Кад све чисто практично прихватиш, истог тренутка схватиш да од 40 слова имаш три непозната, те да целу црквенословенску азбуку већ знаш, и треба само да се навикнеш на краснопис
Илустрација: Архивска фотографија
Ако би гледао све то без мистификације, и без неког академског приступа а са чисто практичним (да будеш у стању да читаш Псалтир, Нови Завет, било који молитвеник итд.), схватио би да готово целу црквенословенску азбуку већ знаш. Доста тога је ствар краснописа, а присутан је и тај фактор да није нама писменост дошла са севера, него Русима са југа, а да ми Срби и иначе јако добро поједностављујемо ствари. Али оригинал је дошао из наших и бугарских крајева!
Елем, са чисто практичне стране, имаш е/је, а и ми имамо и екавицу и ијекавицу. Даље, суштински, имаш три начина писања слова И, два начина писања слова Е/ЈЕ, два начина писања слова З, два начина писања слова О итд., итд. Имаш и ту чињеницу да се тврди и меки знак у потпуности игноришу, фактички као да их нема. Кад све то чисто практично схватиш и прихватиш, истог тренутка схватиш да од 40 слова имаш типа словом и бројем 3 (ТРИ) непозната, те да, дакле, целу азбуку већ знаш, и треба само да се навикнеш на краснопис. Дакле, погледај табелу у линку, нпр. отвори је са стране да можеш да пратиш текст.
(Извор)
Са леве стране имаш А, Б, В, Г, Д, Е, Ж, једно З друго З, једно И друго И, К, Л, М, Н, О, омегу која је исто тако О, П, Р, С. Дакле, леву страну знаш у потпуности, без грешке.
Десна страна није много другачија.
Имаш Т, па У које се пише као ОУ чисто због краснописа, па Ф, Х, па имаш слово ОТ где је доњи део омега (=О), значи доле о, горе т, гле чуда, то је значи ОТ. Па онда имаш Ц, Ч, Ш, па оно „модификовано“ Ш које онда може, услед регионалних разлика, да се чита као шћ или шч или шт, како ти већ душа иште. Па имаш тврди знак који се игнорише, па имаш трећу врсту писања слова И (ы, Руси га зову јери, док је у српском потпуно неприродно било какво „тврдо и“, И је И, ништа му не фали).
Па долази меки знак, који се исто апсолутно игнорише. Па долази још једна варијанта слова Е/ЈЕ, онда долази слово ЈУ које је до данас такво у руском (ю), па један начин писања слова ЈА, па други начин писања слова ЈА…
И долазиш до заиста непознатих слова, а то су КСИ и ПСИ.
Онда долази она „фита“ али која се у српском фактички третира као Т, јер не кажемо Феос него Теос, и не кажемо Феодор него Теодор. И немамо никакав звук између Т и Ф (мислим да га немају ни Бугари), дакле фита је практично Т.
И, да зачини чорбу, за сам крај је једина реална компликација у целој азбуци, а то је ижица, узета из грчког, и одликује се тиме што је некад И а некад В (као и у грчком). Али то схватиш из контекста, јер тешко да пише Паиле, значи мора да је Павле. Плус се сва три непозната слова јако ретко користе.
Ето, то ти је читава мустра. Имаш и тај фактор да у језику постоје скраћенице, а које се увек пишу на исти начин. А то су речи које се нарочито често користе, типа Господ, Господњи итд., и њих препознаш по томе што нека слова фале, а што квржица или једно од слова која фале изнад саме речи указују на скраћеницу. И увек се пишу на исти начин.
И онда кренеш да гледаш у први псалам а оно ти све јасно.
Псалам 1 на црквенословенском (Извор)
Извор: Друштвене мреже
Погледајте још
Categories: Гостинска соба
Љуби брат! Боље и краће упутство за прво читање црквенословенског текста ја нѣ бих умѣо саставити. Ипак, напоменућу да је аутор текста своје упутство дао полазећи од рускословѣнског, уз то срѣдином XVII вѣка, у доба патријарха Никона, по фанариотском, дакле ватиканском кључу „реформисаног“ текста, што је у Русији произвело старообреднички раскол, који до наших дана нѣје зацѣљен. Премда се тѣм текстом данас и српска Црква користи у богослужењу, ваља нам имати у виду да је врѣме показало да огромна већина Никонових „поправки“ свештеног текста нѣје имала богословског оправдања, да су оне, осѣм што су најчешће погрѣшне и русизиране, само додатно замутиле изворно значење текста, те да је читава та „реформа“ у суштини прѣдстављала прву крупну побѣду папског екуменизма, који ће крила добити тек у ХХ вѣку.
Ако, пак, желимо да нам цсл. текст буде још јаснији, читаћемо га у српскословѣнском, тј. нереформисаном, светосавском кључу. Горњи рсл. текст 1. псалма ће нам као очигледни примѣр добро доћи за прво сравњивање, пошто има свега 6 стихова, па читаоцу нѣће одузети много врѣмена. Потпуна слика се може добити тек сравњивањем и осталих, сложенијих псалама. Узимамо, дакле, текст првог штампаног, цетињског Псалтира, штампаног 1495. године на послѣдњем слободном парчету немањићке Србије, које ће убрзо и само пасти у турско ропство. Чињеница да ћемо задржати пар старих слова, искључених из Вукове азбуке, али још увѣк живих у српском језику, мислим да читаоцу нѣће прѣтѣрано отежати разумѣвање:
1 Блажень моужь, иже не идѣ на сьвѣть нечь’стивїих и на пути грѣшнїих не ста, и на сѣдалищи гоубитель не сѣде, 2 нь вь законѣ гны волѩ єго, и вь законѣ єго пооучитсе днь и нощь. 3 И боудет ѩко дрѣво насажденноѥ при исходещихь водь, иже плѡдь свой дасть вь врѣме своѥ, и листь єго не ѿпадеть, и вьса, єлика аще творить, оуспѣѥть. 4 Не тако нечь’стивїи, нь тако, нь ѩко прах, ѥгоже вьзметает вѣтрь ѿ лица землѥ. 5 Сего ради не вьскрснуть нечь’стивїи на соудь, ни грѣшници вь сьвѣт праведнїихь. 6 ѩко сьвѣсть гь поуть праведнїихь, и поуть нечь’стивїихь попогибнеть.
Нѣмамо техничке могућности да одштампамо надсловне знаке; нпр. у рѣчи гоубитель над меким знаком на крају речи се налази лук, који вѣроватно означава множину (у рсл. верзији множина се изговара с ей на крају: губитељеј. Но, и овако је текст употрѣбљив за сврху коју желимо постићи.
Одмах примѣћујемо да у србсл. иначици псалма има мање словних знакова и да рѣчи графички „српскије“ изгледају.. Нпр. у њој постоји само „меки“ знак, али он није увѣк безвучан: нѣкад се чита као а, нѣкад као о, а нѣкад га је пожељно изговорити изворно, као полугласник (као у речима умръо, гръоце – тросложно). За означавање тог полугласника узимамо Вуково и славеносрпско ъ, пошто је меки знак већ садржан у новим словима њ и љ. Щ читамо као шт, шћ или ћ, никако као шч, понѣкад двојако у једној истој рѣчи: ищущи = иштући. Водимо се, дакле, искључиво српскословѣнским и саврѣменим изговором појединих рѣчи. Такође примећујѣмо да у србсл. тексту готово потпуно одсуствује руско „сјаукање“ и „мјаукање“ на крају нѣких рѣчи. Повратну замѣницу „се“, у складу са саврѣменим српским правописом одвајамо од рѣчи за коју је везана, пошто се она у српском, за разлику од руског, може налазити и испрѣд ње, што ћемо видѣти и у нѣким рсл. псалмима. Удвојене самогласнике на крају нѣких рѣчи остављамо, пошто у њима они означавају множину или особену падежну форму. Слово „јат“ (ѣ), које иначе користим у коментарима, читамо ијекавски, екавски, па и икавски, ако смо то тако научили у кући, или умекшавајући н и л (њ, љ) кад се нађу испрѣд њега. У речи дрѣво бисмо га могли и изоставити, пошто је саврѣменом језику много јасније и лакше изговорити просто „дрво“, што нимало не штети мелодији и метрици. Но, нѣка га засад тамо гдѣ је и у изворнику. Дакле, да пробамо:
1 Блажен муж, иже не иде на савѣт нечастивих и на пути грѣшних не ста, и на сѣдалишти губитељ не сѣде, 2 но в законѣ Господњи воља јего, и в законѣ јего поучит се дан и ноћ. 3 И будет јако дрѣво сажденноје при исходећих вод, иже плод свој даст ва врѣме своје, и лист јего не отпадет, и вса, јелика аће творит, успѣјет. 4 Не тако нечастивии, не тако, но јако прах, јегоже вазметајет вѣтр от лица земље. 5 Сего ради не васкрснут нечастивии на суд, ни грѣшници въ савѣт праведних. 6 Јако вѣст Господ пут праведних, и пут нечастивих погибнет.
Послѣдњу рѣч попогибнеть смо исправили, јер је у питању очигледна штампарска грѣшка. Исто мислимо и за рѣч „сьвѣсть“ у србсл. тексту, па зато задржавамо рсл. „вѣсть“ (зна). За рѣч сажденноѥ (рсл. насажденноѥ) у трећем стиху нѣсмо сигурни да је грѣшка, па га остављамо у србсл. верзији. Оваквих језичких зачкољица има подоста и у осталим псалмима, понѣкад задирући и у богословско значење/тумачење текста, па је за правилно разрѣшавање таквих мѣста неопходна помоћ свештеника. Но ја досад нѣсам наишао на такво мѣсто које би ми се учинило нѣрѣшивим – имамо, на крају крајева, мноштво других прѣписа и тумачења којима се можемо помоћи.
Ово је тек кратак опис принципа по коме би се то дало обавити. Кад се текст стави на папир све постаје јасно без сувишне додатне приче. На читаоцу је да просуди да ли би му такав текст, приређен благо допуњеним саврѣменим правописом, био од користи. А то ће најбоље процѣнити уколико у таквом кључу приредимо једну или двѣ катизме: само један кратак псалам је прѣмали узорак.
Хеј, баш је полетно написано. Тај што је сковао ово упутство за читање, пришао је баш зрело учитељски послу.
„Кад све чисто практично прихватиш, истог тренутка схватиш да од 40 слова имаш три непозната, те да целу црквенословенску азбуку већ знаш, и треба само да се навикнеш на краснопис“
Стварно охрабрујуће.
Кад би Евсевије (нека ми узалудно призивање његове Именитости буде од њега опроштено:-) умео овако да појасни, што се појаснити треба, скупио би војску да ударе на врата пакла – без проблема.
@љх
Рекао бих да је тако написано зато што се ради о две суштински исте азбуке. Да се ради о неком ко не зна српску ћирилицу, вероватно би било написано „прво научи српску/бугарску/руску ћирилицу, па ћеш самим тим знати 90% црквенословенске“.
Иначе, глагољица је исто то, идентично, само другим знаковима. Као кад би човек нпр. заменио А са %, Б са *, В са € и тако даље. Ради се само о навикавању на другачије знакове, не по било чему другачијем језику или азбуци. То се, дакле, односи на глагољицу хијероглифског изгледа, не на црквенословенски који је фактички једно те исто. Ко је научио да плива у слаткој води, за три минута пребаци на слану и обрнуто. Ко није, прво треба да научи да плива. Не звао се ја Лоример.
@ Бојан
Не кудим, заиста сам похвалио. Уметност је свести нешто на кеца, упростити, поједноставити.
Ако су црквенословенски и српски (ћирилица), и слични до исти – могло је да се неспретно запетља у објашњавању. Овај који је појашњавао, пришао је ствари са најбоље стране: видиш, у принципу све исто, имаш само три нове ствари. То је феноменалан прилаз.
Оно са братом Е. је била интерна шала од мене за њега. Кад буде пролазио шором и видео шта сам написао на тараби, сетиће се на шта сам мислио.