Montenegro је на пут тзв. независности кренуо хрватским стопама, независан од Србије, али зависан од множине својих историјских архинепријатеља
Мост „Milenijum“, као симбол (Фото: Н. М.)
Било је изборних година у Србији и Црној Гори у којима се „у народу тачно знало“ ко ће да побиједи, обично владајућа коалиција, али је било и ситуација, као 30. августа 2020, када се у ваздуху осјећао пад дон Мила Ђукановића.
Црна Гора сада живи тренутак у коме је народна резонантна фреквенција у сагласју с одлуком да се Montenegrо припусти у Европску унију на врата за послугу.
Мањински народи укључујући и етничке Црногорце ликују, кад и кварат преумљених Срба, да ће 1. јануар 2028. постати прекретница предугог данаса у односу на дуго очекивани дан сутрашњи.
И сада, свашта се може спочитати лидерима српских странаках, укључујући и то да су тргујући резултатима Пописа из 2023, смањили број Срба, а повећали број говорника српског језика. Јесу ли они трговали гласовима? Него што су, прошло је десет мјесеци од пописа до објављивања резултата пописа, вријеме довољно да се Кина попише двапут, но је ваљало удесити ситост вукова и број оваца, на начин да Попис ич не утиче на статус српског језика у Црној Гори, заставу, химну… Дјеца у школи и даље уче лингвистички непостојећи црногорски. Чему је онда послужио Попис из 2023? Тврђењу пазара између партиципирања на власти бивше гинисовске српске опозиције у онтолошки српској Црној Гори, а под условима да она никад стварно не засједне за кормило, ма колико се префарбавала плавом бојом са 12 жутих петокраких звијезда у кругу.
Србин који пише име ћирилицом у Европску унију ући неће, постало је јасно дојучерашњим лидерима нашег народа, па су зарад политичког и економског опстанка пригрлили европске вриједности по цијену издаје косовског мита и светосавског кода. Гласаче су, након једне велике одлуке послије које су све остале лаке, конвертовали за паре. У времену технолошког феудализма, гласач је ионако све вријеме корисни идиот.
Пазимо…
Намјера ме намјерила била да неколико дана пред 20-годишњицу покраденог Референдума (о чему на чак 1296 страна, са чак 1200 докумената, свједочи „Бијела књига“ Цетињанина Јована Маркуша) будем у Подгорици, због Сајма књига.
Многе бандере окићене су биле црвеним црногорским бандијерама, чија је највећа концентрација, на непрегледним ужадима преко улица, била у непосредној близини Саборног храма Христовог Васкрсења, што је очигледна провокација, јер се ради, у малициозном тумачењу удружених мањина – о „објекту цркве Србије“.
Да ли су ови мали сигнали најава онога што слиједи? И црногорски врапци и хрватски зрноједи знају да је проф. др Зоран Чворовић са Правног факултета у Крагујевцу био у праву када је недавно изјавио да ће, када Црна Гора уђе у Европску унију, граница између Срба у Србији и Срба ван Србије да буде већа и непремостивија од границе која је Србе у Србији дијелила од Срба у Аустроугарској.
На покраденом Референдуму од 21. маја 2006, Бока Которска је већински гласала да остане у заједничкој држави са Србијом.
По наштелованим подацима, 55,5% гласача из цијеле Црне Горе подржало је независност, док је 44,5% било за останак у заједничкој држави. Пресудило је пола процента. Да нема „Бијеле књиге“ можда бисмо у резултате и могли да повјерујемо.
„Бијела књига“ нам доказује да пер ла финта самостална и суверена Црна Гора постоји, али није истинита. Током свих ових година, 21. мај је постао црвено слово у официјелном црногорском календару, празник на који је, сем угоститељима, бензинским пумпама и сувенирницама, забрањен рад, тако да су неке српске радње на врата стављале натпис: „Затворено због обавезе слављена 21. маја.“
Године су индипендисти низали као перле, па су тако за 20-годишњницу од трагедије половине народа, одлучили да направе фешту над фештама – за Дан независности, на главном подгоричком – Тргу независности. Montenegro је с толиким помињањем учесталог термина на пут тзв. независности кренуо хрватским стопама, независан од Србије, али зависан од множине својих историјских архинепријатеља.
Координационо тијело за обиљежавање 20-годишњнице позвало је геј икону, извињавам се на синтагми, Рики Мартина, да увелича скуп, маниром – према свецу и тропар. Каква држава, такав и забављач. У тренутку изласка овог текста, концерт, тај је ли централни догађај тродневног Montenegro 20th Festivusa требало би да је за нама.
Оно што је пак пред нама ставља додатни тег на тас општенародног увјерења да је Црна Гора, нажалост, следећа. Очекује се долазак француског предсједника Емануела Макрона, њемачког канцелара Фридриха Мерца и шпанског премијера Педра Санчеза. Они ће у Боки Которској, у монденском Porto Montenegru, 5. јуна 2026. учествовати на Самиту ЕУ – Западни Балкан, највећем дипломатском догађају у новијој MNE историји.
Лого Самита ЕУ – Западни Балкан (Фото: Кабинет председника Црне Горе)
Пут им је утрла Урсула фон дер Лајен, по много путера на глави чувена предсједница Европске комисије, која је у Боки Которској, у монденском Luštica Bay-у, била октобра 2025, како би са премијером Спајићем и предсједником Милатовићем „разговарала о напретку земље на путу ка чланству у ЕУ“.
Зашто се официјелна Европа стално са Црном Гором среће у идиличном медитеранском амбијенту одувијек европске Боке Которске, а не на Цетиње или у Подгорицу? Зато што је Бока у посједу Црне Горе само по допуштењу. Изворно црквени, термин је овога пута употријебљен у геополитичком смислу. Из авиона којим ће и Макрон и Мерц и Санчез, можда и Могеринијева, да долете небом самосталне у суверене Црне Горе, видјеће се комади географије који су власнички одавни нецрногорски.
E, viva! Da je vječna Crna Gora! – државолике су фразе које у Боки Которској постају фарсичне. Изгледа је цијела битка, опет и опет, за овладавање Црном Гором била само због недостајуће коцкице у корпоративном мозаику. То је коцкица у коју стаје сав преостали српски медитеранаски свијет: Бока Которска.
Опрема: Стање ствари
(Печат/Фејсбук страница Николе Маловића)
Categories: Гостинска соба
Оставите коментар