Вратиће се усташе. А онда ће најпре минирати твоју кућу, јер си врло познат у Београду, а затим ће минирати ову кућу коју ми предлажеш, па онда и друге

Задар, једна од више десетина српских кућа после „Задарске кристалне ноћи“, 2. мај 1991. (Фото: Српско народно вијеће у Хрватској)

Деценијама сам, возећи се у аутобусима градског саобраћаја у Београду, био сведоком истог призора. У аутобусу је гужва, много путника стоји у простору између седишта, већина уопште не види ситуацију испред возила. Кад возач нагло прикочи, истог трена се јављају гласови који га псују и оптужују: те не возиш кромпире, те ко ти даде дозволу, те ова или она псовка на његов рачун. Чудио сам се како људи могу тако  брзо и олако да суде а да не знају у каквој се ситуацији на путу нашао возач. Како тим људима не падне на памет да је тим наглим кочењем – при чему нико у аутобусу није повређен – некоме спашен живот или избегнута штета или, штавише, баш тим људима који псују уштеђена већа непријатност. Ништа им друго није важно, само да себи олакшају брзим налажењем и псовањем „кривца“.

Како ли ће људи онда судити о нашим политичким појавама и људима кад је ситуација, и унутрашња и спољна, далеко сложенија него што је саобраћајна ситуација испред возача аутобуса? Како ће судити о историјским појавама без историјског контекста?

Јован Мирић: Зашто су колоне Срба под надзором шаке усташа мирно ишле у смрт

Да ли ће осуђивати, попут оних у аутобусу, без познавања прошлих токова и садашње ситуације у којој неко дела? Или ће губити главу затварајући се у разна веровања и одбијајући да узму у обзир стварност трајних историјских процеса?

***

Неколико година београдска породица Зарић летовала је на Јадранском мору код пријатеља К. Кућа је била баш на обали малог залива, као и неколико суседних. Средином седамдесетих Зарићи су опет били на истом месту, када им је К. предложио да купе кућу до његове, која се продавала по веома повољној цени. Зарић је имао могућности да то купи, али је, ипак, одлучно одбио предлог. Чудећи се томе одбијању К. га је упитао зашто неће да искористи тако повољну прилику.

– Зато што ће то бити срушено, одговори Зарић.

– Неће се то рушити, нема више усташа, рече К.

–  Вратиће се усташе. А онда ће најпре минирати твоју кућу, јер си врло познат у Београду, а затим ће минирати ову кућу коју ми предлажеш, па онда и друге.

Јован Мирић: Праштање

К. само одмахну руком, као неко ко је чуо толику бесмислицу да не вреди ни реч да каже.

Супруга Зарић пребацивала је мужу на одласку што је морао и овога пута да износи своја црна предвиђања. Отац је само ћутао. И једанаестогодишњи син је ћутао, али је добро запамтио очево предвиђање о повратку усташа.

Године 1992. К. је посетио породицу Зарић, саопштивши да му је кућа на мору прва минирана, да је одмах потом минирана и суседна, да су срушене и многе друге… А онда запита господина Зарића како је он знао да ће се то десити. И доби одмах одговор:

– Није питање како сам ја знао, него како то да ти ниси.

Јован Мирић: „То ни у сну нисмо могли да сањамо“

А Зарић је једно знао: чим држава која је починила геноцид није укинута као држава, чим је као република остављена да траје – починиће поново нешто слично.

*

Као и господин Зарић, и господин Петровић је рођен у Београду двадесетих година XX века. И он је свет гледао отвореним, неидеологизованим очима. Кад му је неки познаник дошао у кућу раних осамдесетих година и саопштио да је одлучио да гради велику кућу у околини Книна, Петровић му је саветовао да то не чини, да ће кућа пре или после доспети у туђе руке а он ће морати да бежи. Познаник га није послушао, саградио је кућу и – отишао журно из ње, у колони, почетком августа 1995. године. И он је касно сазнао оно што се могло знати много раније.

*

Године 1990. нађох се на Удбини, недељом, на вашарски дан. Кад сам, после обиласка града, дошао до аута, видех да је једна гума пробушена. Мештани ми рекоше да одем у кућу вулканизера низбрдо, трећа улица па десно, четврта кућа. То је кућа вулканизера, добар је човек, можда ће пристати да ми закрпи гуму иако је недеља, и вашар. Нађох човека и договорих се с њим. Вратих се по точак и дотерах га до његове куће, Радећи свој посао мајстор се расприча, као да сам му род. Штавише, од почетка до краја стално ме је ословљавао са „синовче“. Из тог сусрета са личким стрицем памтим само једно што ми је рекао:

– Е, мој синовче, мени су некада сви били исто, Србин, Хрват, Муслиман, црни Циганин, нисам ја на то гледао друкчије него једнако. Али онда дођоше Савка и Трипало и, богами, купише они мени карабин.

Јован Мирић: Траума Николе Б.

Стрико је мислио на Савку Дабчевић Кучар и на Мику Трипала, који му, наравно, нису дословно купили и поклонили карабин. Само су га те, 1971. године,  као вође хрватског Маспока, опоменули да нису сви једнаки, па је себи набавио карабин. Да се брани.

*

На телевизији гледам једну репортажу из Равних Котара, негде 1991. године. Између осталих садржаја, показаше једну старицу која рече у камеру:

– Неће нас Туђман, он је Титин генерал.

Није ми познато шта је било с овом старицом, да ли је отишла из родне куће у колони с осталима, или се десило нешто друго. Тек, она је веровала да се ништа неће десити, и имала је разлог на којем је темељила своје веровање.

Јован Мирић: „Има ли мјеста за нас на овоме свијету“

***

Па, дакле, ако данас знамо да тај процес дуго, дуго траје, већ више од једног века, ако знамо колики је замах тога процеса, и ко све стоји иза њега, шта онда можемо предвиђати за сутра, у будућност? Да је процес заустављен?

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, НДХ, геноцид над Србима у НДХ