Есхатолошко усмерење хришћанске етике не подразумева бекство од света или повлачење из њега, већ, напротив, суочавање са светом и његово усмеравање ка његовој истинској и коначној сврси
Свети Јован Златоусти (Извор: pemptousia.com)
Према Светом Јовану Златоусту, чињеница да је есхатолошко усмерење хришћанске етике њен саставни део ни у ком случају не подразумева бекство од света или повлачење из њега, већ, напротив, суочавање са светом и његово усмеравање ка његовој истинској и коначној сврси, без које он губи сваки смисао. У том смислу, држава представља „власт” или „начело” које, уколико је погрешно усмерено, потпомаже и учвршћује царство ђавола; али, уколико је правилно усмерено ка својој истинској сврси, оно доприноси поновном успостављању Царства Божијег. До размимоилажења између Цркве и државе долази онда када се њихов заједнички есхатолошки циљ раздвоји.
а) „Слуга Божији”
Свети Јован Златоуст државу увек посматра из перспективе њене есхатолошке димензије. За њега је држава једно од обележја садашњег, палог живота. У рају, у првобитном стању човека, које је било слободно од сваке врсте потчињености, није било подаништва господарима. Ово се, наравно, разликује од схватања Римске цркве, која власт и потчињеност изводи из саме природе и поретка творевине (societas naturalis). Према овом схватању, различити степени власти и потчињености постојали би у сваком случају, чак и да није било пада, будући да се сматрају установљеним вечним законом.
Додуше, овде постоји ограда да је свака злоупотреба власти последица палог стања људског рода. Свети Јован, међутим, сваку врсту „потчињености” непосредно доводи у везу са „грехом”. Стога сматра да је узрок потчињености помрачење и нарушавање „лика и подобија Божијег” у човеку, као и ненормалан начин на који људи живе једни са другима. Ову тему разматра у својој 29. беседи, као и у четвртој беседи на Књигу Постања, где, како с правом запажа отац Теодор Зисис, њено појављивање приписује „греху” Нимрода. Реч је, наиме, о злоупотреби његове телесне снаге, захваљујући којој је могао да се наметне као „надмени тиранин” и „владар и цар”, који је „изумео други облик ропства”.
Из тога следи да је ова установа неопходна уколико се посматра у оквиру Божијег промисла и милости, као средство исцељења палог људског рода. Есхатолошка перспектива Светог Јована Златоуста, дакле, не указује само на порекло ове установе, већ и на њену терапеутску, односно исцелитељску сврху.
Тумачећи речи Светог апостола Павла да су власти „од Бога установљене”, Златоуст истиче не само неопходност власти као лека који је постао потребан услед греха, већ и њену корист као средства и пројаве Божијег милосрђа и промисла. Стога ћемо сада пратити мисао овог Оца Цркве у погледу начина на који он ову установу тумачи у њеној есхатолошкој перспективи.
Поређење државе са „леком”, а владара са „лекарима”, изражава есхатолошки предуслов и сврху саме установе. Свети Јован такође државу упоређује са „васпитањем”, а владаре са „васпитачима”, који људе чувају од њихове склоности ка лењости и беспосличењу. Поред тога, он у државној власти види важну службу: она штити људе од анархије и омогућава им да живе у заједници. Јер, када не би било владара, „водили бисмо живот неразумнији од живота неразумних звери”. Зато Златоуст непрестано наглашава да је власт „изасланик мира”.
Он је сматра најважнијом од неопходних вештина и умећа: „без ње нема користи ни од осталих”, каже он. Али, поред тога, позитиван допринос владара огледа се, природно, и у томе што он подстиче људе на врлински живот – „и страхом и почастима”. На тај начин он припрема душе да разумно и благоразумно прихвате поуку. Зато за владара употребљава израз Светог апостола Павла – „слуга Божији” (Рим. 13, 4). Зато и Свети апостол Павле признаје право владара, које је одувек било на снази, да буде очувано и поштовано од стране народа.
Златоуст нарочито истиче да, када Христос одговара на питање да ли треба дати порез ћесару, употребљава глагол „подајте” („render” оригинал у тексту) (Мт. 22, 17–21), који у свом изворном значењу подразумева враћање дуга његовом стварном власнику, односно давање онога што му припада [од старофранцуског render, коначно од латинског reddere – „вратити”, „обновити”]. Поред тога, Свети апостол Павле нам заповеда да се молимо „за цареве и за све који су у власти” (1 Тим. 2, 2).
Према томе, власт се посматра као стварност која доприноси упражњавању врлине, која човеку помаже у његовом повратку и духовном обнављању, у његовом усавршавању, и која на свој начин служи есхатолошком домостроју Божијем.
Међутим, у изопаченом стању света после Пада, увек постоји опасност да људска слабост потпуно изврне поредак ствари. Тада овај „слуга”, или „васпитач”, или „ћесар”, може самога себе обожити, прекорачити „постављене границе” у употреби власти која му је од Бога поверена и, уместо слуге, постати самовољни и заблудели бунтовник против Бога. У таквом случају последица је злоупотреба власти и њено супротстављање вољи Божијој.
Ипак, злоупотреба власти од стране појединих владара сама по себи не доводи у питање улогу саме установе као позитивног чиниоца и васпитног средства. Она, напротив, даје Златоусту прилику да укаже на још једну димензију свог есхатолошког учења: за исцељење је потребан прави лекар.
Свети Јован више пута наглашава да је прва дужност владара „да управља самим собом” и да најпре сам живи у складу са законом. Проналазећи истински смисао појма „владар” у „служењу другима”, у „користи оних којима се управља и чињењу добра”, он као неопходни предуслов истинске власти поставља несебично служење и душу очишћену од страсти.
Следујући Светом апостолу Павлу и уопште сведочанству Светог Писма, Златоуст учи да хришћанин може бити потчињен и властодршцима који не верују у Бога. Он подсећа да је, у време када је апостол Павле позивао на покорност властима, и сам живео под влашћу гонитеља. То, свакако, није израз воље Божије, али је у есхатолошком поретку ствари таква потчињеност привремена и има за циљ искључиво мирно уређивање садашњих животних прилика.
Уколико, пак, владар није поседовао моралну чврстину која се од њега захтева, задатак хришћанина није био да бекством или побуном тражи сопствено спасење, већ да настоји да самога владара избави од његове заблуде. У добро познатој речи апостола: „Богу се треба покоравати више него људима” (Дап. 5, 29), Златоуст, чини се, није видео позив на побуну, већ пре трпљење и кротост апостола, њихову „спокојност”, неустрашивост и настојање да саме властодршце изведу из заблуде.
Надаље, он, са нарочитим есхатолошким нагласком, истиче да је неправда властодржаца за апостоле била извор радости. Једина истинска неправда јесте грех; зато он велича истрајност апостола у страдању. Ни у једном од својих списа не показује, чини се, бунтовнички став. Напротив, напори хришћана треба да буду усмерени ка томе да се ослободе греха, а не да се ослободе неправедних властодржаца.
Ослобађање самога владара од бремена неправде, као предмет хришћанске бриге, није било усмерено на корист хришћана, већ на спасење самога владара. Златоуст је исти став задржао и онда када је сам био у изгнанству: нигде нема помена о побуни, већ напротив, изгледа да се радовао својим искушењима и страдањима.
Он је прихватао установу, а занемаривао личности које су је носиле. За њега је одговарајуће решење било враћање човека његовом истинском човечном стању и проповед Јеванђеља, поруке која је била способна да преобрази свет. Наравно, овакво становиште треба разумети и у светлости времена у којем је Нови Завет настао: његова порука тек је почињала да се чује и било је неопходно јасно показати да апостоли не проповедају укидање општег правног поретка. У супротном, били би изложени читавом низу непотребних и бесмислених искушења.
б) Релативни значај црквене и световне власти
Објашњавајући због чега признаје световну власт, колики је значај тог признања као једне врсте „службе” у оквиру Божијег домостроја и колико држава доприноси усавршавању људи, Златоуст јасно ставља до знања да је она, као „слуга”, у великој мери подређена Цркви.
Служба државе само потпомаже дело Цркве и припрема душе како би оне биле способне да прихвате службу речи Божије, односно службу Цркве. Црква се од државе разликује онолико колико се небо разликује од земље или душа од тела; свештеник је онолико изнад цара колико је дух изнад тела. Осим што ове слике указују на првенство Цркве, њима се изражава и схватање светог Оца о циљу и назначењу сваке од ових власти.
Првенство Цркве произлази искључиво из њене есхатолошке димензије, коју држава нема. Црква, на пример, има власт „да свезује и разрешује на небесима”, док држава ту власт има само на земљи. Држава се не бави ничим што превазилази „природног човека”, док је једино Црква та која обнавља и пресаздаје „духовног човека”.
Првенство Цркве огледа се у томе што се она бави духовним, а не световним стварима, али и у самом начину на који делује. Држава убеђује принудом, док Црква делује слободом; прва забрањује, док друга саветује и опомиње; држава се стара о кажњавању, док Црква настоји да исцели човека и искорени сам корен зла.
Држава као извор свог законодавства има људски разум и расуђивање, па зато понекад и греши; Црква се, напротив, ослања на Свето Писмо, које је богонадахнуто.
Држава настоји да људима омогући само то да могу да живе заједно, док Црква тежи да успостави истинско братство међу њима. И док световна власт људе раздваја и разврстава, Црква је, напротив, „име јединства и сагласја”. Уређење световних свечаности и јавних догађаја почива на разликама и поделама међу људима, док Црква сједињује оно што је подељено: Трпеза је за све, благодат не прави разлике, а њени закони не стварају класе. Уопште, Црква „не дели заједницу на класе”.
Они који су духовни испуњавају и превазилазе захтеве државних закона, јер Црква не захтева само да човек буде одговоран за своја преступања, већ настоји да га приведе и вишем задатку – задобијању и умножавању врлина.
Закључак Златоустовог расуђивања јесте да истински хришћани свој живот уређују много потпуније него што то држава може да учини. Тако он, у горе наведеном поређењу у својој 15. беседи на Другу посланицу Коринћанима, каже: „Тако да хришћани управљају својим животом много више по нашим законима него по било којим спољашњим.”
Стога ће „свака корист у животу и свака исправка света” проистећи из Цркве.
У сваком случају, чињеница да је Златоуст напустио своју архиепископску службу тек након што је над њим употребљено насиље показује његово уверење да хришћански цар треба да буде потчињен свештенику.
На крају, ово разликовање значаја црквене и световне власти у потпуности је есхатолошког карактера. Ако Црква изгуби своју есхатолошку перспективу, она истовремено губи и свој јединствени идентитет и претвара се у световну установу која делује у истој области коју је држава већ обухватила.
Тада је природно да, ради оправдања сопственог постојања и потребе за њим, она прибегава политичком деловању или друштвеном раду, као што, према ауторовом тумачењу, видимо у случају Римске цркве и протестантизма.
Митрополит Павле Јазиги, „Есхатологија и етика”, докторска дисертација, Солун, 1992, стр. 364–372. (овде, овде)
Митрополит Павле Јазиги (1959–?) био је јерарх Антиохијске православне цркве и митрополит Алепа. Докторирао је богословље на Аристотеловом универзитету у Солуну 1992. године, а његова докторска дисертација носи наслов „Есхатологија и етика”. Бавио се патрологијом, хришћанском етиком и односом Цркве и световне власти. Његов рођени брат је патријарх антиохијски и свег Истока Јован X (Јазиги). Године 2013. отет је у близини Алепа заједно са сиријским оријентално-православним архиепископом Јованом Ибрахимом; њихова судбина до данас није поуздано утврђена.
Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Јован Татовић
Categories: Гостинска соба
Dodao bih jednu recenicu od blazenopocivseg episkopa Danila , Krstica: treba da se ugledamo na Nebesko Carstvo, a ne na nebesku republiku. Car, kao pomazanik Boziji, treba da slusa sluge Bozije i kao pravednik da postupa. A sluge Bozije treba da rade svoj posao, a to je lecenje od greha. I duhovnicima je potreban duhovnik, jer je svaki covek sujetan, kako lepo pise u psaltiru, da ga ako treba vrati na pravi put. Poslusan jedino ne moze Djavo da bude, pa u poslusanju se ili od duhovnog oca ili od samog duhovnog sina moze videti i izobliciti delo nepomjanika radi spasenja duse. Uzdizanje iznad Crkve, to je uzdizanje iznad poslanika Bozijih, time se vrsi samo zatvaranje Carstva Nebeskog. Jer sluga Boziji ima vlast, koja je data apostolu Pavlu, da vezuje i da dresi. Poslusanje dresi od greha, a neposlusanje vezuje za Djavola. Veru u Trojedinog Boga, u Trojicu u Jedinici, i Jednog u Trojici, koja je neobjasnjiva i iznad shvatanja, nije sacuvalo Bogoslovlija u nasem narodu, vec vera naroda, potcinjanje Crkvi i precima.
Sadasnje stanje- Vucic je postavljen za idola. Nazalost, jednim za heroja a jednima za nakazu. Etika se ne dovodi u pitanje od strane svestenstve, ili se mozda promrmlja nesto ili potcini. To sto je ceo Izraeljski narod stradao zbog greha cara Davida, ne trzamo se ni malo zbog toga kad vidimo nepojajanu Anu. Imamo nezapamcene suse, nit se molimo protiv toga, nit gledamo u grehe svoje da se ocistimo. Nema vere da Bog moze uraditi nesto i protiv masonskih planova, jer se kaze sve ovo nam je vestacko. Samo visokoumlje bez dela pokajanja. Ako hoces da menjas svet,kreni od sebe- Vladika Nikolaj. Sve je lose, uradi dobro, bice malo bolje.
Prastajte- nepokajanu Anu.
Тежак ми овај текст, ништа нисам разумео.
Него, нисам данас био на литургији (из оправданих разлога), питање за оне који су били: шта кажу јереји и архијереји за стање ствари – за кога гласати 25, после литургије (или не гласати)? Која је опција Богу угодна?
Овце словесне (и козе бесловесне) гадно им се побише, у стаду општи неред, прети стампедо и покољ, није ваљда да су индиферентни (какви би то били пастири који не интервенишу да заведу ред и мир?).
@Евсевије
Nemamo mi papu koji navodno bezgresno upravlja pastvom, vec razlicite ljude blagodacu Bozjom postavljene da upravljaju pastvom. Kako mi, tako i oni ce dati odgovor za sebe, posto svi gresimo. Kad se vidi prosecna svadba u crkvi, vidi se koliko je narod blizak Bogu i spreman da iz poslusanja svom episkopu ili svesteniku uradi bogougodnu stvar. A jadni svestenicki klir, samo da povrati narod u crkvu, sve raslabljenosti dozvoljava. Ide se starom poslovicom – kud sva braca tu i caca. Svi se raslabili, a svestenici i episkopi se jedino optuzuju. Pravoslavna literatura je dostupnija nego ikad, a dolazi se u sorcevima i minicima u crkvu (jos sa poboznoscu stoje, svojom nekom). Ne boj se malo stado, a ne svi. Ima uvek izuzetka, nadje se poneki zbog koga Gospod daje sutradan. Zna se koje su Hriscanske osobine, a najlaksa za spasenje opradaj drugog da bi spasao svoju dusu. A uvek je tu savest, koja u skladu sa crkvenim zakonima da deluje, vodi na pravi put. Miri se sa svojim suparnikom dok si na putu(suparnik savest, i zivotni put). U crkvi je jedino vazno Carstvo Nebesko, a ostalo sve treba da nam posluzi na spasenje. Glasati po savesti, a ne odreci se predaka i Pravoslavnog poretka.
Па знам да нема безгрешних, зато питам баш у том контексту: да ли се неки пастир добри усудио да ризикује своју душу (ризикујући да погреши) и похитао у помоћ унезвереним словесним овцама свога стада?
И знам, у принципу постоје две категорије пастира:
пастир добри, који душу своју полаже за овце;
и пастир који душу своју полаже за новце (Јован 10:11-13).
Мислио сам на прве.
Схватам да је осетљива тема, да није једноставно са амвона јавно изрећи такво мишљење и савет (шта ако свештеник мисли једно, а владика испод расе носи попут свог екс-Председника мајицу „И ја сам Ћаци!“ и мисли друго, треће и четврто, и још није разумео која опција побеђује и којем ће се приклонити царству?).
Али ваљда се може чути и неки савет неформално, са неке агапе, или исповести, или из обичног људског разговора.
Зар је могуће да у Србији нема пастира спремних да саветом помогну људима који су очито збуњени, узнемирени, анксиозни, са свих страна лагани, бомбардовани токсичним информацијама, политички страдални?
Мислим, пун је јутјуб, фејсбук и тикток пастира, духовника и млађаних добродржећих стараца који и лево и десно деле нетражена мишљења и савете на најразније теме – од тога како изабрати брачног друга (смирени јеромонаси, који имају најреспектабилније искуство у томе), преко тога какав је легат Србима оставио генерал Младић, до амартолошких финеса на тему роптања на судбину због неквалитетног кокаина.
Зар је ово питање, које је толико поделило и острастило народ, и чак озбиљно прети да плане грађанским ратом, мање важно од духовничких савета на бизнис, секс, драгс и рокенрол теме?
Или су у питању Божји служитељи који не знају вољу Божју? Али није ли речено: „Ви имате помазање од Светога и знате све“ (1. Јованова 2:20)?
Или је знају, али не желе да је кажу?
Или просто са стоичком равнодушношћу пред кисметом препуштају овцама да саме изаберу и скоче низ литицу ако процене да је то прави пут?
Prvo pastir ne treba da odbacuje vernike zbog politicke pripadnosti. To sto je Patrijarh naklonjen Vucicu ne znaci da ce ga pastva podrzavati zbog toga, sta vise udaljuju se neki od crkve.
Drugo, vec sam bio naveo da nece duhovnike ni duhovna pitanja da poslusaju za spasenje duse, a ne tek svetovna. Mogu samo da se podudaraju misljenja pa da se izabere duhovnik koji ima slicno misljenje.
Trece, nesrecni Draskovic je bio lepo objasnio znacenje dvoglavog orla na grbu, crkovna i svetovna vlast pod istom krunom. Ne bi trebalo da se politicari mesaju u dogmatska pitanja crkve, niti svestena u politicka upravljanja, sve dok je moralno ispravno.
Od sluzitelja Istine se ocekuje samo istina, a ne da se kaljaju u politici. Pastir treba da vodi u Carstvo Bozije, a ne u parlament. To mu je dato od Boga. A ko je krsten u Pravoslavnoj crkvi, nje je deo, bilo kojoj politickoj partiji da je naklonjen. Sem ako se voljno odvoji od nje(crkve).
Ja mogu samo Patrijarhu zameriti sto nije deo moje molitve za mir medju Srpskom pastvom. To je njegovo licno opredeljenje, posto svako ima slobodnu volju datu mu od Gospoda, koju ni sam Gospod nikome nece da uzme. A svi cemo dati odgovore za svoje postupke. Ako budemo dostojni, doci ce i Srpski Pravoslavni kralj, tj ako bude imao nad kime dobrovoljno izabrano da vlada. Samo dobrovoljno, silom terati nekog da posti je izgladjivanje, a silom terati da se moli je psihicko mucenje. Zato se ne uteruje Carstvo Nebesko, vec se moli za njega. Kako tad, tako i sad, po veri nasoj neka nam bude.
Inace u Jevandjelju lepo pise, molite se Gospodu da izvede poslanike na zetvu svoju. Molite se da dodju pastiri dobri, kad ih vec ne nalazite.
Овде се не ради о увођењу једних или других или трећих у парламент.
Овде се ради о увођењу свих у грађански рат.
И није питање политичке управе, него питање народног јединства, јединственог става пред претњом oдавно планираног и најављеног коначног распада Србије – одвајања Војводине.
Када „држава потпомаже и учвршћује царство ђавола“ (Јован Златоуст), да ли Црква треба да препусти народ тој држави и слободном избору „незнања народних“ (Литургија) – или треба да стане у јединствен фронт духовни насупрот ђаволу?
И када црква (читај: свештеноначалије) потпомаже и учвршћује власт државе која „потпомаже и учвршћује царство ђавола“, да ли народ треба да стоји у тој цркви (односно под тим свештеноначалијем)?
Овде се не ради о послушању у световним питањима, ради се о народном јединству, што је духовно и јеванђељско питање по преимућству („Будите сви једнодушни“, 1.Петрова 3:8 и „да сви буду једно као што смо Ми једно“, Јован 17).
И не ради се о „каљању у политици“, ради се о много горем – ризику од каљања у крви.
„Ако народ земље узме кога између себе, и поставе га себи за стражара (=епископа; подразумева се да епископа, предањски, бира цео народ, не УДБА и шачица аутистичних клерокалуђера у еготрипу и УДБином досијеу),
и он видевши мач где иде на земљу затруби у трубу и опомене народ, ако се ко чувши трубу не узме на ум, и мач дошавши погуби га, крв ће његова бити на његовој глави; јер чу глас трубни и не узе се на ум, крв ће његова бити на њему, да се узе на ум сачувао би душу своју.
Ако ли стражар видевши мач где иде не затруби у трубу и народ не буде опоменут, а мач дошав погуби кога између њих, тај ће погинути за своје безакоње; али ћу крв његову тражити из руке стражареве“ (Језекиљ 33:2-6).
Како је могуће да су Срби постали толико духовно неписмени, да ни толико не могу да разумеју, елементарне тривије из основне школе старог завета?
Али ако свештеноначалије СПЦ заиста нема идеју о томе шта је Божја воља, ни где је ђаво, ни шта је то ум на који се ваља узети да би се сачувала свака душа (sic!), и не може да у том смислу затруби нити каже ишта, онда добро – и то је поштена и корисна објава (statement): да се зна да онај ко тражи Ум (=Духа Светог), не треба да га тражи тамо.
Osnovna stvar, znaci A u azbuci, je odvajanje coveka od greha- za svestenosluzitelje.
Evo ide sluga moj Navuhodonosor, zbog greha naroda. Kad se zacuti o grehu, dzaba sve ostalo. Dzabe mrtvom banja, umrli u gresima pa bi da zivimo lepo ko u banji. Trebalo je trubiti kad se otvarao tunel u Svajcarskoj, kad su skinuli maske. Pokazali su sta ocekuju od poslusnih u narodu, a za neposlusne zna se. Treba trubiti kad je obavezno deci da idu da gledaju pervezije od Marine A.. Kad je detetu ukinut samar, nikako ni nece moci saznati zbog cega ga Bog bije. Bije onog koga ljubi. Na toliko strana se covek udaljuje od Boga, i sad sta bi mi? Tri stvari se gnusa dusa moja- bogatog lazljivca, razvracenog starca i gordog siromaha- premudrosti Isusa sina Siharova. Takvo nam je vreme – lazu, mi se gordimo a matorci se razvracuju. Nismo ni svesni koliko smo ogavni Gospodu, a on nas i dalje trpi. Mozemo iz sazaljenja prema kerovima da ne jedemo meso, a ne mozemo iz ljubavi prema Gospodu da postimo. Bog je ljubav, pa ce nam sluziti, a mi cemo sluziti kerovima. Na svakom koraku greh, prema prve dve zapovesti. Ne gradi se kuca od krova. Osnova zdrave drzave je zdrava porodica. 90% dece u masinskoj skoli u Novom Sadu su iz razvedenih brakova, pre par godina istrazivanje se radilo. Toliko su se problemi nagomilali, najvise zbog gordosti. U poslednje ce vreme ljudi biti nadmeni, gordi, samoljubivi… Reci apostola Pavla. Tako da krenimo od sebe, bice jedan manje problem. Iz Otkrovenja se blagosilja onaj koji trpi, a pali se pozivaju na pokajanje. A nama kanoni trebaju da sluze za sopstveno spasenje, dok svestenosluzitelji imaju vecu odgovornost. Imas vecu veru? Imaj je pred Bogom, i spasces se.
Mada sam samo mogao da ponovim da Patrijarh simpatise Vucica, a mi necemo da krenemo za njim da se spreci krvoprolice.
Jer necemo veru, ocemo svoj razum. A kad vec hocemo svoj razum, ubaci i ovo- sa vama cu biti do kraja veka! Crkva ce biti stub do kraja veka, pa ko hoce da se uhvati, nek se drzi. Bez vere je nemoguce se spasti. Ili pokusaj ponovo da rasudis, sa verom da Bog upravlja svime, ili ne znam sta da ti kazem.
I inace, narodno jedinstvo bi bilo najbolje pokajani vodja, i to kad bi ga Crkva pozvala na pokajanje, kad bi uklonili greh i iz tog coveka i iz naroda. Al greh ostaje, niko ne spominje Anu. Znam da sam dosadan sa njom, i trebam da budem. Nije takva premijerka povela narodni bunt, prihvacena je. To govori o stanju u narodu. Sodoma i Gomora smo govorili za Ameriku, a mi imamo ovakvu sad vrsioca duznosti predsednika. Nikom nista. Idemo dalje. Greh ostaje. I pitamo se odakle nagomilani gresi? Zalosno je stanje u zemlji, trebao bi narod da se digne na molitvu. A mi jos skracujemo sluzbe. Zatvorena vrata svuda, ali mi i dalje imamo prava da kucamo. Prihvata Bog molitvu pravednika. A pravednik prvo sebe osudi pred Bogom. Ljubi druge kao samog sebe. Ljubi protivnike i neprijatelje koji mu zele zlo. Ko ne ljubi, taj i ne strada. U stradanju za blizne se vidi ljubav. Pre ce sam stradati nego da gleda druge kako stradaju. A nama treba primer takvog. Imamo Gospoda koji je stradao od onih koji su se njemu molili. Izabrani narod, izabrani svestenici od Gospoda, a oni ga raspinju. A najblizi nisu mu episkopi, vec cista srca, Sv. Jovan i Presveta Bogorodica. Al dobro, to je bilo davno, ne secamo se, nema zivih svedoka, nema dokaza, nije snimljeno, u to se moze samo verovati iz predanja. Kad je Sv. Antonije Veliki video sve zamke djavola, pitao je Gospoda „pa ko ce se spasti“ , odgovor mu je bio „samo smireni“.