Како се Вучић мијења ако свакога ко га покуша мијењати прво прогласимо недостојним промјене? Вучић јесте лош, али свако послије Вучића биће још гори. Дакле – нека Вучића
Миша Ђурковић (Фото: Соња Ракочевић)
Поводом чланка Мише Ђурковића Највише мржње било против „неутралних” који су указивали да треба бити скептичан према тзв. студентским протестима. Шта ћемо сад?
Миша Ђурковић нам је, можда и нехотице, написао изванредну дијагнозу једнога дијела српских родољубивих умних људи.
С једне стране, згражава се над уџбеником социологије Владимира Вулетића и пише: „Е баш то је Вучићева Србија.“
С друге стране, већ мјесецима објашњава зашто родољубиви људи не треба да стану уз студенте који су ту исту Вучићеву Србију уздрмали.
Па станите, уважени бивши директоре Института за европске студије.
Како не видите повезницу између узрока над којим сте „неутрални“ и посљедице над којом се згражавате?
Ако је, како сами кажете, сва потешкоћа управо власт која такве замисли пушта кроз државне установе, ко је треба промијенити?
Владимир Вулетић?
Онај исти Вулетић који је овога љета говорио о „политичкој снази и препороду СНС-а“?
Или можда студенти које већ двије године марљиво увјеравате да нијесу довољно добри да бисмо стали уз њих?
Ту се открива сва биједа ове „неутралности“.
Наиме, вазда храбри и за родољубиве скаске спремни Ђурковић је у фебруару изричито написао да национални људи у сукобу СНС-а и студената „не би требало да учествују“. Истовремено сада сам пише да је спорни уџбенички садржај дио „Вучићеве Србије“ и да је одговорна власт. То је неодржива противрјечност: ако власт производи стање које осуђујеш, а ти родољубима савјетујеш да не учествују у покушају њене смјене, мораш објаснити којим путем уопште намјераваш да то стање промијениш.
Када је Вучић ипак бољи од сваке промјене
Вучић не ваља. Студенти не ваљају. Ломпар не ваља. Опозиција не ваља. Родољуби у побуни немају утицаја, па ни они не требају ништа радити.
Одлично.
Ко онда ваља?
И, јоште важније: како се Вучић мијења ако свакога ко га покуша мијењати прво прогласимо недостојним промјене?
Из те политичке (пре)мудрости произлази само један закључак:
Вучић јесте лош, али свако послије Вучића биће још гори. Дакле – нека Вучића.
Наравно, Ђурковић то неће написати.
Не мора.
Закључак његових чланака то говори умјесто њега.
Али постоји јоште непријатније питање.
Ако је Ђурковић заиста вјеровао да је међу стотинама тисућа младих људи родољубива мисао слаба, гдје је он био?
Зашто није отишао међу тај млади свијет?
Зашто није говорио?
Зашто није подучавао?
Зашто их није покушао придобити?
Зашто није сијао оно здраво сјеме о којем десетљећима пише?
Посланик недјелања
Замислите апостоле који посматрају прве обраћенике из многобоштва и говоре:
„Ма пустите их. Нијесу они јоште прави хришћани. Има ту старих навика. Треба остати по страни.“
Па управо зато су апостоли ишли међу њих!
Зато Павле пише посланицу за посланицом. Опомиње, исправља, подучава, враћа, храбри. Не стоји са стране и не чека савршено стадо достојно његова пастирства.
А шта су радили наши разјашњивачи „тамних и мрачних коридора моћи“ када се пред њима појавила највећа политичка побуна младих у многима годинама иза нас које су појели (СНС) скакавци?
Разјашњавали су нам зашто не треба учествовати.
Када је требало писати о коридорима моћи – били су неустрашиви.
Када се отворила могућност да се у те коридоре стварно уђе и нешто промијени – постали су трезвени, опрезни и, изнад свега, „неутрални“.
И сада нам Ђурковић са стране саопштава: „Јесмо ли вам рекли?“
У духу истинскога софисте. Побједа у расправи је изнад сваке истине.
Нијесте, драги Мишо, побиједили у расправи.
Само сте одбили да уђете у битку, те лично кукавиштво проглашавате доказом сопствене мудрости. И када би на крају испало да студенти буду гори од најгорега икада предсједника, то и даље не би била Ваша побједа већма чист доказ Вашега нечињења. Такав исход би Вас додатно разоружао јербо би показао големе размјере Вашега (не)чињења.
Овдје нема никакве далековидости.
То је самооправдавајуће пророчанство:
Не улазимо међу студенте јербо родољубива струја нема утицаја – а онда, пошто нијесмо ушли међу студенте, славимо што родољубива струја нема утицаја.
Неспремни за отпор и преспремни у подршци разарању
Ова писанија уплашена директора једнога дана ће бити драгоцјена.
Његово (не)дјеловање ће бити најбоље објашњење „тамних и мрачних коридора моћи“, о којима је тако страствено писао и грмио.
„Разарање и отпор“ као слика посустајања и службовања заогрнутога смоквиним листом умности, родољубља и начитаности.
Нешто као грађа за објашњење како је један дио самопроглашених великих српских родољуба посрнуо баш онда када је требало показати чему служе све те књиге, предавања, институти и десетљећа родољубива бесједништва.
Причалице у миру. А када загрми? „Будимо разумни.“ „Будимо опрезни.“
Но, кључно питање остаје, шта ћемо са Вучићем?
Нека га. Он остаје. Нека влада.
И његов социолог наставља писати уџбенике о мужеложништву над којима ће се наши „неутрални“ родољуби поново згражавати.
Објашњење пола, рода и сексуалности у Клетовом уџбенику социологије за 4. разред средње школе, аутора Владимира Вулетића (Фото: Нови стандард)
Из безбједне удаљености, разумије се. На истом задатку. С(а)кривени у тамним и мрачним коридорима моћи. Неспремни за отпор и преспремни у подршци разарању.
Жмирке којима је дошао крај
Но – када се прикрио и умирио уморни и преплашени Миша – иза угла изненада се појавише студенти и гласно повикаше:
„Мишо, завршена је игра скривача. Ви жмирите!“
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар