Вучићев имунолошки систем трајно је оштећен: није успео да се супротстави идолопоклонству, привлачности диктатуре, уживању у систему социјалног садизма и сопственој корупцији

Александар Тијанић (+2013); Александар Вучић (Фото: Фејсбук)

Имајући на уму да је по новинарској вредности мали министар Вучић тек трећи новинар у сопственој фамилији – иза мајке и жене – и да га је дечији отпор према њима натерао да им постане министар, не дозвољавам пријатељима да њега гаде или озбиљно анализирају и схватају.

Није Вучић, секретар Војводе од Карлобага, Вировитице, Огулина и најпознатији клон оног лажног професора Правног факултета у Приштини – који је са Косова утекао не одржавши ниједно предавање – није, дакле, Вучић крив што у Србији нико не зна где се окончава палеозоик, а где почиње Министарство за информисање.

Нити, пак, тај новинар у преднацрту, сноси одговорност за факат да није јасно – где се завршава његов идол Шешељ, а одакле почиње он сам. То је немерљиво трагична позиција за младог човека чија интелигенција већ дуго презире његов сопствени карактер. Његова улога не добацује ни до презира; она је за сажаљење! Толико могу да урадим за човека који је пристао да обави лоботомију, прљави посао на мозгу сопствене нације – што сам ја одбио.

Aлександар Вучић, Томислав Николић и Војислав Шешељ (Архивска фотографија)

Сваки је Србин, је л’ тако, властито уметничко дело. Али, на прављењу Вучића била је ангажована повелика група стваралаца. Има ту и нешто генетског наслеђа, али само у његовој раној младости. Од доброг дечака, вредног ученика и момка који је подржавао одлуке АВНОЈ-а, грешком здравственог система који је увезао лоше вакцине, његов имунолошки систем трајно је оштећен: није успео да се супротстави идолопоклонству, магичној привлачности диктатуре, уживању у систему социјалног садизма и сопственој корупцији.

За сваку од ових области он је изабрао свог творца и предао му се душом и телом. Да не заборавим – и главом, будући да његова интелигенција спада у оне које су непрестано у потрази за врховним ауторитетом којем ће се ропски предати без остатка. Тако је, у моралном смислу, Вучић претворио себе у теглицу са сенфом. Сви су у њега, по потреби, умакали своју виршлу: Војвода, Тома Николић, Мирко Марјановић, јуловци, слобисти, полицајци.

Ту, дакле, долазимо до кључа којим оправдавам свој сажаљиви став према дечаку: цена његовог откупа од себе самога била је за њега неодољива. Само је ропском чорбом која садржи добар аутомобил, моћ, велики стан, публицитет који је сахранио и јаче умове од његовог, илузија равноправног учесника у великим политичким играма, фатаморгана која скрива улогу слуге, извршиоца, атентатора и потрошне канцеларијске робе – само је, кажем, таква ропска чорба била довољно привлачна да се Вучић добровољно скува у њој.

Стид од себе сама савладао је уз помоћ Војводе који му је пружио оно што је маломе требало: оправдање за све што чини! Чим је нашао оправдање – ми спасавамо Србију и Свет – пред дечаком се отворила земља Шангри-Ла. Чудесна земља у којој је све лако доступно – од новинарки до џипа, од линча оних који су видели да је издао себе, до медијског стрељања разумних који виде да оно што Вучићев Шеф ради Американцима служи само као оправдање за све што ради Србима.

Разговор Александра Вучића и Светислава Басаре: Промена свести Срба биће најтежи посао (2014)

Но, ја и даље трагам за оправдањем малога којег је Војвода свесно хипнотисао. Јер, претпостављам, само би хипнотисан Србин, или тешко оболели ум, могао више да воли Лукашенка него патријарха Павла. И да то јавно каже. И не само то, већ да на делу то и показује. Видео сам да Војвода од Карлобага, Вировитице и Огулина, бомбардер Лондона, Рима, Париза и Сингапура, маше батеријском лампом испред очију Вучића кад ми је до руку дошло неколико бројева најгоре новине која је штампана од Гутенберга до данас.

Реч је о Земунским новинама у којима Вучић, у сваком броју, објављује између 30 и 50 фотографија своје Иконе. Тим привлачним ликом Вучић украшава правописне, граматичке, логичке и противприродне грешке које се у тим новинама називају – „текстови“. Комично и тужно! Али, необично поучно – на шта би личили српски медији ако их се икада дочепају, до краја, једини прави наследник Тита и његов млађани Иво Лола Рибар. Обојица у осиромашеном, скраћеном и примитивнијем издању.

У исти кош иде и емисија на приглупој Палми под називом Радикалски таласи. Оно најгоре што постоји у српској природи, међу српским инстинктима, унутар најглупљег дела нације, постројава се пред камерама и хвали општинску власт у Земуну. Јадан, стари Земун који је дочекао да игра улогу коју је сликарски прибор имао за Хитлера.

Тако долазимо до тачке која разоткрива да сваки човек који може да буде купљен јесте прецењен. Шешељ је могао и јевтиније да добије Вучића; није морао да приликом сечења торте, на прослави уласка у режим, узвикне пред свима – „Вучићу, јесам ли ти обећао да ћеш бити министар!“

То је био чин дефинитивне пропасти за дечака који је могао да се одупре свему сем искушењу.

Оне ноћи кад је његов народ сео на тракторе и оставио Пећку патријаршију за собом, згрожени Вучић је у патриотском заносу, потрпао породицу и ствари у камион. Из удобности свог момачког стана он се, без предомишљања, придружио колони несреће и беде, преваренима и остављенима, да заједно са халуцинантним сном о сопственој величини и Вођи који зна шта ради – заврше у сиротињским логорима за бескућнике где их власт скрива од погледа остатка нације.

Вучић је, кажем, те ноћи дотерао свој камион до Црвенкапе, резиденцијалне зграде на Новом Београду, и у жестини патриотског, моралног згражавања над оним што се десило на Косову, уселио себе у нови стан од 160 квадрата. Понављам, у ноћи кад су страни војници ушли на Косово, српски министар, некадашње добро дете, искрени љубитељ православља и наше традиције, мењао је прапостојбину за стан, Дечане за ђакузи, Богородицу Љевишку за терасу и Грачаницу за гаражу. Аферим!

Али, ни сада не могу а да га не разумем; ко из власти то већ није урадио? Ко из његовог друштва све што је на речима хтео за Србију – у пракси није узео за себе? Ко међу њима не сматра да власт пружа уживање само под условом да не подразумева никакву одговорност.

Но, будући да ме је више пута поменуо обављајући своје домаће задатке, ослободио ме је џентлменског споразума којег сам до данас поштовао. Али и ово што причам представља само лекцију за његово добро, последњи покушај да се врати себи. Наиме, будући министар Вучић два пута је, на свој захтев, долазио код мене, док сам још радио као директор БК телевизије. Једном да ми каже како је Војвода, пред њим, тражио од Богољуба Карића да ме отпусти јер, како је рекао, шеф радикала – водим сопствену политику Богољубовим парама.

Уз то, поменуо ми је да он и Тома почињу да сумњају како Шешељ почиње да се виђа са Слобом и да постоји могућност да уведе радикале у савез са слобистима. Тада би, заклео се преда мном Вучић, он и Тома, одвојили две трећине радикала од Шешеља и тако остали у опозицији. О томе су, рекао је, већ разговарали са паметнијим делом руководства странке. Ни мртав не бих са комунистима у било какав пакт, јер себе, од стида, не бих могао да погледам у огледалу – рекао је Вучић.

Додао је и да су он и Тома први пут посумњали у Војводу када је одбио њихов захтев да радикали изађу на демонстрације поводом продаје Книна. Шешељ је рекао да ће истерати из странке сваког радикала који се појави на улицама и виче „Издаја, издаја“ и, каже будући министар, тада сам заплакао од муке и стида што смо наш народ оставили на цедилу и продали Туђману. Али, доцнија историја показује да је Шешељ боље познавао Вучића од њега самога.

Биографија из варикине: Шта је све Александар Вучић изоставио из званичног животописа

Други пут је Вучић дошао да ми каже како је, као директор спортске хале Пинки, био у канцеларији Жељка Митровића, директора Пинк телевизије, када је код њега дошао Жељко Симић, садашњи министар културе, и између два купања у базену код власника поменуте телевизије, донео неки глупави текст против мене. Тај текст је објављен у новинама, али га је потписао Митровић. Будући министар културе, по обичају, само је изнајмио своје перо.

Тада су се, пред Вучићем, договорили да монтирају и неки порно спот са мојим ликом или са ликом једног мог дела тела који се у породици Тијанић преноси од колена до колена. Вучић, цитирам, ценећи моје новинарство и знајући моју самосталну позицију унутар српске политике, не може да задржи ту тајну за себе и дошао је стога да ми то каже. Заиста захвалан што непознати радикал долази и, како каже, ризикује да га Војвода закоље ако сазна да је мени препричавао његове разговоре, чувао сам тајну све док ме сам Вучић није ослободио.

Сад разумете зашто, имајући на уму његов ранији, искрени националистички период, не могу да се придружим оценама да је реч о директном наследнику Гебелса. Не, он је само далека, исфабрикована копија тог угледног Немца који је толико значио за развој медија и медијских слобода, патриотизма и отпора према Западу.

Ранко Гојковић: Како је Вучић проучавао Гебелса

Одбијам и тврдње да је, можда, ближи Садамовом најстаријем сину, који је прошлог месеца проглашен за новинара века у Ираку, мада је, кажу упућени, полуписмен. Мали је жртва, баш као и сви ми. Није он творац система који је од њега направио, после Карамеле, најбољег имитатора на српској политичкој естради. Опирао се дуго, дуго је ломљен. Разум га је предуго прогонио али је Вучић, у циљној равнини, био бржи од њега. То је његов једини грех.

Наравно, ако не рачунамо, да зна ко је пуцао на Ћурувију и ко ће, по тврђењу његовог ментора, пуцати на мене. Али, зар ћемо Славко и ја замерати такве ситнице човеку, који са толико жара и толико искрене патетике у очима, убеђује Србе да живе – или су мртви – у најбољој од свих могућих Србија?!

„Независне новине“, Бањалука, 7. мај 2000.

Опрема: Стање ствари

(Извор)

Categories: Гостинска соба

Tags: Александар Вучић, Александар Тијанић, Војислав Шешељ