Говор Н. Маловића на недавном научном скупу у Котору: „Бока у огледалу историјског насљеђа“ поводом 210 година од уједињења Црне Горе са Боком Которском (1813)

Никола Маловић, поглед с Ловћена на Боку Которску (Извор: Лична архива)

Садржај:

Да ли би прави назив државе требало да гласи Црна Гора и Бока Которска?
Колонијална свијест Црне Горе према Боки Которској
Главни град Боке Которске
Бока Которска, данас

Да ли би прави назив државе требало да гласи: Црна Гора и Бока Которска?

Осмог априла 2025. г, навршиће се 80 година од нелегалног припајања Боке Которске Црној Гори.

Истина, Бока је пак у политичкој заједници са Црном Гором годину дуже (1813-1814), јер је постојала заједничка држава формирана у Заливу, не у брдима. Одлуку о уједињењу Боке и Црне Горе донијела је Централна комисија, у рангу Владе, састављена од девет Бокеља и девет Црногораца, 1813. у Доброти, с предсједавајућим Петром Првим Петровићем, владиком црногорским.

Тада се Црна Гора као држава без путева, школа и икакве привреде, припојила развијеној поморачкој, занатској, трговачкој и едукованој Боки (са 30% писмених мушких наспрам 0,0001% у Црној Гори и Србији тога доба), а Бока је, у временима када су се многи обални католици осјећали Србима, добила природно залеђе. Постоји и другачије тумачење, по коме се управо Бока Которска припојила Црној Гори, јер је Црна Гора – премда држава непризната и без путева, без школа и привреде – ипак била синоним за слободу.

У суживотни стаж нама милих географија не би ваљало рачунати годину 1918. јер нико од Бокеља није учествовао на Подгоричкој скупштини (када се Црна Гора на правно ваљан начин ујединила са Србијом), нити је на ту Скупштину с Приморја било ко позван – с обзиром да Бока није ни припадала Црној Гори. Имала је своје посебне скупштине, у множини, о уједињењу са Србијом, с којом се, као и многе друге екс-аустроугарске покрајине, ујединила.

Бока Которска и Србија на прозору собе 308, 2018. г. (Фото: Н. М.)

Године пак 1945, дана 8. априла, мјесец прије окончања Другог свјетског рата, сазвана је у Котору сједница Пленума бококоторског среза, на којој је било предвиђено да се, у условима (пост)ратног хаоса, расправља о томе како исхранити становништво, како уредити судски, комунални, социјални, здравствени и просветни систем.

Састанку нису присуствовали демократски изабрани представници Боке, већ виђенији грађани, интелектуалци, и свештеници обје конфесије.

Из Записника се не види ко је позвао присутне, нити ко их је одабрао.

У униформи вишег официра УДБЕ, с пиштољем за појасом, Црногорац Блажо Јовановић тражи да се под тачком „разно“ (!) уврсти оно што ће значити укидање Боке Которске (до тог тренутка се име ове двије блиске и братске географије увијек наводило као: Црна Гора и Бока Которска). Иако су то била времена када су главе падале као крушке, знатан број Бокеља се успротивио да се о тако важном питању расправља на сједници од 8. априла, све тежећи да се питање одгоди. Два свештеника, православни и католички, о. Чуквас и дон Пасковић, траже да се прво изјасни народ и општински одбори, са чим су се сложили готово сви присутни.

Из Записника се види да је упркос свему одлука о припајању Боке Которске Црној Гори донијета на пречац, уз присуство наоружаног Јовановића, уз покушај мањине учесника састанка да спријече незакониту радњу.

Када се под тачком „разно“ гласало о томе да ли да се одлука уопште донесе 8. априла 1945. у Котору, 11 је потписника било против.

Историјски Записник ипак (!) биљежи како се пленум „једногласно изјаснио да се Бока припоји федералној јединици Црној Гори, сматрајући да је тумач жеља народа Боке“.

Недељу касније, на Црногорској антифашистичкој скупштини, аминовано је уједињење на овдје изнесеним основама.

Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)

Прави стога назив некадашње најмање југословенске републике треба да гласи Црна Гора и Бока Которска, чиме би се умирили добрано узвитлани духови који упорно траже више од културне аутономије а мање од самосталности.

Црна Гора према Боки гаји колонијалну свијест, упорно одбијајући да усвоји медитеранске цивилизацијске кодове умјесто што намеће властите, јер Бокељи кодове који долазе с брдах сматрају у најмању руку неоперативним.

Не спадам у оне Заливљане којима је до промјене унутрашњег уређења, али ми се чини да, у недостатку квалитетних политичких идеја, многи заливски млади имају историјску шансу да се окушају у политици, потежући аргументе из овог прогласа по окончању студија политикологије.

Политика није умјетност могућег, како мисле многи. Него је вјештина да се ствари мијењају на боље. Бока данас грца под Црног Гором.

Нисмо се тако договорили 1813.

Колонијална свијест Црне Горе према Боки Которској

По многим тумачима, Бока Которска је дефинитивно најмања географије с највише историје на свијету, али што не казати: Бокељско питање као синтагма постоји па постоји.

У овим вазалним глобалним временима политичка би се аутономија нужно претворила у феуд, а културну аутономију Бока има и кад је не тражи.

Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)

Ко се спусти с ма које брдске тачке до Котора, Пераста или Херцег Новог – од разлике у култури, а потом и у температури помислиће да није то она иста земља из које је сишао. И није. Јер је Црна Гора предуго већ хаотична, предивља за искуствени бококоторски осјећај. У критици преовлађује цивилизацијски над политичким вапајем.

Та насљедница четири наглашено руралне па уједињене нахије – промислио сам па казао – гаји колонијалну свијест, што је апсурдно по себи када знамо о коме говоримо, а говоримо о Црној Гори, ентитету без хвале вриједног спомена историје економије.

У Боки се, а не у Црној Гори, догодио и први брод и први пароброд, и прва школа, и прва поморска школа, и прва апотека, и болница, и прва Зетска епископија Св. Саве, и први колски пут, и прва редовна саобраћајна линија, и прва поштанска марка, и прво позориште, и први ваздухоплов, и први документарни филм, и први воз… заправо, све што се догодило у Црној Гори збило се у Боки, укључујући и први филм Бреда Пита, ако желимо да се озбиљно зезамо до краја.

О чему говорим све вријеме? О томе да је официјелна Црна Гора, рецимо, 2013. прославила 100 година ваздухопловства – тренутак када је један нецрногорац (!) слетио на цетињску Обилића пољану, а није прославила спомен на три нецрногорска пилота (?) која су слетјела у Боку пола године раније, или на тренутак када је, прије више од 200 година Пераштанин Криле Мазаровић летио балоном. Све што се каже овим примјером важи и за, пазимо: први брод, пароброд, школу, апотеку, болницу, поштанску марку, првог школованог сликара… Црна Гора слави тренутак када се све то догодило унутар историјске четири нахије, занемарујући све вријеме Боку?!

Брод „Бока I“, матична лука Котор (Фото Н. М.)

Да ли је такво понашање официјелног Монтенегра нормално?

Ако није, да ли је такво понашање одраз колонијалне свијести?

Такво понашање официјелног Монтенегра јесте одраз колонијалне свијести, и то је недопустиво.

Ако Бока Которска јесте Црна Гора и ван сезоне – тада се неко добрано мора да позабави мијењањем календара, споменара – и осталих верзија рубрике Догодило се на данашњи дан. Црне Горе ради.

Да ли је Бока Которска у саставу тзв. самосталне, независне и суверене Црне Горе само током дахијски наплативог љета – или Црна Гора жели да је запљускује први прави историјски календар – током цијеле године?

Главни град Боке Которске

Из ма ког правца да се долази Котору, око евидентира наносе историје, естетику, али и реално постојање гомиле пара за наше услове. Луксузне мега-јахте којима је начичкана Рива, и укотвљени бродови-крузери са по више хиљада путника и чланова посаде, казују примјером да је Котор полигон за велике играче.

Котор је политички изузетно важна црногорска тачка, јер је главни град Боке, иако се тај податак – да је Котор главни град Боке Которске – никад не помиње у црногорским медијима.

Котор, детаљ (Фото: Н. М.)

Никад. Историјска синтагма за главни град заливске области Боке Которске – не постоји.

Уколико би се игром богова са политичког Олимпа а не вољом Бокеља догодило издвајање Боке Которске (Котор, Тиват, Херцег Нови, са историјском Будвом или без ње) – Црна Гора би се у сваком смислу (културном и економском) могла да замисли као и даље она земља без много шта, и без много чега. Да би се и иначе слабој шанси за осамостаљења Боке везале ноге, важно је имати Котор у својим рукама.

У Котору, некад престоници Стефана Немање, данас није лако бити Србин. То је хир историје, и њен цинизам. Питао сам которске Хрвате, с којима као Бокељ с Бокељима имам одличне односе, како је могуће да Црногорце генерацијама доживљавају као цивилизацијски инфериорне а да су им истовремено тако лојални?! Срби, с друге стране отворено бунтовни, показују презир и према слугањству и према каталогу лоших потеза потеклих с брдах, а као примјер служи парадокс по коме, рецимо, министар за туризам никад није Бокељ. Важније је да министар финансија никад није Бокељ. А био је током српског средњег вијека, онолико пута протовестијар – министар финансија.

Не може се (успјешно) водити земља која ставља акценат на туризам ако Приморац има осјећај да држава концем октобра заборави да излази на море.

Бока Которска, данас

Све што данашња Црна Гора раби у туристичком смислу уз обалу, изградили су Бокељи.

Све што се оком може да опази, стечено је плаво-бијелим златом, тј. пловидбом.

Још је Милош Милошевић, ванредан интелектуалац и доживотни адмирал Бокељске морнарице (1920–2012), у дјелу од капиталног значаја „Поморски трговци, ратници и мецене“, објаснио гдје су Заливљани, да би безбједно трговали, морали да буду и ратници који топом, пушком и сабљом бране племенити терет од напада на мору, а да су код куће редом били мецене, подстичући писменост, музичко образовање, црквено сликарство, те племените занате. Из прекоморских су шкриња вадили не само књиге рукописане и штампане, већ и сјемена егзотичног биља, те предмете који се данас налазе или по приватним музејима, или у оним до којих и сирот турист може да ходочасти.

Бока Которска, Видов врх, с погледом на Ловћен (лијево) и улазом у Залив (десно) (Фото: Н. M.)

Бокељи су у прошлости увијек били вукови на мору, но јагањци на копну.

Никад није постојала удружена заливска војна сила, већ су енклаве Боке Которске биле час у служби ове, час у служби оне империје, са све осјећањем једног дијела Залива да нова власт јесте жељена и природна, и са сазнањем да је за друге та иста власт окупаторска и нежељена.

Историја Боке Которске је компликована шаховска табла, на којој два вијека у исто вријеме, на гинисовски малом простору, ем ратују, ем живе у суживоту – Османско царство и Млетачка република.

Током владавине Венеције, многи су обални Срби, нпр. скоро сви славни Пераштани, Мартиновићи, и Змајевићи, и остали, поријеклом из Црне Горе, постали римокатолици из утилитарних разлога, тако да је Марко Мартиновић – најбогатији Заливљанин свог времена, био ималац приватног бродоградилишта. Био је наутички стручњак коме препоруком из Венеције управо руски цар Петар Велики шаље седамнаест питомаца, младих московских племића, да их у Боки обучи златним поморским вјештинама.

Тако и данас: чак и неки од ријетке обалне сорте +300, постају национални Црногорци.

Шта раде такови?

Ангажовани на страни махом владајуће страначке констелације, потписом легализују девастацију обале, непланску градњу и мијењање географије јединог фјорда на Медитерану. Да би живјели боље, чине исто што и њихови преци конвертити. Од Срба су многи постали Хрвати да би сада постали Монтенегрини.

Ко се конвертовао, конвертоваће се.

Бока, 2016, детаљ (Фото: Н. M.)

Преко шестсто се Заливљана на попису 2011. године изјаснило да су национални Бокељи. То мало обално национално стадо постало је посебно из пркоса. Националним „лидерима“, Србима и Хрватима, показали су „роге“, кажипрст и мали прст – што на источној обали Јадрана није сатански знак (еквивалентан је средњем прсту на континенту).

Бокељи су настали, нема никакве сумње, од националних Срба и Хрвата потом, не и од националних Црногораца, па осим заједничког језика немају остале упоре које би их учиниле посебнима. А и за чије бабе здравље би некоме користила та егзотична плаво-бијела искључивост у посебности да се буде национални Бокељ?

Мада, постојање Бокељске партије састављене понајприје од националних Бокеља а онда и од Срба и Хрвата, не треба занемарити као могућност.

У овом тренутку да се оснује, Бокељска би партија постала опасан противних и посигурно би у себи имала политичког подгоричког тројанског коња. Но с друге стране – не смије се сметнути с ума да су Бокељи имућни, потомци поморских трговаца, ратника и мецена, и сами многи трговци и мецене данас, који могу дати школован ум који би могао да артикулише и кодира финалменте тај деценијама дуги и недостајући политички говор јединог фјорда на Медитерану.

Отац Момчило Кривокапић (1945–2020), протојерејски намјесник бококоторски, је на прослави 800 година Српске православне цркве, 2019. године пред морем народа изрекао антологијску реченицу:

„Прије сто година сваки Бокељ је знао да није Црногорац, а сваки Црногорац је знао да је Србин“.

Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић са хором (Фото: Светигора)

О једини фјорд на Медитерану отимали су се вјековима и имали га као главни – Цариград, Рим, Венеција, Стамбол, па Беч, па Петроград, па Париз, онда опет Беч, па опет Рим, и Берлин, до 1945. Залив се 1918. г. ујединио са Србијом (слиједила га је у томе и Црна Гора), што ће рећи да је главни град до Референдума iz 2006. током трајања слободе био и остао Београд.

Можемо данас упразно казивати да нам је и једнима и другима главни град Вашингтон.

Бока Которска је данас једина географија на којој Срби и даље, с осталима, као што су чинили вјековима, живе уз море.

Развијемо ли тезу установићемо гдје је Бока Которска шири појам у односу на прост заливски рам, те да покрива већи дио онога што се сматра Црногорским приморјем, четири велике обалне комунитади: Херцег Нови, Котор, Тиват и Будву, или – од границе са Хрватском, до Куфина иза Буљарица.

Од Бара до Улциња пак простире се историјско, са малим ц, црногорско приморје. Да човјек загризе песницу при помињању речене историјске дужине и силне подразумијевајуће ширине.

Али, није о томе ријеч…

Него је о феномену по којем је националност увијек била колебљива на Медитерану. На пјени од мора припадници нашег народа и данас живе множином. То што су Срби политичким storytelling-ом, осим Руса, постали најомраженији народ у Европи, неке Приморце потакло је да замијене групу – ако је то прави глагол, да пресвуку кошуљицу – ако је то сликовита метафора, да постану нешто друго.

Бока Которска, детаљ (Фото: Н. М.)

Ко се саживио са парадоксом да му дјеца у школи не уче језик на коме прича већина, пожељели су што је легитимно: да живе лакше, јер је живот један.

И не би у томе конвертитству било проблема да не долази у пакету с мржњом.

Не чините нарочити комплимент Бокељу када га називате Црногорцем. Јер ми Црногорци нисмо, него Бокељи.

Покрет за заливску аутономију, српски и хрватски, тиња, али се деценијама не разбуктава у ватру побуне против недопустиво предмодерне брђанске цивилизације, махом и због тога што се и из авиона види да Црна Гора и данас једино преко Боке има излаз у свијет.

Ипак, с руком на срцу, ваља рећи да је Црна Гора најближи род Боки Которској.

Године 1813. једни смо другима дали тврду вјеру да ћемо се посад држати заједно.

И ја се стога држим тврде вјере мојих заливских предака.

Categories: Српске земље

Tags: Бока Которска, Никола Маловић, Црна Гора