Тачка 2 документа експлицитно бележи да су иницијативу за формирање тзв. „МПЦ” директно инспирисали и водили од комуниста подржани свештеници-удружењци
Фото: ЦИА
Током припреме предавања и прегледа доступне литературе у штампаном и електронском облику, као и примарних докумената из академских база Државног универзитета Охајо (The Ohio State University), сасвим случајно сам наишао на овај изузетно важан документ.
Реч је о декласификованом за јавност (declassified) извештају Централне обавештајне агенције (ЦИА) од 6. октобра 1954. године, који носи ознаку „SECRET – U.S. OFFICIALS ONLY” (Тајно – само за службенике САД). Извештај нуди обавештајни увид у положај Србске православне цркве (СПЦ) у ФНРЈ / СФР Југославији током периода након раскида са Информбироом. Примарно се фокусира на перцепцију србског становништва у вези са односом Запада према верским слободама, при чему истиче незадовољство због различитог медијског третмана суђења митрополиту црногорско-приморском Арсенију (Брадваревићу) у поређењу са суђењем надбискупу Алојзију Степинцу. Поред тога, документ анализира политичке притиске југословенског режима кроз подршку иницијативама за одвајање тзв. „Македонске православне цркве” и иницијативе за секуларизацију омладине путем ваншколских активности под контролом државе.
Садржај:
„ЦЕНТРАЛНА ОБАВЕШТАЈНА АГЕНЦИЈА ИЗВЕШТАЈ О ИНФОРМАЦИЈАМА
Овај материјал садржи информације које утичу на националну одбрану Сједињених Држава у смислу закона о шпијунажи, наслов 18, У.С.Ц. секције 793 и 794, чији је пренос или откровење на било који начин неовлашћеном лицу забрањено законом.
ТАЈНО – САМО ЗА СЛУЖБЕНИКЕ САД
- ЗЕМЉА: Југославија
- ТЕМА: Положај Србске православне цркве
- ДАТУМ ИНФО.: [Редиговано]
- МЕСТО: [Редиговано]
- ДАТУМ ДИСТРИБУЦИЈЕ: октобар 1954.
- БРОЈ СТРАНИЦА: 1
- ЗАХТЕВ БР.: RD
Фото: ЦИА
НЕЕВАЛУИРАНО
- Осећај многих Срба, укључујући и државне службенике, јесте да Запад уопште не мари за верске слободе у Југославији и да је незаинтересован за безбедност њихових свештених лица. Верујући Срби су посебно огорчени што је суђење митрополиту црногорском Арсенију, као и његова казна од година у самици, било пропраћено од стране само једног западног дописника и што је добило мало или нимало пажње у западној штампи, док је суђење римокатоличком кардиналу Степинцу пратило на десетине новинара са Запада и било предмет уредничких коментара током дужег временског периода. Неки Срби су изразили наду да ће сама Католичка црква издати оштру осуду против суђења и пресуде митрополиту црногорском, чиме би указала на чврст став свих верских група у земљи против прогона свештенства од стране власти; неуспех Римокатолика да то учине истакнут је као још један пример тога како нас „Католички Хрвати игноришу и презиру Србе”.
- Такође у складу са њиховим покушајима да наруше црквену солидарност, југословенски комунисти су покренули идеју о оснивању засебне Македонске православне цркве, чиме би Македонци били издвојени из своје вековне верске припадности са Србима и Црногорцима. Идеју су предложили православни свештеници подржани од стране комуниста на годишњем Сабору у Београду у мају 1954. године; идеја није напредовала на овој седници, али би могла бити усвојена на састанку следеће године, посебно након уклањања митрополита црногорског.
- У истом смеру подела, Влада улаже све напоре да привуче децу и омладину Југославије у летње кампове, екскурзије и друге активности осмишљене да их одвоје од верског образовања родитеља или директног учешћа у црквеним обредима.
ТАЈНО – САМО ЗА СЛУЖБЕНИКЕ САД”
(Текст документа посрбио о. МСрбР)
Представљени извештај Централне обавештајне агенције (ЦИА) од 6. октобра 1954. године, под ознаком CIA–RDP80-00810A005100010005-2, пружа драгоцен спољно-обавештајни и шпијунски увид у идеолошке и државно-политичке механизме Комунистичке партије Југославије усмерене ка фрагментацији Србске Православне Цркве. Тачка 2 овог документа експлицитно бележи да су иницијативу за формирање тзв. „Македонске православне цркве” директно инспирисали и водили од комуниста подржани свештеници-удружењци, са циљем да се канонски и историјски србски простор Вардарске Македоније и Старе Србије трајно одвоји од нашег исконског србског духовног, културног и националног корпуса. Након Другог светског рата, режим антисрбског злотвора Јосипа Броза Тита применио је системску политику слабљења Србске Православне Цркве као главног бастиона традиционалног србског идентитета и потенцијалног жаришта антикомунистичког отпора, користећи дефинисање нове „македонске нације” и њено институционално заокруживање кроз политички насилно и неканонско стварање „аутокефалне црквене организације” на канонској територији СПЦ.
Амерички обавештајни извештај из 1954. године бележи да су у складу са покушајима да наруше црквену солидарност, југословенски комунисти покренули идеју о оснивању засебне цркве под својим патронатом, чиме би новоизбабичени Македонци били издвојени из своје вековне припадности са „Србима и Црногорцима”, што недвосмислено потврђује да покретач етничко-црквеног раскола није био унутрашњи канонски или богословски процес, већ део државног пројекта рашчлањивања србског духовно-етничког и културно-националног простора.
Процес је започео још у марту 1945. године формирањем тзв. Иницијативног одбора за организацију Православне цркве у Македонији, док је титоистичко-комунистички режим системски спречавао србског патријарха и епархијске архијереје да посете скопску, битољску и злетовско-струмичку епархију, нарочито после протеривања митрополита скопског Јосифа Цвијовића.
(Архивска фотографија)
Институционални притисак додатно је ескалирао након насилног уклањања оних србско-православних црквених великодостојника који су се супротстављали цепању цркве, што је најбоље илустровано кроз суђење митрополиту црногорско-приморском и администратору скопске епархије Арсенију Брадваревићу, чије је хапшење и осуђивање на дугогодишњу робију 1954. године послужило као директна уцена за уклањање канонских препрека. Паралелно са прогоном епископата, режим је спроводио инфилтрацију путем срамног шпијунско-колаборационистичког Удружења православних свештеника под контролом државне безбедности, користећи режиму лојалне свештенике-удружењце за подметање кукавичјег јајета и изгласавање црквене аутономије.
Противканонским једностраним проглашењем комунистичко-титоистичке „аутокефалности” 1967. године у Охриду, под директним патронатом републичког и савезног извршног већа СКЈ, остварен је идеолошки циљ изолације србског становништва, преименовања црквеног наслеђа и спровођења доктрине о слабљењу србског духовно-етничког фактора унутар брозоморне југословенске федерације.
Аналогно томе, извештај ЦИА од 6. октобра 1954. године представља један од најважнијих примарних извора који из неутралне перспективе потврђује да је пројекат тзв. „Македонске православне цркве” био директан продукт политичког инжењеринга Титовог антисрбског режима. Анализа овог документа осветљава комплексност контекста у ком су доношене савремене одлуке о превазилажењу деценијског, од брозо-комуниста наметнутог раскола, укључујући и чин издавања томоса Македонској православној цркви – Охридској архиепископији (МПЦ-ОА), истовремено указујући на чињеницу да се тиме додатно сузио историјски канонско-светосавски простор и довело у питање очување унутар СПЦ вековне србске духовне и црквено-историјске баштине на тим просторима.
У том контексту од посебног је значаја отпор који су пружали србски патријарси, попут патријарха Викентија Проданова који је до своје изненадне смрти 1958. године одбијао да да сагласност за цепање канонског ткива, и патријарха Германа Ђорића.
Током 1967. године Свети архијерејски сабор СПЦ донео је две кључне одлуке о питању тзв. „Македонске православне цркве”. На пролећном заседању у мају, Сабор је званично одбио захтев тзв. „Македонске православне цркве” за аутокефалност као канонски неоснован, подсећајући да јој је 1959. године већ додељена широка аутономија. Након што су oдметнути јерарси у Скопљу у јулу исте године, под утицајем тито-комунистичког режима, једнострано прогласили лажну „аутокефалност”, Сабор СПЦ је 15. септембра 1967. тај акт прогласио неважећим и антиканонским, прекинуо литургијско општење са иницијаторима и „МПЦ” званично прогласио расколничком организацијом. Заслугом патријарха Германа и Сабора СПЦ, овом историјском одлуком сачувани су на том простору канонски интегритет СПЦ и СветоСавска идентитетска баштина, због чега свако савремено формализовање статуса насталог на комунистичком инжењерингу релативизује вишедеценијску борбу црквених поглавара за очување интегритета Србске православне цркве.
Из данашње историјске перспективе, жртва коју су патријарх Викентије и нарочито патријарх Герман поднели за очување Србске православне цркве у тоталитарном анти-СветоСавском и према свему србском – анимозитетном систему – добија карактер истинског духовног и националног подвижништва. Док је патријарх Викентије своју бескомпромисност у одбрани канонског поретка платио животом у атмосфери немилосрдних партијских притисака, патријарх Герман је током више од три деценије управљања СветоСавском Србском Цркво, што дужином патријарашке службе одговара годинама овоземног живота Господа Христа, морао да води мудру, али и изузетно тешку борбу на свим фронтовима.
Нарочит осврт на личну и породичну жртву патријарха Германа пружа трагична непозната чињеница да су режимски репресивни органи отровали његовог рођеног брата, иначе познатог и у народу омиљеног лекара. То је била освета због патријарховог непоколебљивог става по питању тзв. „македонске цркве”, као и каснијег одбијања да подлегне притисцима државног апарата да се србомрсцу Брозу додели Нобелова награда за мир.
Патријарх Герман
Ова страшна лична драма и породична жртва сведоче о томе са каквим се монструозним методама застрашивања суочавао србски патријарх, али истовремено и о величини његовог лика и карактера, јер ни такве личне трагедије ни директне претње нису успеле да поколебају његову решеност да одбрани светосавски интегритет и канонско јединство Србске Православне Цркве, због чега се овај текст са дубоким пијететом и захвалношћу посвећује светлој сени патријарха Германа на тридесетпетогодишњицу од његовог упокојења.
Пред бденије празника Успења Богородице, л. Г. 2026.
о. Мирољуб Срб. Ружић
Categories: Гостинска соба
Било би занимљиво погледати легате и мемоарске књиге браће Зечевић, који су, како је сам др Миодраг Зечевић говорио, ишли у Македонију по задатку партије да стварају МПЦ.
… а ондак су „ковиљски удружењци“, на челу са са главнијем удружењком генерал- мајором Иринејом Скерлетним прогласили ЧУДО… ЧУДО равно онијем чуду када педесет кила „нечега“ носи два пута по педесет килограма цемента на усуканим раменима – то је таман онолико цемента за фрескописни малтер које се у малтер није замешало, таман колико је довољно да Свети Кнез Лазар отпадне са фрескописа и да се на фрескопис „не врати“, јер се „нечега“ пројавило као ЛАВ, али то је већ неко треће чудо, чудо из „удруге“…
Поред брата,комунисти су Патријарху Герману стрељали и старијег сина
Михајла – четника.
Стрељање је извршила јединица чији је политички комесар био Добрица
Ћосић, “земљак“ Патрјарха Германа, а касније и први председник СРЈ.
@Драган Славнић
Какве везе има Расински партизански одред, где је Добрица био политички комесар, са масовним стрељањима у Загребу јула 1945., када је стрељан старији син патријарха Германа, Михаило Ђорић, од стране КНОЈ-а и ОЗНА-е? Иначе, Михаило је био припадник Љотићевог Српског добровољачког корпуса.
@ Милоје
Година 1941-1945. у Краљевини Југославији партизани источно од реке Дрине су буквално усташе западно од реке Дрине.
Година 1992-1993. у Јозефштату (бивши Београд) непокајани црвеноусташки ******* и добошар Добрица Живојинов Ћосић 1921-2014. из Велике Дренове је први црвеноусташки кловн поглавник Друге Титославије или Велике Монтенерије или Велике Црвенохрватске.
Вечни заборав.
Из Рима је координацију Ватикана у истој ствари (Ватикан се надао да ће МПЦ придобити за унију) водио Антонио Јерков, ранији службеник министарства вањских послова НДХ. Јерков је формално био покривен тако што је издавао билтен Relazioni religiosi. Јерков је из Рима одлазио директно у Централни комитет Савеза комуниста Македоније, а затим код врха расколника. То је Јерков сам рекао око 1980. Владимиру Ивковићу, адвокату из Загреба, који је био наручен на билтен R. religiosi, и покушавао је као монархиста и Србин да што више сазна о његовом раду. В. Ивковић ми је тада причао у Загребу о томе.
Када видим колико лајкова има једна подмукла лаж, лако проверљива, схватим куда плови Српски брод.
@Милоје
(28. август 2026. • 07:27)
није било стрељања љотићеваца у Загребу!
Појасните Ваше тврдње да су љотићевци стрељани у Згребу 1945.
“од стране КНОЈ-а и ОЗНА-е?“
Википедија:
“Beg glavnine korpusa: Pre nego što su partizanske i sovjetske snage ušle u
Beograd u oktobru 1944. godine, vođa pokreta „Zbor“ Dimitrije Ljotić i
glavnina SDK (ljotićevaca) povukli su se sa Nemcima preko Slovenije ka Istri“
„Postrojbu pripadnika Ljotićevih snaga od oko 40 ljudi pod zapovjedništvom
majora Milorada Mojića, zaustavili su ustaše na zagrebačkom željezničkom
kolodvoru 7. prosinca 1944., odveli u okolinu grada te ih smaknuli.“
Ако су наводи са Вкипедије упитни/нису тачни, молим Вас, наведите
изворе Ваших тврдњи, посебно – да је Михаило Ђорић, старији син
Патријарха Германа, стрељан у Загребу 1945. као припадник СДК
Димитрија Љотића “од стране КНОЈ-а и ОЗНА-е“.
Ех, кад би ЦИА била љубазна и „пружила нам драгоцене спољно-обавештајне и шпијунске увиде у идеолошке и државно-политичке механизме“ и мотиве усмерене ка наставку деструкције и „фрагментације Србске Православне Цркве“ у 21 веку.
@Драган Славнић
Поводом рада на документарном филму https://tinyurl.com/yc836snu „Патријарх у обезбоженом времену“ о патријарху Герману, историчара др Вељка Ђурића Мишине (2012), који је више година радио на рукопису Германове биографије, објављен је 2011. у франкфуртским Вестима текст ПАТРИЈАРХ ГЕРМАН ПРОТИВ ТИТА у коме се на питање:
„Колико се теза о „црвеном” патријарху уклапа уз историјску чињеницу да су комунисти убили Германовог сина првенца, Михаила Ђорића?, наводи:
– Хранислав Ђорић као свршени богослов оженио се Десанком 1924. године. У браку је добио два сина и кћерку. Супруга му је умрла 1936. на четвртом порођају. Пошто постоје опречне верзије, тешко је утврдити којој је политичкој опцији нагињао његов старији син Михаило. Познато је да је крајем 1944. кренуо ка Словенији са јединицама Димитрија Љотића. Заробљен је маја 1945. и упућен у Загреб. Стрељан је средином јула. Млађи син Властимир, који је заробљен у истој групи са братом, није стрељан јер је био малолетан. По верзији коју сам чуо од Добрице Ћосића, иначе рођака Хранислава Ђорића, али и партизанског и комунистичког руководиоца у Поморављу и око Крушевца ратних и првих послератних година, са протом Храниславом није говорио десетак година, а помирили су се нешто пре избора патријарха 1958. Један од разлога некомуницирања била је Михаилова смрт.“
Да закључим. Нико не спори да је Михаило Ђорић убијен од стране комуниста на самом крају рата, али, тврдити да је стрељан од стране Расинског партизанског одреда, где је Ћосић био политички комесар, је неумесно. Осим, ако Ви за ту тврдњу немате доказа.
Ви сте “чули“ од Мишине и Добрице Ћосића – њихове верзије, а
моја маленкост је чула од човека (кума ми), који је био у непосредној
близини Патријарха Германа (повремено службено, повремено приватно)
десетак година, и “чуо“ од Патријарха Германа лично, да је избегавао
контакте са Добрицом Ћосићем наводећи као разлог убиство сина Михаила,
у које је посредно био умешан и Добрица Ћосић.
Тај мој кум је на молбу Патриајрха Германа био уписан у Десету београдску
гимназију где је директор био лични познаник и пијатељ Патријарха Германа.
После тога је хтео да га шаље у Швајцарску на теолошке студије, што овај
(мој кум) одбио из породичних разлога.
Док је био у војсци, Патријарх му је редовно писао не као Патријарх Герман
већ као Хранислав Ћорић, због чега је, разуме се, био на “разговор“ код
надлежног за МПВ јединице у којој је служио војску у Словенији.
Можда би проблем и ескалирао, био дигнут на “виши политички ниво“,
али захваљујући околности да је отац тог мог кума био Италијан,
постојала је бојазан да се ставри беспотрбано ископликују, па је савесни
политички комесар (МПВ-овац) се задовољио ироничним питањем:
“А, ко ти је ТАЈ ХРАНИСЛАВ ЋОРИћ?“
Разуме се, он је мало “пострадао“ за веру, одгварајући на оваква “комесарска“
питања, човека истог или сличног моралн -политичког профила као што
је био и Добрица Ћосић у време ппстрадања Михаила, сина Патријарха
Германа и многих какав је био и Михаило.
Мишина никада није био у непосредном контакту са Птријархом Германом
а ни са Добрицом Ћосићем, његове информације су на климавим ногама.
Осим тога, Мишина који је у екипи за манипулацију -смањење броја
пострадалих Мученика Јасеновачких, ником озбиљном не може бити
извор за овакву врсту информација, као у случају убиства Мигхалиа,
старијег сина патријарха Германа.
Осим тога, и Википедија га побија, јер није било никавог стрељања
припадника СДК Д. Љотића 1945. у Загребу.
@ Милоје
„Стрељан је средином јуна.“
Који дан и године?
Где, како и ко?
Ништа о лешу?
Закопан или спаљен?
Бачен или потопљен?
Раскомадан или самлевен?
Савремена званична документа?
Пасив или трпни начин није природан у србском језику.
Научни историчар не препричава трачеве, него савесно истражује и проверљиво утврђује доказе и чињенице о повесним догађањима.
Србски мишина значи велики миш.
Имам једно питање, па ако неко хоће нека одговори.
Ако узмемо као неку општеприхваћену чињеницу да постоје ПРОБЛЕМИ и да постоје РЕШЕЊА, и ако евентуално можемо да се сложимо око тога да је много лакше указати на (безбројне) проблеме него наћи решење истих, онда…
Да ли неко може да предложи неко РЕШЕЊЕ?
Ситуација, рекао бих прилично неоспорива, је да у Македонији живи више од милион (плус минус) људи који себе истовремено сматрају Македонцима и православним хришћанима (од укупно мање од два милиона, искључимо Албанце, неке друге мањине, атеисте, кришнаите и остале). На територији на којој се смењивала црквена власт Грка, Бугара и Срба, а земаљска власт Грка, Римљана, Бугара, Срба, Турака и вероватно још неких других.
Шта треба ти људи да раде? Или, ако није до њих шта треба да раде, онда шта треба неко други да ради са тим људима? Да ли неко има неко РЕШЕЊЕ?
@ Драган Славнић
Године 2006. у Јозефштату (бивши Београд) монтенегрински титоисти су основали Јевропску вишу школу за спортско новинарство „Острог“
Године 2007. у Јозефштату су званично укинули ЈВШСН „Острог“.
Године 2008-2009. у Јозефштату Вељко Мишина беше директор укинуте ЈВШСН „Острог“.
Година 2013-2021. у Јозефштату Вељко Мишина беше директор Музеја против жртава геноцида, где је створио главну јазбину аљекистичких порицалаца великохрватског сербоцида 1914-1995.
Вељко Ђурин (није Ђурић!) Мишина 1953. из Косора је окупациони колониста Ендехазије и убеђени туђманиста. Његова писанија су кафански трачеви.
Србски мишина је велики миш.
Србски мѣшина је велики мех = мијех = мих.
Миш дува у мих.
@ Бојан
Не могу да верујем шта питаш.
Већ те видим како апелујеш да се неке наше цркве по Србији преуреде како би све бројнији мигранати имали где да упражњавају своје верске обреде, јер „Шта треба ти људи да раде?“, а и нас је све мање, па је логично и алтруистично.
Није ти пало на памет да Северни Македонац треба да направи себи цркву, а да моју остави на миру!
Да ли бринеш шта значи скрнављење и отуђење наших цркава за оно мало Срба што живи у С. Македонији?
@природно телигентан
Боже сачувај да бих тако нешто икад предложио! (мигранти итд). Чак штавише… да сам ја нека власт, као што нисам и што очигледно нећу бити, граница би била апсолутна светиња. Не само за проток људи, већ и робе. Без суверенитета, држава је обично ђубриште. Привремено можда и богато (као што је нпр. Немачка дуго била), али опет ђубриште. После, гарантовано сиромашни отпад.
Лепо сам питао ко има да предложи неко РЕШЕЊЕ. Пошто је очигледно по коментарима и текстовима да многи виде ПРОБЛЕМЕ.
Да нису у питању Македонци, него нпр. (да је среће) милион православних Узбекистанаца, шта бисмо онда мислили? Или Монгола, Тунгужана, Хаићана, кога год.
Труло је константно наводити некакве ПРОБЛЕМЕ без нуђења икаквог РЕШЕЊА.
Или сам ја начисто луд? (пошто ми се чини да бесконачно навођење проблема по дефиницији представља ћорава посла) Могуће је и то, не би ме вала више ништа зачудило.
@Бојан
Ми да се молимо да се „македонци“ покају, да молитвом узмоле Господа да им опрости грех и да се врате, кроз Пастира Доброг, својему СРБСКОМ стаду….До чина покајања, нека их, незацељених и неисцељених, у закриљу СПЦ, друкче не бива …
@Зоран Николић
То је као очекивати да се становници Напуља покају за то што су Италијани и врате свом грчком стаду јер су им неки преци пре 1000 година били Грци. Да се моментално ману пасте, врате гиросу и забораве Марадону. Мислио сам на неко решење које узима у обзир да је небо високо а земља тврда.
Хипотетско решење се да видети у ЛГБТ контексту – тј. кад би реално постојало, било би аналогно решењу „ЛГБТ проблема“ у Цркви.
Хомосексуалце (содомите) Црква причешћује кад се кају и не практикују.
Али како да савремени „Македонци“ не практикују своје (северо)македонство?
Растакање србског Тела и формирање нових нација од фрагмената је апсолутно аналогно промени „џендер“ идентитета које форсира исти сатанистички Нови Вавилон, на фрагментисаним душама.
Душа има један, јединствени, вечни и непроменљиви идентитет. И да, може да га „промени“ – да од мушкарца „постане жена“ (или штагод од џендер легиона: https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_gender_identities); али на концу ће се вратити Оном Ко ју је створио и даће одговор за изопачeње и скрнављење саме себе. Тачније, неће га дати – јер нема доброг одговора на то.
Тако и народ, колективна личност: има јединствени, непроменљиви колективни идентитет. Избезумљени припадници народа могу да се фрагментишу и сматрају себе како воле (или како Партија налаже – Црногорцима, Македонцима, Војвођанима…), али то је само етно џендерај, у колективној оргији.
Најгора услуга која се тим несрећницима може учинити – док се не врате – јесте на било који начин их уљуљкати их у уверењу да је „геј океј“.
@Евсевије
Ваше решење има више смисла у случају Црногораца, чији преци су стопостотно Срби, дакле који су и сами стопостотни Срби па беже од себе самих.
У случају Македонаца, постоји и одређени проценат оних чији преци су стопостотно Бугари, па одређени проценат оних чији преци су мешано Срби и Бугари, па још сијасет разноразних комбинација. Ви им великодушно свима ђутуре нудите да се покају (ваљда зато што су рођени) и врате свом српском идентитету (а коме поприличан проценат истих никад није ни припадао). Рекао бих да у том решењу нешто дебело не штима.
Као прво, рекао сам да је решење хипотетско, и да у реалности не постоји; људи немају решења за грех (а грех је онтолошки блуд, скретање с Пута; и не могу га победити – осим у себи – и зато је „тражење решења“ за туђи грех заблуда).
Као друго, заборавио си ко су Бугари (или ниси никад ни научио): они су древно србско (илиро-трачко) племе, које је примило име својих турских окупатора, Волгара. И тако променило свој идентитет.
Они су као Срби који су се поарнаутили, па су данас Шћипетари (нпр. епирски бивши Срби, већином православни, „канонски“ што би ти реко).
То што су транџе од старине, не чини их мање транџама, него да паче – транс идентитет им као легитиман признаје не само Сатана, него и Историја, и безбројни „свесни“ православни хришћани, попут тебе.
Али транџа је транџа и геј није океј – ни јуче, ни данас, ни после две хиљаде година.
И није океј ни за твоју душу да им сугеришеш што и Ђаво – да је сасвим океј, јер су они сад то што јесу („Ти си Онај Који Јеси“), и да би било апсурдно очекивати да сад промене шопску салату за српску салату.
@Евсевије
А Хаићани су исто древно срБско племе које се похаитило? То сам исто пропустио да научим, на жалост, срећу ил на нешто треће у редакцији незваничне али зато сигурно непогрешиве свецке историје. Да, и преци Украјинаца су ископали Црно море… има их који и то верују… нисмо једини са квалитетним триповима. Изгледа трипови више дивљају што народ више тоне.
Ма пусти ти Хаићане и Украјинце, него размишљај које је РЕШЕЊЕ за ове бивше Србе:
https://youtu.be/ADfRr_N7SgI
https://youtu.be/L1zjYxpo-80
Не знам колико Хрвате могу да сматрам бившим Србима, будући да су се и пре хиљаду година звали Хрвати. Мада, верујем да је то тада био суштински исти народ са два имена. Отад је много крваве воде протекло Ватиканом.
Нема РЕШЕЊА за неког ко прећуткује усташтво а говори о туђој катарзи. Тј. има решења, оно је покајање за Јасеновац и све јаме и стратишта, али будући да се понашају као да се то дешавало на Марсу и да су усташе поникле међу Марсовцима… треба их оставити да се наслађују својом праведном охолошћу (римска школа) и гледати своја посла.
Сви ћемо стати пред Бога, људи и народи. И анте павелић ће стати пред Бога са својим крижољубивим воинством. Тад ће и врлим Сплићанима (са снимака) све бити јасно.