Исправан одговор на питање „има ли Срба у Србији“ требало би тражити на основу резултата које су српске мањинске листе остваривале на изборима у Србији; тај број би био око цензуса
Извор: Системија
Од када је амбасадор Руске Федерације у Србији остао без одговора на питање има ли Срба у Србији, постало је сувишно понављати га. Интернет мудрост је у овом случају врло прецизна: и изостанак одговора је одговор. Али, услед традиционалног неспоразума са мудрошћу, има нас који верујемо само својим ушима.
Готово све земље на овом простору, осим Србије, мање или више успешно су решиле питање Срба. Неке су то решавале у временима када ратне конвенције нису постојале, неке су их просто избрисале, некима су помогли нацисти, некима верски центри моћи, а некима историјска козметика. Своју мрачну прошлост ретроактивно прилагоде светлој будућности и ето решења.
Домаћи комунисти су покушали да реше питање Срба у Србији. У једном тренутку чинило се да имају значајне успехе. Што ОЗНА није очистила, што није преваспитано на Голом отоку, било је еманциповано током социјализма. Таман када би се учинило да је питање Срба у Србији коначно решено, у њеној дубокој унутрашњости би се, без икаквог повода, појавило неко чудо. Слично оним епизодама које су и у документарном серијалу „Опстанак“ деловале претерано.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Рационално посматрано, најпрецизније би било то приписати молитвама негдашњих Срба које, ето, ни постхумно не одустају.
Током распада Југославије, једини који су одбранили позиције били су Срби из нама суседне Босне и Херцеговине. Док су их бранили на линијама фронта, имали су успеха, али је долазак мира омогућио Федерацији да ствар решава по узору на друге.
Толико им добро иде да данас регрутују репрезентативце из редова потомака оних Срба које су протерали. Последња срцепарајућа сцена била је поводом учешћа БиХ на Мундијалу, када су се житељи Србије одушевљавали чињеницом да су се, напокон, нормализовали односи између народа у БиХ. Понесен тим одушевљењем, и ја сам се придружио жељама да Срби и Бошњаци живе у истој држави, позивајући их на уједињење са свим Србима, ма где били. Наша браћа Бошњаци треба само да се одлуче хоће ли да живе са Србима, или пак не.
Осим БиХ, постоји и пристојан број Срба у Црној Гори који се не мире са светлом будућношћу Црне Горе и, упркос личним интересима, и даље се изјашњавају као Срби. Деструктивно-субверзивна истрајност.
За статус Срба јужно од Ибра потрудиле су се НАТО снаге. Касније је имплементација тог решења почела да се примењује и северно. У то име су добили своје канцеларије у згради Министарства одбране Србије. Кад окупација добије канцеларијски простор, постаје стратешка сарадња. Звездицу из фусноте са Косова тиме смо пребацили на Србију, како би се обележио део остатка територије где још није решено спорно питање. Као у каквом романтичном заносу, давајући обећање да ће нам поскидати све звезде.
И Војводина је имала неке своје идеје, али је неко искусно проценио да би сваки озбиљан позив на децентрализацију Србије у Војводини последично водио ка регионализацији на нивоу Срема, Баната и Бачке, чиме би се целокупни институционални систем Војводине, као прелазног облика децентрализације, обесмислио.
Судећи по јавним личностима из Београда, добро испраћеним на јавној сцени, њихов идентитет је искључиво београдски. Али превелик прилив из унутрашњости угрозио је и њих саме. Тај уплив клеронационалних елемената из затуцане унутрашњости усмерио је питање Срба у Србији ка интегралистичком приступу.
Исправан одговор на питање Његове екселенције требало би тражити на основу резултата које су српске мањинске листе остваривале на изборима у Србији; тај број би, отприлике, био негде око цензуса. Ето још једног чуда, али за то овог пута можемо да захвалимо опскурним интернет продукцијама, где је још једино могуће видети понеког ученог Србина који и даље инсистира на култури и заједници.
Александар Конузин: Словенска цивилизација мора да се уједини
Све то оставља утисак закулисне радње у терминалној фази преваспитавања. Као да су и култура и народ и историја само сценографија за водитеља који није стигао да се припреми, па питање поставља дуже него што би трајао било какав смислен одговор. Што је најгоре, и гости то виде, али немају куд. Буквално!
Шта год да је подигнуто на пиједестал кроз националне, а такође и опскурне медије, добило је криминализован контекст, па га се, тако прокуженог, пожељно одрећи. Претпоставити је да на следећим изборима ниједна аутентично српска странка неће ни учествовати, чиме и цензус постаје недостижан. Што би рекли искусни аналитичари: околности су такве да морамо заједно са свима осталим пониженима и увређенима, е да бисмо имали понеког представника у највишем законодавном телу.
У таквим околностима, где су ставови уканалисани, чак и месијански синдром, којим не оскудевамо, показује се некорисним. Нико није у стању да на сопственом примеру укаже на противречност у исказу да су сви изманипулисани, осим онога ко тај исказ изриче. Ето генијалности у заглављу. Као ономад у фусноти.
Сваки покушај да некога убедиш у ставове својих извора информација нема никакве шансе против слободне воље сваког појединца да лично изабере манипулативни канал коме ће се потпуно предати. Избор канала је прилично једноставан. Некад је то једини доступни канал, који је по важећим законима оглашавања безусловно усклађен са националним фреквенцијама. Некад су то сви преостали канали који су усклађени са профилом личности. Негде се рачуна на необавештеност, а негде се живот просто ускладио са неким од смртних грехова.
Чак и када се нађу две особе са истим ставом, посвађаће се због различитог доживљаја темпа, динамике и карактера остварења истоветних циљева. Сви наши конфликти су ионако искључиво питање темперамента.
Извор: Системија
Закључак је прост: што је човек више уверен у свој став, то је свеобухватније изманипулисан. Без обзира на то да ли тај став износи са позиције новинара, аналитичара, социолога или некога ко има интернет право на коментаре испод.
Све је више људи који немају времена да читају ни кратке текстове, већ истину извлаче из коментара. То је уједно и највећи допринос дигитализације код нас. User experience манипулације сведен је на сваког понаособ. Размена аргумената је немогућа мисија. Сведок ми је свако ко је покушао, а нема ко није.
Питање Срба у Србији регулисано је у распону између изборног цензуса и појединачне слободе да свако за себе буде последњи Србин и свима преосталима устврди: „Е, јесам ли вам рекао!“
Остаје, дакле, још само дијаспора. За разлику од традиционалног приступа, по ком се од ње очекује да Србију одржава дознакама у страној валути, овог пута ваљало би се понадати да су се Срби једино тамо могли сачувати. Јесу и они, наравно, разочарани и у сукобу са системом, али је бар реч о туђем систему. На тој спасоносној дистанци, можда у својим главама формирају мишљење о Србији каква би требало да буде. Па ако им у међувремену не понестане илузија, а нама алтернатива, можда се једног дана и врате да обнове оно што је овде преживело само као одсуство одговора на просто питање.
П. С.
А у међувремену, насушно је осмислити информативни портал који не би објављивао никакве ставове, већ би се унапред објављивали одговори на очекиване коментаре. То би био коначни тријумф јавног мњења: вест више није потребна, довољан је само инцидент поводом необјављене сензације.
Опрема: Стање ствари
Categories: Гостинска соба
Нисам прочитао текст јер је одвећ наширок и надугачак, али вредно је прокоментарисати – да се размене аргументи: “ Срби у расејању не могу да пређу цензус у државама у којима живе и раде, а камоли у Србији – ја вам кажем! Немој после да биде да нисам рек’о…
Све тезе у тексту подржавам осим помињања Конузина. Питање има ли Срба, било је право питање, јер заиста ми имамо тај проблем, да људи који су номинално Срби су заправо тешки антисрби и слуге окупатора.
Али да то каже неко ко је службеник руске државе, која је пре само коју годину према нама поступала као најбеднији слуга запада, то је срамно и требао је дс чути и погне главу, пошто да Русија није радила све што је радила издајнички другосрбијанци неби ни могли да дођу на те позиције.
Јер, управо ових дана из прве руке слушамо сведочења када је руководство слободне и непокорене Србије ’90 одлазило у Кремљ да моли за политичку помоћ, и када су од Руса дибијали одговоре које су слушали и из америчких уста.
Све до најтужније и најсрамније ситуавије када су Шаиновић и Жика Јовановић молили за оружје да се бранимо, да нам продају. А историја ће забележити да Руси нису хтели. Па након тога када смо молили Белорусију, која је хтела да нам прода оружје да се бранимо али такође Русија ни њима није дала одобрење за крајњег корисника. На крају и срмана улога руских званипника у сламању Милошевића да прихвати окончање рата на начин да Косово де факто окупира нато и арнсутдки терористи.
„Ima li Srba u Srbiji“je pitanje na mestu,medjutim tom pitanju treba dodati jos jedno „ima li Rusa u Rusiji“
@A head
Редован сам приложнк плусића на Ваше коментаре, али овде сте промашили. Осуђујете „Русију“ због издајничког понашања дела њеног руководства, а заборављате да се то све (вредно осуде) дешавало деведесетих година када је Русија била понижена, на коленима, под антинародном кликом, и сама у опасности да буде разграђена слично СССР-у. Русија се неким чудом делимично консолидовала, опоравља се и данас, али у условима ратног притиска и исцрпљивања. Треба увидети да Русија сада и она деведесетих се разликују као Србија деведесетих и Србија данас. Нажалост, ми клизимо у амбис мада се нешто и опиремо, док се они боре упорно и довољно успешно с обзиром на непријатеља. Ми не одолевамо, нити можемо, против стотину пута јачих злотвора, па да се Богу молимо да утицај и позиција Русије нарасту до мере да ће ови који нас газе морати да смање доживљај и добро поразмисле пре него нам учине следећу пакост. До тада да се не преваримо у препознавању онога што је очигледно зло. То Русија није била никада нити ће бити. Амин.
@Русољуб
„Ми не одолевамо, нити можемо, против стотину пута јачих злотвора, па да се Богу молимо да утицај и позиција Русије нарасту до мере да ће ови који нас газе морати да смање доживљај и добро поразмисле пре него нам учине следећу пакост“
Нисам противан прихватању помоћи, под условом да је рачун јасан, и да је цена јасна.
Нисам пријатељ пазара по цени „лако ћемо“, или „дођи ми опет, па ћемо обрачунати онда“. А не волим ни да добијем бесплатно. Нек су цене другарске, ал нек су јасне и унапред познате. Тако би се могло трговати са свима. Да и са западом.
Но, пре но што дочекамо помоћ, можемо пуно урадити на микроплану и на наноплану. А ту још нисмо почистили црно испод својих ноктију, нисмо ошишали длаке које вире из ушију и носа, нисмо исцедили своје митисере и гнојне бубуљице са образа и чела.
Пред било ког савезника да изађемо таквог политичког, економског, социјалног изгледа, ко из неке пећине, ко да смо се овог преподнева ослободили од Турака, уместо високе технологије и равноправности, добићемо прво сапун, шампон, грицкалицу за нокте и жилет и пену за бријање – које ћемо папрено платити. Дакле с ким год да се упустимо у посао, такви какви јесмо, почећемо испод нуле.
Додуше јес, у центру смо Балкана, то нам мало диже цену. А испод Балкана свакојаке руде и ретке земље. Ко је оно поменуо цену? Колико смо у ситуацији да бирамо?
Одг Русољуб, када би се мој комемтар ставио у шири контекст, сигурно да би смо се сложили.
Ја сам као и сваки мислећи Србин животно заинтересован за успех Русије на сваком пољу. Ако би Русију покорили – ни нас истог трена нема нигде.
Ипак у праву си, иако је моја опаска била братска расправа, како замерити Русији која је оставила пар десетина милиона Руса ван својих граница. Народ који је у свакој тој новиј републици мајоризован и обесправљен.
Шта рећи о политици земље која је нпр горњу половину огромног Казахстана, који је наследство царске Русије, насељен већински Русима – предат некаквиј новој држави.
И баш зато због тих грешака, те генерације неки данашњи Руси губе главу по Донбасу.
Е браво, head full of dreams, најзад да неко каже истину. И није први пут да руси нису хтели да нам продају оружје него су и другим државама то бранили. Шта мислите, зашто се краљ Милан Обреновић на крају окренуо аустроугарима? Питајте историчаре, ако смеју да вам кажу.