Приказ књиге Перa Симића, Броз против Тита, Београд, Лагуна, 2014.
Први пут објављено 4. маја 2015.
Од публицисте Пере Симића научили смо више о Брозу него од већине историчара. Написао је о Брозу и око Броза више значајних издања, последње Броз против Тита, Београд, Лагуна, 2014. Србин из источне Босне, економиста и новинар, Симић је био омладински активиста, чија је политичка каријера пропала када је Броз посекао руководство Србије на чувеној седници 1972. године. Вредност његове последње књиге је у документарној грађи, углавном магнетофонским снимцима Брозових разговора из седамдесетих година концентрисаних око разбијања Југославије („федерирање федерације“) и сукоба са руководством Србије.
Тито је дошао у Србију на руским тенковима 1944. године. Црвених Руса дошло је 450 000. То су били борци првог реда, пешке су дошли до Београда и Берлина. Прљави и запуштени, оптужени да су свуда силовали жене, то је Стаљин одобравао, говорио је: „Нека се мало истутње“. Није могло бити говора да су партизани могли да очисте Београд од Немаца. Један комунистички извор из Црне Горе, говорио је писцу ових редова: „Немој нико да те лаже. Нас су Руси ћерали свуда иза себе.“ Црвена армија имала је одличне топове, каћуше, безбројне људске резерве, Стаљин своје људе није уопште жалио. Да би погинуло десет Немаца, некада би гинуло 100 или 200 „Црвених Руса“. Немачки генералштабни пуковник Мелентин пише у мемоарима: „Мене је хватала депресија јер сам командовао територијом која је четири пута већа од Немачке. 1944. ми смо се лагано повлачили из Украјине и косили и косили Русе и само би одједном нестали у људском мору“.
У комунистичком наслеђу присутна је фобија према већинском народу, која је рационализована као „решење националног питања“. Трајна је била мржња Лењинова против Руса, иако је имао нешто руске крви. Његов наследник Стаљин говорио је својој љубавници Вери Давидовој: „Грузија је много културнија од Русије“. Трајна је иста мржња Јосипа Броза према Србима, посебно према Србима из Србије, а презир према Србима изван Србије, који су га довели на власт
(Крајишницима и Црногорцима). Србе у Србији је стално држао на узди и нађен је тајни архивски спис: „У Србији бирајте најгоре људи за власт, који имају неке мане и који могу да се смене у сваком тренутку“. И тако је било све до Марка Никезића. Брозов културни тип за Србе били су „културни отпади“, Дража Марковић ( за кога је по сопственом признању у дневницима „Живот и политика“ свака девојчица већ са 14 година била „стара“) и ужичка преливода Петар Стамболић.
Броз је тако презирао Србију да је на једном састанку Извршног бироа Председништва Партије у Сарајеву, открива Симић, позвао на састанак делегације свих република осим Србије (стр. 26). Отприлике тако је било на тзв. Другом АВНОЈ-у 1943. на коме није било делегације из Србије.
Тито је тих година, заобилазио упозорења КОСа о стварању Велике Албаније, а говорио је шиптарским руководиоцима са Косова и Метохије (које је примао мимо руководства Србије): „Продужите ви тим путем којим сте пошли“. (стр. 39) Највећа неистина актуелног политичког говора јесте да су Американци створили албанску државу на Космету. То је урадио Јосип Броз одмах после Ранковићеве политичке смрти 1966. Албанци су добили оно што ни у сну нису очекивали – универзитет, велелепну библиотеку чији су кровови саграђени по узору на албанске беле капе. Албански студенти већ 1980. нису знали српски језик. Делегације из Србије дочекиване су као стране делегације. Све је албанизовано – избачена је српска ћирилица као окупаторска. Један велики Француз, Андре Малро, то је видео и рекао је српском књижевнику Живораду Стојковићу: „Нешто се догађа у вашој земљи, не баш најбоље колико видим… Ваша земља има једну националну политику која се игра са државом… Своју хетероетничку државу схватили сте дословно као многонационалну. Све европске државе су централистичке осим Југославије… Треба да погледате у очи трагедији која вам се приближава. Са вама се игра најмања држава на Балкану, Албанија… Мржња није слепило већ и уцена. Ја вашој земљи желим најбоље али то не видим. Ви ми нисте јасни, то признајем“. (стр. 134-136)
Броз је толико мрзео Србе да није волео да долази у Београд, осим 1944. да преузме власт од Црвених Руса и да узме најбоље дворце на Дедињу. До Београда и Срба Броз је држао толико да му се отворено супротставио градоначелник Бранко Пешић. Можда зато што се за време Другог рата борио против усташа. Рекао је Брозу 1971. године у јеку свих страхота које су се дешавале у Хрватској: „Пешић: ‘Ми, Ваш долазак у Београд … ‘. Тито: ‘Па, у Београду сам стално…’. Пешић: ‘Неосудевајући у критици онога што радим’. Тито: ‘Оскудијевате, изгледа у самокритици’. Пешић: ‘Па учимо се од старијих другова’. (стр. 128) (Броз је углавном столовао на Брионима, италијанском острву које су комунисти отели од Италије)
После више сукоба са Титом Никезићевог руководства Србије, документованих у овој књизи, јавни отпор Брозу српски комунисти су пружили на маратонској седници у Палати федерације, четири дана и четири ноћи, од 9-12. октобра 1972. (стр. 213-223). Симић наводи да је пре седнице Броз нашао кртице у ЦК Србији, а још пре тога, преко шефа савезног ДБ Ивана Мишковића у полицији Србије, и то министра Славка Зечевића[1]. Пре састанка Броз се на Брионима срео са водећим српским комунистима, Никезићем и Латинком Перовић. Нешто раније срео их је Стане Доланц, то је било 11. априла 1972. Рекао им је отворено: „Југославији смета српска партија“ (стр. 216). На састанку Броз је показао да је киван на Ранковића, генерала Рада Хамовића, Војина Лукића, које је оптуживао да заједно са Никезићем шурују са Русима! Добрицу Ћосића посебно напада: „Он је опасан српски националиста без обзира што га сматрам добрим књижевником… Треба спречити Ћосића да развија великосрпску пропаганду“. (стр. 217)
Суштина књиге је састанак политичког актива Србије у Палати Федерације, на коме је Броз остао потпуно поражен пред умом једног Никезића и ондашње Латинке Перовић. Броз је од 80 гласова добио тек сваки пети. Али то је игнорисао, говорио је: „Имам војску“ и „Већина је тамо где сам ја“. Овај пораз није му ништа значио. Послушна штампа о састанку није рекла ни речи. Резултат је био да су смењени сви српски руководиоци, 3 000 директора, у време када је Србија имала највећу стопу економског раста од 2% годишње.
Можемо да видимо из књиге Пере Симића да се Броз највише плашио Руса, иако је добијао паре од Американаца. Нико не зна колико, по Симићу, неколико десетина милијарди долара (стр. 330). После обрачуна са српским руководством привреда је одмах пала на колена, а некомпетентност нарасла: Скупштина Војводине имала је у време „либерала“ 11.3% посланика са основном школом, две године касније истих посланика било је 24.5% (стр. 226). За време Никезића у Скупштини Војводине било је 46.9% посланика са факултетом, а после његове смене 19.6%. Година 1972. је последња у којој су Југославија и Србија имали позитиван спољнотрговински биланс. Можемо рећи да је управо то био политички adio Југoславије!
Те чињенице из Симићеве књиге су неоспорне, али је спорна његова интерпретација да је „Броз“ због властољубља, при крају живота растурио „Титово“ политичко дело, на плану унутрашње и спољне политике. Заправо, истинска интерпретација мора да пође од трајне Брозове србијафобије и србофобије. Латинка Перовић је ту фобију (не)свесно открила говорећи Брозу „српски руководиоци су добри само у некролозима“, уместо теза о томе да су комунисти повратили државност Србије, да је у Србији увек било прече питање државе од демократије и модернизације итд; како је она оправдана у великој мери овом књигом као неправедно оптужена за прогон интелектуалаца, уместо теза које сада шири могла би да приступи изради истинског „некролога Титу“.
Аутор је магистар историјских наука из Београда
[1] Отац спортисте и менаџера Жарка Зечевића. Славко Зечевић је спремао хапшење неподобних професора Философског факултета, које су спречили Никезић и Латинка Перовић, састављао је и спискове неподобних којих је у Србији 1972. г. било преко 82 000!
ИЗМЕНА: Овај чланак је промењен 5. 5. 2015. у 20:50 – боље је формулисана последња реченица текста.
Categories: Аз и буки
Реакција српских политичара је настала због „Маспокрета“ у Хрватској. Реченица под знацима навода, најбоље описује значај и величину Србије на овим просторима.Не само привредно него и политички.Јер,без исправне политике нема напретка у економији. „Година 1972. је последња у којој су Југославија и Србија имали позитиван спољнотрговински биланс.“.
Naslov knjige bi trebao da bude:
GROZNI ZA GROZNU NJIHOVU.
Podnaslov bi trebao da bude:
PETOKRAKA PROTIV SRBA.
Ево како је Броз мрзео и презирао Србију:
– Србија под Брозом враћа своју државност (изгубљену 1. децембра 1918.), као република федерације;
– Брозова СР Србија је по површини у км2 највећа српска држава у историји Србије (88.361 км2), изузев Душановог царства које је, додуше, било „земља Срба и Грка“;
– Броз је наредио уништење шиптарског устанка на Космету у зиму 1944-45. године где су јединице Брозовог генерала Петра Драпшина ефикасно спречиле одвајање Космета од Србије;
– Броз је на неким јубилејима хвалио Србе као најбројније борце своје војске који су одлучујуће допринели победи НОВ и ПОЈ у 2.св.рату. На примедбе неких функционера из других република више није то понављао, него наставио у духу „братства и јединства“;
– У Политбироу Брозове КПЈ, затим у Врховном штабу НОВ и ПОЈ, а онда и у Генералштабу ЈНА, већина чланова били су – етнички Срби;
– Броз је за свог дводеценијског заменика и „другог човека државе“ држао Александра Ранковића – Србина;
– по сведочењу Брозових најближих сарадника, највећа животна Брозова љубав била је Даворјанка Пауновић, Српкиња. Због ње је чак био спреман да се током рата одрекне највише функције у партизанском покрету. Тражио је да Српкиња Даворјанка буде сахрањена поред његове резиденције, дакле да буде и мртва увек у његовој близини;
– Броз је за своју супругу узео Јованку Будисављевић, личанску Српкињу од главе до пете, даљу рођаку Николе Тесле. Волео је чак и онда када му је полтронска камарила опањкала Јованку и одвојила је од њега (о томе сведочи сама Јованка која га је, на крају, у сузама испратила);
– Броз је за место свог пребивалишта и рада одабрао Београд, дакле – Србију. Могао је да буде и у Загребу, Љубљани, било где, али желео је да станује у Србији. То што је често био на Брионима и другим местима по Југославији, то је одраз његовог приступа југословенству и кретање једног активног политичара који је подоста времена провео и на путовањима у иностранству тј. одраз његове личне природе која никада није била статична;
– Броз је за место свог вечног почивалишта одабрао Београд, дакле – Србију. Лично је одабрао Србију у којој ће почивати.
Има, наравно, још других чињеница које очигледно показују колико је Броз „мрзео и презирао“ Србе и Србију. Али, нека за сада и ове необориве чињенице остану сваком од нас да сам донесе своје закључке, без манипулација оних који Броза заиста мрзе и презиру.
Србија, за време Тита, иако јесте била највећа република, формално то није била. Наиме, имала је две аутономне покрајине које су 1967. практично а од 1974. г. стварно постале федералне јединице СФРЈ. Само формално су биле у саставу Србије, која над љима није имала готово никакву власт. Тако да та “Ужа Србија” није била највећа у СФРЈ, већа је била Хрватска. А зашто у Хрватској нису створене аутономне покрајине када су били испуњени сви “историјски, географски, национални, културолошки итд, критеријуми” као у Војводини или на Косову? Зашто нису направљене САП Далмација и САП Славонија, или можда САП Истра? Па би тиме СФРЈ имала 10-11 федерљалних јединица. САП Далмација би, само формално припадала СР Хрватској, која не би имала готово никакву власт у њој-можда заштита вода, шума и сл.”ситније” надлежности.
Тачно је да су Срби, из сиромашних крајева настањени у Војводину у којој сада чине више него двотрећинску већину. Међутим из састава некадашње историјске Војводине је издвојена Барања, која је припојена Хрватској-а притом није постала аутономна покрајина?
Сећам се када је 1983. г. у Београду убијен турски амбасадор Галип Балкар. Убили су га Јермени, као освету за прогон Јермена у Турској. Републички СУП Србије је кренуо у потеру за атентаторима који су убрз ухапшени, али на територији Војводине. СУП тадашње САП Војводине и Извршно Веће Војводине су уложили протест СР Србији (хеј!!!) због “противзаконитог упада милиције Србије на територију у надлежности СУП-а Војводине”! Као да ниује реч о истој држави, о истој републици! Било пре 40 година, не поновило се ни у једном сегменту!
Mihailo
Постоје основе за критику федералног устројства СФРЈ тј. друге Југославије. Али, потребно је најпре проучити и разумети историјске околности које су довеле до тога. Грешка свих критичара Брозове федерације, па и Александрове Краљевине, били они Срби, Хрвати, Словенци и остали, јесте у томе што полазе од визије искључиво интереса сопственог народа тј. републике. А државотворна логика обе Југославије морала је водити рачуна о интересу свих који су ту државу чинили.
Срби се жале на потиснуто српство, Хрвати на запостављено хрватство. А увек се губи из вида карактер Југославије као специфичне државне творевине коју је требало одржавати као државну целину. Радило се о државном простору који је уједињавао народе истог, словенског порекла („држава јужних Словена“), али који су имали различите традиције, културе, вероисповести, сопствену историју робовања под различитим завојевачима у прошлости.
Већ од првих месеци Краљевине СХС настала су трвења између српских и хрватских политичара. Први су се позивали на херојску победу и слободу извојевану српским оружјем, други на виши животни економски стандард и бољу инфраструктуру као основу пренету из Аустроугарске. Свађе су непрестано узроковале пад читавог низа влада и перманентну парламентарну кризу која је свој врхунац имала у скупштинској пуцњави јуна 1928. године. Шестојануарска диктатура краља Александра Карађорђевића била је нека врста изнуђене облоге за смиривање политичке ситуације, али се показало да је то привремено решење. После његовог убиства у Марсеју октобра 1934. године, антагонизми два најбројнија југословенска народа опет су ојачали, па су морали да буду решавани компромисима да би држава опстала.
Највећи и најпознатији такав компромис је споразум Србина Цветковића и Хрвата Мачека о стварању и проглашењу Бановине Хрватске. Цветковићев нацрт Југославије приближавао је државу конфедерацији и хрватском циљу – одређивању посебне територије на којој би надлежности аутономне владе биле знатне. Цветковић предлаже стапање Савске и Приморске бановине у једну јединицу. Био је спреман да преда и Дубровник. Мачек је поред свега тога тражио да коначан обим бановине буде одређен путем плебисцита у преосталим деловима Босне и Херцеговине, Далмације, Срема и Војводине. Спор је решен 22. априла 1939. године тако што су обе стране пристале на опсег хрватске бановине настале спајањем Савске и Приморске бановине са котаром Дубровник. Хрватска страна одустаје од плебисцита и своју активност усмерава ка добијању хрватских општина у појединим градовима Војводине и Босне. Коначан споразум склопљен је 26. августа 1939. године. Територијални оквир Бановине Хрватске чиниле су Савска и Приморска бановина, као и срезови Дервента, Градачац, Травник, Фојница, Брчко, Дубровник, Шид, Илок. Споразумом нису утврђене коначне границе, те је и другим срезовима остављена могућност да уђу у састав бановине!!!
Стварање Бановине Хрватске представљало је само први корак у будућем преуређењу Југославије. Била је то федерална јединица у најави. Уједно и заметак будуће НДХ као фашистичке творевине за уништење српског народа. Сарајевски надбискуп Шарић је у фебруару 1940. изјављивао да би Хрватској требало да припадну котари са хрватском већином, „особито Високо, Зеница и Жепче“. Епископ Нектарије Круљ је на то одговорио, зашто онда не би 19 срезова са српском већином у Хрватској припали „Српској бановини“ итд итд. Министар Џафер Куленовић је у новембру 1939. изјавио да би Босна и Херцеговина требала бити „четврта бановина“, на шта су српска друштва из Сарајева и Бањалуке реаговала противљењем. Има још доста тога, али не могу ићи у још ширу презентацију која, надам се, већ и овим чињеницама показује колико је политички сложен и компликован посао било одржавање југословенске државне целине.
Обе Југославије имале су (ауторитарне) владаре који су тражили modus vivendi за народе те државе. Краљ Александар Карађорђевић је тај модус покушавао да оствари идејама о унитарној држави и „једног народа са три имена“ (тзв. „троимени народ“). Као што видимо, после његове смрти су те идеје напуштене и све је ишло ка федерализацији, чак конфедерализацији Југославије. Јосип Броз је тај модус покушао да оствари успостављањем федерације и идејом о „братству и јединству“. Да би се то постигло било је немогуће остварити максималистичке територијалне и државотворне циљеве сваког од народа који су живели још увек заједно у истој држави. Ипак, напори оба владара су на крају компромитовани и пропали, па се Југославија два пута распала.
Власти у обе Југославије сматрале су да ће шансе за опстанак нове државе Југославије бити увећане ако се колико-толико донекле уједначе потенцијали свих етничких група. Тако и у СФРЈ. За ово су опет били нужни и потребни компромиси.
Српске аутономне покрајине имале су елементе државности, што је било лоше и чинило се да прелази црвену црту прихватљивих компромиса. Али, чињеница јесте да је Република Србија у својој целини опстала после ратова за југословенско наслеђе деведесетих година. Ово јој је признато чак и одлуком тзв. Бадентерове комисије која је, под диктатом великих сила, поделила бившу Југославију по републичким а не покрајинским границама. Само у таквим условима било је могуће формирати СРЈ као трећу Југославију у којој је етничку већину имао наш српски народ. Међутим, шиптарски сецесионизам, који није мировао ни у Краљевини, ни у СФРЈ, узроковао је даље сукобе који су на крају довели до дивљачке агресије НАТО на СРЈ тј. Србију. Законом силе је део Србије данас под страном и терористичком окупацијом. Зато би били срећни да вратимо суверенитет Србије у границама Брозове СР Србије која је призната Резолуцијом 1244 УН. Па чак, многи би прихватили да наша јужна покрајина има статус „више од аутономије, а мање од независности“!
Али, то је сада питање нових генерација које би тек требало да докажу да знају и умеју боље и од Александра Првог и од Броза. Видећемо да ли ће то доказати и остварити.
@Зеко
Хвала за коментар. Објективан. Исцрпан.
Додао бих да су Срби и други Јужни Словени најбоље живели у Југославији – јакој и у целом свету поштованој земљи. Земљи која је била резултат вековне идеје Јужних Словена да заједно и слободно живе у СВОЈОЈ држави. . Идеја је била велика али смо ми, нажалост, били мали.
Пред задњи грађански рат живели смо лепо и опуштено у економски независној и индустријски развијеној земљи.
Распад Југославије је Србима који живе ван Србије донео рат, страдање и разне патње као забрану језика и писма, промену идентитета, одузимање цркава, заплену имовине …
Морамо превазићи ратне трауме и верске разлике, окренути се суседима, направити заједничке пројекте и заједничка улагања за нашу децу и унуке. У име наше најскупље речи – БУДУЋНОСТИ.
@Зека: „Грешка свих критичара Брозове федерације, па и Александрове Краљевине, били они Срби, Хрвати, Словенци и остали, јесте у томе што полазе од визије искључиво интереса сопственог народа тј. републике…“
Југославија је пројекат тзв великих сила чији је интерес хегемонија над малима, тако да њихов интерес није био јака ЈУ.
Зато је идеја (лажно) јаке ЈУ послужила само као средство обмане лоботомисанх српских комуниста да изнова пристају на заиста слабу Србију у оквиру ЈУ, а што је постизано јачањем других (република, репубЉике, народа и новодекларисаних народа) нужно и искључиво науштрб животног интереса Срба.
Пре суноврата у СФРЈ, камен темељац српског страдање је постављен оснивањем КСХС.
Непорецива истина је да је прва ЈУ (КСХС) била могућа само после масовне погибије Срба и херојства српске војске (оне са Колубаре, Мојковца и Крфа), што није спречило „браћу“ Словенце и Хрвате (аустроугарске поданике) да се према томе од почетка односе са презиром и ниподаштавањем.
Захвалност за слобода коју су „браћа“ приобрела на српској крви је изражена убиством Краља Ослободиоца и издајом у Шестоаприлском рату а затим адским ендехазијским мегазлочином.
А онда опет, растурањем СФРЈ од стране словеначког и хрватског руководства кроз илегалну сецесију, тероризам и грађански рат, „браћа“ су опет показала своју „љубав“.
И сада када смо покорени од стране прекоатлантског хегемона, који је успоставио терористичку парадржаву на КиМ, ми и даље имамо паметњаковиће који говоре о „Брозовој Србији!!!“.
„…Зато би били срећни да вратимо суверенитет Србије у границама Брозове СР Србије…“
Као та (Србија) је боља неге ова данас, а то мора да је била заслуга интернационалне битанге и диктатора, а не увод и припрема за катастрофу деведесетих које је исти спровео.
Док је оваквих антисрба међу нама, непријатељи су нам сувишни –могу да мирују, уживају плодове својих непочинстава, а при томе чак да имају и изговор да си олакшају савест — јер како ствари стоје, Срби су по својој наивности, глупости и капацитету да издају себе саме, заслужили што су добили, ако већ и нису до тог циља дошли искључиво својим напорима.
<a href="void(0)" title="Свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br /><i></i><br />
</a>
<a href="void(0)" title="Не свиђа ми се" rel="nofollow ugc"><br />
<i></i><br />
</a>
Југословенство је упропастило србство!
“Генерал Живојин Мишић у разговору са престолонаследником
уочи стварања Краљевине СХС
Из књиге Миће Живојиновића „Живот преточен у памћење“2004
– Живојине Мишићу, када ћете се одљутити? Докле ћете бити љути
на мене, вашег краља?
– Ваше височанство, неумесно је да себе проглашавате краљем
поред живог краља, ваљда се и принц Ђорђе за нешто пита?
– Живојине седите! Немојте, молим вас опет да почињете, седите
и слушајте. Има разлике између вашег, добро и мог, гледишта на
„уједињење“ српских земаља, од оног које заговарају и подржавају
Париз, Лондон, Рим… Они хоће да у заједничку државу са Србијом
гурну и Хрватску и Словенију. Дакле Европа жели да створи
Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца по сваку цену, јер јој се чини
да ће заједничка држава Словена бити најбоље решење за мир на
Балкану.
– Височанство, зашто да нам Европа кроји државу?! Кад неко нешто
од нас прави, сутраће узети за право да то и растури. Кад ти неко
нешто да, кад-тад ће тражити да му то платиш. И то са каматом на
интерес! У државним пословима нико ништа не дарива а да притом
не мисли на уздарје! Данас дар, сутра дар-мар!!! Ако данас
дозволимо да нам Европа скроји државу како она хоће, до смо живи
узимаће нам меру по својој жељи, по својој потреби и задовољству!!!
Они ће бити планери а ми градитељи и рушитељи. Прекрајаће нам
земљу уздуж и попреко, избрисаће нам границу за коју смо се
жртвовали!!! Никад неће бити где јој је место и где је богу мило и
народу драго!!! Српска граница у тој вештачкој творевини биће у
рукама Сотоне! И Сотона ће, док је света и века, испитивати нашу
издржљивост и мерити нашу снагу! На њој ће ценити колико можемо,
смемо и умемо!!! То неће бити српска граница него српска јадница!!!
То није наша држава, држава уједињења српских земаља за коју се
боримо, трпимо, патимо и страдамо!!! стр. 116
А када је на „притисак“ великих сила да се Србија уједини са вековним непријатељима српског народа, престолонаследник Александар је,
пред генералима, говорио о великој „помоћи“ и „признањима“ која
су дата Србији кроз обећања од савезника. Мишић је уздахнуо:
– Дао Бог, Ваше Величанство, да ја дочекам да са српским народом,
тумарам балканском помрчином тражећи обећано, а не спомињући
изгубљено!!!“
Сан Чо
То није нормална и пристојна дискусија, него агресија и нервоза. Бацање блата на саговорника у виду епитета да је „паметњаковић“ и „антисрбин“ није никаква аргументација. Показује само висок степен несигурности, а извор му је незнање.
Ово незнање посебно је уочљиво у тврдњи да је „Југославија пројекат тзв великих сила чији је интерес хегемонија над малима, тако да њихов интерес није био јака ЈУ“.
Оваква тврдња већ је сама по себи противречна. Тобоже, Југославија је њихов пројекат, али им није у интересу да буде јака! Па што би је уопште пројектовали? Мање државице много су подложније хегемонији од уједињених и већих.
Међутим, прави се стара грешка аматера који се баве историјом из хобија, па се много каснија дешавања, намере и интереси вештачки калеме на раније и другачије време. Лепљиво и убедљиво делује, јер необавештене одмах асоцира на најновију историју, па личи на истину. А та тврдња од истине не може бити даља.
Историјска истина је на сасвим супротном месту. О њој говоре узроци, чињенице и тадашњи историјски контекст, а не нечије појединачне жеље, маштања и „данашња памет“ где су после битке сви генерали.
Те тзв. велике силе уопште нису благонаклоно гледале на стварање Југославије. Присталица Југославије није било ни у редовима Антанте, ни код Централних сила. Штавише, биле су јој противници. Поготово се ово односи на Велику Британију. Британска политика је скоро до самог краја рата била противник растурања Аустроугарске монархије и државе. Француска и Немачка, иако непријатељи у рату, имали су истоветно противљење уједињењу словенског фактора на Балкану, пре свега због могућности већег уплива Русије према Медитерану. Антијугословенски став Аустроугарске ваљда нема потребе ни објашњавати. Као ни став тада ошамућене Турске. Ватикан, такође, иако није био војна сила, али је специфично уважаван на Западу.
А Италија?
Цитирам: „Италијанска влада је живо радила на томе да координише отпор проглашењу југословенског уједињења.“ (Милорад Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008. стр. 375.).
Од великих сила једино је Русија од почетка била наклоњена Србији и њеним тежњама, али је и са њене стране било резерви када су у питању јужнословенска уједињења православних и римокатолика.
Све ово што наводим у складу је са неколико познатих чињеница. Познатих бар обавештенима, па да обавестимо и оне који то евентуално нису. Југославија, најпре Краљевина СХС, последица је неколико општих фактора:
– југословенске идеје и покрета 19. века који су своје истакнуте представнике имали међу свим народима будуће уједињене државе;
– Нишка декларација – ратни циљеви Србије објављени Нишком декларацијом већ у децембру 1914.године. Међу тим циљевима је и намера о уједињењу свих Срба, Хрвата и Словенаца у заједничку државу после рата. Србија је овом декларацијом истакла да јој ратни циљ није српски – уједињење свих Срба, већ југословенски – уједињење Јужних Словена (Срба, Хрвата и Словенаца) у једну нову, велику државу, која би настала на рушевинама Аустроугарске;
– Нишка резолуција – од маја 1915. о заједништву свих словенских народа у борби за ослобођење и уједињење;
– опасност од спровођења тајног лондонског уговора из априла 1915. године који је био аутентични документ воље неких великих сила, али са проблематичном реализацијом која је подразумевала територијалне уступке не само Италији на простору Далмације, него и Румунији на уштрб српског Баната и Бугарској на уштрб Јужне Србије тј. вардарске Македоније;
– успех на завршним мировним конференцијама у дипломатској борби за усклађивање ратних циљева Србије, Југословенског одбора и воље народних представника са признањем великих сила у послератном уређењу Европе.
Наравно, ова тематика је далеко обимнија и у детаљима сложенија, те има своје развојне фазе у зависности од сталних промена у актуелним догађајима тог времена. Те промене узроковале су да се противљење стварању Југославије смањи, такорећи сведе званично на Ватикан, Италију и још понеку незадовољну „силу“ која је губила своје основне интересе. Све остало је историја која се наставила својим токовима, а који су, као што сам раније написао, довели неколико пута до слома југословенске државе. Пре свега због структура две Југославије које нису решиле национално питање, а свакако и због спољњег фактора који никада искрено није подржао велику словенску државу на југу Европе.