Дана 4. јуна 1999. Ален Дежаме, француски амбасадор у Њујорку, предаје писмо и такозвани споразум „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову”, који није потписала југословенско-српска делегација

Михајло Т. Макић на Међународној конференцији „Од агресије до новог праведног поретка“ (Фото: Приватна архива)

Апстракт

Резолуцијом 1244 СБ УН од 10. јуна 1999. године окончана је оружана агресија НАТО савеза на СР Југославију. Предмет овог рада је подметање дела Резолуције 1244 дана 10. јуна 1999. и последице њене примене. Дана 23. марта 1999. године у Рамбујеу, копредседавајући Ибер Ведрин и Робин Кук упућују ултиматум СР Југославији, којим траже њен пристанак за војно присуство НАТО савеза на целој њеној територији и референдум Албанаца протеком три године. СР Југославија одбија ултиматум. Дана 24. марта 1999. године НАТО савез без одлуке СБ УН почиње терористичку оружану агресију на СР Југославију која је трајала 78 дана. Дана 3. јуна потписан је Београдски споразум а 9. јуна 1999. године Војнотехнички споразум у Куманову, што је било услов за усвајање Резолуције 1244 СБ УН. Пре тога, дана 4. јуна 1999. године Ален Дежаме, француски амбасадор у Њујорку, предаје писмо и такозвани споразум „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову”, који није потписала југословенско-српска делегација. За такав предлог са подметнутим делом ЗА гласа 14 чланица СБ УН, док је Кина била уздржана.

Кључне речи: Резолуција 1244 СБ УН, Повеља УН, НАТО савез, Косово и Метохија, СР Југославија

Увод

Српски народ је историјски народ. Пет пута у двадесетом веку се борио за свој физички опстанак. Ниједан народ на Балкану и Европи није толико пропатио као српски народ. Борбу за национално ослобођење од Османског царства водио је против Турске у Првом, а против Бугарске у Другом балканском рату. У Првом светском рату Србија није попустила пред ултиматумом Аустроугарске монархије. После пуне четири године, уз помоћ савезника Француске, Енглеске и Америке и уз несебичну помоћ Царске Русије и ултиматума цара Николаја Романова упућеног савезничким армијама да хитно прискоче у помоћ српској војсци, успела је да победи Немце и Аустријанце 1918. године и најзад формира Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Други светски рат против Србије Немачка је почела бомбардовањем Београда 6. априла 1941. године. Савезници су нам били Русија, Француска и Енглеска. Опет је Немачка изгубила рат. Најзад, кад је српски народ донео слободу свим народима на територији бивше СФРЈ и осигурао максимална права националним мањинама, дошло је до напада на целокупан српски народ у одређеним бившим републикама СФРЈ. Први напади на српске војнике догодили су се у Словенији 1991. године, затим почиње рат против српског народа у Хрватској од стране усташа и протеривање 250.000 Срба из Хрватске 1995. године. Следи рат у Босни и Херцеговини и поновни егзодус Срба. И на крају двадесетог века 24. марта 1999. године почиње оружана агресија НАТО савеза и 19 држава на суверену државу СР Југославију, без сагласности и одлуке Савета безбедности Уједињених нација.

Подсећам домаћу и светску јавност, да су Срби на Косову и Метохији староседеоци, своји на своме одувек били. Након пада територије Вука Бранковића и Новог Брда, Турци су сачинили попис (дефтер) у лето 1455. године. На тој територији је затечено 18.056 Срба и свега 586 припадника других народа, Грка, Бугара, Саса, Албанаца.[1]

Турски катастарски пописи из 1455. за област Вука Бранковића

Основни разлог да напишем овај стручни рад је жеља да упознам домаћу и светску јавност, пре свега правничку јавност, са преваром коју су СБ УН и САД нанели СР Југославији усвајањем подметнутог дела Резолуције 1244 дана 10. јуна 1999. године. Србија је један од оснивача Уједињених нација августа 1945. године.

Први, и за сада једини, научни рад у свету на тему подметања дела Резолуције 1244 СБ УН написао је професор међународног права из Грчке Панајотис Г. Харитос, дописни члан Српске академије наука и уметности. Назив рада је „Статус Косова и Метохије према међународном праву”, који је професор Панајотис представио на међународном научном скупу Српске академије наука и уметности – Одељењу друштвених наука, који је одржан у Београду у периоду од 16. до 18. марта 2006. године. Међународни научни скуп је одржан под називом „Косово и Метохија – прошлост, садашњост, будућност”.[2]

Пошто сам проучио научни рад уваженог професора, одлучио сам да проучим сву доступну литературу која се директно или индиректно односила на Резолуцију 1244 СБ УН, као и на сатанизацију српског народа од стране Америке и одређеног броја држава са запада. Резултат мог петнаестогодишњег рада је књига коју сам објавио 2022. године под називом: „Тајна шифра „С/1999/648” у Резолуцији 1244 СБ УН – подметање и последице њене примене”.[3]

Поклањамо књигу Михајла Т. Макића „Тајна шифра ‘С/1999/648’ у резолуцији 1244“

Тероризам на Косову и Метохији и успостављање реда

Марта 1998. године на Косову и Метохији почиње организовани оружани покрет албанских сепаратиста и терориста. Водили су се оружани сукоби између терористичких албанских снага и легалних оружаних снага СР Југославије (Србије и Црне Горе). Крајњи циљ албанских сецесиониста је био отцепљење Косова и Метохије од Србије и претварање Косова и Метохије у независну албанску државу. Међународна заједница показује интересовање и убрзо оснива „Контакт групу” коју чине САД, Руска Федерација, Француска, Велика Британија, Немачка и Италија. Циљ контакт групе је налажење политичког решења за проблем Косова и Метохије.[4]

У Лондону су се дана 9. марта 1998. године састали министри спољних послова чланица Контакт групе и том приликом издали саопштење у коме пише да је деловање сепаратиста на Косову и Метохији окарактерисано као тероризам. Основна начела за решавање проблема Косова треба да буду заснована на територијалној целовитости СР Југославије (Србија и Црна Гора), и да буду у складу са стандардима ОЕБС-а, Хелсиншком декларацијом и Повељом Уједињених нација. Решење мора да узме у обзир права косовских Албанаца и свих других грађана који живе на Косову.[5] Пре доношења Резолуције 1244 СБ УН је усвојио четири резолуције – под бројевима 1160, 1199, 1203 и 1239.

НАТО савез је планирао да започне оружану агресију на СР Југославију октобра 1998. године. Међутим, велики пријатељ српског народа, француски обавештајац Пјер Анри Бинел обавештава српског обавештајца Јована Милановића у Бриселу о одлуци НАТО савеза да изврши оружану агресију на СР Југославију.[6] Након сазнања Генералштаб Војске СР Југославије је изместио оружане формације на резервна места. У својој књизи „Ратни злочини НАТО-а” Бинел наводи: “Никад нисам био издајник, тако ми официрске части.” Упркос, томе француски суд га је осудио на пет година затвора. Председник Србије Томислав Николић је одликовао Пјера Анрија Бинела златном Медаљом за храброст „Милош Обилић” за испољену храброст и дело личног херојства.

Михајло Т. Макић (у средини) са генералима Бранком Кргом и Јованом Милановићем (Фото: Приватна архива)

Алиби дипломатија у Рамбујеу

Дипломатски скуп у Рамбујеу почео је дана 6. фебруара 1999. године, а заслугом САД завршио без успеха 23. марта. То је била симулација преговора, то јест „алиби дипломатија”. Ови преговори су послужили да оправдају раније припремљену оружану агресију НАТО-а на СР Југославију.[7] Амерички генерал Весли Кларк у својој књизи „Вођење модерних ратова”, открива да су планови за оружану агресију на СР Југославију припремани од јуна до краја августа 1998. године.[8]

Дана 23. марта 1999. године копредседавајући Контакт групе Робин Кук и Ибер Ведрин достављају Влади СР Југославије текста „Привремени договор о миру и самоуправи на Космету”, који је без основа назван „Споразум” – који у строго формалном смислу може бити само предлог а по својој суштини је представљао ултиматум. У поглављу 7, предлога Контакт групе, које је носило назив „Имплементација 2”[9] било је предвиђено да ће Војно особље НАТО савеза бити изузето од пасошких и правила визе и регистрације која се примењује на странце. На свим улазним и излазним тачкама у и из СРЈ, особљу НАТО-а биће дозвољено да улази и излази на основу личне карте. НАТО ће бити имун од свих правних процеса, било да су цивилни, административни или кривични.

Живадин Јовановић и Михајло Т. Макић на Међународној конференцији „Од агресије до новог праведног поретка“ (Фото: Приватна архива)

Особље НАТО-а биће имуно на све поступке пред правосудним органима страна (СРЈ). У ултиматуму је такође писало да се протеком три године од потписивања такозваног предлога спроведе референдум Албанаца на Косову и Метохији о отцепљењу ове покрајине од СР Југославије, односно Србије. Истог дана Скупштине и Владе СР Југославије и Србије су одбиле овај ултиматум. Оружане снаге 19 држава НАТО савеза, без преседана у двадесетом веку, 78 дана бомбардовале су српски народ, привредне објекте, школе, болнице, цркве, манастире, дечје вртиће, путеве, пруге, поште, радио и телевизијске станице. Генерал мајори др Бошко Тодоровић и Душан Вилић доказују да је оружана агресија НАТО савеза на СР Југославију имала терористички карактер.[10]

Јуна месеца 1999. преговоре настављају Марти Ахтисари, као представник ЕУ, и Виктор Черномирдин, као представник Руске федерације, с једне стране и председник СР Југославије Слободан Милошевић, с друге стране. Ови преговори су успешно завршени 3. јуна 1999. године њиховим потписима.[11] Дана 9. јуна 1999. године потписан је Војнотехнички споразум између страна у сукобу о повлачењу српске војске и полиције са Косова и Метохије. Резолуција 1244 СБ УН донета је дана 10. јуна 1999. године. Резолуцијом се гарантује територијални суверенитет и интегритет СР Југославије и решавање питања Косова и Метохије у оквиру правног поретка државе Србије, повратак свих избеглица, па према томе и Срба, повратак до 1000 војника и официра на Косово и Метохију. Београдским споразумом од 3. јуна 1999. године је дозвољено међународно безбедносно и цивилно присуство, уз претходан пристанак СР Југославије.

Уколико би Србија повукла свој пристанак, међународне оружане и цивилне снаге на Косову и Метохији би се аутоматски претвориле у окупационе силе.[12] Дана 4. јуна 1999. године француски амбасадор у УН у Њујорку Ален Дежаме је предао генералном секретару УН Кофију Анану писмо и текст „Привремени договор о миру и самоуправи на Косову”, који није потписала југословенско-српска страна у Рамбујеу.[13] Овај текст је по својој суштини представљао ултиматум који су Скупштине и Владе СР Југославије и Србије одбиле 23. марта 1999. године. Убрзо, дана 7. јуна 1999. године овај такозвани споразум, како је погрешно означен, означава се под шифром „С/1999/648” у седишту УН у Њујорку.[14] Дана 10. јуна 1999. године овај текст се убацује у предлог Резолуције 1244 СБ УН, што је у супротности са садржином Београдског споразума од 3. јуна 1999. године и Војнотехничким споразумом од 9. јуна 1999. године. Такав предлог Резолуције са подметнутим текстом Савет безбедности Уједињених нација усваја 10. јуна 1999. године. За предлог је гласало 14 чланица, док је Народна Република Кина била уздржана.

Михајло Т. Макић и Јелена Гускова (Фото: Приватна архива)

Оружаном агресијом на СР Југославију НАТО савез прекршио преко сто међународних закона

Професор међународног права др Панајотис Харитос из Грчке је у емисији Првог програма Радио телевизије Београд, дана 10. 12. 1999. године, на питање новинара Јелице Роћеновић о оружаној агресији НАТО савеза на СР Југославију, казао:

„…А неспорна је истина да је оно што је учинио НАТО према вашој земљи агресија, и као што сам објаснио у САНУ, криминалан чин. То је злочин против мира и свих норми међународног права, јер фундаменталне одредбе Повеље УН гарантују суверенитет држава и забрањују употребу силе против територијалног интегритета било које земље. Повеља УН заснива се на једнакости свих њених чланица и не одобрава вођење рата. Сила може да се употреби једино уз одобрење Савета безбедности. НАТО, међутим, користећи силу против Југославије, није имао овлашћење Савета безбедности.”[15]

Последице погрешне примене Резолуције 1244 СБ УН

Привремена администрација УН је погрешно почела са спровођењем Резолуције 1244 СБ УН игноришући суверена права Србије на следећим примерима:

Дана 25. јула 1999. године специјални представник генералног секретара Бернар Кушнер доноси Уредбу број 1991/1 којом се регулишу овлашћења Привремене управе на Косову. Овом уредбом се одређује да је сва законодавна и извршна власт у вези с Косовом и Метохијом, укључујући и правосуђе, у надлежности УНМИК-а и спроводи је специјални представник Генералног секретара. Ова уредба је у супротности са ставом 5. Београдског споразума, а то је додатак број 2 Резолуције СБ УН 1244, где пише да у циљу успостављања аутономије Управа УН за Косово и Метохију мора да поступа у складу са правним поретком СР Југославије и Србије.[16]

Септембра 1999. године специјални представник генералног секретара УН Француз Бернар Кушнер промовише терористичку УЧК у Косовски заштитни корпус, што је у супротности са словом и духом Београдског споразума и садржином Војнотехничког споразума из Куманова. Дана 19. маја 2001. године специјални представник УН на Косову и Метохији Ханс Хакеруп доноси Уредбу број 2001/9 о „Уставном оквиру за привремену самоуправу на Косову”. У овом уставном оквиру успостављају се привремене институције самоуправе. То су, Скупштина Косова, Влада, Председник Косова, судови и друге привремене институције самоуправе. Привремене институције самоуправе ће имати овлашћења да воде међународну политику као и преговоре за постизање финалног споразума све у координацији са специјалним представником УН. Све предвиђене институције су у супротности са Београдским споразумом.

Генерал Владимир Лазаревић и Михајло Т. Макић на Међународној конференцији „Од агресије до новог праведног поретка“ (Фото: Приватна архива)

Дана 17. марта 2004. године албански сепаратисти су извршили прогон Срба на Косову и Метохији, убили више десетина Срба, протерали преко 4000 Срба, запалили више манастира, цркава, стамбених објеката у присуству КФОР-а. Дана 17. фебруара 2008. године Скупштина Косова, као привремена институција, доноси декларацију којом Косово проглашава државом, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуције 1244 СБ УН. Дана 15. априла 2008. године Скупштина као привремена институција Косова доноси такозвани „Устав Косова”, који ступа на снагу 15. јуна 2008. године, противно слову и духу Београдског споразума и Резолуцији 1244 УН. Децембра месеца 2018. године Скупштина, као привремена институција Косова, доноси Закон о формирању војске Косова, противно слову и духу Београдског споразума и противно Резолуцији 1244 СБ УН.

За протеклих 25 година међународне безбедносне и цивилне снаге нису извршиле обавезу из Резолуције 1244 која се односи на повратак прогнаних 250000 Срба и других неалбанаца, нису расформирале терористичку ОВК, нису дозволиле повратак до 1000 српских војника и полицајаца на Косову и Метохији, нису обезбедиле Србима и другим неалбанцима право на живот, слободу кретања, верописповести, образовања, право на рад како пише у Европској конвенцији о заштити људских права и слобода. Од 11. јуна 1999. године до 1. новембра 2001. године албански терористи су убили 709 Срба, 67 Албанца и 71 осталих припадника националних мањина и етничких група. Такође су у истом периоду киднаповали 1002 Срба и 152 припадника националних мањина. У периоду од 1.6.1999. до 1. марта 2024. године албански терористи су извршили над Србима и њиховом имовином преко хиљаду етнички мотивисаних инцидената. Свега неколико десетина је процесирано. КФОР и УНМИК-а (част изузецима) нису обезбедили слободу и сигурност Србима на Косову и Метохији.

На основу свега напред утврђеног чињеничног стања

ПРЕДЛАЖЕМ

Да држава Србија затражи од СБ УН потпуно спровођење Резолуције 1244 у живот и то врати 250.000 Срба и других неалбанаца, расформира војску тзв. Косова, поврати до 1000 српских војника и полицајаца, укине Устав тзв. Косова, распише изборе на свим нивоима по прописима државе Србије.

Уколико СБ УН не прихвати овај предлог, да Народна скупштина Србије, пошто добије претходну свеобухватну подршку Руске Федерације, донесе следећу

ОДЛУКУ

1. Да пошаље СБ УН обавештење којим повлачи свој пристанак на међународно безбедносно и и цивилно присуство на Косову и Метохији, обзиром да наведене снаге нису оправдале своје присуство а отворено су кршиле Резолуцију 1244 СБ УН и подржале противправно проглашење тзв. Косово републику.
2. Да Народна скупштина Републике Србије, донесе одлуку на основу члана 201. Устава Србије којом проглашава ратно стање и окупацију Косова и Метохије од стране међународних безбедносних и цивилних снага. Оставља се рок од 7 дана да ове снаге напусте територију Косова и Метохије. Након тога вратити војску, полицију, судство и прогнане Србе и друге неалбанце на Косову и Метохији.

Скраћен текст излагања на Међународној конференцији „Од агресије до новог праведног поретка“ одржаној у Београду од 21. до 24. марта 2024, поводом 25 година од оружане агресије НАТО савеза на СР Југославију. Конференцију су организовали Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала Србије и још неколико организација

Михајло Т. Макић је судија у пензији и публициста из Деспотовца. Године 2022. објавио књигу „Тајна шифра ‘С/1999/648’ у резолуцији 1244 СБ УН – подметање и последице њене примене“. Прву презентацију је имао на Међународном сајму књига у Београду октобра месеца 2022. године, у организацији Канцеларије за Косово и Метохију.

Године 2025. из штампе му је изашла и књига „Косово и Метохија – неотуђиви део Србије“, коју је представио на Београдском сајму књига октобра 2025. године.

[1] Мацура Милош, „ Насеља и становништво области Бранковића 1455. године”, Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених наука, 2001, Београд, стр. 107-118.

[2] Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених наука, “Косово и Метохија, прошлост, садашњост, будућност”, Зборник научних радова с међународног научног скупа одржаног у Београду 16–18. марта 2006. године, Београд, 2007, стр. 367.

[3] Макић Т. Михајло, “Тајна шифра “С/1999/648” у Резолуцији 1244 СБ УН – подметање и последице њене примене”, ИА “Лестве”, Кос. Митровица, 2022, стр. 26.

[4] Исто као под 2, страна 374.

[5] Исто као под 2, стране 374 и 375.

[6] Бинел Анри Пјер, “Ратни злочини НАТО-а”, Гутенбергова галаксија, Београд, 203, стр. 23.

[7] Јовановић Живадин, „1244 кључ мира у Европи”, Београдски форум за савез равноправних и Српска књижевна задруга, Београд, 2018, стр. 451 и 452.

[8] Исто као под 11, стране 675 и 676.

[9] Митић Миодраг, ”Како нам се догодио Рамбује”, „Филип Вишњић”, Београд, 2003, стр. 155–157.

[10] Вуковић Илија, „Зла и неправде Југославији!, „Сова”, Београд, 2002, стр. 196–197.

[11] Исто као под 3, страна 85.

[12] Исто као под 2, страна 393.

[13] Исто као под 2, стране 390–394.

[14] Исто као под 2, страна 389.

[15] Роћеновић Јелица, „Зашто распињу Србе”, ”Чигоја штампа”, Београд, 2000, стране 15 и 16.

[16] Исто као под 2, стране 397 и 398.

Categories: Гостинска соба

Tags: КиМ, Михајло Т. Макић, Рамбује, Резолуција 1244