Замукнуше и црквена звона, носећи широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету

Злочини усташа (Фото: Википедија)

Кућа

Кућу су ми запалили, и сав је народ у њој изгорио. У пепелу и угарцима остали су ми браћа и сестре, мајка и отац, родбина, комшије.  Ја сам једина остала у животу.

Кућа је била дрвена, планинска, на четири воде, са двије просторије. Лако се запалила и брзо је горила.

Истјерали су све нас из кућа рано ујутро, ненадано, свезали нам свима руке конопима и дотјерали у нашу кућу. Била је најпространија. Око куће су поставили стражаре са пушкама. Све њих смо познавали, били су из комшилука: Матко, Јосина, Ивица, Винко… Нису носили униформе. Кад су нас утјерали у те двије просторије, онда су кроз прозоре и врата распалили из пушака и митраљеза по народу. Ја сам пала поред сестре Ковиљке, испод стрине Марте. Метак ми је пробио надлактицу десне руке.

Онда су донијели сијена  и набацали по нама мртвима и рањенима. Сијено је лако плануло. Мени је нагорјела лијева поткољеница. У диму је мирисало нагорјело месо.

Јован Мирић: „Изуми чине људе сретним“

Искочила сам кроз прозор баш на страну на коју је вјетар носио дим па ме стражари нијесу брзо спазили. Трчала сам кроз кукурузе доље ка ријеци. У њеним обалама нашла сам мало хлада од јаре из куће. Послије, током преосталог дијела рата, пуно пута сам бјежала и крила се по нашим планинама. Некако сам прегурала до краја.

Имала сам једанаест година кад сам побјегла из запаљене куће. Прошло је од тада пуних петнаест љета. Ја тих година нијесам говорила, ни ријечи. Не знам да ли нијесам могла или нијесам ни хтјела, не знам доиста. Проговорила сам тек ове године, кад сам родила сина. Тек тада сам знала да сам избјегла смрти. И да могу са својим дјететом говорити матерњим језиком.

***

Бунар

Најпослије и Савина сила опаде и допушти ми да затрпам свој бунар. А није тај бунар мој, ако ћемо право, иако јест у моме дворишту. Више он припада мојим комшијама који су у њему, ево, већ толике године. Још од Малог Божића четрестдруге. Од тада је то њихова вјечна кућа, од тада их нијесмо могли повадити.

Сад је бунар сасвим пресушио. Већ сам дотјерао прва кола жуте земље, али сам сјео да мало одморим прије него почнем са затрпавањем. Да одморим и попијем чашицу ракије, за душу својих комшија. Вјерујем да ће још двоја-троја кола земље бити доста.

Петнаест година прође од рата док дочекасмо да Сава опадне и бунар пресуши. А имао је силан извор, знала је вода у њему да се подигне и чак да прелије зидано грло. Једном је тако изнијела скроз горе женске косе и плетенице. А кости и лобање није дизала, остале су доље, већ у муљу.

Те године око Божића поклаше силу народа нашег. Усташе из Јасеновца, неки са других страна, пуно њих без униформи. Попалише и опљачкаше село, отјераше многе у Славонију, неке у Њемачку. Неке побацаше живе у овај бунар, не знам ни колико их је у њ доспјело. Неке спалише живе у једној кући. И сљедеће године опет побише оне који се повратише из Славоније, који не стигоше да побјегну у шуму. И поновише то и сљедеће године… Више од четрдесет огњишта усташе занавјек угасише, па онда у многе празне куће доведоше њихове из Херцеговине. Звали се мухаџери. Са њима смо сад у братству и јединству…

Пробали смо ми да повадимо комшије из бунара., не би ли их сахранили како доликује. Четрдесетшесте то некако бијаше. Спушти се тада Симо Бунарџија доље, али се брзо поврати назад. Паде у несвијест чим га извукосмо. Не могу се извадити, рече кад дође к себи, доље су гњили људи. Вели да је препознао двије-три главе, оне које су биле при врху.

Онда смо бунар покрили даскама и тако је остало до данас. Сви моји су га пазили, нијесам ја дао да ишта падне у њ, да се ишта уз његово грло прислони, ни лопата ни шта друго. Некако је свак гледао да га заобиђе, да му бат корака у њему не одјекне. Нисам ни унуцима давао да се близу њега играју. Само двоје унучића сам дочекао. Родила их кћер коју сам једину затекао у животу кад сам се вратио из Њемачке.

Јован Мирић: „То ни у сну нисмо могли да сањамо“

И, ето, крећем сад да затрпавам бунар, да сахраним комшије.  Да зовем попа јест ми пало на памет, како не би, али сам одмах то одбацио. Био би то ред, али не смије се. Нећу правити ни споменик на бунару, нећу никаквог обиљежја метати. Боље је тако, кад се већ не смије написати ни ко је унутра ни ко побаца живе људе.

Ваљда се то ипак неће занавјек заборавити.

***

Ријека

Никога од тијех несрећника ми нијесмо познавали. Знали смо само то да су Срби, каʼ и ми што смо. Прве смо гледали како плове Савом још негдје у јуну или јулу четреспрве, па онда у све већем броју, све до данас. Долазили су до наше обале изблиза и издалека, од прекопута са Граника Јасеновачког, из Уне, из Сане, још издаље. Банијци, Крајишници, Кордунаши, Посавци… Ми смо силазили обали, али нијесмо смјели да их износимо из воде и саʼрањујемо. Пријетиле власти. Одгуривали смо их дужим моткама даље у воду, пазећи притом да их не отворимо, онако надуте и већ изнутра сагњиле.

Били су мушкарци, жене, дјеца… Пловили су ношени савском водом појединачно, у паровима, везани жицом, породично. Отац, мајка и двоје дјеце, везани жицом, преклани. Мајка заклана, са дјететом на трбуху задављеним њеним цријевима. Отац, већ поцрнио, на њему дијете закуцано бајонетом. Веће групе људи повезаних у сплавове. На сплаву даска, на дасци великим, јасним бијелим словима: СРБИ ПУТУЈУ ЗА БЕОГРАД, ПУТУЈУ НА РОЂЕНДАН КРАЉА ПЕТРА, МЕСО ЗА ЈОВАНОВУ ПИЈАЦУ У БЕОГРАДУ… Латиницом. Наиђе сплав сачињен само од дјеце. На сплаву даска, на дасци дрвена здјела. Милан загази у воду и приђе да види шта је у здјели. Здјела ексером закуцана за даску а у њој… дјечје очи и јајца. Дјечаке су ослијепили и кастрирали. Немамо никакве сумње да су им и једно и друго вадили наживо. И у нашем крају радили су тако, наживо.

Људи плове сваке године, ријека мртвих Срба покрива Саву и тече, низводно од нас чак тамо доље до Београда, и даље. Љешеви се у гомилама заустављају на обали заплетени у врбовом грању, код пањева, у заливима. Кад вода опадне висе по врбама. Они у води хране рибе, они на гранама црне ʼтице.

Освештан спомен музеј у Старом Броду

У мају четреспете кренусмо чамцем преко, на лијеву обалу, баш у Јасеновац, не бисмо ли тамо нашли штогођ од одјеће или обуће. Тамо је било магацина, чули смо. А ми голи и боси.

Веслом одгуривасмо љешеве у води да прокрчимо пут. 

***

Јама

Изјутра кренуше да нас истјерују из кућа. Само нас жене и дјецу, дођосмо ми на ред. Све наше мушке покупише прије неколико дана и одагнаше некуд. Рекоше да их прате за Србију, а ми смо некако слутили – и тјерали од себе те слутње – да их је  побило.

И нама јутрос казаше да идемо за Србију, да нас чекају камиони.

Догоне са разних страна нашег раштрканог села, притјерују нас  ка некаквом зборишту. Догоне Петровиће, Јовановиће и Бошковиће, догоне Томиће, Медане и Једнаке. Данас је Свети Илија, знају да нијесмо у пољу, да нас овај светац држи код кућа. Па притјерују и Дивосељане, Пребиловчане и Факовићане, па гоне Банијце, Кордунаше, Личане и Далматинце, па изгоне из кућа по Босни и Хецеговини, по Сријему и Славонији.

Сакупише на десетине и десетине остатака наших фамилија. Окружише нас, све наше комшије. Немају униформе усташке, а носе пушке, сјекире и ножеве, па нас пожурују, вичу, псују, пријете. Журе да обаве посао и да нас више не гледају на земљи.

Кренуше нас у колони. Чим прво дијете запишта од жеђи и врућине, заплакаше и остала дјеца. Не дају нам к води. Кад нас окренуше к планини, каза нам се куд нас гоне. К јами. Једне жене одмах залелекаше, друге с њима у глас запјеваше. У то и наши пси залајаше и не стајаше, и наши коњи зарзаше у шталама, зарикаше наша говеда, заблејаше овце. Дигоше се гласи к небесима, да се ни дерњава комшија не чу, иако душмани викаше из све снаге.

Комшије гонитељи плашљиво се обазираху за собом.

Наше домаће животиње, наши чувари и хранитељи, укућани наши, отимају се из штала и са везова, да нам се придруже у колони. Знају добро да је и њима спремљено што и нама, да и они долазе на ред.

Пригнаше нас к јами.

Крашка јама Бадањ

Стадоше издвајати фамилију по фамилију и гонити над гротло, па бацати живе у јаму. Жене, дјецу, све редом. Милка загрли своје дијете и с њим у наручју скочи сама у амбис. Стана се затрча, оте се усташи, па скочи и она. Скочи још жена, неке пошто најприје бацише своју дјецу.

Друге дограбише хрватске комшије, доведоше силом до гротла и гурнуше у јаму. Њихове хаљине залепршаше начас за њима у паду.

Дође ред на малу Милену, дјевојчицу од двије године. Али чим је комшија Јозо дограби и подиже од земље, одједном се све некако заустави и укочи. Замукнуше крици и јауци из јаме, комшије крвници стадоше као скамењени, ућутасмо се и ми још неубачени. Вријеме као да застаде на неколико часака. А онда из јаме нешто јекну, изви се некакав хук, можда крик, нешто што никад не чусмо до тада.

Јама се огласи.

Чим глас јаме замуче, крвник закорачи и ужурбано баци малу Милену право у сред отвора. Али јама је не хтједе примити у се. Некакав вјетар духну из ње одоздо, окрете Милену дватрипут у отвору, врати је и изручи меко на стијену крај јаме. И не заплака дјевојчица, не задрхта, и не зовну мајку. Видјесмо само како мирно гледа очима на нас који стојимо и дрхтимо и отимамо се. Гледа без суза, без страха, без чуђења.

И узе је исти Јозо и баци по други пут у јаму. И поврати је вјетар опет назад на исту стијену.

Кад Милена поче да се усправља на ноге, скиде други крвник пушку с рамена, нанишани и уби Милену на стијени. Прискочише двојица, дограбише је, разјарени као звијери, и бацише је свом снагом у јаму. И одљете доље дијете.

Убрзо се сви обресмо доље, на дну јаме. Остаде нас доста живих, изломљених, угруваних, па и неповријеђених. Јаук жена и писка дјеце. Дјеца бауљају и траже матере, мајке дозивају дјецу. Сабирају ко има још кога свог у животу. А сад смо сви овдје своји, сви једне крви.

Послије три дана више нисмо осјећали глад, ускоро се навикнусмо и на смрад тијела у распадању. Скупљасмо крпама росу са стијена да гасимо жеђ…

Јован Мирић: Без коментара 2 (слике из јаме Равни Долац)

Размилеше се црви. Гамижу по коси, улазе у уши, у нос.

Разазнавасмо кад је дан а кад је ноћ.

Дању почеше да долијећу некакве жуте ситне тице, слијећу у ждријело скоро до нас доље и купе црве по зидовима јаме. Гледасмо у те тице као да су их анђели Божји послали, као да су душе наших преминулих. Тице нас радоваше сваки пут својом милосном посјетом.

Ноћу се хваташе некаква плава свјетлост у јами више нас. Сваку ноћ нас је посјећивала. Знали смо да то није мјесечина, јер није било мјесеца сваке ноћи. И та свјетлост, свиленкаста и мека, блажила је наше душе. Тјешили су нас ови дарови неба, плава свјетлост ноћу и жуте тице дању.

Најприје помријеше јадна дјечица. Негдје око десетог дана, скоро у сат сва клонуше и умирише се. Ми одрасли умирасмо по једно и по двоје. Остаде нас неколико до краја. Живот, Бог га не клео, не да се, ако и не знамо чему се надамо.

Проборависмо на дну јаме пуно и пуно дана. Нас прегршт живих. Лако нас извукоше горе, све саму кост и кожу. Али горе одмах сви попадасмо у несвијест. Ошамути нас сунце и ваздух, живот на земљи. Одвикли смо се од њега.

Опоравак је трајао недјељама и мјесецима. А онда, мало по мало, почесмо да се хватамо живота. Годинама и годинама безуспјешно смо учили како да се сјећамо наших најмилијих у јами а да не призовемо наше страшне успомене из ње. И разабрасмо временом да наши најмилији остадоше заувијек доље, под земљом, а наши душмани горе, на земљи. Боже прости, с нама у истом свијету.

И, мало по мало, нас шачица живих чуда остависмо иза себе нашу јаму и њена чуда.

***

Црква

Нашу цркву православну саградише наши дједови и прадједови. У њој се они крштаваше и вјенчаваше, па се и ми у истој цркви крстисмо и вјенчасмо. Уз црквено опело у земљу нас полагаше.

Саградише цркву глинску и цркву кусоњску и цркву у Великој Кладуши, цркву у Садиловцу, Полоју, Швици, Коларићу, Зборишту, Горићима, Добром Селу, Топуском… Посветише је Покрову Пресвете Богородице, Светом Георгију, Светом апостолу и јеванђелисти Марку, Васкрсењу Господњем, Светој Петки, Св. апостолима Петру и Павлу, Рођењу Пресвете Богородице…

И тако би дуго, дуго. Не увијек мирно и без удараца, али некако сношљиво. Тек кад почеше да пустоше, пале, минирају и опогањују цркву, настаде друго вријеме. Свет премину у нешто друго.

А онда нас сакупише из наших мирних села и силом оружја у цркву сатјераше. Па нас поклаше, избодоше бајонетима, запалише. Нас запалише живе.

Јован Мирић: О спаљивању живих српских жртава у НДХ

И док наша тела цврчаше на ватреним праменовима, јаук ужаса, наша ужарена молитва, извијаше се са пламеном. А онда замукнуше наши угарци од руку, ногу, ребара, лобања… Замукнуше и црквена звона, носећи муклом јеком широм васељене наше посљедње питање: има ли мјеста за нас православне Србе, ове који јесмо, овдје гдје јесмо, на овоме свијету.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јован Мирић, НДХ, геноцид над Србима у НДХ