Ратко Младић (†2026): Бранио сам своју државу од Запада, Ватикана и мафије из Немачке

Да ли је кривица Ратка Младића у томе што није дозволио да усташка неман баца српску нејач у јаме као у Јасеновцу, упитао генерал у хашкој судници

Ратко Младић (1943-2026). Фото: Leslie Hondebrink-Hermer

Први пут објављено 27. 8. 2020.

Некадашњи командант Војске Републике Српске (ВРС) генерал Ратко Младић рекао је данас на крају жалбене расправе пред Механизмом за кривичне судове у Хагу да је жив и здрав и да ће пасти оптужница против њега за коју сматра да је чедо НАТО-а.

„Жив сам и здрав и живећу док има нашег племена, а ова оптужница је пала у воду“, рекао је Младић током десетоминутног излагања на крају расправе по жалбама на пресуду којом је осуђен на доживотни завор.

На почетку обраћања замолио је жалбено веће да му уместо предвиђених 10 минута омогући да говори 31 минут, јер, како је навео, има да каже нешто за сваку годину од када је гурнут у рат, али му веће ову молбу није усвојило.

Преминуо Ратко Младић (1943–2026)

Тужитељки која је заступала жалбу, и како је рекао, два дана га обасипала „змијским, ђаволским речима“, Младић је поручио: „То нисам ја о чему сте ви говорили“.

„Сада сам у позицији да браним не себе, ја себе не браним, ја сам човек који је цео живот професионални војник, честито сам радио и у миру и у рату у складу са законима моје државе коју је разбио НАТО. Да ли је кривица Ратка Младића у томе што није дозволио да усташка неман баца српску нејач у јаме као у Јасеновцу“, навео је поред осталог некадашњи генерал ВРС.

Сматра да претресно судско веће које га је, како је навео, осудило на доживотну робију, није било у праву, оцењујући да су те судије биле у сукобу интереса, јер су „браниле и холандски батаљон“.

Ратко Младић током рата у БиХ (Фото: EPA/Stringer)

„Ја сам био у Сребреници за разлику од свих вас овде, од 9. јула до 13. јула [1995. године]. Камера ме је пратила све време кроз Сребреницу… На мене је једном приликом пуцао неки заостали војник 28. лаке дивизије, али је промашио. Ја сам тада имао код себе хеклер и рекао сам му да престане, али нисам му узвратио, нити сам дао обезбеђењу да пуца, јер је на себи имао прслук УН“, испричао је Младић.

Младић је нагласио да, упркос договору, међународне снаге нису 1993. демилитаризовале пет заштићених зона УН – Сребреницу, Сарајево, Горажде, Жепу и Бихаћ.

„У Сарајеву је цео рат, и после 1993, био први корпус Армије БиХ. Је лʼ он разоружан? Није. Зашто? Ко је крив? Ратко Младић? Или генерали (Унпрофора) Моријон, Кот, Жанвије, Смит, Роуз…“, запитао је Младић, преноси Бета.

Он је рекао да „није светац, него обичан човек“.

„Мене је судбина довела да браним своју државу СФРЈ, коју сте ви западни силници разбили, уз помоћ Ватикана и оне мафије из Немачке“, рекао је Младић.

„Рат није започео Ратко Младић, нити је направио план напада на Југославију“, рекао је Младић након чега је његово излагање прекинуто, али је успео да дода: „Жив сам и здрав и живећу док има нашег племена, а ова оптужница је пала у воду“.

Младићевим обраћањем окончана је дводневна расправа о жалбама, а судија Приска Њамбе је најавила да ће жалбена пресуда бити донета „благовремено“.

Извори: Мондо/РТВ/Политика

Наслов, скраћивање и приређивање: Стање ствари



Categories: Гостинска соба

Tags: , , , ,

11 replies

  1. Имао се рашта родити, официр србски, генерал – јунак, војсковођа динарског кова, десетерца достојан…

    73
    2
  2. „Ратко Младић: Бранио сам своју државу од Запада, Ватикана и
    мафије из Немачке“

    И сада је браните, поштовани и вољени генерале, само сада и од
    домаћих издајника!

    63
  3. На многаја љета генерале хероју. Имао се рашта родити да брани Србију.

    43
  4. ☦ Вјечнаја памјат честитом ђенералу Ратку Младићу! Бог да му душу прости!

    38
  5. Амин.
    Тек сад видим битан детаљ ритуалног понижавања и ругања властимајуће сатанистичке содомистичке мизерије, „елите“ која претендује да је Ново римско царство: наместили су да црнци и женетине суде и пресуде Генералу из исконског Племена римских царева.
    Али То се не може унизити: жив је Генерал и како рече, живеће вечно – јер је у Христу вечно Племе његово.
    И паки и паки, амин.

    39
    1
  6. И рекао бих, ово је крај епохе: смрћу генерала, вечног србског Младића, коначно је умрло и Јунаштво у рату. Тј. његова смрт је и смрт исконске јуначке епохе.

    Кад је онај стари србски ратник у Црној Гори почетком 20. века први пут видео митраљез, рекао је: „Завршено је са јунаштвом“.
    Можда је то било мало преувеличано (ка што тамошњи Срби имају тенденцију да све преувеличавају), јер смо и после тога гледали многе србске јунаке како трче на митраљезе, и како не савијају главу кад им шиште митраљески рафали и снајперска зрна око ушију (генерал Младић, генерал Вељко Рађеновић…).
    Али данас, кад не удара јунак на јунака, него се ратује са дроновима, роботским системима и „вештачком интелигенцијом“, све координисано „старлинком“ и „свевидећим оком“ сателита, са јунаштвом у рату је заиста дефинитивно завршено.

    То нам недвосмислено показују и лица руских јунака који данас гину у Украјини (за Нову Хазарију; „Russia keeps pushing. Ukraine keeps holding. Who’s actually winning?“) – многи резигнирани, неки изненађени и затечени у сазнању, понеки огорчени, али сви коначно свесни шта њихово јунаштво још може да допринесе на „4D“ бојном пољу:
    https://www.youtube.com/@state24media/videos

    Истовремено, логично, крај епохе је и почетак нове, епохе српског напредног новојунаштва: придруживање непријатељу (и не само србском, него непријатељу целог људског рода: 1.Солунцима 2:14-15), и Антихристу, и производња оружја за њега.

    26
    3
  7. Чујем вести, читам ове коментаре и схватам, чини се, најзад, шта је Тарабић хтео да каже са овим пророчанством:

    „У Србији нећеш моци да разликујеш ко је је мушко, а које је женско чељаде. Сви ће исте аљине носити. Та несрећа ће нам доћи са другијех страна, али ће се код нас највише задржати. Виђеће се младожења и млада, а нико неће знати које је од њих двоје невесник, а ко невјеста.

    Народ ће изглупити и глупити све више. Рађаће се људи, а да не знају ко им је ђед и прађед. Људи ће мишљети да све знају, а ништа знати неће.

    Срби ће се одвајати једни од другијех, па ће све говорити: „Ја нијесам Србин, ја нијесам Србин. Нечастиви ће ући у овај народ и у постељку легати са српскијем сестрама, мајкама и женама. Правећи им таку ђецу да међу Србима, откако је вијека и свијета горег рода бити неће. Рађаће се све сами сињи кукавац, а да нико неће у снази бити да роди правога јунака.“

    1
    3
  8. Генерал Младић се причестио пре упокојења!
    Генерал Младић иде стопама свог Брата и саборца генерала Звонка
    Толимира, за кога Хашки суд каже: “десна рука, очи и уши” тадашњег
    команданта ВРС Ратка Младића.
    Обојици: ВЈЕЧНАЈА ПАМЈАТ!
    Песма “Пришчешће” генерала Здравка Толимира, испевана у затвору
    у ХагуPosted by biljanadikovic / In MAIL – RSS FEED, Биљана Диковић,
    вера, Други пишу, ДРУШТВО, НАЈНОВИЈЕ, Новости, поезија,
    ПРАВОСЛАВЉЕ / August 14, 2013
    Песма “Пришчешће” генерала Здравка Толимира, испевана у затвору
    у Хагу. После пресуда које су хашке судије донеле за остале Србе ово
    је очекивано, посебно после победе политике над правом у пресудама
    које су донели за генерале геноцида над Србима Готовине и Маркача,
    односно за злочинца и убицу Срба Харадинаја.
    Иако постоје докази да та “Сребреница” није ни постојала, као ни
    “геноцид” за који је пресуђено генералу Толимиру, хашки суд доноси
    пресуду баш за геноцид у Сребреници 1995. над муслиманима… Правна
    манипулација правом и правдом у Хагу се наставља, кад ће се зауставити
    питање је за србске власти са ове и оне стране Дрине… Генерал Толимир
    у пресуди је описан као “десна рука, очи и уши” тадашњег команданта
    ВРС Ратка Младића.
    14.08.2013. православнајапородица.срб, за ФБР приредила Биљана
    Диковић

    +++
    ПРИЧЕШЋЕ

    Најлепши је дан кад је причешће,
    тада нам срце лупа јаче,
    о када би могло бити чешће,
    кад га се присјетим, душа ми плаче.

    За нас је Причешће слово црвено,
    њему се радује душа и тијело,
    око без сјаја умирно, снено,
    њему се радује биће нам цијело.

    И сваки ишчекује тај дан радо,
    о њему снива, њему жуди,
    кад Господ причешћује своје стадо
    и гледа је ли преостало људи.

    Искрених вјерника Његове вјере
    и да ли посте, да ли се моле,
    да ли у животу имају мјере,
    да ли га се боје, да ли га воле?!

    Даје им крв и тијело своје
    опрашта гријехе за живот цео
    онима што се кају, што га се боје,
    онима што су Господа део.

    Сваки се од нас данима спрема,
    моли се, пости, метаније прави,
    без Бога излаза никоме нема
    и сваки од нас Господа слави.

    Ову тамницу туге и зла,
    у манастир смо претворили православни прави,
    уз нас је Свевишњег сила сва,
    Господу се молимо, Он се слави!

    Данас нам отац Билбија стиже,
    даће нам Причешће, молити се с нама,
    данас ће нам Господ бити најближе,
    из душе и срца нестаће тама.

    На нас ће призвати Светога Духа,
    да са нама буде и да нас снажи,
    даће нам по парче освештаног круха,
    од Бога нико није нам дражи.

    Отац нас Воја бескрајно воли
    и сузе због нас често лије,
    за сваког од нас годинама се моли,
    за нас би дао очи обадвије.

    Спали и гријехе моје огњем својим,
    испуни ме радошћу Господе Христе,
    јер Тебе јединог се Господе бојим,
    и дај ми крви Своје пречисте!
    Никад се тако живјело није,
    животом узорним, животом Христа,
    никад, од кад нас сунце грије,

    у нашим душама само Христос блиста!

    Генерал РС Здравко Толимир,
    један од Срба осуђених у Хагу

    (манастир Студеница: ПРИЧЕШЋЕ)
    +++
    Хашки Трибунал је, већином гласова двоје судија, уз противљење једног, генерала Здравка Толимира прогласио кривим за геноцид, удруживање ради почињења геноцида, истребљење, убиства, прогон и присилно премештање Муслимана из Сребренице и Жепе од јула до новембра 1995. Веће је одбацило као недоказану оптужбу за депортацију.
    У мишљењу судије Нијамбе, које почиње на 534. страни пресуде, наводи се да не може да се сложи са чињеницом нити да се Толимир оптужи за геноцид, јер геноцида у Сребреници није било. Није се сложила ни с тезом да су се здраво за готово узимала сведочења сведока Тужилаштва без икаквих материјалних доказа.
    “Сведочење сведока-сарадника Момира Николића, на којем почива велики део пресуде, представља трговину с тужилаштвом. Расположиви докази указују на то да је убијање одређеног броја ратних заробљеника било ‘дело мале групе појединаца који су поступали без овлашћења и у тајности’, а не одлука војног или политичког врха РС. Зато захтевам да генерал Толимир буде ослобођен”, наводи се у мишљењу.
    ———–

  9. @Евсевије
    “Кад је онај стари србски ратник у Црној Гори почетком 20. века први пут
    видео митраљез, рекао је: „Завршено је са јунаштвом“.
    Можда је то било мало преувеличано (ка што тамошњи Срби имају
    тенденцију да све преувеличавају), јер смо и после тога гледали многе
    србске јунаке како трче на митраљезе, и како не савијају главу кад им
    шиште митраљески рафали и снајперска зрна око ушију (генерал Младић,
    генерал Вељко Рађеновић…).“

    У прилог реченом:
    БИТКА НА МАЧКОВОМ КАМЕНУ-ПРЕПИСКА

    Битка на Мачковом камену, 1914. Једна преписка из рова у ров: Резервни
    потпоручник, ђак шестог разреда гимназије, син ратара из околине Шапца,
    Васиљевић, обавештава на листу ратног блока свог команданта батаљона,
    мајора Туцаковића: „Господине мајоре, више од две трећине људства ми
    је изгинуло. Буквално се гушам са Аустраијанцима. Не могу да издржим.
    Дозволите да се повучем 400 метара јужније.“ Следи његов потпис. На
    полеђини добија одговор команданта батаљона: „Не дозвољавам.
    Одсудно браните положај.“ Иде његов потпис.

    Мајор добија нови извештај. Слова су искривљена, и згрчена. Нешто се
    десило. Пише: „Господине мајоре, шварцлозе ме је пресекао кроз обе
    ноге. Тешко крварим. Дозволите ми да одем на превијалиште.
    Потпоручник Васиљевић.“ На полеђини стиже одговор. Прве три речи
    као да одражавају сигурност одговора: „Не дозвољавам, искрварите…“

    Али даља слова, у наставку, горе-доле, написана су руком која је очито
    подрхтавала, поводила се. Из мајора је избио отац. Крик родитеља.
    Писало је: „Сине, потпоручниче, кумим те Господом Богом, издржи још
    два сата, цела Србија гледа у твоја леђа. Твој командант Туцаковић“.
    Слава српским јунацима!
    Објавио БОРБА14 у 13.16
    Пошаљи ово е-поштомBlogThis!Дели на Twitter-уДели на Facebook-уДели на Pinterest-у

  10. генерал-мајор
    Војске Републике Србске
    Здравко Станков Толимир
    ✡️ 27. новембар 1948. Поповићи Гламочки
    ☦️ 9. фебруар 2016. Схевенинген
    Вѣчная память!

Оставите коментар

Discover more from Стање ствари

Subscribe now to keep reading and get access to the full archive.

Continue reading