Јелена Гускова: Под притиском званичног представника Русије Србија била приморана да напусти Косово

Под притиском званичног представника Русије, Србија је била приморана да напусти Косово, чиме је почео процес губитка те аутономне српске покрајине

Јелена Гускова (Фото: Спутњик/Дејан Симић)

Још док су Београд кажњавали за непослушност бомбама, Американци беху почели да воде ванблоковску дипломатију у коју су хтели да увуку и Русију. Схвативши да не могу да натерају увређеног и тврдоглавог Слободана Милошевића да се потчини њиховим захтевима без подршке Руса, кренули су да привуку представника Русије у групу за „регулисање“ „балканског проблема“. За такву игру био им је неопходан и један Рус, да би преко њега разговори са Милошевићем били делотворнији.

Али, њимa није требао било какав Рус, већ неко ко би повлађивао западним „колегама“ и био чврст према Србима. Избор је пао на Виктора Черномирдина, који је постао лични представник Председника Руске Федерације, Бориса Јељцина.

Зашто је изабран управо он? С једне стране, бившег руског премијера Американци су познавали из комисије Гор–Черномирдин, и одговарао је Западу. С друге, Председник Русије назначио је да не жели да се конфронтира са Западом: именовање Черномирдина је показало Америци да се Русија неће противити НАТО-у. У својој књизи, Черномирдин индиректно потврђује да је Клинтон телефонирао Јељцину тражећи да се именује управо он, пошто с Милошевићем нико, наводно, није више могао да разговара.

Но, тешко да је Черномирдин говорио истину тврдећи да су Американци, због његове чврсте нарави, веома ризиковали подржавајући његов избор. Ризиковала је искључиво Русија, пошто су њеним рукама Срби натерани да капитулирају под понижавајућим условима. У Институту за психоанализу и ментална истраживања САД одавно беху Черномирдина проучили и закључили да је интелигентан изнад просека, властољубив, користољубив, да може бити добар и стрпљив преговарач, да поштује наредбе те да, мада прави дипломата, по потреби уме да буде и груб. Како се показало, амерички психолози нису погрешили: Виктор Черномирдин се у потпуности солидарисао са ставом Беле Куће, да се са Милошевићем успешно дâ разговарати једино језиком силе.

Виктор Черномирдин (Фото: РИА Новости)

После именовања, Черномирдин је себи одредио приоритете. Први му је био да не дозволи увлачење Русије у војна дејства, а други, наводно, да очува целовитост Југославије. Остали су се тицали преговарачког процеса и следили непосредне наредбе Председника: осудити агресију, поштовати Повељу УН и међународно право, те постићи широку аутономију за Косово у границама Југославије.

Све крајње исправно.

Али, дипломата Черномирдин је један веома важан налог прећутао. Наиме, Јељцин је инсистирао да се прво заустави бомбардовање, па тек онда Србима поднесу услови мира.

У пракси, међутим, тај принцип је за непуних месец и по дана, корак по корак, изневерио управо Черномирдин.

Јер, наговарајући Милошевића да прихвати план „регулисања кризе“, као представник Русије он га је уверавао да ће прво бити прекинута ватра, а затим почети преговарачки процес. При том, Черномирдин је знао да нема шансе да НАТО прекине бомбардовање, па је чинио све да Срби без поговора прихвате ултиматум који се сводио на следеће: прво повући све српске снаге с Косова, потом дозволити НАТО трупама да остану у Покрајини, да би тек по успостављању таквог стања била обустављена војна дејства Западног блока.

Тако се десило и са другим важним питањем – саставом међународних снага на Косову и лоцирањем руских трупа. Због попустљивости Черномирдина, Американци нису Русији издвојили посебан сектор, мада руски војници беху с америчким колегама усагласили своје присуство у Покрајини на јасно омеђеном простору. Како је то цинично написао амерички дипломата и учесник преговора Строуб Талбот, Србима се ултиматум показао још гором верзијом Рамбујеа. Јер, по мерилима међународног права, Косово је наводно остало у саставу Југославије, али као протекторат УН под војном управом НАТО-а до у недогледну будућност. То је значило и повлачење српских трупа из Покрајине, стављање мировних снага под команду Западног блока, и повратак (шиптарских; прим. Српског Листа) избеглица и расељених лица кућама.

Строуб Талбот

Вашингтон је упорно инсистирао на тим условима, истоветним захтевима Групе Осам, Резолуције СБ, и коначним захтевима постављеним Милошевићу почетком јуна, уз директно посредништво Черномирдина. При томе се стално понављало да Југославија на тим преговорима нема право да тражи равноправни однос.

Стварајући план за Косово и Југославију, постављајући политичке фигуре, и планирајући акције НАТО-а, Вашингтон се ни с ким није саветовао.

Како ми кажемо, тако ће и бити – објаснио беше ситуацију Строуб Талбот.

Марти Ахтисари и он, чланови преговарачке тројке, имали су задатак да став Москве максимално приближе своме, то јест НАТО-вом. Једино у том случају могао је Виктор Черномирдин одиграти улогу коју су они од њега очекивали – полуге за притисак на председника Србије.

Положај Слободана Милошевића није био лак. Поставили су му ултиматум, нису реаговали на његове уступке и гестове којима је показивао добру вољу и флексибилност. Опсег његових могућности био је сужен. Бранилаца није имао, међународне организације су ћутале и одустале од учешћа у решавању кризе. Осим тога, Међународни трибунал за бившу Југославију издао беше налог за његово хапшење на основу оптужби за злочине управо на Косову: тачније, с правне тачке гледишта, од тада су преговори вођени са међународним „злочинцем“. Да би притисак био што већи, САД су појачале нападе, изводећи их и дању. Уништавана је војна техника, железничке комуникације, путеви, мостови, НАТО је бомбардовао стамбене квартове, болнице, избегличке колоне. Број цивилних жртава је растао.

Слободан Милошевић у Хагу

Јељцин се није одвише удубљивао у садржај споразума, достајали су му реферати Черномирдина, али није престао да даје изјаве о важној улози Русије као миротворца. Хтео је, такође, да САД и НАТО прихвате посебан статус за руске преговараче, што би озваничило и појачало нашу улогу. Председник је уверавао јавност да ће лично настојати на томе. При том, пожуривао је Черномирдина и инсистирао на што скоријем завршетку преговора, са скраћеним роковима за усаглашавање предлога.

По мишљењу Черномирдина, узрок журбе био је економски притисак Запада, преговори о кредитима ММФ, разматрање реструктурирања дуга Москве Лондонском клубу.

Но, Строуб Талбот тврди да је журба руског председника да се преговори што пре заврше почивала на сасвим другим разлозима. По њему, пошто ваздушни напади нису слабили, а Милошевић није намеравао да попусти, Јељцин се суочио с непријатном перспективом – најкраће за шест седмица – 18. јуна – требало је да се састане са Клинтоном, Шираком, Шредером и Блером у Келну, на годишњем самиту Велике Осморке. Буде ли и тада рат трајао, не би имао избора осим да или бојкотује састанак, или приреди скандал попут будимпештанског. Ниједна варијанта му није одговарала, Велика Осморка му се чинећи дугоочекиваним и уз тешке муке достигнутим крунским остварењем његовог делања на врху власти.

Од годишњег самита се очекивало да буде апотеоза новог руског угледа и личног Јељциновог престижа. У Келну, Јељцину зато није падало на памет да буде сматран сувишним или бунтовником, већ да буде прихваћен као миротворац, и то равноправан.

Борис Јељцин

А то је значило да мир ваља закључити што пре, па су се преговори завршили 2. јуна, драматичним сусретом тројке преговарача са председником Југославије, Слободаном Милошевићем. Њему су достављени предлози које су Западне силе претходно усагласиле у Бону. Разговор је био тежак; требало је Милошевићу „објаснити“ зашто је договор тако измењен да предложена варијанта личи на капитулацију.

А можда је ваљало не објашњавати му ништа већ га једноставно уплашити, не оставити му избор и натерати га да потпише?

По Строубу Талботу, Черномирдин је од свог председника добио карт-бланш, те га је управо то навело да се понаша с толико сигурности у своју моћ, да буде толико нападан и жесток.

Главну улогу полуге за натеривање Југославије на капитулацију преузео је тако на себе – ма како то било жалосно – управо руски представник.

То је био вешт потез Американаца: Срби тешко одбијају Русе пошто им верују, очекујући њихову подршку.

Черномирдинова тактика састојала се у хваљењу коначног документа, тврђењу да он нема алтернативу, жалби на тешкоће и тегобност урађеног посла, те притискања Милошевића предочавањем да му из свега тога нема излаза мимо понуђеног. Осим тога, Черномирдин је рачунао на учинак притисака на југословенског председника из више праваца. Тако је Швеђанин Петер Кастенфелд по задатку специјалних служби (руских, претпостављамо; прим. СЛ) Милошевићу предао поруку са саветом да прихвати предлог Черномирдина и Ахтисарија, уз објашњење да Русија Југославији не може помоћи, те да бољу понуду неће добити.

Но, Милошевић је ипак неколико пута питао шта ће бити ако Југославија одбије да потпише тај капитулантски споразум? Тражио је савет како да поступи  у том случају. Черномирдин га је међутим само плашио: вас ће докрајчити, бомбардовати, заувек ћете изгубити Косово, и нећете одржати никакву целовитост ваше државе.

И српска војска је питала Русе: да ли ћете нам помоћи, ако не потпишемо ултиматум и почнемо истински да ратујемо са НАТО-ом?

Наши генерали су на то спуштали главе и одречно одмахивали њима.

Трећег јуна 1999, Милошевић је саопштио да се посаветовао са свим политичким странкама и објавио да су, оставши сами, Срби донели одлуку да прихвате Предлог као понуду за мир.

Ми не смемо да одбацимо мировни предлог иза којег стоји председник Русије – говорио је Слободан Милошевић. Народна скупштина Републике Србије је истог дана одобрила документ за постизање мира – који, између осталог, нико од њених чланова није видео.

НАТО бомбардовање (Фото: REUTERS/ Горан Томашевић)

НАТО је прослављао победу настављањем бомбардовања Југославије. Черномирдин није успео да Запад прихвати ни основни захтев председника Русије: прекид бомбардовања као услов за почетак преговора.

Европа се опраштала од система међународног права.

Русија се правила да је донела мир Југославији и покушала да Уједињеним нацијама врати улогу регулатора међунационалних сукоба.

Уз то, последице споразума који је под притиском Черномирдина потписала Југославија су следеће:

  • Агресија је постала законита, не будући осуђена.
  • Југославија је проглашена кривцем за сукоб на Косову.
  • НАТО је себи и другима доказао ефикасност политике ултиматума и казни.

У Москви, међутим, Черномирдин није дочекан са одушевљењем. Да ли је Виктор Степанович имао састанак са Председником у Кремљу не зна се, јер Јељцин није био задовољан његовим радом и састанке са њим – тада већ својим бившим специјалним изаслаником – је избегавао.

Но, Алберт Гор се захвалио Черномирдину на постигнутом, који му се одужио обећањем да „посао“ неће пропасти.

Черномирдин је био задовољан и што Милошевић није поставио никакве захтеве, једноставно потписавши ултиматум за који је „гласала“ Скупштина Југославије.

Али, да ли се свиме тиме могла задовољити и Русија, не успевши да се у коначном документу усвоји ниједан њен, унапред постављен, захтев?

Јер, под притиском званичног представника Русије, Србија је била приморана да напусти Косово, чиме је почео процес губитка те аутономне српске покрајине.

Напомена Редакције Гласа Русије: Мишљење аутора не мора да се подудара са мишљењем редакције.

Напомена Уредништва Српског Листа: објављено на Гласу Русије 30.7.2013; пренео Novi Standard. Наслов и редакција Уредништва Српског Листа.

Коментар Момчила Селића

Мимо невероватног језика овога чланка (видети оригинал на оба изворна сајта), ово накнадно признање предобро српској медијској публици познате Јелене Гускове (којој се свугде истиче докторска титула), оставља мало простора оптимизму разних „русофила“ на „овим просторима“.

Јер, веровати да је Борис Јељцин, а још мање неки Виктор Степанович Черномирдин доносио било какве одлуке у вези са исходом НАТО „послова“ на Балкану равно је убеђењу да данас такве одлуке у САД о Сирији доноси Барак Обама, или о судбини Србије Александар Вучић.

Мимо, наиме, све шминке, пропаганде и медијског и маркетиншког „спина“ јавни посленици су данас исувише изложени публици да би, на дуже стазе, преварили било кога. (Што је казао амерички председник Линколн: „Све људе је могуће варати неко време, неке све време, али немогуће је све људе варати све време.“) Другим речима, ма колико „дизајнирали“, рецимо, Вучића или Томислава Николића, или Ивицу Дачића, за ових двадесетак година они су се показали ко су и шта су, шта знају и колико и шта могу. И тешко да има иког међу словесним Србима – странцима поготову – коме није јасно да такве особе, таквих карактерних особина, личних способности и моћи не би ни неколико сати могле провести на својим положајима да их неко – јавности невидљив те стога њој и неодговоран, па, опет следствено, управо зато и веома утицајан – не држи на њима.

Бориса Јељцина смо, нажалост, посматрали како басом изговара „Вот оћин сериозниј шаг!“, 1999. безмало претећи прстом Западу због напада на нас, па смо се питали, бар неки, откуд такав човек на челу Русије, а пре њега Михаил Горбачов, по ћели обележен мапом неког непознатог нам света. А и за Путина нам је речено да га је, наводно, на власт довео Јељцин – пошто садашњи Председник Русије беше провео деценије у тајној служби СССР-а за коју се, добровољно, јавио још као малолетник. Како се, међутим, све то заиста одиграло писаће једног дана у истинољубивим књигама, можда ће се чак појавити и дела попут неког руског Хамлета, али нама, гледаоцима и жртвама тог пучког позоришта биће свеједно. Јер, ”The show must go on!“ („Представа се не прекида!“) што би казали на Бродвеју.

И, представа се не прекида, па ни код нас, а камо ли у Русији или САД. Мењају се фирме над београдским, московским па и њујоршким радњама које се растурају па изнова за баснословне паре реновирају, али сва та „економија“ и „политика“ „обичним“ људима – онима који су бољи од својих управљача и владалаца – остају једнако одурне, стране, наказне, па и смешне.

Момчило Селић (Фото: Снимак екрана)

Заиста, шта се изменило у америчком систему исисавања животне снаге својих грађана, или у руском утеривању страха у кости својим, или у залуђивању српских лаковерника „Бољим Животом“ (”Pie in the sky“, како би то назвали „ваћароши“ на Менхетну, или у Лос Анђелесу)? Све би то бар Гускова, школована у СССР-у, унапређена у једног од врховних политичких „аналитичара“ и данашње, демократске Русије, требало да зна. Што и она зове Јељцина Председником без гађења, солидаришући се са континуитетом владања из сенке, а што се Уредништво Гласа Русије ограђује чак и од њеног, женствено-благог подсећања на руску „помоћ“ Србима између 1990. и данашњих дана, не би требало да чуди макар нас, свикле и на горе.

Ми – који смо гледали уздизање Слободана Милошевића у Вожда свих Срба (сећа ли се, ико, да је у својим говорима икад помињао Србе?) а Дачића у његовог наследника (Вулина у „политичара“ а некмоли „државника“ да не помињем), Динкића у „стручњака“, „експерта“  и „економског мага“, Палму у озбиљну политичку фигуру и томе слично – не бисмо смели да се љутимо на марифетлуке Черномирдина, цинизам Строуба Талбота, или „наивност“ и частохлепље Бориса Јељцина.

Који су то пак „генерали (…) спуштали главе и одречно одмахивали њима“ још 1991, када Кадијевић беше отишао у Москву да пита сме ли ЈНА да успостави ред у Југославији по кратком поступку, или ко је забранио испоруку противавионских ракетних система С300, наводно и купљених и плаћених (мимо свих, недоказивих, тврдњи да је Милошевић одбио руску понуду), те зашто је повучен руски одред са Космета, или ко је читаву деценију подржавао Козирјевљево делање у УН и руско немушто пристајање на све по нас штетне одлуке тог „међународног“ тела, шта је требало да значи куповање црногорске обале од „руских“ тајкуна (произашлих, попут „српских“, из тајне политичке полиције претходног система) – као и шта ових година треба да опосли „игранка“ око Јужног тока, због кога Запад неће заратити са Русијом али чије би неувођење погоршало положај како Србије тако и Срба, можда никада нећемо сазнати, али све то не мења историјски потврђену чињеницу да свако кукавичко ослањање на било коју велику силу овај народ само унижава, или преводи из једног вазалства у друго, горе и од претходног.

Руски „аналитичари“ присутни у нашим медијима – званичним или на интернету – исувише ми личе на Александра Радића, Милована Дрецуна, Мирослава Лазанског, Чедомира Антића, и сличне, који се надају да међу њиховом публиком нема никога ко се пита чему нас може неки курсиста, или чак у Служби или на неком универзитету одгајени „стручњак“, поучити о питањима неподложним квантитативној анализи, него сагледним, па и решивим, искључиво искуственим и интуитивним познавањем људи и народа – не само с њихових слабости већ, пре свега, с њихове душе и стремљења.

Што се тиче Руса, њима желим све најбоље. Јер, до сада се нису – осим у природним наукама и књижевности – свом огромном дару и потенцијалу достојно одужили.

Да јесу, било би их данас бар пола милијарде насељних густо и равномерно од Пољске до Пацифика, без икакве потребе да нам по неким чудним мерилима одабрани син генерала совјетске војно-обавештајне службе, „портпарол“ њене „тврде линије“, Александар Дугин, још од пре стицања свог пунолетства прича о некаквом евроазијству, као споју словенштине и туранштине.

И не би Путин помињао Американце као „партнере“.

И не би код нас најгори тражили спас у туђини, а не међу нама или у себи, брозовском „реалполитиком“ научени да ваља стално мерити „односе снага“, и сходно томе читати или се позивати на Гускову, или на Бжежинског.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Српски лист)



Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , , , , , , , ,

12 replies

  1. Ko je ovaj Momčilo Senić i zašto je ovako **** tekst objavljen ispod ozbiljnog i tačnog teksta Jelene Guskove. To što je Guskova napisala je najbolji prikaz kako su se stvari odvijale!

    Свиђа ми се

  2. Кажу да је „лако бити генерал после битке“.

    Овим текстом М.Селић показује да некима и није, а конкретно њему.

    Одбацити и презрети Руски народ због Јелцина, Черномирдина, и Козирјева и сличних, је исто што и избацити са прљавом водом окупану бебу. Исто што и презрети будућност и младост данашње Србије због болесних звероподобних ентитета на власти у последњих 30 година. (Они претходни су другачија и виша класа, не само звероподобни него изворно зверски, нарочито у годинама ближим 1944-ој…)

    Не распознати да су мреже непомјаникове раширене над Русијом много пута јаче од оних које гуше и кидају нас, значи не видети даље од своје муке и невоље, да не кажем, својих интереса.

    Русија се бори за сопствени живот и позицију и нема сувишак снага ни времена за нас — Донбас је ближи, слободан али још крвари, док остатак Украјине чека ослобођење и трпи горе него Србија. Нама је за сада преотето Косово и Метохија а Русима цела Украјина. (Да не спомињемо Централну Азију.) Дакле, да не паметујемо о ономе што треба бити очигледно, али ако не можемо, барем немојмо пљувати увис по Мајчици, јер пада на нас.

    Госпођи Јелени Јурјевној свака част за текст.

    Свиђа ми се

  3. „Зоран“,

    Срами се, ц(иј)елу годину, ако си пунолетан.

    Свиђа ми се

  4. Овај Момчило СеЛић (а не СеНић) је један од ретке ( све брже изумируће) истинске , данас, с правом дубоко разочаране врсте српских родољубаца. Не зависи ни од кога до Бога (а исто тако се и не плаши). Много је доживео, пропатио (лично, и политички – јер је робијао у оном Титовом добу којег већина вас још увек види као златни сан снова), видео је и Запад, и Исток – па зато и овим текстом оголићује и постсовјетске марифетлуке. А – то што је Гускова написала? Шта мислите, шта то казује? За мене – што се тиче С(Ф)РЈ и постСССР-а: Што се грбо роди, вријеме не исправи! То, наравно превасходно важи и за све политичке „кадрове“ одрастале и васпитане у тим системима.

    Свиђа ми се

  5. Момчило, коментар је фантастичан. Сваку реч потписујем. Зоран, али не онај с почетка.

    Свиђа ми се

  6. И ми морамо да погледамо стварност каква јесте. У Одеси су спалили преко 40 људи. Какав злочин? Шта би ми урадили? Усташе дивљају по целој Украјини. У оним мали државицама Естонији, Летонији и Литванији понижавају Русе, укидају им сва права… Сви ми мислимо да Русија има начина да то реши али не решава. Руски спортисти не иду на Олимпијске игре под Руском заставом. Да се то нама десило ми би вриштали и кукали и вероватно тражили од Русије да уради нешто.
    Хајде да се молимо и за Србију и за Русију, можда нам једног дана буде боље. Само Бог нам може помоћи.

    Свиђа ми се

  7. Молим све да ми опросте на још једном коментару.
    Зашто Русија (и ми) не предузима нешто кад нам се све ово дешава. Ми и Руси нисмо прљави. Ми смо духовни народ(и). Да јесмо одговорила би и Србија а тек Русија.
    У сваком спорту можемо да видимо колико су прљави. Па кад су у спорту толико прљави како је тек овако. Измислили су Бон тон и друге фер-плеј правила да прикрију своју прљавштину.

    Свиђа ми се

  8. И ја могу да поновим питање Зорана из првог коментара: какве је сврхе имало качити на врло информативан и чињеничан чланак Јелене Гускове промашени чланак-у-одговор Сенића, потцењивачки, препотентан, чињенично нетачан и с произвољним закључцима? Да ли ико објективан може да стрпа Русију и САД/НАТО у исту врећу, поготово с нашег становишта, да ли ико иоле информисан може да напише да је Јељцин поставио Пућина, алудирајући на то да је и он под шапом запада итд. Успут, није „оћин“, Сенићу, него „очењ“.

    Свиђа ми се

  9. Rusi su sa Kosova otusli na treci izraciti zahtev iz Beograda, bolje u nekom traziti osnovu za partnerski odnos nego neprijateljski odnos. Ako je neko hteo da bude neko kao maloletan neznaci valjda da je malouman…. Mogao bi ovako duze smisao je jasan …

    Свиђа ми се

  10. УСКОРО ЈЕДНА СВЕТСКА ВЛАДА СА СЕДИШТЕМ У ЊУЈОРКУ У СЈЕДИЊЕНИМ АМЕРИЧКИМ ДРЖАВАМА

    Ако сада погледамо извесне судбоносне, историјске и драматичне догађаје који се тичу нашег обесправљеног, потлаченог, осакаћеног и пониженог несрећног српског и руског народа, не можемо се отети утиску да су наши најузвишенији циљеви били играчка у рукама бивших и садашњих видљивих и невидљивих господара света, који теже да остваре јединство света са циљем једнојезичког, једнопартијског, једноверског, масонско-марксистичког, идолатриског, окултног и езотериског друштва, које би било под контролом међународних мултикорпорација, великих финансијера, тзв. „великих изабраника“, и тзв, „великих кадрова“ са седиштем у Њујорку у Сједињеним Америчким Државама (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967, стр. 131).

    Стварањем фабијанске, бундистичке и бољшевичке експерименталне совјетске државе у осакаћеној Русији, учвршћивањем и изградњом совјетског поретка у њој (Види: Mikhail Heller, Cogs in the wheel – The formation of soviet man, New York, 1988; Редакционаја Колегија, Научние основи комунистическој пропаганди – Материали международного симпозиума, Москва, 1975) требало је да буде у највећој могућој мери оно што су засновали пролетерски пропагатори тзв. „велики изабраници и кадрови“ Маркс, Енгелс, Лењин и Стаљин. Пролетерска диктатура требала је да се у тзв. „јединственој и недељивој“ Русији употпуни и уобличи по програму извесних европских и америчких структура које су деловале у „руским“ револуционарним покретима 1905-1906 и 1917. Године (Види: Arthur W. Thompson, American Socialist and the Russian Revolution of 1905 – 1906 , in: Harold M. Hyman and Leonard W. Levy, Freedom and reform- Essays in honor of Henry Steele Commanger, New York – Evanston, and London, 1967; Harry H. Rogoff, An east side epic: The life and work of Meyer London, New York, 1930; Wiliam Z. Foster, From Bryan to Stalin, New York, 1937; Ira Kipnis, The American socialist movement 1897-1912, New York, 1955; Уништење Русије 1917. је највећа операција британске обавештајне службе у историји …, https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28/ – by Срб Times ).

    Имајући на уму да је Стаљин у току револуције 1905. године постао првак револуционарног покрета свога краја. Посебно се истакао у октобарској револуцији 1917, и грађанском рату 1918 – 1920, био је уредник “Правде”, између осталог био је уз Троцког организатор црвене армије, касније и комесар за националности. Једно време провео је у емиграцији, у Лондону. Oд априла 1922. године био је генерални секретар СКП (б), а од 1925. и члан Извршног комитета Коминтерне. Лењинова тешка сифилистичка болест одвајала га је у извесним моментима од утицаја у странци и држави и омогућила је Стаљину да оствари своју жудњу за влашћу, што и сам Лењин сведочи у тестаменту, где дословно стоји:

    “Ја верујем, да је је главни узрок садашњих опасности и кључ за ново учвршћење партије код таквих чланова контролне комисије какви су Стаљин и Троцки. По моме мишљењу њихови међусобни односи чине половину опасности цепања парије… Друг Стаљин је тиме што је постао генерални секретар сјединио у својим рукама огромну моћ и ја уопште нисам сигуран, да ће он увек знати ову моћ искористити са довољно обазривости… Стаљин је безобзиран, па иако ова погрешка може бити трпљена у односима између нас комуниста, она је апсолутно неподношљива у радној соби генералног секретара. Зато предлажем друговима, да се изнађе пут да се Стаљин одстрани од овог положаја и да се он преда другом човеку, који се од Стаљина мора разликовати тиме да је бољи, него он, – наиме, стрпљивији, лојалнији, углађенији и пажљивији према друговима. Да није тако зловољан…”

    Када је Лењин умро, Стаљин је успео да се истакне у партији као његов главни наследник и најдоследнији теоретичар тз. марксизма-лењинизма. Он је у време обрачуна са тзв. скретњима у Партији и крваве борбе у странци, спровео масовне ликвидације истакнутих другова-бољшевика, као и обичних грађана. Настојао је да по принципу надградње прошири марксизам-лењинизам са стаљинизмом.

    Стаљин је истакао и циљ бољшевичке комунистичке-интернационалистичке борбе:
    „Тежиште интернационалистичког васпитања радника у угњетачким земљама мора неминовно бити у проповедању и одбрани права угњетених земаља на отцепљење. Без тога нема интернационализма. Наше је право и дужност да третирамо сваког социјалисту угњетачке нације који не води такву пропаганду као империјалисту и као ниткова…“ (Види: Стаљин Ј, Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    У Стаљиновом Совјетском Уставу који је донео 1936. године нигде се није помињала Русија. Стаљин је то објаснио да је Совјетски Савез не национална, него многонационална држава и то прва такве врсте у свету, што је у потпуности одговарало мултикорпоративним структурама у Европи и Америци.

    Такође, у Совјетском Уставу место Русије се увек спомињао Савез социјалистичких совјетских република и то не као национална држава, него као “социјалистичка држава радника и сељака…” (Види: Конституција – основној закон сојуза советских социалистичких республик, Москва, 5. XII. 1936).

    У Совјетском Уставу је речено (види: члан 2), да политичку основу совјетске државе сачињава не народ, него раднички делегати. У овом Уставу набројано је 11 република, без оних које су Совјети после доношења овог Устава анектирали. Стаљин је у току Другог св. рата изменио Устав једним новим уметком и проширио аутономије савезних република. Створио је пет нових република и омеђио њихове границе. Разбио је и осакатио Русе, које је лишио супстанце стварајући друге “народе” на њихов рачун, који су морали живети у 16 совјетских република. Колико се овим уставом ишло за тим, да се потисне и онемогући пресудан утицај руског елемента на совјетску државу, види се најбоље по томе што је чланом 55. предвиђено да се у савез националности бирају преставници по кључу: по 25 посланика од сваке савезне републике, по 11 посланика од сваке аутономне републике, по 5 посланика од сваке аутономне области и по 1 посланик од сваког националног округа. Представници руског народа, који је неколико пута бројнији од свих 169 националних и религиозних група, били су у представничком телу у огромној мањини, као што су у огромној мањини и у вођству совјетске државе. Поред тога што је ово чисто недемоктарски принцип, 123-им чланом изрично је словенској руској већини ускраћена свака могућност отпора против рада појединих мањина, упереног против планског мајоризирања већине и разарања њених национаних основа.
    Из овог правца требамо проматрати Стаљинову антируску политику и његов Совјетски Устав који је био антинационалан. Образлажући потребу његовог доношења Стаљин је 25. новембра 1936 године рекао:

    “За разлику од тих устава (буржоаских) пројект новог устава напротив, је дубоко интернационалан. Он полази од тога, да су све нације и расе равноправне. Он полази од тога да разлике у боји коже или у језику, културном нивоу и нивоу државног развитка, као год и све друштвене разлике међу нацијама и расама не могу послужити као разлог на основу националне равноправности. Он полази од тога да све нације и расе без обзира на њихов прошли и садашњи положај, без обзира на њихову личну слабост, треба да једнако уживају права у свима сферама привредног и културног и друштвеног жзивота…” (Види: Комсомољскаја правда, Москва, у бр. од 25. новембра 1936).

    Стаљин је на XVI конгресу партије, који је одржан у јуну и јулу 1930 године, јасно изразио и открио своје антируске циљеве у овом погледу. Он је рекао:

    “Што се тиче каснијих изгледа националних култура и националних језика ја сам увек био, а и сада остајем код Лењиновог мишљења, да ће се у време када социјализам почне побеђивати у светским размерама, национални језици безусловно морати стопити у један општи језик. Неће тај језик бити ни великоруски, ни немачки, него нешто ново… ”

    Шта треба да значи Унија ССР и комунистичка тактика и стратегија, појам отаџбине и патриотизма, објаснио је совјетски регионални комесар и публициста М. Баканов у совјетском војном листу „На стражи“, где између осталог стоји:

    „Унија совјетскох социјалистичких република је отаџбина интернационалног пролетаријата, бољшевизма и базе развића пролетерске револуције у целом свету. Зато је совјетски патриотизам недељив од интернационализма, недељив од борбе за пролетерску светску револуцију на целој земљи. Интернационализам је застава совјетског патриотизма…“ (Види: М. Баканов, О отаџбини, завичају и совјетском патритизму, „На стражи“, Москва, 8. јул 1939).

    Као допуну свему овоме у московској „Комсомољскајској правди“, стоји:
    „Ни у једно доба није могао постојати снажнији и моћнији патритизам од нашег бољшевичког совјетског патриотизма… Најснажнија моћ совјетског патриотизма лежи баш у томе да је он неодељиво везан са интернационализмом бољшевика, са интернационалним карактером њиховог учења, њихових поступака, њихових идеја и њихове историске мисије…“ (Види: Совјетски патриотизам, „Комсомољскаја правда“, Москва, 23. септембар 1939).

    У овом контексту, осврнули бисмо се на овом месту на комунистички елаборат Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, који је објављен под насловом „О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета“, где дословно стоји:

    „Читав међународни комунистички покрет чини у идејном, организационом и акционом погледу једну целину – Комунистичку Интернационалу. Коминтерна има своје секције скоро у свим земљама света. И наша Комунистичка Партија Југославије јесте секција Коминтерне. Конгрес Коминтерне на које шаљу делегате све секције највише је тело међународног Комунистичког покрета. Од Конгреса до Конгреса радом Коминтерне руководи Извршни Одбор Комунистичке Интернационале, који бира Конгрес. Извршни одбор није стално на окупу, он се састаје с времена на време и одржава своје пленуме. Пленум бира Президиум који води послове од пленума до пленума. Президиум из своје средине бира Секретаријат. Генерални секретар Коминтерне је познати раднички и антифашистички борац, бољшевик Ђорђе Димитров, типографски радник. Одлука Конгреса и руководства Коминтерне обавезне су за све секције. Водећа секција Коминтерне јесте Свесавезна Комунистичка Партија (бољшевика). У извршни одбор Преиздијума од стране бољшевика Партије улазе другови: Стаљин, Молотов, Мануилски и др. Друг Стаљин учествује у решавању свих најважнијих питања Коминтерне. Он је као највећи живи теоретичар марксизма-лењинизма и стварни вођа међународног пролетеријата и Коминтерне… Комунистичка омладинска Интернационала је секција Коминтерне. Омладинска Интернационала има своје секције свуда где има Коминтерна…“ (Види: О Партији – Организациона структура међународног комунистичког покрета, Издање Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, 27 фебруар 1942).

    Када је реч о вери, основно правило тзв. „српског“ комунистичког односа према религији види се по 13. члану Статута КПЈ, да је сваки „српски“ комуниста био принуђен да буде антирелигиозан, интернационалан, анационалан и антинационалан, који дословно гласи:

    „Комунист мора своју припадност партији у овом најважнијем видљиво изразити. Он мора одлучно, стопроцентно прекинути са религијом… Религија и комунизам су две силе које међусобно стоје у непомирљивој борби два непријатеља од којих комунизам неће никада своју руку пружити религији…“ (Види: Статут Комунистичке партије Југославије, Издање Покрајинског комитета КПЈ за Србију, 14. јунуар 1942).

    Како објаснити и то да су између осталих: Лењин, Зиновјев, Троцки, Чичерин и Керенски били припадници западно-европског и америчког идолатријског, окултног и езотериског друштва чаробњака међународне масонерије, међу којима се налазио и Моша Пијаде, Черчилов хаџија, као и многи југословенски комунисти? (Види: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, стр. 20: Зоран Д. Ненезић, Масони у Југославији (1764-1980), Београд, 1988; Србија масонска држава … https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28 – 28. августа 2014. • by Срб Times).

    У антисрбском комунистичком листу “Трудбеник”, органу радног народа Војводине, објављен је програмски чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где између осталог стоји:

    “1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: Национално-ослободилачка борба народа Војводине, „Трудбеник“, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1. јануар 1941, стр. 6; Моша Пијаде, Историјски архив КПЈ, Том 2, Београд, 1949).

    Такође, имајући на уму да и књига професора Љубе Д. Јурковића, коју је објавио под насловом “Комунисте и национално питање”, представља значајан прилог проучавању антисрбске и антируске комунистичке тактике и стратегије између два стетска рата у којој дословно стоји:

    “Више се је пута у историји, нарочито најновијој, догодило да су разни марксисте служили директно или индирекно интересима капиталистичке реакције, односно капитаистичком империјализму. Али не само појединци, марксисте по убеђењу, него и читаве марксистичке странке отворено су се залагале за интересе реакције. Нарочито за време светског рата имали смо довољно прилике да видимо и опробамо марксисте свих врста и разних нација…

    Да су комунисте служили интересима реакције ја сам увек осећао, и многа су ме факта на то упућивала, осећао сам то некако инстинктивно, – а сигурно је да у политици инстинкт важи скоро једнако као и научно утврђене истине, – па сам у једном чланку “Национализам и Социјализам” отраг неколико година писао:

    Нама изгледа да је ‘диктатура радника’ фатална не само за поједине националне целине, него и то у првом реду, и за сами пролетаријат. Шта више. Нама, чак, изгледа, и многи нам знаци за то дају за право, да су баш сами капиталисте формулисали и створили све могуће ‘Интернационале’ и ‘Социјалне револуције’, разуме се, у нади да ће из хаоса, који тиме настаје, баш сами капиталисте извући коначно највише користи…

    Једнако тако, у истом смислу, писао сам у чланку ‘Пред великим догађајма’:
    ‘Ја некако инстинктивно осећам да је велика и крвава руска револуција дело капиталистичке Америке и Европе. Капитализам је употребио идеалну душу Словена да у првом реду ослаби снагу Словена и да им тако запречи пут у свет’.

    Али доћи ће дан када ће Руси ту крваву игру својих непријатеља врло добро разумети, и када ће се ослободити опасних експеримената на живом телу свога народа.

    Овакви крвави експерименти доиста могу, за сада, да троше енергију Словена, али ти експерименти могу коначно да буду фатални за оне који су их проузрочили…

    Ово сумњичење комуниста изгледа невероватно, смело и парадоксално, али само на први поглед, јер је светски интернационални … капитализам у стању да у свом интересу, у интересу капиталистичког империјализма и експанзије, у конкурентској међусобној борби, употреби и најрискантнија средства, најкрвавија и најодурнија средства. У ту сврху он ће да употреби науку, лепе умености, технику, националне и социјалне осећаје, разредне борбе, ратове, револуције, крв и покољ милиона невиних душа, у једну реч све само да дође до циља!

    За време светског рата, у којему су, без сумње, играли велику, ако не и одлучну, улогу капиталистички интереси, био је згодан моменат не само да се ослаби и уништи немачко-аустријско-маџарски империјализам, него и опасност отрганизовања руског капитализма, који би могао да буде опасан за западно-европски и амерички капитализам, или, и кад се тај неби организовао, требало је ослабити словенску расу, чија је елементарна снага на свим пољима људске активности у то доба почела задавати озбиљних брига западном и америчком свету. Немачку је требало ослабити, да тако кажемо, легалним ратом, а Русију социјалном револуцијом.

    Уништење Немачке и Аустрије имала је да изврши енглеска, француска и америчка војничка снага на копну, мору и зраку, уз помоћ оних малих народа којима је тај рат обећавао несумњиве користи и који је имао да задовољи њихове националне тежње, ствар која капитализму Запада и Америке не може да изгледа опасна, пошто су ти народи више мање присиљени да буду економски овисни тако да ће их се на другој страни моћи увек притисути у случају да би постали опасни по њих и њихове интересе. Да су ти капиталисте доиста тако мислили, што се овог последњег тиче, види се јасно из фамозног чланка Лорда Ротермира, чланка који је некако узбудио цео политички свет заинтересаованих земаља, а нарочито је живо заинтересовао и нашу земљу, а у којему тај господин отворено и безобразно каже:

    ‘Румунија, Чехословачка и Југославија морају подређивати свој национални развитак и напредак кредитима, које примају из иностранства. То значи, да морају подлећи ако им не дођу у помоћ велике банке у Лондону и Њујорку….’, па даље:

    ‘На мир и на стабилизацију средње Европе могуће је утицати преко новчаних завода у Њујорку и Лондону…’

    Други задатак, уништење Русије, извршити ће тако звана ‘Социјална Револуција’. На тај начин уништити ће се руска народна привреда, руска индустрија, руска култура, руски утицај на остале Словене, и коначно руска снага, пред којом су имали стваран респект сви народи света. Томе циљу служити ће Црвена Интернационала најзгодније.
    Иза малих перипетија и озбиљног ризика за комунисте који су проузрочили саму руску револуцију, Совјети бити ће присиљени да пре склапају трговинске уговоре са енглеским и осталим капиталистима, а после ће руска земља постати опет предмет пљачке светског капитализма. Тада ће капитализам опет доћи на свој рачун. Руски ће народ тада бити без организоване економске одбране и пут капиталистичком империјализму бити ће опет широм отворен у велику и богату руску земљу.

    На жалост, како видимо, бољшевици су до сада савршено срушили све шрто се је срушити дало, – они су тај поверени задатак извршили да боље нису могли: сада је Русија опустошена и гола, народ је гладан, – Русија требује помоћи, требује продукте светског капитализма, и Совјети то траже, и разуме се примају. Ту скоро у Женеви делегат Совјета тражио је помоћ капитализма, говорио је на дуго и широко о ‘коегзистенцији оба система’, што ће да буде од обостране користи, и капитала и пролетаријата!…” ( Види: Проф. Љубо Д. Јурковић, Комунисте и национално питање, Љубљана, 1928, стр. 26-28).

    Међу многобројним српским и руским непријатељима у Првом св. рату истицао се и Владимир Илич Лењин, масон, сифилистичар, бундистички, фабијански и бољшевички лакеј, који се у најтежим моментима србског и руског народа у Првом светском рату сврстао на страну највећих наших непријатеља. Србија је остала усамљена без пријатеља и без руске подршке. Њега је др Милисав Спалајковић назвао највећим криминалцем двадесетог столећа и пљунуо му у лице на једном дипломатском пријему у Петрограду (Види: Кнез Гр. Трубецкој, Рускаја дипломатија 1914-1917 и војна на Балканах, Монреал, Канада, 1983, стр. 159).

    Какво је било Лењиново „родољубље“ говори између осталих и маџарски историчар, проф. Еуген Гонда у својој књизи коју је објавио под насловом „Версајска конференција“ где дословно каже: „Лењин је у тајним преговорима са америчким послаником понудио 1919. године стварање некомунистичких држава, под окриљем савезника, Балтичку област, област Архангелска, западну Белорусију, пола Украјине, Крим, Кавказ, Урал и цео Сибир у замену да савезници признају комунистички режим и да помогну обнову после рата…“ – “In secret negotiations with an American emissary to the Kremlin, Lenin offered in 1919 to accept creation of Allied-sponsered non-Communist states in the Baltic region, the area of Archangel, western Byelorussia, half of the Ukraine, Crimea the Caucasus, the Ural mountains and the whole of Siberia, in exchange, the Allies’ were to recognize the Communist regime and help its postwar reconstruction…” (Види: Prof. Eugen Gonda, The Versailles Conference, New York, 1981).

    Ради историјске чињенице констатовали бисмо да је цар Николај II, велика словенска душа, био једини пријатељ србског народа, да се одрекао престола 2. марта 1917. године и да је образована прва влада кнеза Љвова која је трајала до 2. маја. Њу је сменила друга влада кнеза Љвова, која је трајала од 2. маја до 2. јула. Иза ње је дошла прва влада Александра Керенског, петровградског адвоката, масона, који је свој велики говорнички таленат искористио да доврши демоларисање руске војске. Ову је владу заменила друга влада Керенског, која је трајала до 25. октобра 1917. године. Руско самодржавље је било срушено. Буржоаско-демократска револуција је била остварена, према фабијанско-бундистичком пројекту, чија су седишта била у Лондону и Њујорку. Русија је остала без цара. На сцени се појавио фабијанско-бундистички лакеј Лењин. Он се 16. априла 1917. године укрцао у немачки воз и вратио се из Швајцарске у Русију, да покрене другу етапу фабијанско-бундистичке и бољшевичке револуције у Русији.
    Прва фаза -буржоаско-фебруарске револуције била је завршена. Лењин је фабијанско-бундистичкој и бољшевичкој партији одредио задатак да преотме власт од инфантилне буржоазије, каја је приграбила власт фебруарском револуцијом. Увео је револуцију у другу етапу у којој ће сва власт доћи у руке фабијанско-бундистичко бољшевичких структра. Избацио је паролу – „Сва власт Совјетима!“

    Револуција је била остврена. Остварило се и пророчанство Ф. М. Достојевског (1821-1881):

    „Приближава се њихово царство, њихова апсолутна власт! Почиње неограничена власт њихових идеја пред којима вену осећања човечности, жудња за истином, хришћанска и национална осећања, као и осећања националног поноса европских нација…
    Пустићемо пијанство, сплетке, потказивања, даћемо маха нечувеном разврату, свакога генија ћемо угасити још од раног детињства. Све ћемо свести на исти именитељ-потпуна једнакост!…

    Данас је потребно имати један или два нараштаја разврата, разврата нечувеног, гадног, када се човек претвара у гнусну, плашљиву, сурову, саможиву животињу – то нама треба! Ми ћемо прогласити рушења… Ми ћемо пустити пожаре… Пустићемо легенде. И почеће пометња! Настаће такво љуљање каквог свет још није запамтио!… Замаглиће се Русија-заплакати земља за старим боговима!…“

    Отпочео је тешки и крвави грађански рат. Фабијанско-бундистичке и бољшевичке структуре у Русији биле су усмерене и на стварање независних држава.

    У мемоарима Лојда Џорџа, између осталог, стоји:

    „Начин на који је руско царство разбијено може се видети по овим датумима:
    12. септембра 1917. – Независност Пољске од Русији признали су Централне силе, које су јој дале привремени устав.
    20. септембар, 1917. – Веће народа Транс-кавказије, Јерменије, Грузије, Азербејџана и Дагестана прогласило је Транскавказију као савезну Републику.
    20. новембра 1917, – Украјина се прогласила независном Републиком.
    28. новембра 1917. Естонија је прогласила независност.
    6. децембра 1917, – Финска је прогласила независност.
    23. децембра 1917, – Бесарабија је формирала независну Републику Молдавију.
    4. јануара 1918, – Независност Финске признали су Русија, Француска и Шведска.
    12. јануара 1918, – Латвија је прогласила независност.
    9. фебруар 1918, – Украјина је склопила посебан мир са Централним силама…“

    (Види: David Lloyd George, War memoirs, Vol. II, London, England, 1938, стр. 1886-87).

    Што се тиче бивших совјетских фабијанско-бундистичких и бољшевичких република у овом контексту помунили бисмо књигу руског царског генерала Н. Головина, коју је објавио у емиграцији под насловом “Чему тежи Велика Британија”, где дословно стоји:

    „Овде морам поменути сравњење, које сам већ неколико пута раније чинио. Ја сам сравнио британске политичаре са хидро-инжењерима, који желе да искористе стихијску силу воде, организујући њен ток. Такву исту стихијску појаву представља распад Русије, који долази услед тога, што су у Москви бољшевици на крмилу врховне власти. Једна појава тог распада је удаљавање од Москве свих делова Руске Империје, која је под царском влашћу била ‘велика, јединствена и недељива’. Нарочито силно се испољава тај процес на периферији Русије. Он је већ довео до образовања читавог низа независних држава, које су добиле карактеристичан назв ‘лимитрофи’. Али тај процес још није завршен. Докле год се државна власт буде налазила у рукама бољшевика, он ће се продужавати повињијући се неумољивим законима историје. Отпадаће не само области са народима друге расе, него ће се чак и у областима од искона руским развијати процес дезинтеграције. Предзнаци таквог процеса већ се осећају; с једне стране то се доказује порастом украјинске самосталности, с друге стране – појавом изданака сеператизма тамо где је изгледало, да је чак и сама помисао о сепаратизму смешна: у козачким областима, у Сибиру и на руском Далеком Истоку.

    Под таквим условима ствара се у стратегиском смислу, необично погодна ситуација за наступање Велике Британије не само у Перзију него и даље у Закавкаску. Овде ће она лако моћи да примени свој омиљени метод продирања: образовати мале независне државе, које ће ради заштите добивене самосталности бити вољне ( заинтересоване ) да остану у орбиту политике Велике Британије. Помињем: Португалију, Белгију, Холандију, Грчку, Финску, Естонију и Литву. Претварање Британске Империје у Савез слободних држава, може само ојачати поверење малих држава према вођама британске политике.

    Као таква независна држава у западном делу Закавкаске може бити Грузија. У источном делу Заквкаске, може се створити таква мала независна држава од руског Азербејџана са нафтом у Баку…” (Види: Н. Н. Головин, Чему тежи Велика Британија, Београд, 1938, стр. 188).

    Свиђа ми се

  11. Да ли је овај текст објављен због тврдњи Јелене Гускове
    или због Момчила Селића,
    који замишља да је Србија моћна и велика као Америка,
    али јој то још нико није рекао осим њега?

    Свиђа ми се

  12. Не знам ко у редакцији штити Селића од његових сопствених речи и дела – да он има велик утицај на редакцијску политику говори и врло неуобичајено и неприкладно качење његовог памфлетског чланка на чланак Гускове – али не објавити мој коментар о томе значи само једно: губите тек стеченог читаоца. Что се мене тиче, не губим ништа, јер је врло провидно за кога стварно радите (што број ботовских гласова за Селића сасвим добро илуструје).

    Свиђа ми се

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s