Покушаваћемо да показујемо где све и у којим облицима титоизам опстаје, али и да макар нормативно описујемо модел који би могао да уследи кад се једном решимо Тита и титоизма
Цвет на споменику Јосипу Брозу (Фото: Танјуг/Срђан Илић)
После дванаест година, одлучио сам се у договору са уредником, да покренем редовну колумну на једном домаћем порталу. Овај први текст искористићу да објасним због чега мислим да је то потребно и зашто сам од свих проблема изабрао да се поново бавим Ћопавим и његовим наслеђем.
Тито и титоизам су заправо метафора за највећи број наслеђених вредносних, идеолошких, идентитетских и геополитичких проблема са којима се и даље носимо, не успевајући да се извучемо из његове сенке. Она је наиме много дужа и снажнија од онога што можемо да видимо. Но, да кренемо са основном чињеницом на коју је недавно поново указао генерал Симовић: године 1915. персона по имену Јосип Броз је као припадник јуришних одреда бечке царевине нападaо државу Србију и убијао припаднике нашег народа. То је, у другачијем виду, поново урадио 1944. године, успостављајући систем који је Кајица Миланов назвао Титовштина, и од кога се и дан-данас нисмо опоравили. Затим је направио монструозни логор звани Голи оток, на коме су опет највише страдали Срби из Црне Горе и Србије, да би истовремено од себе правио култ личност и терао српску децу да обожавају агресора.
Јосип Броз је потпуно у складу са традицијом Аустроугарске наставио да спроводи антисрпску идентитетску политику, којом је на српским етничким просторима почео да гради бар четири нове нације. Српски етнички простор је издељен на шест ентитета, да би у периоду 1962-64. дефинитивно преломио да крене у правцу разарања државе коју је водио и да од тих ентитета прави нове државице. Устав из 1974. је неоспорно пледоаје за крај Југославије, који је пре свега Србе требало да остави разваљене и неорганизоване.
И после свега тога држава Србија и даље одржава фараонску маузолејску гробницу тог човека, при чему немамо могућности да проверимо да ли је он заиста ту и сахрањен или смо чак били понижени до мере да се клањамо празном гробу. Основни захтев који ћемо стално понављати јесте да се најпре отвори и провери ко је тамо смештен, а затим измести и разруши овај највећи симбол срамоте српског народа. Док год то не урадимо ово неће бити држава која има континуитет са деветнаестовековном виталном творевином Карађорђевића и Обреновића, и пре њих Немањића, већ неојугословенски простор који је заправо последњи остатак аустроугарског завештања.
Уз ово треба додати још једну димензију. Од европских народа Срби и Руси су последњи који из тешко објашњивих разлога и даље држе комунистичке фараоне, иако би они требало да су их први уклонили јер су управо ова два народа највише страдала од комунизма и захваљујући њему изгубили су цео двадесети век. Сви остали су своје комунистичке диктаторе уклонили, пренели на регуларна гробља, само се ми и даље клањамо овим вампирима и не успевамо да их упокојимо. Одговорно тврдим, тек када их будемо уклонили знаћемо и једни и други да више нисмо окупиране земље.
Титоизам је ознака и за страховиту идентитетску конфузију коју нисмо превазишли. Ако је крајем осамдесетих и током деведесетих, упркос нелагодама тадашњег Тита, кренуо један талас превазилажења југословенства и повратка елементима обнове српског идентитета, после двехиљадите године су странци постепено по дубини поново комплетно овладали инструментима изградње идентитета, при чему су посебно образовање, култура и наука директно у њиховим рукама. Једино, уместо старог комунистичког југословенства, сада имамо квир, феминистичко и троцкистичко европејство као нови облик наднационалног комунистичког лудила. Како ова власт полако одумире, сада се ти простори без икаквог зазора свесно препуштају окупаторима да раде шта хоће. О томе као и о разарању породице ћемо посебно писати на овим странама у наредном периоду.
Ево доброг скорашњег примера. Врх државе је недавно директно допринео да избори у САНУ прођу тако што је отворена про-НАТО струја добила две трећине гласова. Они који су пратили последње изборе за руководство видели су да је постојала врло јасна подела у којој су с једне стране били кадрови континуитета, дакле јасна НАТО и Сорос струја, док су са друге стране били Света Божић, Славенко Терзић и Душица Лечић Тошевски, људи јасне анти-НАТО оријентације. Режим је преко једне струје давао индиције да би могао да подржи патриотску опцију, о чему се доста слушало по граду, да би заправо, преко директног комесара задуженог за овај посао, максимално помогао да се одржи континуитет и да САНУ сада већ буде трајно отписана из пописа институција које чувају српски идентитет. Оваква САНУ је најважнији продукт аустроугарског титоизма и од ње српски народ ништа добро у будућности не може да очекује. О томе најбоље сведочи изјава новог председника да се САНУ неће бавити Косовом „јер се не бави дневном политиком“.
По том моделу НАТО структурама се убрзано препуштају сви инструменти политике идентитета, који нас поново враћају у титоизам.
Коначно, мислим да је од свега најгоре наслеђе титоизма модел по коме нас режим данас третира и по коме третира државне ресурсе. Од народа који је био симбол слободе, независности, предузетништва и спремности да се своја имовина брани својом пушком, постали смо раја којој неко треба да дâ хлеб и посао, којој председник даје пензије и плате, гради путеве, доводи инвеститоре, „подиже Храм“ и тако даље. Уместо да држава прави оквир заснован на владавини права, образовању, поштовању личне имовине и способности људи да сами нешто створе и зараде, титоизам, који овај човек данас поново немилице упражњава, од овог народа поново прави титоистичку рају.
После Јосипа Броза имали смо, дакле, бар још два покушаја стварања новог Тита, а странци се изразито труде да нам очувају вредносни, идеолошки и идентитетски титоизам као нешто што се уопште не доводи у питање, већ прихвата као стабилни оквир нашег живота. Сетите се када сте последњи пут чули нпр. да неки опозициони посланик у Скупштини помене питање измештања кумровачког вампира из маузолеја.
Због свега тога се ова колумна зове Шта после Тита. Покушаваћемо да показујемо где све и у којим облицима титоизам опстаје, али и да макар нормативно описујемо модел који би могао да уследи кад се једном решимо Тита и титоизма.
Но најпре, Domus florum delenda est!
Миша Ђурковић на Стању ствари
Од 7. јула 2023. Миша Ђурковић пише ексклузивно за Стање ствари сваког другог петка:
ШТА ПОСЛЕ ТИТА?
Categories: Шта после Тита?
“Дављеник се и за сламку хвата!”- каже народна изрека.
Тако је и са нашим србским народом. Наш србски народ је дављеник.
Од утабаних стаза Светога Саве и светоотачког предања, Срби су изабрали, и даље бирају ЛУТАЊЕ – тако да није чудо да се враћају патолошким појавама попут Тита, који је србски народ поцепао на парам-парчад.
Прекретница је био Милошевић. Али АВАЈ! Психопата је био комуниста са жељом да влада некаквом Југославијом макар то био исти народ са два различита имена.
Немојмо се лагати. Из нашег народа не само да не бије Светосавље, већ и не тиња. За нас не вреди “Риба од главе смрди!”, већ “Биће нам боље, кад будемо добри људи!” (блаженопочивши патријарх Павле).
Наше помињање великих имена, претежно Тесле, Пупина … и посебно у новије време Новака, није сигурно везано за истински национални понос и родољубље како би то требало да буде, већ је бежање од сопствене личне одговорности сваког од нас у погледу стварања истинске светосавске земље и живота у њој.
Лакше је свакако хватати се имена других и скривати се иза тога, него ово друго.
Због тога ово хватање и постаје хватање за сламку …
Ceterum censeo Титоизам, као идеолошки супстрат технологије владања Србима, мора бити*
То је главни фронт културног и идеолошког рата, чији ће исход одредити судбину Срба.
За мене је кључно питање, за успешно хватање у коштац са проблемом, уочити упоришта одржавања и грањања култа овог “последњег аустроугарског цара” (по Хобсбому), било да се ради о институцијама, правној регулативи или конкретним деловањима.
Скренуо бих, за сада, пажњу на “двоструку игру” између титоизма и југославизма, при чему је сада у јавној сфери, наслеђе Југославије титоизам у потпуности присвојио и интерпретира га у свом “кључу”. Уосталом то је случај, вероватно у још већој мери, и са антифашизмом, при чему се за ову манипулацију користи огољена КПЈ матрица – сви који нису за КПЈ (сада “левицу”) су фашисти…
Наравно, за демонтажу титоизма потребни су конкретни потези. Аутор се залаже за измештање гроба или “гроба” ЈБТ-а. Мислим да је то лоше изабрано. Не само зато што је ту радњу “започео” Црвени војвода још 90-их, већ и зато што је елементарна ствар код борбе за своје циљеве њихово медијско представљање као позитивних и цивилизацијских достигнућа.
Рецимо, да се држим задате теме, и жртве Тита имају право на гроб.. обележимо стратишта невиних жртава од октобра 1944… Ту декларативно постоји и подршка појединаца из власти али се ништа конкретно не дешава.. Добро осмишљена кампања верујем да би имала ефекта..
*знате шта сам оно стио ријет..
Naslednici titovog puta su evropejaši, oni su naslednici tog duha a i vizički, deca onih kojima srpstvo nije puno značilo i koji su zarad komfora prihvatili internacionalnu ideju i jugoslovenstvo – sada njihovi sinovi još lakše prihvatiše evropejatvo.
Nema tu šta da se kaže, teško srpstvu sa ovakvim naraštajem i teško nama sa nama ovakvima.
Dok vi demontrate Tita, Klaus Švab je obavio posao…
Sam Ratko Dražević se hvalio da je streljao lično 2000 Srba, kidnapovali su srpsku decu od 15 godina i vodili ih na sremski front gde su ih nemci samo kosili iako su nemcima bile najbliže hrvatske snage od nekoliko bataljona u Slavoniji ali njih niko nije dirao. Po oslobođenju su streljali desetine hiljada Srba po celoj Srbiji, Lisičji potok, Čačanski stadion, pasija groblja na sve strane. Pre toga su cincarin Koča Popović i Tito dali saveznicima tačke da ih bombarduju gde bi stradalo po nekoliko nemca i na svakoj po par hiljada Srba. Zbog svega toga tu kuću cveća treba uništiti, njegove zemne ostatke bez pompe civilizovanog sahraniti drugde ako je uopšte tu i ja verujem da bi sišao jedan novi blagoslov, jer realno ovaj je grad nekad bio bogorodičin a sada je poodavno titov
Sve stoji, ali je, uz dužno poštovanje, odavno rupa na saksiji. No, nadimak Ćopavi, kojim smo Broza svi ponekad zvali, možda bi valjalo izbegavati, čak i kao metaforu sopstvenog stradalništva i samoizdajstva – jer je neukusan i uvredljiv za hrome. Koliko god se, s pravom, gnušali političke korektnosti, ljudske se ne smemo odreći.
“Од европских народа Срби и Руси су последњи који из тешко објашњивих разлога и даље држе комунистичке фараоне, иако би они требало да су их први уклонили јер су управо ова два…”
Чувају досадашње тековине левичара, господине Ђурковићу, није ваљда да вам је то толико страна појава? Има је свуда, у Русији, у Америци, на Гренланду, у Србији, чак је има и у огледалу. Када је увођен евро, прочитао сам афоризам – а у шали увек пола збиље – који гласи: Лако је Немцима, али ми смо емотивно везани за марку!
Јозеф Броз, који никад није научио да течно говори ни српски нити хрватски, владао је неприкосновено народима и територијом СФРЈ пуних 35 година.
Под вођством овог индивидуума, чији идентитет је и даље мистерија за широку публику, почињена су тешки злочини над српским народом, укључујући ту масовна стрељања Срба у Србији од октобра 1944-те до краја 1946-те и слање српске деце (углавном са територије такозване уже Србије) у сигурну смрт на Сремском Фронту.
Следили су политички прогони Срба, Голи Оток, цементирање авнојевских одлука којим су Срби постали мањина у Хрватској, Бих и на КиМ.
Као једна нарочито погана, нечовечна и криминална одлука ЈБТ-а, издваја се забрана српском народу протераном или избеглом са КиМ да се врате у своје домове после 1945-те.
Српски комунисти, укључујући ту нарочито оне из БиХ и Црне Горе, али слично и ови из Србије, су предњачили у улизичко поданичком односу према ЈБТ-у, посебно се истичући у непочинствима према (номинално) сопственом народу.
Београдска култур елита (филм, ТВ, театар) су беспоговорно следили партијске директиве у креирању сирове антисрпске пропаганде где је метафора за некомунстичког Србина био мастан брадати четник са камом у зубима…
На место истинске српске историје, страдања, херојства и победа, инсталирана је лажна матрица непријатељских офанзива и партизанских авантура под вођством највећег сина свих наших народа и народности. (Не чуди што је његов идентитет тајна, ако је син многих отаца, а мајка није позната…)
За одржавање култа личности овог српског крвника не можемо кривити ни Словенце ни Хрвате. Криви смо у потпуности ми Срби, то јест они Срби у којима још живи злодух лажног братства и јединства и југословенства.
Не треба, нити се може, замерити нашим муслиманима (углавном БиХ) који са искреним жаљењем се још сећају Тите, јер њихов је положај у Титиној СФРЈ био повлашћен а на штету Срба.
Али како уопште разумети Срба (уз претпоставку да је овај ван “круга двојке”) који изражава сличан жал за овим супер-монструмом и његовим крвавим наслеђем па макар им отписали половину сентимента на југоносталгију и сећање на сопствену младост.
Друга половина (масовног себепротивног делиријума) изгледа не може бити друго до историјски имбецилизам, рајетински карактер, штетна мутација у генетском коду Србина.
Или, вероватније, раслабљени, угушени, самозабрањени и кроз многе недаће ишчилели дух, онај дух којим је живео Србин вековима, којим је Марко Краљевић витлао тешком топузином, Карађорђе разбијао Османско Царство, Свештеномученик Ђакон Авакум носио колац о рамену пре погубљења, а Живојин Мишић разгонио “К.und.K” армије преко Дрине.
Ако је веровати Светом Николају Жичком, преци наши нас гледају са тугом и болом док Свети Сава клечећи сузе пред Господом излива — да спасе остатак Срба и Србије.
И ето парадокса, ако већ изгледа да нам ни Господ не помаже, помозимо ми њему, да нас спасе и сачува. Како? Почнимо да дишемо духом предака, духом јединства вере, духом жеђи за слободом, па онда “предајмо Господу пут свој”. “Он ће извршити”.
Више година ја размишљам о овом тешком патолошком проблему нашег народа . Изузетно тешко је то објаснити . Мислим да су наши многобројни , вековни непријатељи успели . Прво то морамо признати и прихватити чињеницу да смо потпуно обезбожен народ . Чињеница је да постоје две Србије . Једна огромна – бројчано ( ако бих се гађао процентима , 95 % ) и једна малецка Србијица , оставштина наших часних предака . Овој првој нема помоћи , УДБА ће живети док је и једног човека у овој земљи . За ту рак рану не постоји лек . Они су се укоренили у све поре друштва и нико их више никада не може уништити . То су слуге палог анђела , коме је Господ дао власт на земљи . Једно решење је побожном делићу народа доделити мало парче земље Србије и направити границу . Пошто знам да је то неизводљиво онда је друго решење да се тај мали делић народа само организује на нивоу породице и покуша да очува ту малу искрицу Православља . Господ би помогао .
Процентуални закључак сам донео на основу пописа који сам обављао прошле год . Уђем у кућу или стан , унутра пушница ( верници знају шта значи дувански дим и ко њиме кади уместо тамјана) . Свака друга реч је псовка . Уђеш у стан дочекају те на „ нож“ . Где је српско гостопримство , поштовање човека који ти уђе у дом и није ти непријатељ већ само обавља посао за који је задужен и плаћен ? Неки те не пусте ни у кућу или стан већ посао радиш са лап топом на крилу или на сред улице !? Могао бих књигу да напишем шта сам све доживео и чак озбиљно размишљам о томе . Да не дужим , највише ме је запањило када сам постављао питање које је „ изузетно јако осетљиво “ сам Господ зна због чега !? Ваша верска припадност ? Сваки , али речју сваки Мађар , Словак , Хрват …..је једноставно и тачно одговорио ( што веома поштујем јер знају којој вери припадају ) . 95 % Срба ја после кратког размишљања одговорило српској вероисповести . Дакле не знају да припадају православној , него „српској вероисповести “ . О чему онда ми да причамо . О злочинцу који то јесте , Титу који је већ пола века у чекаоници за хад ? Е из овог примера сам извукао проценат 95 .
Da je Kajica Milanov ziv( poznavala sam ga licno u nekom davno boljem vremenu( kako bi danas objasnijo titovstinu? Kako bi danas opisao na primer da gleda TV program Cirilica I da vidi vecina sa Dr titullama sedi I sta moze da isprica..
Središnji problem srba i Srbijanaca jesu — Beogradžani! Oni koje je svojevremeno opisao Branislav nušić, a filozofski definisao R, Konstantinović: “Iskusrvo nam je palanačko…” Drukčije rečeno: ma<sa koju je Lucifer (lažni svjetlonoša) opalio posred narodnosnog Ega…
Поштујем одлуку форума Стања ствари да свој простор уступи Миши Ђурковићу, што је сасвим у реду и легитимно са позиције једне уређивачке политике. Требало би видети различите ставове, па се надам да ће бити омогућени и мојој маленкости.
Наравно, покушаћу да своју реторику усмерим на чињенице, никако на мрзилачка и простачка запљувавања (као што су “Ћопави, кумровачки вампир, титоистичка раја, комунистичко лудило…” и сл.). То је својствено Ђурковићу који ово по правилу, примењује у свим својим јавним наступима када неког или нешто критикује и напада. За дисквалификације према нечијем изгледу или личном својству (широко примењивана лажна аргументација) није потребно велико знање, па тако и Ђурковића неко може називати “Ћелави”. Али, било би то спуштање на његов ниво, дакле одустајање од озбиљног разговора, дебате или истраживања.
Гротескно делују његови закључци као што је нпр. овај: “Но најпре, Domus florum delenda est!” Српским језиком то се једноставно каже: кућа цвећа мора бити разорена, уништена… Оваквим тирадама Ђурковић покушава да применом латинског језика засени неуке и код њих створи утисак о некој својој учености. Алудирајући на Катона Старијег који је своје говоре у римском Сенату увек завршавао агресивним освајачким узвиком: “Ceterum censeo Carthaginem esse delendam!” (“Уосталом, сматрам да Картагину треба разорити”), при томе игноришући ко је био и шта је у историји представљао тај римски пропагандиста и идеолог. Заборавља Ђурковић ко је био и шта је представљао један Збигњев Бржежински када му додељује место међу “класицима студија тоталитаризма”(погледати овде: https://stanjestvari.com/2022/06/14/seminar-povodom-knjige-kajice-milanova-titovstina-u-jugoslaviji/ ), потпуно запостављајући чињеницу да се ради о једном од најагресивнијих идеолога новог тоталитаризма, хитлеровским речником названог “Нови поредак”.
Антиинтелектуални приступ критици Јосипа Броза код М.Ђ. огледа се у његовом неисторијском начину оцењивања прошлости. Без обзира што он по струци није историчар, требало би да зна да селективни приступ догађајима и појавама не доприноси сазнавању истине о прошлости. Та је селекција код њега одраз његовог радикалног антикомунизма, дакле његовог личног политичког доживљаја. Историјске личности и догађаје он искључиво посматра кроз сопствену идеолошку диоптрију. На тај начин (и) он се сурвава у клоаку идеологизованог приказивања прошлости.
Није једноставно бавити се историографијом, јер је то наука која има циљ да се приближи истини, а истина, то је – целина. Без прескакања чињеница и појава које нам се не свиђају. Једно од основних начела историографије је да се прошлост истражује “без мржње и наклоности”. Али, то знају интелектуалци, не Миша Ђурковић. Тако се и он, несвесно, придружује маси тумача наше савремене историје који нам презентују искључиво крајности. Ту се не разликује од некадашњих историчара у покушају који су Броза дизали у небеса. Само што Ђурковић одлази у тотално супротном правцу – бацање Броза у блато. Оба таква острашћена начина су погрешна. Никуда не воде, осим у нова претеривања, па и неистине. И не само то. У свом односу према прошлости, Ђурковић отворено показује вандалске склоности. Савремени Руси према својој прошлости нису такви, али вандали то не разумеју.
Позната је изрека да “победници пишу историју”. Може бити. Међутим, као што видимо, невоља је и када ту историју почну да пишу губитници тј. противници победника. Та појава није резервисана само за моју Србију. Већ дуже време преовладава на Западу кројењем, прерадом, ревизијом историје. Русија је једна од ретких држава која се не бави ревизионистичким исправљањем прошлости у смеру реторике, жеља, потреба и снова губитника те прошлости. Зашто би то радила? Русија је била и остала победник. Поред осталог, Ђурковић ни то никада неће разумети.
Био сам дете кад је “Тито” приграбио власт. Од родитеља, дете и бабе (белогардејске избеглице после руског грађанског рата) научио сам да је то бандит и гад, као и сва његова партизанска булумента, да треба да га/их се плашим, мрзим, чувам, и скривам своје мисли и гађење према њима. То је потрајало до моје 32-ге године, када сам легално, са породицом напустио земљу и у сваком смислу се препородио. Тај датум сматрам својим правим рођенданом…
Кад боље размислим, сада на тог гада гледам више као на неког модерног кондотијера, с том разликом да је он своју зликовачку дружину држао искључиво у служби своје идеологије, а то је било, укратко, “ја, па ја!”, јер њему је било најважније да влада, ужива у сласти и масти – по сваку цену.
Од 1945-око 1961 г., нас , његово робље је држао као у неком конц-логору, без права изласка из земље, а сваки покушај бегства је био опасан по живот. На нашу срећу ( а то нам је била нека “ колатерална корист”), поџапао се на смрт са својим дотадашњим газдом ( још већим гадом и изродом), Стаљином, и услед његовог изнуђеног приближавања Западу ( искључиво ради спасавања сопственог дупета) и наш живот је постепено и споро, али ипак постајао мало сношљивији, па је почетком 1970-тих, у очима паћеника- становника совјетског блока изгледао као рај на замљи, мада је био далеко од тога. Тиме се завршава, на моју срећу, и моје искуство живота под његовом влашћу… А сада видим да и даље међу вама има подоста титоносталгичара и југоностачгичара. Па- на здравље им.
Уз дужно поштовање,које баш и није велико,текст и коментари су испуњени патетиком,меланхолијом и дефетизмом.Биологија је одрадила добар део посла и након 78 година 8 месеци и 17 дана од устоличења малог човека са великим томпусима живимо и дишемо слободу.Младост до 35. године познаје Рачића,Баћовића,Кесеровића,Радића,Ђуришића,Дерикоњу,Тодоровића,Јола Савовића,Калабића…Коме је знано међу нашом децом ко је био Хебранг,Моша,Пинки,Кардељ,Крцун,Драгица Правица,Тодо Куртовић…?Схватите,45 година,часови су почињали и завршавали песмама о бајковитим јунаштвима у суштиних неуких,злих људи.Неравноправна борба у којој смо били осуђени на пропаст.Гле чуда,унаточ жилавим украјинкама весни пешић,ољи ковачевић и Пеђи Марковићу(Мирко,Славко и Валтер,3 у 1)ми победисмо.Бадава ртс,бн,пинк и остале атлантистичке треш телевизије приказују
Неретву.Остала је само љубичица.Као симбол,стрип јунак.Нешто као жалосна сова.Која је почела да трули још док је била на ногама.Као што ће маховина и лишај појести стене на Тјентишту.(дошло је дотле да је милановић спашавао скуп метузалема)Дворци и храмови Немањића,кроз векове,одржавани су само у срцима.Тамо је нафталин најквалитетнији.У том истом конзервирани су и Равногорци.Немам страха.Само Веру.
Još jedan povik bubašvabe protiv diva…
„године 1915. персона по имену Јосип Броз је као припадник јуришних одреда бечке царевине нападaо државу Србију и убијао припаднике нашег народa“.
Za ovakvo nešto apsolutno nema nikakvih dokaza sem u vidu naslova kapitalnog dela jednog našeg člana krunskog saveta a u isto vreme i nosioca sedmojulske nagrade „Reče mi jedan čo’ek“. Naime svaka persona koja je kao pripadnik jurišnih odreda bečke carevine ubijao pripadnike našeg naroda je od (anti)srpskog kralja dobio čin više. Josip Broz Tito niti je dobio čin više niti je radio pri vojsci svakako ne zato što nije imao egzistencijalnih problema.
„Јосип Броз је потпуно у складу са традицијом Аустроугарске наставио да спроводи антисрпску идентитетску политику, којом је на српским етничким просторима почео да гради бар четири нове нације“.
Ovde se vidi poptuni rastanak gos’n Đurkovića sa činjenicama jer da mu je bila namera da radi ovo što mu Đurković spočitava Josip Broz ne bi morao ništa da nastavlja – samo da ostavi mehanizme nekadašnje kraljevine za čijeg postojanja Srbija ni u političkom ni u administrativnom obliku nije postojala. Postojale su neistorijske celine u vidu banovina dok je pri kraju u manijakalnom nastojanju da pribavi ljubav Hrvata režim osnovao Banovinu Hrvatsku kao jedinu banovinu sa nacionalnim predznakom za otprilike 1/4 veću nego što je današnja Hrvatska, dok Srbije i dalje nije bilo ni na pomolu.
https://ibb.co/ctGXcB3
Što se tiče identitetske politike, za vreme kraljevine po Dimić Ljubodragu:
“ Интегрално југословенство се заснивао на негирању постојања посебних нација (српске, хрватске, словеначке), које су сведене на субнационални степен и проглашене пуким племенима у саставу јединствене југословенске нације. Политика интегралног југословенства је у Краљевини Југославији активно спровођена од увођења Шестојануарске диктатуре (1929), до погибије краља Александра (1934), након чега је запала у кризу, а потпуни слом је доживела у раздобљу између 1939. и 1941. године.“
Identitetska politika u SFRJ prema Selinić Slobodanu:
„Званични став о југословенству није био једногласно прихваћен ни међу комунистима ни међу обичним грађанима. У Партији и у друштву је било и оних који нису желели да
се југословенству негира сваки национални или патриотски смисао. Децидан став врха СКЈ да југословенство не може да буде народност није спречавао неке грађане да се
изјашњавају као Југословени на пописима становништва, у анкетама, у упитницима или у писмима редакцијама листова. Они нису хтели да се изјасне ни за једну нацију, већ су
бирали да буду Југословени. Како су расле међунационалне напетости у земљи, тако су многи грађани у југословенству видели спас од међунационалних сукоба. Са том чињеницом су морали да се суоче и партијски и државни руководиоци и да признају да такви грађани постоје, иако југословенству као националном опредељењу никако нису давали
право грађанства. Та појава је додатно привлачила пажњу приликом спровођења пробног пописа становништва маја 1969, као део припрема за попис 1971. Испитано је 37.864
становника. На питање о народности њих 3,6% се на неки начин изјаснило као Југословени. За врх СКЈ то је била алармантна појава, тим пре што је у неким деловима државе
проценат био много већи. Радило се првенствено о крајевима са национално мешовитим становништвом (у БиХ 8,4%, у Војводини 4,8%, а у Хрватској 4,5%). У БиХ је било и 2,7% оних који су се изјаснили као „Југословен национално неопредељен”, па је проценат оних који су се у овој републици изјаснили за неки вид југословенства био чак 11,1%“
Kao što se vidi za razliku od uličarsko popovske predstave o identitetskoj politici, za vreme Kraljevine potiranje identiteta je bila državna politika zavedena diktaturom dok je za vreme Tita bila iznuđena pojava na koju je partijski vrh gledao sa podozrenjem.
Dalje Đurković lamentira nad time da je u SANU pobedu odnela NATO struja u odnosu na šatriotsku i to, možeš misliti, sve zahvaljujući „austrougarskom titoizmu“.
U vezi s tim listam radnu biografiju gospodina Đurkovića koju je sam napravio i koja se nalazi ovde: http://www.misadjurkovic.info/?page_id=6
„Асистент на програму обуке чланова јавне администрације из области Европских интеграција, који је Факултет Политичких Наука организовао од маја до октобра 2003“.
Pa me muči misao kakav je to „austrougarski titoizam“ naveo Đurkovića da obučava članove javne administracije za političko politički proces protiv kojeg se tako gorljivo bori (A pošto je u toj borbi neiskren pa samim tim i neuspešan ostaje mu još da se obračunava sa tipom koji je 40+ godina mrtav i naravno da i u takvoj borbi gubi)?
Već sam se zezao na račun Matije Bećkovića, člana krunskog saveta i ujedno nosioca nagrade sedmojulskog ustanka: https://ibb.co/2kF6w0Y
Još jedan antikumunistički „junak“ Milo Lompar bi danas imao jako velike muke da nam objasni ako su „crveni“ bili baš takvi kao što ih predstavlja otkud on takav srBski intelektualac uze sve te silne stipendije, nagrade i zvanja iz njihovih ruku?
https://ibb.co/NVkRHfM
Šta je poenta? Poenta je to da su najglasniji antikomunisti od 1991. do danas sve sami dobitnici komunističkog sistema. Ljudi koji su stvarno opravdano ili neopravdano nastradali pod komunizmom se nikad nisu ni našli u politici sem 3-4 koji su pristali da budu dekor. Pošto kvalitet ljudi određuje ishod borbe kako nekad tako i sad a ne neki imaginarni austrougarski titoizam tu smo gde smo jer kvalitet ljud određuje ishod borbe kako sad tako i tad:
https://ibb.co/WnJCVr1
Какав је однос тзв. водећих медија према титовштини? Недвосмислено позитиван, они су и даље његови промотери и подражаваоци. А било какво предузеће детитоизације проћи ће неминовно кроз тај филтер. Зато је пре било какве акције неопходно осмислити медијску стратегију. Од друштвених мрежа и јућуба до те веа и новина. Само што кључеве те браве дубровачке држе вајни наши савезници и са истока и са запада. Први не би да се открију његови злочиначки методи преузимања власти, а други ни преузимања нити одржавања.. и тако, у се ину своје кљусе, јер ни Пинкови ни Хепији, ни СиЕнЕнови ни Нове ни Данаси, Времена ни НиНови, ни Спуњици ни РТови, неће то подржати, већ ће у најбољем случају игнорисати..
Podrška za napor vredan pažnje koji ulaže g.Đurković…pisano je o toj (samo)podvali, ali biće veliki doprinos ako on uspe da filozofski široko obradi porazne posledice koje je titoizam,titovština ostavio na duhovno stanje srpskog naroda.