исправној политици наспрам оне лоше и о начинима њеног остварења. Расправу веома недостатних уопште, а спрам теме поготову.
Авај… одмах ћу вам (препаметни дакле ја) открити која је то исправна, политика која ваља. То је… (драмска пауза…) – ниједна! Ако је политика онда не ваља. То је као питање о љубавном односу: која свађа ваља? Тамо где љубав посустаје долази до речи. Иначе их јако мало треба. Тамо где је добро фунционисање, ичега – политике нема. Има бивања и делања. Ако је политика – то је само препознавање и признавање и потчињаванје лошости света. А ако је свет лош – а он то свакако и увелико јесте – онда је то синергија, да политике има а да решења нема, не ни приближно идеалног. Последично… исправна особа неће гласати ни за кога никада. А неко заиста доследан – он неће ујутру уопште устајати из кревета!
То је апорија, вишеструка, чега је инфантилни ехо и ово „нећу гласати за мање од два зла“. Заиста? Онда нећеш гласати никад, ни за кога. Да ли смо ми 5. октобра требали дати подршку ДССу? Јер реалност је, шта? Да иначе остаје УСА повезани Милошевић, бољшевичке инерције. Али овако ће ДСС само послужити да предаја ДСa од јахача попова Мићуновића ка турбо штеточини Ђинђићу буде успешан крах, 5. октобар преведен у обојену револуцију? Да, али ни то зло није био главни проблем – већ што ДСС није постао као АфД у Германији. То је и ово сада у-задњи-и-најгори-час крахирање Студентске у Не-баш-српску Листу.
Све у свему проблеми политике су апорије, често вишеструко нерешиви. Или бар алгоритамски НП, тј. Нон-Полиномиал комплетни. Стога напис Мировића, ма како саздан већином од истина, није луцидан и решавајући, већ пре неоперативна депресија. Како бити Фахрудин. Како, све одбијајући и Курту и Мурту то бити на начин да успоставља или бар кохабитира са било-Курта-било-Мурта.
Амин!
Glasanje je gradjanaska duznost. Idiotom su zvali u grckim polisima onog koga ne zanima sta se desava u polisu, otuda i rec idiot. Problem je sto je demokratija govorila za komunizam da je utopija, kad i demokratija ide ka utopizmu. Pored tolikih sredstva za informisanje, skoro je nemoguce sakriti istinu. Tj. sad je jasnije nego ikad kako ko zivi. Kad se nema stav, onda dolazi do vodjenja naroda kao stoka sa medijima kao ularom. Dosli smo do toga da vecinske „patriote“ su zadovoljni sto Ana vrsi duznost predsednika, pa za takvu zemlju su ginuli neki od njih. Ali ular im vuce razum u drugom smeru, pravdajuci stanje kao inzvaredno, pokazujuci cuda od napredka i utisavajuci savest da nas vodi cvrsta ruka. Ko je glasniji, deluje kao da je u pravu. A politicarima je profesija da lazu i kradu, tako je u celom svetu, mada negde vise negde manje. A ko bude najblizi mojim stavovima, treba i da dobije moj glas. Ne glasam za savrsenoga, nego stojim do svog stava. A sa njima se gledam, ako Bog da, na sledecim izborima.
Tekst je slab , najvijacki , a generisana karikatura neumesna i glupa .Ako smo davljenici , onda smo davljenici par stotina godina i ne vidim da se tu nesto nagore promenilo u poslednje vreme .A , ako su spasioci NVO aktivisti , onda nam spasa i nema.
@ Милоје
„Све у свему, могло је то бар краће, да не губимо време.“
Присуство, читање текстова и коментарисање на СтСт није обавезно, осим ако то није плаћени посао и задатак из штаба.
Иначе, како објаснити толику патњу, душевну бол и упорност неких коментатора који овде заиста губе време, осим неким психолошким или менталним дефектом или мазо ефектом?
@ Милоје
„Али, то је данас политика Ст. Ст., ништа другачија од оне коју чујемо из Загреба, Сарајева, Приштине, Подгорице… Не знам само која ће то већинска Србија гласати за листу стране агентуре, са јасним идеолошким и антисрпским ставовима …“
Борба за право говора у Србији поприма све већи значај, јер на терену делују јаке снаге за гушење ове слободе и наметање једноумља. Као алат агенти користе јаке коминтеровске препеване термине дефинисане и испробане код Кардеља и КПЈ.
Цела истина Никола!
@ morfi
у праву си – нема вам спаса!
Чак и да је реч о избору између два ЗЛА (а сада и овде, засигурно знамо само за једно), природно и егзистенцијално саморазумљиво је да човек бира оно мање!
Опредељењем за ‘бели листић’, суштински се не избегава избор јер, по природи ствари, такво, Пешићкиним ‘смоквиним листом’ прикривено опредељење, објективно даје подршку већем ЗЛУ.
Бескрајно хвала „Стању ствари“ што је објавио текст Николе Маловића, јер је написан у сагласности са стиховима Његоша. Издвојићу из њега реченице над којим се треба дубоко замислити , као мудрим опоменама , за које сам захвална аутору.
„Ко на брдо, ак’ и мâлô, стоји
више види но онај под брдом;
ја повише нешто од вас видим —
то је срећа дала ал’ несрећа.“
Србија је у делиријуму, као 9. марта 1991, као 5. октобра 2000.
Неко је са стране опет порадио на томе да Србин разум остави код куће, а да на биралиште, с властитом хемијском оловком или без ње, изађе срцем. А не ваља тако.
На биралиште се увијек мора разумом.
Да ли је за геополитичке пошалице налик Србији и Црној Гори важнија спољна или унутрашња политика?
О томе да унутрашња политика зависи од спољне, не говори ни једна од тачака Студенског плана
Шта ми то имамо 25. октобра?
Са једне стране – наћи ће се највјештији од најгорих ималаца власти у нама знаној историји, човјек који дубиозним уснама деценију и кусур говори супротно од онога што чини, а са друге стране манихејски располућене Србије биће људи који можда јесу и часни и стручни, али са каквом гаранцијом да располажу вјештином навигавања српским државним бродом?
На изборима као макли Мила, у стрип-облачићу објавио сам понад главе удаљавајући се са приморског гласачког мјеста: Никад више нећу гласати за мање од два зла.
P. S. Остаје још само нада да у време наше крајње невоље и беде Бог учини чудо!
Брате Маловићу,
Све си у праву али нема нам друге него да пробамо са студентима.
А можемо и да останемо код куће како бисмо могли за годину-две да се хвалимо: „знао сам“ или „јесам вам рек’о?“ и сл.
Ако смо могли да поједемо г…. (праштајте за ружну реч) ономад 5. октобра, не видим што не бисмо пробали опет. Можда овог пута не буде ‘нако горко.
Од наших патриота вајде нема. Уби их нарцизам малих разлика. И нас све са њима ‘накима. Дог село гори наше патриотске бабе се чешљају. И налазе мане једни другима. Ни мањег к…. ни веће дреке (извинте ме што псујем) од националне интелигенције.
Не знам што не бих гласао за студенте!? Нисам ни сам бољи од њих. Ако ћемо право не бих требао да гласам ни за себе, да сам којим случајем на некој листи, каки сам. Од мене гори нису. Није им то нека препорука, али је ваљда довољан разлог да заокружим 3. (Срећом нисам кандидат – одмах бих помислио да сам бољи но што јесам. И да сам бољи од других, к’о што нисам.)
А што се тиче промена у Ц. Гори, није ли оно Мило хтео да отме црквену имовину? Ови данас то не намеравају (бар за сад). Мало ли је, брате Никола?
Не верујем да ће и студенти моћи да србују колико би теби и мени било срцу мило, све и кад би хтели. Не верујем ни да ће моћи/смети да врате војску на Косово, или да укину аутономију Војводине, или да јавно одустану од европског пута, или да забране геј параду, или да нас уједине са Републиком Српском, или приступе БРИКС-у, или бар врате ћирилицу…, али сам сигуран да ће мало олабавити. И сигуран сам да ће овај друштвени талог који је преузео државу и све у њој бити замењен са мало пристојнијим светом. Па, неупоредиво пристојнији су били и Ђинђићеви и Коштуничини и Тадићеви и Слобови. И не само то, они су само „крадуцкали“, тек колико се мора, а овај лоповлук нема име. И није само због тога… Него, да не дужим.
Зато, брате Никола, овог пута заокружимо број 3. Бар знамо да они неће они моћи дуго.
Камо среће да имамо више мудрих глава поут Маловића. Где би нам тада био крај?
Мајстори са северозапада имају непревазиђену вештину да нас наведу да помислимо да деламо у своју корист али некако вода обично отече према њиховом млину.
Не иде то код њих системом од данас до сутра него се упошљавају институти да свестрано проуче материју и понуде солуције које ће њима одговарати.
Након тога службе то спуштају на терен.
Делује ми занимљиво везано за ово што је изложио господин Маловић.
https://eagleeyeexplore.com/sr/who-launched-the-search-for-montenegros-first-separatist/
Интересантно је како је до истих закључака могуће доћи потпуно другачијим путем. Мени је највећи шок био њихов предизборни програм пун социолингвисточког инжењеринга, почевши од прве тачке којом обећавају више полиције. Тај који је писао програм има искуство стајања са погрешне стране кордона.