Историчари и не могу да истражују број, то треба да истражују статистичари, демографи, археолози, антрополози… Бројне науке да помогну да би се истражио број убијених у Јасеновцу
Доносимо разговор Николе Милованчева са Антуном Милетићем, аутором књиге „Концентрациони логор Јасеновац 1941–1945“, који је вођен 20. маја 2024. године.
Никола Милованчев: Господине Милетићу, молим Вас, реците која је Ваша оцена и шта Ви мислите о укупном броју жртава у логору Јасеновац?
Антун Милетић: Ја као историчар нисам истраживао број убијених, већ сам истраживао документа. И у документима гдје сам нашао име то сам и издвојио и сачувао. Прегледао сам на стотине хиљада таквих докумената и свега сам нашао у тим документима око 82 хиљаде имена које сам издвојио.
Значи, то није коначан број, него оно што се налази у документима. Историчари и не могу да истражују број, то треба да истражују статистичари, демографи, археолози, антрополози… Бројне науке да помогну да би се истражио број убијених.
Међутим, то није урађено на територији Југославије, било је различитих покушаја утврђивања броја убијених, а тачних нигде нема и до данашњег дана. Ја сам у својим радовима и написао да то није коначан број, него број убијених које сам нашао у документима које сам и објавио у књигама.
Реците, молим Вас, осим ових жртава утврђеним именом и презименом – преко 80 хиљада – како сте дошли до ових скоро 60 хиљада других жртава, које сте такође утврдили да су вођени у Јасеновац?
Антун Милетић: То сам утврдио на основу тога колико је транспорта доведено од Земуна до Јасеновца, од Митровице, Сарајева до Ђакова, број транспорта – колико је вагона било и колико у вагоне може да стане. Узео сам просек да у један вагон може да стане просечно 50 и дошао до броја Н. Н. лица.
Жарко Видовић: Песма „Ђурђевдан“ настала у возу за Јасеновац
Тако да се број убијених у мојим књигама креће око 149 хиљада, али ни то није коначан број. Документа усташка нису нађена, јер су 1943. и 1945. уништена.
(Стање ствари)
Categories: Гостинска соба
„Узео сам просек да у један вагон може да стане просечно 50 и дошао до броја Н. Н. лица.“
Имам један вишегодишњи обичај, не знам, можда грешим… али тако се трудим да штедим време и елиминишем очигледно погрешне ствари од оних које вреди даље истраживати.
Обичај је да ако на први поглед нађем бар једну критичну грешку, даље уопште и не гледам. Нпр. ако неко напише десет страница и макар на једном једином месту 2+2=73, не видим начин да се може радити о квалитетним страницама.
Неко „узме“ да у вагон „може да стане просечно 50″… кад иду… где? На море? У бању? На екскурзију?
Мајстор „узме“ исти број путника вагона на путу за плажу и… концентрациони логор?!
Шта ту човек више да каже? Узети одокативно број путника вагона без обзира на контекст… довољно је нпр. погледати снимак вагона у Енглеској и у Индији. Па одокативно приписати енглеском вагону са 5 путника вредност „50“, и индијском вагону са 500 путника исту ту вредност, дакле „50“.
И то онда назвати „бројем који сам нашао у документима“. Жали Боже.
@ Бојан lirskimozaik.com
Истине ради, А. Милетић каже „у један вагон је могло да стане 40, у други 60, узео сам да је просек 50“. Свакако није знао колико је вагона било са 40 а колико са 60 места. Посебно је питање да ли су усташе поштовали „возни ред и правила вожње“, тј. да нису „претоваривали“ вагоне.
Кључно је да он каже да то није коначан број, да га не могу утврђивати историчари, мислим да је то суштина да се те бројке од 149 хиљада у његовим књигама не може нико држати да је КОНАЧНА.
А. Лазић
„Антун Милетић: У књигама нисам објавио коначан број убијених у Јасеновцу већ број који сам нашао у документима“
Једино Господу је познат коначан број невино пострадалих српских мученика и у Јасеновцу и по небројеним другим стратиштима широм монструма под именом независна хрватска држава.
Никада не треба сметнути с ума да је то био званични државни пројект о тоталном уништењу српског народа на читавој територији НХД. Тај зверски наум је спровођен за читаво време Другог светског рата од 1941 до 1945.
Илустрације ради ево написа о покољу у православној цркви у Глини 1941 године.
„Глинска црква претворена у губилиште: Сведочења о једном од најстрашнијих злочина НДХ“
https://kompasinfo.rs/glinska-crkva-pretvorena-u-gubiliste-svedocenja-o-jednom-od-najstrasnijih-zlocina-ndh/
Госп. Милетића у раду одликује велика посвећеност, темељитост, студиозност. За разлику од неких политичких радника који себе помпезно зову историчарима, разних дУбравки, Латинки и осталих Бешлина гдје имамо пуно „тумачења“ историјских процеса, код госп.Милетића тога нема, држи се факата, историјске грађе, код закључака је опрезан, његове три књиге које чине дјело „Концентрациони логор Јасеновац“ са мноштвом приложених докумената су велики допринос српској историографији.
Када је број жртава у питању, постоји попис жртава именом и презименом који је углавном изведен из пописа жртава који су учиниле комисије током рада до 1964.године и гдје се вентрална комисија оградила да до бројних имена није могла доћи те изнијела процјену да је пописано 56-59% жртава „које је требало пописати“ (нису пописивани страдали од стране партизана, тзв квинсинзи, помагачи и симпатизери) односно 51,7-54% жртава. Овај процјењени проценат је по мом мишљењу превисок.
У својој првој књизи на стр. 13 госп. Милетић се позива на извјештај Земаљске комисије Хрватске (https://archive.org/details/Jasenovac/page/54/mode/2up) од 15.11.1945.године која је на стр.42 изнијела процјену броја жртава.
Оно што је извјесно, коначан врој жртава логора Јасеновац никад нећемо ни приближно сазнати. Можемо узимати као основ број пописаних жртава, именом и презименом, као и један број жртава за које се поуздано зна да се транспортовани до логора Јасеновац и уморени у логору, или су уморени током транспорта у вагонима (бјеше и тога, о томе пише Едмунд Глез фон Хорстенау), но то је доња граница и то није коначан број који је доста већи.
Када је ова тема и та наша најдубља и никад зацијрљена рана у питању. оно што би барем они који се више појављују у медијском простору, требали, јесте уздржати се од олаких процјена те непромишљених и несмотрених изјава и тврдњи, јер такве непромишљене изјаве ће српски непријатељи умјети искористити.
Антун Милетић је почео да се бави овом темом када му је генерал Јефто Шашић дао налог да почне са прикупљањем грађе о Јасеновцу. Његов примарни циљ била су документа: наредбе, извештаји, спискови хрватских власти, сведочења првог реда непосредно након рата, од који су нека, пред Земаљском комисијом Хрватске и данас јавности недоступна, захваљујући великохрватској политици Хрватског државног архива. Нико није очекивао, па ни Милетић, да ће пре распада Југославије, успети да објави чак три тома докумената, а затим, 2007. и четврти, за који неки хрватски „повјесничари“ кажу да је његова најзначајнија књига. Дакле, број и имена нису били примарни. Они су проистекли на основу онога што је налазио у грађи која је неким чудом преживела. У том послу сарађивао је са Дедијером, Лукићем, Затезалом… Да није тога било, питање је шта би данас ревизионисти и са српске и са хрватске стране учинили да се овај злочин још више обесмисли. Захваљујући тим књигама успели смо барем делом да створимо слику о бестијалним, ритуалним покољима и масовним убијањима, канибализму у логору, манипулацијама Међународним Црвеним крстом и атмосфером. Тако смо сазнали да је Хрват Милан Дуземлић, сведочећи пред Земаљском комисијом Хрватске, изјавио да је у уништеним листама жртава било преко 900.000 уписаних имена, или да је др Јосип Риболи, сведочио да је до јула 1943. у својим белешкама, које је уредно водио (а због усташких преметачина у логору на крају морао да уништи), убијено 400.000 људи, од тога 80% православних Срба, или у сведочењу војног аташеа НДХ, који је навео податак, да га је немачки пуковник, у пратњи фон Лера, на састанку на Дедињу, септембра 1942. напао због злочина над Србима, чији ефекат је био устанак Срба против Немаца. Том приликом немачки пуковник је изнео бројку да је до тог времена убијено од стране хрватских власти 700.000 Срба (септембар 1942!). Тада смо сазнали и да је у логору у најмање два наврата потпуно уништена документација коју је ревносно водила логорска управа. Имена и бројеви су били последица рада ЈЕДНОГ ЧОВЕКА, а не инстутуција. Када је од Шашића добио налог, Милетић је кренуо у родну Славонију, и тамо затекао потпуно девастиране матичне књиге, у којима је опстао тек мањи број страница. Дакле, Милетићу се могу упутити само речи хвале и признање за учињено и велики прекор српској политичкој и свакој другој елити, ако смо је икада имали, што је мислила да ће гурањем чињеница под тепих успети да изгради складне односе са Хрватима. Тако је остало до данас. Ништа мања одговорност није ни на архијерејима и свештенству СПЦ, које је остало недовољно активно у догађајима након рата. Ова Милетићева изјава, поновљена и у разговору са др Милованчевим, о карактеру свог рада, важна је за будућа поколења, да његов рад није омеђен оним што је данас примарни задатак „српских“ ревизиониста, дубоко позиционираних у државном систему, који имају намеру да многоструким умањивањем броја српских мученика, подилазе тзв. левим Хрватима-антифашистима и католичком клеру.
Да закључим: прогон и покољ над православним Србима није почео ни формалним формирањем Усташке организације почетком 1929. а још мање 1941. Та прозелитска политика Римокатоличке цркве трајала је вековима, уз велике српске жртве, на овај или онај начин. Бојим се, да највећи део нашег народа данас није свестан, да је тај дах смрти прозелитизма наставио да кружи овим просторима.
Да ли неко зна да објасни зашто Србија не попише СВЕ убијене у НДХ уместо што се лицитира са бројевима? Како? Државном комисијом од неколико чланова који ће следећи пар година радити само то. И њихов извештај ће бити релевантан а не шта је неки добронамерни ентузијаста,пензионер са доста слободног времена нашао. Наводи се често као круцијални разлог „усташе су уништиле документацију“. Па нису их усташе заводиле приликом рођења. Какав су ауторитет усташе и какве они имају везе са било чим и зашто би се њима веровало? Људи су рођени и живели су негде а онда их више НЕМА. Нису рођени и живели без икавог трага.Чак и да нема докумената, црквених књига, општинских књига не може човек да живи негде или породица а да нико около не зна за њега и кад нестане нико да не примети. Јевреји имају списак свих убијених у холокаусту и у току једне године у молитви помену СВАКО појединачно име. И нису питали нацисте где су им документи.
А најгоре је слушати препирање са Хрватима око бројки. И оне округле цифре. „Око 700 000“. „Око 500 000“. Па нису то пилићи са живинарске фарме. Треба казнити сваког ко заокружи на нулу било који број жртава, ако је страдало 345 723 онда и та 3 треба да се знају тачно. И уосталом од броја ништа не зависи. Да ли је неко заклао сто хиљада људи ини 700 хиљада, ово друго није 7 пута већи злочин. Не мери се злочин на кило. Код нас код неких људи постоји тежња да све преведу у бескрајну теорију, да причају док свака тема не постане од употребе излизана. И саме речи Јасеновац и друге сличне човек би требао да има фонд колико пута сме да их изговори у животу. На пример смеш да кажеш 5 пута. Ја сам сад написао једном, значи имам право још 4 пута. А не- причаш о Јасеновцу са комшијом, аутомеханичарем, на порталу, у кафани и са баба сером док чекаш ред испред вц-а и то све у једном дану. И на крају никог више не занима та тема јер је свима крајње профана, досадна и заморна.
Пре 1990. и трећег великохрватског сербоцида 1991-1995. писмени Срби и Србкиње су могли и морали да прочитају:
[1. Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945: dokumenta, 1, Beograd – Jasenovac, 1986, 1-567;
2. Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945: dokumenta, 2, Beograd – Jasenovac, 1986, 571-1124;
3. Antun Miletić, Koncentracioni logor Jasenovac 1941-1945: dokumenta, 3, Beograd – Jasenovac, 1987, 1-877;
4. Antun Miletić, Ustaška fabrika smrti 1941-1945, Beograd, 1988, 1-127;
5. Vladimir Dedijer – Antun Miletić, Proterivanje Srba sa ognjišta 1941-1944: svedočanstva, Beograd, 1989, 1-940].
Научни историчар увек користи све доказе и истражује све чињенице о свакој ситници, чиме утврђује људску свест о повесном злу.
Историја није учитељица.
Историја је надзиратељица.
Она не учи ничему и само кажњава за незнање лекција.
@Милоје То за утицај Католичке цркве стоји. Али нису нама они криви на првом месту. Реч прозелитизам, која тако академски звучи, има смисла кад неко припада некој вери суштински а не само номинално. Моји су из Лике и знам добро ниво „православности“ тог народа. Знају да се прекрсте са три прста, правилно и без грешке (ако добију мало времена да размисле). Усташе су им порушиле све цркве у рату у том крају они ниједну нису подигли јер им није било важно. У општини Доњи Лапац срушили су цркву до темеља, једину у кругу од 20 километара, следећа је манастир Рмањ у Мартин Броду у Босни, они су после рата направили у порти срушене цркве партизанску костурницу и сад је тамо, и главну улицу су назвали народног хероја Стојана Матића, и сад се тако зове. Шта су сад урадили Хрвати, довели су неколико породица у тај градић хрватске избеглице из Босне и подигли су самостан. Иначе у том граду није било ни једног Хрвата (осим једног полицајца који је био на прекоманди). Сад има самостан, а на улазу у град је велики 3-4 метра католички крст. То је тешко објаснити људима овде али то је као кад бисте налетели у неком градићу у Шумадији величине Сопота на католички манастир са католичким крстом на улазу у град.
Ако нађете шта је писао Степинац о Православљу видећете да је имао лоше мишљење, наводио је тамо нема ни овога, ни онога мислећи на практиковање вере и њене плодове. Оно што ми радимо стално је да узмемо Свете Оце или познате историјске личности и онда пројектујемо њихову религиозност, васељенске саборе и чистоту вере а све то има мало или нимало везе са конкретним народом и животом. Католици православне виде као полу-пагане јер не виде скоро ништа хришћанско ни у реду, верској дисциплини, некој конзистентности ни у плодовима јер делујемо споља гледано врло често као једна разуларена банда на којој све можеш да нађеш осим хришћанског осећања, морала и живљења. Ово не значи да су Хрвати бољи, али ми губимо време анализирајући њих а да себе уопште не видимо у правом светлу и не видимо своје слабе стране, па не можемо ни да их поправимо.
@ Комисија + државни мали буџет + 2 године
Како ћеш данас након 80+ година направити попис жртава у НДХ? Да лу су неки свјесни да након 1991-е имамо нове „реалности“, да имамо политичке творевине у којима посебно када је ова тема у питању влада непријатељски однос. Документа и грађа која се тиче дешавања и ратова 1990их у фед.БиХ и Хрватској данас су „недоступни“ српској страни, а камо ли када је у питању период ендехазије. Ту нема шансе да добијете документа и грађу, архивску и другу, из које би могли доћи до имена жртава. То је осјетио др Ђуро Затезало који је 1990е морао прекинути истраживања и који грађу коју је имао на увид, коју је видио својим очима, није било шансе да је касније поново добије на увид.
Ствари су се промијениле, околности су се промијениле, грађу која се налази у тим политичким творевинама (фед.БиХ и Хрватска), ако није у међувремену уништена или скрајнута, нема шансе да добијете. Нема.
Попис жртава је јако захтјеван и ужасно тежак задатак, то су увидјеле пописне нкосије које су чиниле попис жртава до 1964-е. Читава српска села по Крајини и уопште простору НДХ се нестала, побијено све живо, читаве породице, читаво презиме, по неколкико стотина чланова, нико није претекао, није имао ко дати податке о жртавама за које се зна из поузданих извора да су уморене, цркве попаљене, црквене књиге које би помогле уништене.
Па када тада, 15-20 година након рата и када је та држава имала контролу над својим простором, нисте могли доћи до имена огромног броја ђртава, а то је и комисија ју завршном извјештају нагласила, како данас након 80+ година доћи до имена и грађе из политичких творевина са „непријатељским“ односом?
Е моји дјечаци, није то тако лако како су неки замислили, оформиш комисију и ради. Ради, али како?
Попис жртава је учињен. Такав је какав је, има огромну вриједност. У међувремену је допуњен именима до којих се касније дознало. Он се може и треба са новим сазнањима и наредних деценија допуњавати и дограђивати, то мора бити обавеза људи упослених у Музеју геноцида али и држава мора то помоћи.
Но тежити неостваривим идејама, ничем не води. Само се уноси смутња.
@Khal Drogo Све што сте написали звучи разумно и логично и то је било и моје мишљење цео живот. Међутим ја се сећам времена када се говорило „како ћеш сад после 45 година…“, сад се говори „како ћеш сад после 80+“ јер ОНИ недају. Не знам сада да ли су то стварни разлози или смо се навикли да понављамо оно што је општи наратив и што нас лишава одговорности. Све ово се није десило пре 1000 година на Папуа Новој Гвинеји већ у европској држави која је 1941. постојала већ 23 године, а епархије СПЦ вековима.
Наравно Срби су највише криви јер се нису интересовали за то, пре свега Срби из Хрватске и Босне, а онда и власт овде која је због братства и јединства гурала ствари под тепих. Као што смо највише криви за пад Крајине јер после рата нисмо тражили чак ни културну аутономију као Војводина у Аустроугарској која би 90-их остала или би прерасла у већи степен аутономије. Ми смо се сетили 90-их да нас је неко клао. Неби нико био хапшен да је постојао народни консенсзус једна критична маса за то, него скоро никог то није занимало и онда ако би се десило да се неко јави тај је изгледао као рушитељ братства и јединства. И увек су ти други у питању а никад ми. Ево пар питања:
Да ли се у Београду знало пре рата колико људи живи у Хрватској? Како су говорили у Краљевини Југославији живи нпр 20 милиона људи, у бановини Хрватској толико и толико. Шта, нису знали колико која бановина и општина има људи јер то није Србија? Није их занимало? Није им требала та информација после пописа? Па ако их је било општини 1000, 800 су били цивили у рату, а остало је 400, онда је 400 убијено из те општине или епархије, нема шта да тражиш у усташким архивама. Или је и то неко овде уништио? Ако нема тих података овде, то је наша велика грешка.
Да ли СПЦ има податак у Београду колико је имала чланова свака епархија пре 2. св рата? Постојале су црквене књиге. Зар нису слали податке Патријаршији, барем кумулативно, на крају неког периода? Па ако овде нема тих података то је онда велика грешка СПЦ.
Како су Јевреји успели у сред хладног рата, без државе која је била тек у оснивању да нађу све податке у комунистичкој Пољској, Мађарској, Румунији па чак и делу СССР који је био окупиран-Украјина и Белорусија тако да имају свако име данас? И то није овај Израел који има силне организације, везе и милијарде, већ су тада живели још у баракама и били неупоредиво слабији после рата. Јевреји су имали критичну масу од 100% за своју истину и једног Симона Визентала који је основао организацију већ 1947 а то је још пре настанка Израела, а не знам где је тај бар један српски Визентал у земљи или емиграцији.
Како су Хрвати успели да попишу колико која јама прима тела пре рата непримећени, а Мађари су знали чак и имена чланова соколских друштава и сваког попа и ђакона у Бачкој, а наша обавештајна служба није пре уласка у авионе за Лондон успела да поручи једну реченицу која би се разгласила по црквама на пример „ако крену да вас хапсе бежите јер спремају покољ“, већ су отишли и оставили народ да се нада у добронамерност нове власти. У Шаргановцу, Дракулићу, Мотикама, Пребиловцима итд су их чекали код кућа, чак и док је покољ трајао у кући поред, чак и кад су дошли и тражили им да им прво завежу руке, а онда су клали целе породице од 15 чланова. Овде свуда постојимо чини ми се помало и МИ као фактор а не само ОНИ.
@ ми и они
Да ли има и наше кривице и могуће неодговорног односа? Вјероватно има. Но и постоје бројне околности које немамо право занемарити. Нешто јесте сачувано, но огромна грађа, и црквена и друга, је уништена.
Јевреји и држава Израел улагали су и улажу стотину пута већа средства, капацитете, ангажованао људство, на документовању ове материје, у Србији је тако нешто незамисливо. Није добар примјер за равнање,
Да ли се знало стање 1941-е. Не. није. Није се знала популација 1941.године ни краљевине Југославије ни на простору који ће обухватити НДХ.
Јер попис 1941.године није извршен. Сачувани јесу неки статистички годишњаци, но то није попис, само попис је могао дати увид у боље стање.
До броја жртава у рату, барем приближног броја жртава, можемо доћи на два начина. Пописом жртава што је у нашем случају ужасно тежак посао, што се и потврдило, и прорачуном демографских губитака из којег би се добило колико су од тога жртве.
Код прорачуна демографских губитака и због политичких мотива предност су добила два прорачуна из 1980их, Кочовићев из 1985-е и Жерјавићев из 1989-е, оба прорачуна су фризирана, неодржива (а огромна разлика у процентуалној националној структури жртава у односу на попис дисквалификује оба два прорачуна) узимали су несхватљиво мали годишњи прираштај у периоду 1931-41, 1,1%, много мањи него ли је био у периоду 1921-31 али и у периоду 1948-61.године чиме се дошло до неког у том времену због политичких процеса жељенијег броја жртава (око милион) за простор читаве Југославије.
Југославија је 1945-46.године на мировној конференцији у Паризу приложила да је број жртава Југославије током рата 1.706.460 (1.401.460 цивила и 305.000 војника). Већ од 1980их од стране политичких и иних квазиелита овај број се оспорава, бива потиснут, одбачен, присутна је неоусташка пропаганда и бесрамна лаж (коју су и неки Срби прихватили, конкретно госп. Саво Штрбац) да је то у ствари био прорачун демографских губитака а не жртве (бестидна неоусташка лаж, не постоји такав прорачун демографских губитака), како је тај број „пренадуван“, да је тај број жртава немогућ и сличне неоусташке бесмислице.
Неодрживост ове пропаганде лако је доказати. Може свако то учинити, све је провјерљиво увидом у званичне податке и прорачуном демографских кретања.
Краљевина СХС је 1921.године имала популацију11.984.911 душа. Краљевина Југославија је 1931.године имала популацију 13.934.038 душа.
Што чини за десет година 1921-31.године прираштај од 16,26 %.
Са потпуно истим прираштајем, значи са потпуно истим (а по демографу Долфе Вогелнику био је и већи због демографског скока који се десио крајем 1930их када су генерације рођене након великог рата достигле фертилну зрелост) , у периоду 1931-41, Југославија би 1941.године имала популацију 16.200.155 душа.
Са потпуно истом годишњом стопом прираштаја, односно за седам година 11,38% у периоду 1941-48. пројектована популација Југославије би 1948.године била 18.043.733 душа. Како су Југославији након 1945-е придодати Истра, пет острва и део уз словенску границу и ако додамо ту популацију (370.000 душа), добићемо да би са том популацијом Југославија и истим прираштајем 1948.године имала 18.413,733 душа.
Југославија је 1948.године имала популацију 15.772.098 душа.
Чиме долазимо да су демографски губици износили 2.641.635.
Од овог броја треба одузети демографске губитке по другим основама (увећани морталитет због ратних околности, умањени фертилитет због ратних околности, миграције након 1945.године) гдје се сви демографи слажу да је износио око милион људи. И добићемо да су по том прорачуну који свако може урадити, са потпуно истим прираштајем који смо имали 1921-31.године жртве рата оквирно око 1,6-1,7 милиона.
Што нам казује не да је број жртава који је приложила Југославија на мировној конференцији у Паризу немогућ, неодржив, него напротив, врло, врло могућ и на жалост, највјероватније није далеко од истине.
Код сагледавања ове за нас болне материје морамо поћи од наведеног, не прихватати све више подваљивану пропаганду (гдје је згодно мало скрвити на те „комуњарске лажи“ не схватајући да потпадањем на ту мантру у ствари постајемо жртве неоусташке пропаганде) него ослањати се на чињенице, сазнаља и здраворазумско размишљање.
,
@Khal Drogo
Ова Ваша анализа показује да је итекако могуће доћи до највероватније цифре страдалих у Јасеновцу. Ви сте дали само пример, разумљив сваком лаику, којим путем би требало ићи. Потребно је само проблему приступити озбиљним научним методима, са највишег државног нивоа, ангажовањем највиших научних ауторитета у разним областима. И иностране научнике обавезно укључити. Ради се о догађају који је променио ток историје и судбину нашег народа, који је по својим последицама и сада присутан, и ко зна до када ће бити, значајно утиче на ток наше историје и зато захтева највишу и научну, и политичку, и сваку другу пажњу.
То би, дакле, требало да буде један од најзначајнијих националних подухвата. На тај начин би се дошло до непобитних научних чињеница којима би се зачепила уста свакаквим протувама, неонацистима и људождерима који оспоравају малтене да је Јасеновац уопште постојао – био је, кажу, хуманитарна установа са казалиштем.
Зашто то није нико покренуо на том нивоу до сада? Зато што се ми сами гложимо међу собом и нападамо једни друге као бесни пси, док други то раде систематски и упорно, не остављајући ни најмању могућност да се њихова „истина“ побије. Колико је, рецимо, свакојака белосветска багра уложила труда, новца, енергије да преко Хашког трибунала закује Србију и Србе на историјски стуб срама? Наравно, после тога траже да све те њихове „истине“ уђу и у дечје уџбенике.
Потребан нам је неки врло високи, свакако један од највиших ауторитета у друштву који би то покренуо. Могао би то бити САНУ, али, авај…
Већ педесетих година број од 1,7 милиона жртава био је оспораван. Неки од познатих демографа тог времена (демографска група Принстоновог универзитета, Иван Лах, Д. Тасић, Фрумкин) били су скоро на истим позицијама на којима су се средином осамдесетих појавили Кочовић и Жерјавић, а затим Драган Цветковић, Јован Ћулибрк и плејада хрватских повјесничара и интелектуалаца леве оријентације, тзв. антифашиста, почетком овог века.
Заједнички именитељ „истраживања“ од Кочовића и Жерјавића наовамо, био је, по њиховом ставу и деловању, сатанизација Срба и њихове митоманије, којом су покушавали на силу да наметну кривицу другим народима у окружењу, зарад хегемоније тј. апсолутног владања над њима. Тако је почео систематски да се гради наратив да су џелати жртве, и обратно, уз обесмишљавање епских размера злочина над Србима.
Све то је (педесетих година) аргументовано разбуцао др Долфе Вогелник, Словенац, директор Савезног завода за статистику, касније ректор Универзитета у Љубљани. Као водећи југословенски демограф тог доба он је довео у питање валидност пописа 1921. и 1931, као једино меродавну основу у свим каснијим ревизионистичким тумачењима. Његов став био је, да је минимални и доказив број СТВАРНИХ ЖРТАВА, био 1,814 милиона, а да по његовом мишљењу број ратних жртава заправо премашује 2 милиона. Да поновим: то нису демографске, већ по тумачењу Вогелника стварне жртве рата, док су по његовим истраживањима демографске жртве достизале број од 3,25 милиона.
Демографија је деценијама јако запуштена област на Универзитетима у Србији. Још из времена Југославије. Да је другачије, јасно би било, да су сви пописи на овим просторима имали доминантно политичку компоненту. Чак и данас, у ери дигитализације, ЕУСТАТ говори о прихватљивим одступањима до 5%. Погледајте само искуства и на другим неуралгичним тачкама широм света. Нико озбиљан не може простим сабирањем и одузимањем из пописних прегледа да износи коначне бројеве жртава. Можемо само да замислимо какви су то били пописи у Краљевини Југославији, који нису били централизовани, већ под контролом власти у бановинама (погледати мало шта о томе пише др Лазо М. Костић).
Да закључимо: С обзиром на доследност српске политичке елите, када су Хрвати и одговорност РКЦ у питању, треба искључити могућност објективног, научног рада институција које се финансирају државним парама а где се кадрира с партијског и државног врха. Постоји само једно решење, да иницијативна група од 100-200 српских родољуба покрене оснивање алтернативне установе, која ће у старту имати 50 до 100.000 приложника у статусу суоснивача. Таква институција, која функционише самостално и на научним основама, без политичког утицаја који деградира српске жртве, може са тимом младих, образованих људи разних специјалности и мноштвом волонтера да помири претке са потомцима.
@ Милоје
Није спорно, пописи и 1921. и 1931.године, а врло вјероватно и попис 1948.године, три пописа на која се морамо ослонити код прорачуна демографских губитака током рата, јесу били у мањој или већој мјери мањкави и стварна популације јесте могуће била већом од оне која је пописана. Што наравно утиче и на резултате прорачуна.
Но и ако је популација на сва три пописа била већа, а то се посебно односи на пописе 1921 и 31.године због бројних проблема који су пратили те пописе, демографски губици са истим прираштајем који смо имали 1921-31,гидине никако не могу бити мањи од оног који сам навео (2,64 милиона) већ могу бити само већи. Могуће у складу са Вогелниковим прорачуном да су демографски губици не мањи од 2.854.000 а жртве не мање од 1.814.000. Значи ако смо имали већу популацију 1931.године, већа је и пројектована популација 1948-е, самим тим су и већи демографски губици уважавајући и да је стварна популација 1948-е била нешто већа.
Но све то не утиче на суштину. Гдје је важнији прираштај становништва, а прираштај који имамо из званичних пописа у периоду 1921-31 (а и са већом популацијом 1921 и 31. добили би приближно исти) од 16,26% (а међу Србљем бјеше и доста већи, 22,06% и ту су више него разумљиви разлози зашто тада бјеше тако) је врло реалан. Ту не постоји покриће да би могло бити великих одступања и са нешто другачијим уносом података да се тај прираштај 1921-31 кретао изван оквира 16,1-16,4%.
И ту је још важније да се олако одустаје од броја жртава који је Југославија приложила на мировној конференцији у Паризу (1.706.460) без обзира којом методом су дошли до броја жртава, који је по мом мишљењу врло влизу истини. Не могу тврдити ни ја ни било ко да то јесте тај број али могу тврдити да су мантрања све више присутна и у Хрватској али на жалост и у неким српским круговима како је тај број немогућ или неодржив обичне манипулације које ја лако обесмислити.
Овдје је најгоре прихватити на жалост све више присутно мантрање ликова разних који се трпају у историју и који немају појма о историји, којима је водиља све оспоравати, све негирати, како то све врви од нетачниости, лажи, како све то треба одбацити, обезвредити. Јесте али ако одбацимо све, радове српских историка, гдје имамо и оних који су служили прије свега историји, доћи ћемо опет у положај да нам ближу прошлост моделирају неки други. А ти ће то чинити не служећи историји него служећи пројектованим политичким процесима. Који неће донијети нашем народу ништа добро.