Док косовски Албанци у свом вокабулару немају одговарајући термин за део који се назива „Метохија“, неопходно је указати да је то простор на којем се налази духовна баштина српске средњовековне државе и СПЦ

Јасмина С. Ћирић (Фото: Информативна служба СПЦ)

Зашто Метохија?

У савременом дискурсу, у којем се географски појмови све чешће редукују на политичке ознаке, назив Метохија постепено се потискује из јавне употребе, док се појам Косово све чешће представља као једини легитиман топоним. Такво поједностављивање, међутим, не одговара сложености историјских слојева који су обликовали овај простор, нити његовој дубоко укорењеној културној и духовној топографији. Управо зато питање „зашто Метохија“ није само терминолошко, већ пре свега културно-историјско питање које нас враћа изворима значења.

Реч метохија (грч. μετόχιον, множина μετόχια) ромејског је порекла и улази у српску средњовековну правну и даровну праксу посредством повеља. Најчешће се сусреће облик „метох“, који означава власништво манастира над селом, црквом, имањем или шумом. У множини, метохија означава целокупан систем манастирских поседа.

Отуда се простор од Пећке Патријаршије до Призрена, услед изузетне концентрације манастира и њихових имања, у историјском и топографском слоју именује као Метохија.

Фото: Википедија

Овај појам, дакле, није само географска одредница, већ сведочанство једног специфичног организационог и духовног поретка у коме је манастирска економија имала централну улогу у обликовању простора и његовог идентитета. Метохија је у том смислу и архив и карта једног историјског света, чије се значење чита у пресеку права, теологије и просторне праксе ромејско-српског културног круга.

У савременом контексту, сведочимо и различитим интерпретацијама прошлости, као и супротстављеним наративима о културној баштини и историјском континуитету. Управо због тога враћање изворном значењу појма Метохија представља покушај да се простор разуме кроз његове историјске слојеве, а не искључиво кроз накнадне политичке интерпретације.

Сведочимо вестима у вези са присвајањем културне баштине, као и подсећања да већина Албанаца све догађаје након 1913. године посматра као израз српске окупације, док употреба географске одреднице „Косово и Метохија“ за косовске Албанце представља субјективан политички термин који има претензије да означи српску доминацију и репресију.

Албански националисти повремено оспоравају и употребу имена Косово, намећући термин „Дарданија“ – чиме теже „доказивању“ да су се далеки „преци“ Албанаца први населили на овом подручју. Суштински проблем око употребе термина Метохија јесте питање српске баштине и њеног статуса, односно одговарајуће номенклатуре. Иако су одређене западне земље признале Косово као државу свих грађана, мултиетничку и мултиконфесионалну, став Албанаца је да би Косово требало да постане етнички чисто.

Пећка патријаршија, 2016. године (Фото: Јасмина С. Ћирић)

Док косовски Албанци у свом вокабулару немају одговарајући термин за део који се назива „Метохија“, будући да препознају само Косово као некадашњи административни назив за отомански вилајет са албанским становништвом које представља већину, неопходно је указати да је управо Метохија простор на којем се налази духовна баштина српске средњовековне државе и Српске Православне Цркве. Стварању етнички чисте државе албанског народа, не иде у прилог постојање културне баштине која је de facto и de iure светски призната као културна баштина Српске Православне Цркве и као баштина чији настанак се везује за српске средњовековне владаре и властелу.

Док се тзв. косовске власти позивају на постојање мултиетничких заједница, међурелигијских толеранција и осталих дубоко политичких симулакрума, истина је да очуваност српског културног наслеђа представља озбиљну препреку на путу независности Косова и Метохије. Истини за вољу, уз постојање наслеђа, сви аргументи сумирани у бројним српским научним радовима, часописима, зборницима, недвосмислено је доказано да је реч о територији где су темељи српске средњовековне државности и духовности. Када се на све наведено дода и чињеница да су малобројни српски натписи уз објекте од јавног значаја на Косову и Метохији наведени латиницом, као и да већи део албанског живља има негативан став о ћириличном писму, постаје јасно зашто се српска научна продукција која је везана за културно наслеђе ставља ad acta и зашто албански историчари и остали делатници убрзано раде на стварању албанске „научне“ продукције која као службено писмо користи латиницу. Узгред, већина наведене продукције објављена је на албанском и енглеском језику.

Тако, на пример, познат је наслов из 1985. године „Албанци и њихове територије“ у издању Албанске академије наука, где се не само помиње тзв. романизација Дарданаца, већ и тврдња да је територија Косова и Метохије у XIV веку била претежно албанска, те да су Срби окупирали наведени простор.

Док се истовремено користи латиница, а културно наслеђе подвргава процесима интерпретативне и идентитетске трансформације у правцу конструисања нових наратива, важно је подсетити да, на пример, у 1.090 насеља Косова и Метохије постоје сачувани историјски извори за више од 1.300 манастира или других српских споменика, укључујући манастирске ризнице и библиотеке. Више од 1.300 манастира сведочи о српском Косову и Метохији, али и о историјској драми и страдању једне цивилизацијске целине.

О српским задужбинама: Неколико цртица о портретима

Када су владари зидали цркве, зидали су их за народ који ће те светиње походити кроз векове. У српској прошлости увек је неопходно кренути од подсећања на Светог Симеона и Светог Саву. Све приче о Светом Сави на Светој Гори део су снажног српског државотворног принципа. Утемељење праксе православља налази се у основи српске државности и изградње задужбина. У томе је и небоземна двострукост Косова и Метохије. Да није било државотворне идеје од времена Светог Саве и Симеона Немање, који су подизањем цркава оставили траг о снази вере, али и моћи једне државе, не би било ни нас. Средњовековни српски владари тежили су идеалу који је постојао и у ромејском царству: саградити толико светиња да се, где год се окрену, види крст на куполама. Управо је Метохија била остварење тог сна. Шта је данас остало од тог сна?

Остале су тужне рушевине бројних малих храмова, остале су ископине, фрагменти и трагови у фрескама, али су остали и храмови Богородице Љевишке у Призрену, Пећка Патријаршија, манастир Бањска, манастир Грачаница, манастир Високи Дечани, манастир Светих Архангела у Призрену и др. Они су сведоци традиције и историје, али и носиоци негде очуваних портрета као снажне поруке владарске идеологије.

Црква Богородице Љевишке, изглед са југозападне стране (Фото: Јасмина С. Ћирић)

Такозвана „Мајка свих цркава“, како се назива од краја 13. века, грађена је током читавог једног столећа, од 1230. до 1330. године, постепеним надограђивањем уз првобитни храм. Пећка Патријаршија је брижљиво и непрекидно негована, обновљена 1557. године под Соколовићима и све до средине 18. века била је центар српске цркве.

Чине је четири цркве (Светих Апостола, Светог Димитрија, Богородице Одигитрије и Светог Николе). Подухват Архиепископа Данила II је такав да је све поменуте цркве обухватио у једну целину припратом. Пећка Патријаршија поседује занимљиве партије сликарства из различитих периода. Врхунац уметности 13. века налази се у цркви Светих Апостола, тачније из 1260. године. Вазнесење Христово је можда и најлепша композиција овог циклуса. У цркви Светог Димитрија, која се купа у светлости, очувани су портрети који подсећају на традицију и високу културу српске државе. Цар Стефан Душан, његов син Урош V и Архиепископ Јоаникије приказани су у раскошним и необичним одорама, врло вероватно у тренутку проглашења Патријаршије. Овакве фреске више никада нису поновљене у целокупној српској култури.

Млади Урош V, црква светог Димитрија, Пећка Патријаршија (Фото: Фонд Благо)

Из једне врсте пустиње, Метохија је дакле постала област са снажном мрежом градова и храмова. Остављен је низ идеала међу којима је и идеја да је Србија, у одређеним историјским моментима, досегла ниво културне зрелости који је равноправан ромејској култури. Немањићи су успели да од периферије створе културно средиште. То се потврђује и у живописном Призрену, који чува бројне споменике високе уметничке вредности. Међу њима је црква Богородице Љевишке, задужбина краља Милутина из 1306/07. године.

Црква Богородице Љевишке, поглед из ваздуха са северозападне стране (Фото: Фонд Благо)

Штета је што је данас овај средњовековни бисер стешњен бројним кућама, јер је у таквом амбијенту тешко сагледати целокупну архитектонску сложеност и лепоту храма. Фреске овог споменика и њихово проучавање откриване су постепено, трудом српских истраживача почев од 1950. године. Дебели слојеви креча вековима су прекривали све површине храма, чинећи их недоступним погледу. Тек 1952. године појавила се фреска Богородице са Христом Хранитељем, као и велика целина Немањића у припрати. Ту је на пурпурној основи приказан краљ Милутин, представљен као стасит и изузетне лепоте. За разлику од светитељских ликова, код којих преовлађује моделовање светлозеленим тоновима, историјске личности су приказане наглашено реалистично, уз препознатљиву физиономију Немањића. Без обзира на наизглед укочен став, Милутин је представљен у сакосу, лоросу и круни који одговарају владарској одећи 14. века.

Краљ Милутин, фреска у припрати, црква Богородице Љевишке (Фото: Фонд Благо)

Симеон Немања, прадеда краља Милутина, благосиља Светог Саву и Првовенчаног као представнике цркве и државе. Он је у лунети изнад портала приказан као да је и сам стуб вере. Сликом су уједињени преци и тадашње време. Приказана је дуговечност светородне лозе Немањића.

Симеон Немања благосиља Саву и Стефана Првовенчаног, припрата цркве Богородице Љевишке (Фото: Фонд Благо)

Величанствено висок храм у Грачаници, степенасто изграђен, чува последњи од укупно 15 портрета краља Милутина, као и најбоље очувани портрет Симониде. У Грачаници је настала композиција од великог значаја за репрезентовање идеологије државе: Лоза Немањића. Милутин је Грачаницом превазишао и надградио хиљадугодишње Царство Ромеја, кроз јединствено решење двоструког уписаног крста, иконе, фреске и храмове. У успону српске државе уз Милутина наступа и властела која подиже задужбине у Метохији. Стварањем тих цркава стварала се мрежа која је подразумевала и школство и медицину, подизање болница и школа. Тако је остављен траг у времену о снази вере свог народа, што је један од светосавских принципа.

Постоји једна категорија у естетици Ромеја која се зове калокагатија (καλοκαγαθία) или, како се у средњовековној Србији говорило, добролепије. Та категорија се најбоље пројектује у архитектури и изображењу лица Господњег, на фрескама у Дечанима.

Зидање Дечана је својеврстан подухват и чудо. Саграђен на месту где раније није било ничега, један од највећих храмова Христу Пантократору Сведржитељу, настајао је у периоду од 20 година, од 1327. до 1348. године. Највећа и највиша црква средњовековне Србије има и најбогатији скулпторски програм. Овде се налази и најбогатија манастирска ризница, као и комплетно очувани полијелеј који је и данас у употреби. Подсећајући на давање милостиње пред вратима храма, сликари су се служили алузијама које су понекад и сасвим необичне. У Дечанима се тако, на улазу у наос, сликар изразио метафором: Стефан Дечански и његов син Душан примају од Сведржитеља свитке као знак поверене мисије на земљи.

Дечани (Фото: Јасмина С. Ћирић)

Метафоре, алузије и поуке преплићу се кроз рељефе и слике, тумачећи и величајући славу ктитора и њихових задужбина. У наосу ове задужбине осећа се идеја трајања старе српске традиције. Ктитори нису занемарили мисао о важности наслеђа као споне прошлости и будућности.

Протомајстор Фра Вита је нашао решење да споји идејну поруку ктитора, али и да култове патрона светитеља Немањића (Светог Ђорђа, Светог Николе, Стефана Првомученика) припоји храму над којим су конструисани сводови и купола, одакле бди поглед Творца, владара васељене.

Када се Стефан Дечански 1331. године упокојио, краљ је сахрањен под мермерним саркофагом у југозападном углу наоса. Неколико година касније, након више чудотворних јављања, краљево тело је пренето у дрвени ћивот и положено пред олтарску преграду. Краљ Душан назива свог оца светим већ 1343. године, што значи да је његов култ постепено установљен. Светом краљу написано је житије. Поштовали су га и хришћани и муслимани, верујући у исцељење од болести. И данас такви призори нису реткост, и није необично да му се обраћају речима: „Хвалимо се кивотом моштију твојих, примајући исцељење… Свети благоверни краљу Стефане, моли Бога за нас“.

Портрет Стефана Дечанког уз портал између припрате и наоса, Високи Дечани (Фото: Фонд Благо)

Стефан Дечански није доживео да види завршену задужбину. Бригу о манастиру преузео је краљ Стефан Душан, син Стефана Дечанског. Зато су крај гробног места приказани обојица као ктитори под благословом Христа. Душан је, уз оца и претке, легитимни наследник Немањића; претходе му Свети Симеон, Сава и краљ Милутин, који је био изузетно цењен у Душановом времену.

Душан је био цар када је приказан у врху Лозе Немањића у дечанској припрати. Крунисан је за цара у Скопљу на Васкрс 1346. године, тако да је Лоза могла бити насликана недуго затим. Ту су сви Немањићи: у стаблу они најважнији, а у гранама остали као преци Христови. То није било неуобичајено за владара који је имао намеру да уједини свет Грка и Срба.

Цар Душан, Високи Дечани (Фото: Фонд Благо)

У Дечанима се осећа сва разноликост 14. века, када српски уметници самостално траже своје путеве. У тим годинама није било значајнијих нових остварења, нити су се из ослабљеног Цариграда наслућивали нови правци. Зато су остварења у Дечанима ништа друго до права ризница сликарства, највећа сачувана на Балкану.

Мноштво фресака у Дечанима задивљује бројем фигура. Толике очи које вас дочекују са зидова остављају неизбрисив утисак. Толико насликаних људских историја и земаљских судбина – грешника, просјака, проповедника, мученика – не може се видети нигде у Србији осим у Дечанима.

Када човек савлада дечанске фреске, схвата да су представљени и небески и земаљски живот, светитељски и човечји.

Портрет краља Душана уз портал између припрате и наоса, Високи Дечани (Фото: Јасмина С. Ћирић)

Отуд не чуди да је управо говорећи о Дечанима блаженопочивши епископ Атанасије Јевтић рекао да је то крсна двојност и симбол косовскометохијског народа и Косова и Метохије: „Косово – водоравно, Метохија – усправно, јер се протеже у ширину и дужину и дубину и висину Богочовечанског јединства са свима светима“. Ово је рухо једне фантастичне идеје која је, ипак, предвиђена да траје до краја времена.

Шта је тренутно наша реалност?

Упркос свему наведеном, темељима српске државе и идентитета на Косову и Метохији прети затирање. Ситуација у вези са српском културном баштином налази се између чекића и наковња. Многи Албанци, политичари и историчари, међу којима има и доктора наука, у оквиру образовних и јавних наратива уче албанску децу на Косову и Метохији да су српске манастире у средњем веку подизали „окупаторски кнежеви“, а да су, на пример, Пећку Патријаршију и Дечане градиле албанске племенске заједнице.

Та врста радикалног преиспитивања историјских слојева има за циљ легитимизацију процеса који се у делу јавности тумачи као „косовизација“ културне баштине. Истовремено, интерпретације Балканских ратова често се редукују на наратив о окупацији, док се занемарује сложеност историјских околности. Игноришу се и топоними на Косову и Метохији, као и у појединим деловима Албаније, који по свом језичком слоју указују на српско порекло. Имена река, потока и планинских предела сведоче о дуготрајном историјском присуству различитих заједница на овим просторима.

Јасмина С. Ћирић: Напади на цркве и верске објекте на КиМ јесу нови, али је тактика стара и добро позната

У европском и ширем међународном контексту, уочава се да је српско становништво са простора Косова и Метохије често маргинализовано у јавним наративима. Страдања, као и уништавање културно-историјских споменика, у појединим интерпретацијама бивају релативизована или сведена на апстрактне формулације. После НАТО бомбардовања, значајан број Срба напустио је овај простор, што је у јавности различито статистички и терминолошки интерпретирано.

У дискурсу европских интеграција и међународне администрације, српска заједница се понекад означава општим формулацијама попут „неалбанско становништво“, што додатно утиче на осећај идентитетске невидљивости. Истовремено, у политичкој и институционалној сфери трају спорови око статуса и заштите културне баштине, при чему су поједини споменици српске средњовековне културе под заштитом међународних организација.

Јасмина С. Ћирић: Паљење Пећке патријаршије 1981. једна од најмрачнијих епизода оштећења српског културног наслеђа

У том контексту, наглашава се да је дипломатски и институционални простор и даље отворен за деловање у области заштите културног наслеђа и културе сећања. Подсећање на историјске слојеве и континуитете постаје важно средство очувања колективне меморије, нарочито у односу на српску заједницу на овом простору.

Паралелно са процесима институционалних промена, долази и до промена у топономастици и именовању насеља. Подсећања зарад, општина Ђeнерал Јанковић преименована је у Елез Хан, што се у делу јавности тумачи као део ширих процеса редефинисања идентитета простора. Назив је раније носио име по генералу Божидару Јанковићу, команданту Треће српске армије у Балканским ратовима, под чијом су командом српске снаге ушле на простор Косова и Метохије 1912. године.

Генерал Божидар Јанковић са штабом III армије, фото из Збирке фотографија и фото артефаката, Војни музеј у Београду

Сасвим симболично, 1912. године на Газиместану генерал Божидар Јанковић постројио је Србе добровољце. Тада је рекао: „Јунаци моји, знате ли где се налазите? Знате ли како се ово место зове? Овде, где ми сада стојимо, на Видовдан 1389. године, истог дана и истог сата, погинула су оба цара!… То је Газиместан, на којем је Обилић…“ Потом је изашао млади официр с исуканом сабљом. Стао је пред команданта, поздравио, рапортовао, па се окренуо строју. Подигао је сабљу и изговорио громко:

„На Газиместану, од Милана Ракића!“

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама…
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Драга земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи
Не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Газиместан (Фото: Јасмина С. Ћирић)

Др Јасмина С. Ћирић, доцент
Универзитет у Крагујевцу, Филолошко-уметнички факултет
Одсек за примењену и ликовну уметност, Катедра за општеобразовне предмете

Извор: Часопис Задужбинар 5/II (2026), стр. 11–14.

Categories: Гостинска соба

Tags: Јасмина С. Ћирић, КиМ, Метохија