Док Црква и интелектуалци и даље раде свој посао нема ни санкција Русији, нема одрицања од Космета, нема заборава Републике Српске нити српског питања у Црној Гори
Миша Ђурковић (Извор: Лична архива)
Последњих месеци сведоци смо да су све чешћи напади на један број интелектуалаца који се често препознају као неки од водећих ауторитета на простору националне интелигенције. Као и увек, то могу бити случајно повезане иницијативе, али могу бити и координисани и фокусирани напори одређених структура. Што би рекао Кисинџер: То што сам ја параноик не значи да ми не раде о глави.
Ако пробамо да ствари сагледамо из те перспективе, добићемо чини се доста занимљиве увиде о тренутку и о томе шта се у нашем јавном простору дешава и шта се спрема.
Значај интелектуалаца за једну нацију је веома велики. Ако погледате начине на који се нека држава или формација обрачунава са једним народом који се налази под њом без физичке или војне заштите, видећете да се по правилу најпре чисте политички лидери, богатији људи, свештеници интелектуалци, било да су они као некада обични учитељи, новинари и писци, или су као данас професори универзитета и академски грађани. Дакле, увек је циљ да се народ најпре обезглави и да му се осим војне, политичке и економске моћи униште носиоци националног идентитета и вере. Штавише народ без оних првих и може да преживи, али без носиоца идентитета и памћења не може. Отуд значај оних речи Аве Јустина које стоје испред улаза у Ћелије…
Манастир Ћелије (Извор: Википедија)
Данас је у низу земаља интелектуална елита предмет огромне корупције, па је постало могуће да на великом броју хуманистичких факултета доминирају они који мисле да је нпр. национални идентитет нешто превазиђено, или они који васпитавају студенте да им је Европска унија или Југославија важнија него српска национална традиција, историја, култура, мисао и предање, да су џендер студије важније од подстицања да се гради породица, да родно сензитивни језик треба да истисне и замени српски језик у нашим школама итд. Управо због свега тога много вреди сваки човек који изабере да каже не корупцији и да се бори против ове пузеће окупације идентитетског и вредносног простора у Србији и на Балкану.
Све се то дешава у време када је политичка класа у Србији потпуно девастирана. Једанаест година владавине ових што су сада на власти довеле су до потпуне деструкције нашег партијског система и политичких странака. Србија нема озбиљне и релевантне странке које имају оно што странка треба да има: вођство, елиту, органе, стабилне финансије, медијску подршку итд. Ни СНС, наравно, није странка нити је то икада био. Структура власти се базира на такозваним повереницима, локалним шибаџијама који личе на Мусолонијеве расове у почетној фази владавине и на корпоративним (НАЛЕД) агентима утицаја који контролишу појединачне секторе у држави.
Слободан Антонић: После Вучића Србија ће бити олупина (2015)
Због свега тога људи имају додатна и потпуно погрешна очекивања од националне интелигенције. Често се чује како они треба да „поведу”. Они воде и треба да воде, али не у политичком смислу. Интелектуалци, иако неки од њих свакако имају одређене политичке амбиције, не могу да воде нити то треба да раде у политичком смислу. Интелектуална елита не може да замени политичку класу нити интелектуалци партије. То су два сасвим одвојена света који функционишу по другачијим правилима и стога није мали број озбиљних интелектуалаца који је изгледао смешно када се окушао у практичном партијском животу. То захтева другачији тренинг, припрему, па и однос према људима и новцу.
Друга стандардна предрасуда је како интелектуалци треба да се окупе и обједине. То се опет своди на маштање о томе како ће један број водећих интелектуалаца да ваљда направи странку па ће људи за то аутоматски да гласају те ће они да освоје власт и коначно среде земљу. Од тога, браћо драга, нема никакве вајде. Интелектуалци су најпре врло сујетни људи, од којих највећи број мисли да он треба да буде први и врло често мисле да се у све разумеју. Разни покушаји током последњих деценија да се нешто такво прави, од ДЕПОС-а до разних покрета, показали су да се ради о краткотрајним подухватима где се људи брзо посвађају, разиђу и не оставе ништа озбиљно иза себе.
Интелектуалци, да би били ефикасни, морају да раде другачије. Искуство је показало да су једино успешна и ефикасна кратка окупљања око одређених конкретних питања, проблема и кампања. Сакупимо се, грунемо, урадимо посао и онда свако на своју страну, да ради свој основни посао, до следеће прилике тог типа. То омогућује да иза нечег стану и разни људи који иначе међу собом не говоре, не воле се лично итд. Али то даје резултат.
Као неко ко је водио доста таквих кампања у последњих десетак година, имам оправдање да кажем да је таквим начином рада доста постигнуто и да смо научили како да на прави начин каналишемо одређене капацитете и снаге. И чињеница да је омладина све више националистичка код нас, да се полако враћамо неким својим традицијама и херојима, као и да нпр. једини у Европи нисмо увели санкције Русији, такође говоре да –упркос свим грешкама, сујетама, свађама итд. – национална интелигенција ипак ради озбиљан посао и држи један озбиљан фронт.
Чини се да отуда иду ови прилично учестали, а можда и координисани, напади на оне који се препознају као некакви носиоци интелектуалног и моралног ауторитета на том фронту.
С једне стране власт је преко оног мученика, човека који се хвали тиме да је интелектуални бот, врло систематски кренула да удара редом на Ломпара, писца ових редова, па Антонића итд. Ради се о левој струји режима која покушава да људе напада наводно са националних позиција. Ова врста Информер пропаганде, према којој само наш мудри председник разуме шта је за нас добро а сви остали су заблудели западњаци, долази од некадашњег фиксера свих антисрпских медија који су радили на овом простору, човека који сматра да је Слободан Милошевић ратни злочинац итд. Њему је интелектуално место на Пешчанику, али је као њихов наводни отпадник идеалан да покушава да дезавуише оно што јесте стварна српска интелектуална и вредносна позиција. Узгред, активирали су га за превентивни напад и пљување кад је Ломпар очигледно показао неку врсту политичке амбиције.
Мило Ломпар (Фото: Соња Ракочевић)
Сличне, само још прљавије, бљувотине долазе од оног другог мученика, екочетника, од кога су пробали да направе Ослобођеног политичког лидера. О генијалности овог подухвата говори како су пробали да направе националистичког проруског лидера преко Danas-a, N1 и Nove S. Пошто је овај покушај пропао, он сад има задатак да са наводно националних позиција напада све оне националне интелектуалце са којима је некада волео да се дружи, да се хвали како их познаје, сарађује са њима итд. О томе је један од тих људи, Чедомир Антић, писао у два наставка. Опет, људима треба да буде јасно да се такође ради о припаднику политичког и идеолошког простора који сеже од Не давимо Београд до ССП-а и да је то део ширег спектра чији је центар код озбиљно запосленог Кристофера Хила.
Да сажмемо. У време када је овај систем на очигледном заласку, у паници да пре свега некако сачува привид опстајања на националним позицијама јер се само тако добијају избори, и док америчка амбасада покушава да подигне свој паралелни систем и да га као у Македонији припреми за убацивање у власт или њено комплетно преузимање, какви-такви ауторитети на српској интелектуалној сцени представљају и једнима и другима очигледно велики проблем, као што им то представља и Српска црква са свим својим унутрашњим проблемима и међусобицама. Јер док Црква и интелектуалци и даље раде свој посао и држе своје позиције, нема ни санкција Русији, нема одрицања од Космета, нема заборава Републике Српске нити српског питања у Црној Гори. Такође нема увођења сурогације, еутаназије, родно сензитивног језика, геј бракова, образовних пакета итд.
Ћерамо се још.
И због тога Domus florum delenda est!
Categories: Шта после Тита?
Па добро Мишко, начелно се слажемо па хајде да чујемо твоје мишљење – дефиниција српског идентитета и колико дубоко у прошлост треба да сеже народно сећање?
После тога ћемо видети да ли си у праву када је у питању СПЦ која се одрекла српског историјског, културног и верског наслеђа у Старој Србији и спрема се да то исто учини и са косовским. Такође ћемо видети колико је дуга памет и памћење наведених интелектуалаца укључујући и Ч. Антића који се донедавно јавно залагао за независност шиптарског Косова али се недавно, из разлога који није објашњен, прешалтовао.
Објаве врлинског брата Зорана Николића ( Ваљево) чине коментаторску секцију СтСт вредном читалачке пажње. Како због ретке лепоте србског језикословља, а свакако и више због поруке саме.
Ако је веровати Маршалу Меклуену да је медиј порука (то јест смисао поруке), онда кроз филигранска слова З.Н. до нас допиру лепота и истина.
Апропо интелектуалаца, увиђа се оваква хијерархијска веза — прво образни, затим образовани, а може и (само) интелектуалци.
Мени. Сметате. Најдубље и најверодостојније желим миропомазаника Спасовог. Монашку Елиту. Часне официре, витезове. Духовне горостасе, образоване и образне, као Жарко Видовић. Честите парохе, ваистину пастире. Парохијско устројство које недри и у лону чува училишта и болнице. Римско право. Законоправило. Душанов законик. Песнике – пророке ( Његош што је ).Сељака домаћина, газду. Задругу. Ви ми не требате. Сметате. Мени.
Заборавих занатлије. Поштене и марљиве. Они су ми вредни, требају. Ич не сметају. Мени.
Кад речем занатлије, то свеколико подразумева од берберина до хирурга – то су све занатлије, веште и умешне…
Kad biste Nikoliće pozvali u svoje monopolsko jato, možda ne biste ni morali da postavljate pitanje iz naslova. Logično: umnožavanje i veća vidljivost Nikolića ekskluzivnu vam pamet čini uporedivom, a parčad kolača manjim. Eto, čik predložite da Nikolić, za početak OVDE, dobije ,,kolumnu“. Ne. Ostali misleći potrebni su vam samo kao klikovi, fanovi, pratioci i zgražavaoci nad vapijućom nepravdom počinjenom vašoj nasledno genijalnoj dečici u trulom takmičarskom školskom sistemu.
Националној интелигенцији недостаје један медиј, естетски и професионално новинарски вођен.. Да није ни на руској ни на америчкој бесповратној помоћи, него баш српски…Зашто тога нема и када ће га бити? Не видим да је то тако немогућ циљ..
Ко је тај екочетник ,којкег су покушали леволиберални медији да промовишу.Не волим кад се овако пише у загоинрткама.немам ја времена да читам данас и сличне медије.Дакле ко је то.Први је Ћирјакович а други ?
Inteligencija je inteligencija, istovremeno je i nacionalna i internacionalna. I nipošto nisu svi korumpirani, to su uglavnom oni najgori, koji su medijski favorizovani i za taj posao plaćeni. Mnogo je pametnog, radnog i poštenog sveta na univerzitetima, ali se za njih ne zna, jer građani nemaju običaj da čitaju naučne radove.
Srpski intelektualci najvise smetaju srpskim intelektualcima sa kupljenim diplomama jer oni misle da sve znaju a inace su strasno ograniceni. Pojedine da pitate tablicu mnozenja mislim da ne bi znali. Zbog takvih intelektualaca dotakli smo dno.
Требало је да престанем да читам кад сам видео да је Черчилова изрека приписана Кисинџеру…
Толико о инелектуалцима
Прелетео сам погледом без жеље да пажљиво прочитам јер су досадашње акције српских интелектуалаца:
– јалове, безидејне, без плана, анализе и сагледавања постигнутог;
– отуђене од народа, самодовољне;
– усмерене на неки текући проблем, а не на отварање широког темељног фронта за обнову и очување традиције, културе, духа, писма, језика;
– дозиране у мери да личе на акцију, али да ни на који начин не угрозе стечене позиције актера;
Мени више остављате утисак посебног огранка “ботова” који имају задатак да створе привид некакве српске патриотске интелектуалне елите, него искрених родољуба спремних и да пострадају уколико је то потребно.
Све изречено се може применити и на српску патриотску опозицију.
@Сан Чо, @Venja,
Благодарим наште срца, поштовани. Моји коментари на најбољем србском сајту јесу исповедање, кајност. Писање дневника смисла. Смисла метанојског, и када га одвећ мало има, или га неима уопште у гневу, у презиру, када је угарављен и осенчен неспокојем, горчином и нестрпљењем али постоји; када је бистар и јасан, ведар од тихе радости и од срца које се не боји, од срца које се големим својим делом, у тим посве ретким тренутима, узда и верује у Спаса Христа, чисто и сазерцавајуће. Далеко је то од сваке колумне, писања за јавност, саветовања, то је тајанствена саборност у којој сам, Бога ради, љубави за Бога ради, сам излазим из себе и исповедам доживљај сусретања, показујем осећање сопства, не би ли то сусретање поседовало смисао. Оно што може бити важно, а не оптерећује другости у саборовању, чиним то без икакве зависти и увређености… Слобода самоистоветности од зависти и увређености, зачетак бестрашћа и поистовећење са са њим… Но, то је тако ретко, тако крхко осећање и доживљај, толико кротко и нежно, да ми овде пуца смисао коментара…
Свако Вам добро од Сведароватеља Добра и у здрављу се читали, поштовани саборци у саборовању…
П.С.
@Милан Филиповић
У питању је млађан ђорђевић.
Управо су српски интелектуалци довели наш народ у овај положај. Општа места, флоскуле, декларативно трабуњање без циља итд. Ево, позивам (изазивам) вас да формирате “Национални савет за развој” који би радио по моделу НАЛЕД-а – регистровао проблем и понудио решење (лева и десна табела, уз образложење). Или за сваку НАЛЕД-ову идеју понудите вашу алтернативу. Сигуран сам да не бисте знали. И док је то тако НАЛЕД ће се питати о свему. Браните Србе на КиМ писањем чланака и изговарањем “треба да опстану”. Све је то лепо…али како да опстану? Да ли сте икада тражили да на свакој пијаци у Србији мора да постоји продајно место са производима са КиМ? Да ли би бесплатни програми обуке за возаче камиона помогли младим Србима са КиМ да зараде корицу хлеба и омогуће својим породицама опстанак? Српски интелектуалци су сувише самозаљубљени да би се бавили тим тривијалностима – чуј да се ви бавите пијацама и камионима. Наши непријатељи не само што се баве тим тривијалностима него им је важан чак и дизајн таквих продајних места или камиона (само што би камиони били у неком Новом Пазару а продајна места за поврће које производе угрожени трансексуалци). То је само један мали пример зашто смо овде где смо. 30 година слушамо велике речи без конкретних идеја, корака, пројеката. Ви на универзитетима и институтима изаберите 3 своја ученика (меритократски) којима ћете бити прави ментори и пошаљите их на докторат код својих пријатеља и познаника у иностранство, уз њихову обавезу да се врате у Србију и да они сутра изаберу три своја ученика. Српска култура је под окупацијом. Како то да већ 30 година не можете да припремите кадар да управља српском културом на један здрав начин – него појединим институцијама од националног значаја управљају пијанице које су давно требале бити у пензији. Област културе би требао да буде ваш једини политички циљ и мотив. На осталим пољима се нисте показали. Бар покушајте да спасите српску културу и језик.
Драги Мишо, све пада у воду кад се многоречитост, начитаност, памет и академски статус претворе у вакцину против Короне, а коју узмеш да би могао да путујеш. Ту је почетак, средина и крај. Јер бадава сва академска и интелектуална сагледавања кад је њихов крајњи резултат смрт. То је оно шта нам задњих, макар тридесет година, нуди интелигенција. Лош и ништаван крајњи производ. О СПЦ која преко екуменистичке београдске патријаршије све више избацује из Цркве народ као носиоца вере, шта рећи. Тек је прелесно мишљење да се режим, да ли АВ, БТ или било који други, а које контролишу CIA и MI6, боје реакције исто тако контролисаних типова из београдске патријашије. Њихова синергија током прошлогодишњих Литија, а у циљу гашења истих управо те демантује.
Санкција Русији нема јер то одговара свима који су IN. Дакле није тачна констатација да се санкције Русији не уводе зарад страха режима од интелигенције, нити због неког силног утицаја интелектуалаца који би у случају санкција, могли, на сат два, да окупе коју стотину или пак тисућу људи. Санкције се не уводе зато што роба на црно увек има већу цену него кад је има у слободној продаји. У овом случају, роба на црно су гас и други енергенти из Русије, а који, стижу преко Србије, перу су преко БиХ, те преко ‘братске’ Хрватске иду за ЕУ. Ту би негде да буде и Мађарска. Профит деле сви у мери заслуга. С друге стране ЕУ производи, воће и поврће и друга роба, нпр. словеначко Горење, у случају санкција не би могла да иде, под етикетом србско, на руско тржиште.
Дакле ове који управљају горе наведеним процесима уопште не брине салонска политика, апели и сл. Није вам ово пало на памет!?
Država je pod pritiskom uvela Bolonju, digitalizovala sve živo, postavlja bota za ministarku nauke. Ljudi jure bodove da prežive. Kad da stignu u tim okolnostima da se bave nacionalnm pitanjma.
Погрешно постављено питање. Право питање треба да гласи: Чему сметају срб(п)ски интелектуалци? И ту би се могло дати доста одговора: обнови духовности и морала, поштењу, искрености, праведности… Када тако поставимо ставри, могло ћемо се досетити и да кренемо на прави пут.
‚‚Њему је интелектуално место на Пешчанику, али је као њихов наводни отпадник идеалан да покушава да дезавуише оно што јесте стварна српска интелектуална и вредносна позиција.‚‚
У нашим редовима он је заробљени украјински леопард.Стоји као макета,мало употребљив и нама и њима.
Мрежа родољуба.
Алексинац,Ариље,Бачка Топола,Вишеград…Жагубица.
Простих људи.Породичних.Одмјерених.Оптимиста.Нисмо повезани.Бар не у овој димензији.Срж и темељ Србије и Српства.
Још да додам: да ли сте можда и ви заузели неки оронули и запуштени биоскоп и покренули рад нпр. Српског драмског позоришта у Београду?! Нисте. Да ли сте можда у Луци Београд, Шећерани или Југошпеду обновили (импровизовано) рад Театра на Ђумруку, који је, иначе, био прво позориште у Београду?! Нисте. Да ли сте тражили да се обнови рад Српске државне штампарије?! Нисте. Да ли сте тражили да војска поново покрене свој спортски клуб „Српски мач“?! Нисте. Да се обнови ФК Соко (који је део ФК БАСК)?! Нисте. Да ли сте нешто предузели да се покрену наше најстарије новине (може да буде и недељник), које су играле најзначајнију улогу у модерној историји Србије – „Новине српске“?! Нисте. Да ли сви наши градови и општине имају грбове (визуелни идентитет) у складу са српским хералдичким правилима и стилом?! Немају. Ми нисмо народ од јуче. На обнови и очувању нашег народа, његовог наслеђа, економије и политике треба радити стрпљиво, упорно и заједнички. Пут до успеха чини много малих потеза у континуитету са јасним циљем и визијом.
Ni nacionalni ni obični, intelektualci ništa ne smeju da zucnu, ni o kovidu, ni o digitalnom fašizmu, ni o HAARP-u i vremenu kao oružju. Toliki medicinari i fizičari sede u SANU, a mi ekpermentalni zamorčići.
@hmm
О овим темама монах Антоније већ 13 година неуморно
сведочи на улици са малобројним присталицама и
истомишљеницима.
Није ”интелектуалац”, није политички заинтересован
и политички поткупљив, и зато има смелости да то ради
у СТРАХУ БОЖИЈЕМ, али без страха од људи.
Што се тиче војника, физичара и других делатника, углавном
пишу књиге, држе предавања… и покушавају да народ ”освесте”,
али без икакаквог практичног делања, попут монаха Антонија.
Имамо некаве ”Теслијанце” којима су пуна уста Тесле, али нико
од њих да понуди неко практично решење за одбрану од
горе побројаних пошасти, макар то било и са мањим учинком
на мањем простору.
Правдају се да је то могуће само у некој мега варијанти, за шта
су потребна мега средства, па се то своди све на чекање ”бољих
времена”, у финасијском (”инвеститорском”) и политичком смислу.
Интелектуалци очекују да народ ”освесте”, мотивишу га да масовно
изађе на улице, а они – ”ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ” – себе самопрогласе
”богомданом елитом” и наставе тамо где су њихови предходници
стали.
Народ није освешћен, али није ни глуп, да не схвата смицалицу:
”Не липши магарче до зелене траве!”
Интелктуалци очекују да дођу на власт из фотеље преко фотеље,
до фотеље, али никако преко улице: мукотрпно, неизвесно, уз
велики ризик, одрицања, страдања, нешто слично монаху Антонију.
,,Интелектуалци, иако неки од њих свакако имају одређене политичке амбиције, не могу да воде нити то треба да раде у политичком смислу. Интелектуална елита не може да замени политичку класу нити интелектуалци партије. То су два сасвим одвојена света који функционишу по другачијим правилима и стога није мали број озбиљних интелектуалаца који је изгледао смешно када се окушао у практичном партијском животу. То захтева другачији тренинг, припрему, па и однос према људима и новцу.”
Ово је дјелимично тачно.
Али је потребно да ,,интелектуалци” буду синапса између оног што се зове државни чиновник’-одлуке-воља народа.
Елита је само једна, једина.
Духовна.
Како бива, она ја у мањини.
По мени, проблем српског друштва јесте поставка и матрица по којој функционишу интелектуалци.
Итекако су кривци за одрон државе и народа.
У научним институтима постоје људи који су несумњиво књишки образовани.
Али праткична примјена њиховог знања, конвертовања научних радова, публикација, књига у сферу друштвено корисне ствари, реалности у којој морамо да егзистирамо, на жалост, није добра.
Све је сведено на беспризорну хрпу папира који служе да се статистички избруси его, да стотине страница финансирано од државе( читај народа) иду у лични прилог коефицијената према којима се обрачунавају апанаже, уз неизбјежно множење биографских редова на Википедији и на крају дана сумирање све уз бесмислени галиматијас глагољење по емисијама.
Дакле не постоји уобличена идеја, приоритет, фокус који би био усмјерен на народ!
То је игра над играма.
Посао вијека.
Како мисао обичног човјека да допре до интелектуалца и да та мисао буде конвертована и свеобухваћена до државних чиновника, извршне власти.
Интелектуалци, државни чиновници ако су дио врха пирамиде, огледало једне државе, морају знати да су потекли од народа.
Од господина сељака у бијелој кошуљи што коси хектаре својих равница.
Од пољопривредника који устаје у 4 ујутро да изнесе своје производе на бувљак.
Од оног фриленсера који би да остане на својој дедовини, да је обнови и да оставља порез у земљи у којој је рођен.
Ту постоји одрод.
Ту систем заказује.
Јер немамо спону, синапсу која се зове интелектуалац.
Не треба ми тип који ће да се позива на три факултета, четири доктората, да се препире на друштвеним мрежама и да глагољи о геополитици док нам испред носа гори кућа.
Не требају нам помпадури, галиматијас глагољива свакосатна клепетала по емисијама, млатачи доктората и Свезнада који познају плаве ноћи у сатену до руске балистичке ракете.
Да ли су интелектуалци имали икакво промишљање о промјени система демократског уређења?
Да ли су уназад тридесет и кусур година предложили било шта што би могло да у корјену измјени свијест народа и били спремни да стану иза идеје, по цијену да буду прогањани као што су то некада били духовници прије Другог свјетског рата?
Да њихова интелектуална предлошка, рад, докторат, директно утиче на стандард породице, матице нације и онога ко живи поред те породице.
Ту се ломи копље духовника- интелектуалца с једне стране, и с друге стране, буџетлије који су интересна метреса, подупирачи политичке трулежи.
Док другоименовани буду у већини, у српској кошница је све мање пчела и све више трутова.
Ускоро ћемо бити странци у Србији и у Републици Српској.
… one koji su na fakultetima odbijali da prime vakcine protiv ne znam čega, kolege u ime nauke samo što nisu linčovale
“Збор истине“ – “ИНТЕЛЕКТУАЛАЦ“ НА ДЕЛУ“
“Дошли смо у време историје где ће се само рећи хоће ли нам
Бог помоћи или ћемо пропасти“
Intelektualci su obično samoprozvani. Tamo gde nema vrednosti istine,pravde i slobode, džaba trud, osim indivdualnih potignuća.
Zaprepašćena sam količinom negativnih komentara.
Reklo bi se da su nam intelektualci najkrivlji.
Извод из књиге Монографија Први светски рат, књига 2,стр.287/8, „Обод“ 1975
СРБИЈА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1915-1918
Неименовани заробљеник из Галиције у Првом светском рату пише супрузи у Србију
„Маро, да ми пишеш српски!“
…Када је у Србији српско писмо-ћирилица било забрањено оружаном силом…
„Окупационе власти су предузеле прави поход против српске културе.У школама и надлештвима забрањена је употреба српског писма и уведена латиница. У свим штампаријама ћирилична слова претопљена су у латинична.Цензори на поштама добили су изричита наређења да поцепају свако писмо или карту која је била исписана ћирилицом.Забрана ћирилице у приватном саобраћају нарочито је огорчила грађане…
Један заробљеник у логору у Галицији писао је тим поводом 29.новембра 1917. у Београд,између осталог,и ово:
„Маро,да ми пишеш српски, јер ја сам Србин и као Србин ћу да умрем; ако ми српски не пишеш, немој да ми пишеш више.“
Школовани народе српски, интелектуална елито српска,: чуј и почуј: у Републици Српској је донесен Закон о заштити језика српског народа и ћириличког писма којим више нико није обавезан да пише ћирилицом, па ни држава. Нису га смислили ковачи, бравари, пекари, сељаци и остала српска ситна боранија, него српски интелектуалци који трасирају пут српској (не) култури. Ту вест до данас је објавио само портал фронтал.рс,ваљда зато што је неважна. Да је важна, ћирилицу би поменуо Ђурковић и макар неко од многих коментатора. А само један је написао реч писмо.
Мислио сам да би било добро да пишем многим најугледнијим српским интелектуалцима који важе као родољубиви, да им предложим да они пишу о ћирилици, а не само последњи Дон Кихоти из удружења за одбрану ћирилице од Срба, јер ће портали њихово сигурно објавити. Одговорио је мејлом само један, рекавши да је много заузет, добијајући дневно преко педесет порука. А ја се надао да се међу тих педест тема може прошверцовати и ћирилица.
Евсевије Петровић : ” Манастир Србија “. Под окриљем @Гремлина објављено, у дане Светле седмице, ваљад. То је одговор на питање : ” Шта после Мише ? “, и наговештај откривања тајне ” Бројанице од пет стотина зрна ” – како су ” интелектуалци ” бројанична зрна метнули у клепсидру ( да не речем пешчани сат, није интелектуално ) те је левом руком свако мало преврћу наместо осењивања крсним знаком десницом својом…
npr. radiš ozbiljno svoj posao u nauci, kulturi, umetnosti, pišeš na svom jeziku, na skupovma predstavljaš svoju zemlju, uradio si nešto za svoju zemlju, a ne udaraš u talambase
tiho, tiho
И још пишеш хрватском латиницом- гласно,гласно
Велимир Поповић је написао да није интелектуалац, али он то јесте већ и самим тим што се сетио и потрудио да нам покаже како је Србин у непријатељском логору доживљавао ћирилицу пре наступања Југославије и комуниста.
У књизи Немањље Видића „Издаја српске ћирилице“, страна 162, има факсимил текста Мише Ћурковића објављеног у „Политици“ под насловом „За закон о ћирилици“. Факсимил није читљив, али јесте наслов, који и сам много говори . Писац књиге овако образлаже разлог приказивања Мишиног текста:
„Овај текст је увршћен у књигу као пример како и врхунски национално опредељени интелектуалци нису обавештени о проблему неусклађености правописа са Уставом, или јесу обавештени али не разумеју његов значај.Чак се правопис уопште не спомиње , као да уопште не постоји некин системски проблем писма којим се ћирилици одузима карактер српског националног симбола.“
Нека удружења за одбрану ћирилице од школованих Срба постоје већ дуже од две деценије, а толико траје и њихово указивање да су лингвисти у сукобу са народом по питању писма. Народ се определио за ћирилицу уз српски језик на референдуму за Устав 2006., тако што његов члан 10.гласи овако:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује сезаконом, на основу Устава“.
Такође смо могли сазнати следеће од људи из тих удружења:
• Лингвисти нису ускладили правопис са Уставом до данашњег дана, па се из њега учи исто оно што се учило у време Тита.- да Срби имају и своју латиницу.
• Кад су лингвисти пре неких пет година сачинили свој предлог закона о језику и писму, и то у сарадњи са Министарством за културу и информисање, ни тада нису отишли даље од почетка- тражили су спасеније сиротој ћирилици и даље у друштву са оном истом „нашом“ латиницом коју су Србима наметнули Аустро-Угари 1915.,Анте Павелић 1941.и Тито 1945.
Они су нудили исто оно што и Ђурковић- да се Срби законом прислиле на писање ћирилицом, уместо да се она учи у школи као једино српско писмо, па да се онда и користи као нешто своје српско, нешто што се воли.
Наведени Ђурковићев текст је у потпуној супротности са текстом академика Радомира Лукића из 1990. „Против посебног закона“. Лукић је заједно са председником Уставне комисије др Борисавом Јовићем предложио за ондашњи Устав пропис по којем је обавезна ћирилица у службеној и јавној употреби, а јавио се кад је прозрео да лингвисти намеравају да посебним законом обесмисле уставни пропис. А пошто је академик био професор и права и социологије, лингвисти му по тумачењу значаја ћирилице за рпки народ ниу ни до колена.
Да не дужим даље- кад се интелигенција у српким земљама није огласила поводом државног отписивања ћирилице у Републици Српској, она може бити само свестка, а не и српка интелигенција.
Па ето народе српски, имаш пред собом текст „Против посебног закона“ академика Лукића који је своју докторску дисертацију посветио своме деди, а исту је бранио на Сорбони у народној ношњи, док на другој страни имаш текст Ћурковића „За закон о ћирилици“, па се определи.
Плачи народе српски кад си школовао оне који данас не знају које је српско писмо.